Jump to content
Sign in to follow this  
Јереј Дејан Трипковић

Књига Епископа др Јована (Пурића) „Богословље празника“ представљена у циклусу „Правослвље и млади“

Оцени ову тему

Recommended Posts

Књига Епископа др Јована (Пурића) „Богословље празника“ представљена у циклусу „Правослвље и млади“

Велики дар нашој помесној Цркви


Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву-

„Ако желиш да преживиш годину или две, засади мало поврћа и житарица. Ако желиш да живиш неколико деценија, засади виноград. Још дуже, напиши књигу. Ако желиш да живиш вечно, сагради цркву...“, народна је мудрост којом је пензионисани парох ваљевски протојереј – ставрофор Љубисав Аџић увео у присутне у слово хвале о књизи „Богословље празника“, чији је аутор Епископ др Јован Пурић до сада потписао четрдесетак наслова књига, бројне студије, уџбенике и мултимедијална издања. Владика Јован рођен је у Мијачима крај Ваљева, а духовно одрастао у манастиру Пустиња. Школован је у Београду и Петрограду, а током свог плодоносног пастирског пута обављао је дужност игумана острошке обитељи, викарног епископа Диоклијске и епископа Нишке епархије. Данас је професор на Академији за консервацију СПЦ и предавач на Богословском факултету у Београду и члан Удружења књижевника Србије. Вредан је посленик у винограду Господњем. 
Данас је пред нама „венац празника“ од 12 књига, зборник који је штампан у част 800. годишњице аутокефалности СПЦ, а посвећен блаженоупокојеном Патријарху Павлу, новом оцу наше Свете Цркве. Ово обимно дело састоји се од две хиљаде страна и посвећено је изучавању и сагледавању Господњих и Богородичиних празника... Научно је истражена историја и настанак великих празника и њихов значај за изграђивање Цркве Христове и њене мисије у свету – рекао је прота Љубисав Аџић.
Са делом Владике Јована, архијерејски намесник први ваљевски, протонамесник Дарко Ђурђевић упознао се још као ученик богословије. Читајући оно што је из пера овог теолога проистекло, немогуће је отети се утиску да он не припада ниједној вештачкој творевини, која се назива „школом мишљења“, јер у сваком његовом делу видимо разноврсност темеља на којима је настало. Он користи Свето писмо, али се опрезно служи и апокрифним књигама. Присутна су и светоотачка сведочанства, али не недостају ни претхришћански филозофи. Наводи мишљења пустињака и подвижника, једнако колико и савремених теолога. Такође, аутор не познаје ни поделе на грчке, руске, српске или било које друге теолошке струје, оценио је протонамесник Дарко Ђурђевић.
Све што је добро у православном предању присутно је у делима Епископа Јована. Његова богословска подлога је ћилим саткан од најбољег материјала и прожет најлепшим и добро укомпонованим бојама. У томе се огледа и оригиналност његовог богословља... Најзначајнија вредност ове књиге јесте у томе што она буди љубав према богослужењу. Разлог је вероватно у томе што се осећа да су сви текстови саткани од велике љубави – истакао је протонамсник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. 
Књига „Богословље празника“ Владике Јована Пурића велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила у ово време захваљујући труду и начину живота Владике Јована, речи су професора ПБФ – а у Београду протојереја – ставрофора др Радомира Поповића.
Добили смо истражено, сажето и на једном месту сакупљено искуство Цркве, црквене текстове богослужења на старословенском, црквенословенском и старогрчком великих Господњих и Богородичиних празника. Из ове области у домаћој литератури нема много дела... Наша Црква је овиме много добила. Књига је писана једноставним језиком и, поред свештеника, могу је читати и лаици. Очекујем да ће бити преведена на друге језике – закључио је протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, истакнути професор београдског богословског факултета, такође родом из ових крајева (Скадар код Пецке).
У завршници промоције, обратио се и аутор књиге, Епископ др Јован (Пурић). Он је заблагодарио Богу, Епископу Милутину на благослову, учесницима промоције, родитељима, бројним Ваљевцима који су указали поштовање његовој књизи, а највише манастиру Пустиња. Јер, да није благослова ове светиње не би било ни његовог богословља. Венац празника је венац истине, лепоте и доброте и то су три внца у венцу живота, а богослужење извор и надахнуће живота, поручио је Владика Јован. 
Књига „Богословље празника“ могла се купити приликом промоције, што је додатно обрадовало посетиоце, који су конференцијску салу вишег јавног тужилаштва испунили до последњег педља.

Ј. Ј.

AND_8215.jpg

AND_8216.jpg

AND_8225.jpg

AND_8226.jpg

AND_8233.jpg

AND_8238.jpg

AND_8239.jpg

AND_8240.jpg

AND_8241.jpg

AND_8242.jpg

AND_8246.jpg

AND_8247.jpg

AND_8249.jpg

AND_8261.jpg

AND_8263.jpg

AND_8264.jpg

AND_8268.jpg

AND_8270.jpg

AND_8271.jpg

AND_8274.jpg

AND_8275.jpg

AND_8277.jpg

AND_8281.jpg

AND_8282.jpg

AND_8283.jpg

AND_8284.jpg

AND_8285.jpg

AND_8286.jpg

AND_8289.jpg

AND_8290.jpg

AND_8291.jpg

Књига „Богословље празника“ Епископа др Јована Пурића, објављена са благословом Епископа жичког Г. Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске Нови Сад, велики је духовни дар који је наша помесна Црква добила, истакао је на промоцији у Вишем јавном тужилаштву протојереј – ставрофор др Радомир Поповић, професор Православног богословског факултета у Београду. Као дело велике вредности, књигу свог завичајца препознали су и бројни Ваљевци, који су присуствовали промоцији, коју је, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву-


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанства у Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – „Небоземно грађанство Града Божијег“.
      Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополошким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути.
      Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света.
      Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученикапрејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, „административна структура“ прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет.
      Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павле капетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам је дозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави, говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. А заповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павле рече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28).
      Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од историјског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом „ткиву“ – културолошком, социолошком, цивилизацијском. То би био тај историјски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан.
      Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је превасходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Царства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве.
      Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаномсабору и Цркви првородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, идуховима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крвиочишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апостолску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Живога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечани сабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно небески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека.
      Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у презенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји метаисторијски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад.
      Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које произлази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хришћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима.
      Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небоземни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек – Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих(Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег.
      Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске импликације и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско – есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско – есхатолошку социологију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спасење кроз благодатно – подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од боголиких људи – личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко – историјског и есхатолошког Тела Христовог.
      То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Савету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога.
      Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као историјске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историјског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко – утопијско искушење пуко спољашње, пуко историјске изградње „Града Божијег на земљи“.
      Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, „средиште“ живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхаристија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Евхаристије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небоземног Града Бога Живога.
      О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века.
      У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Божији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са конацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски „град“ иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим.
      У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као „града цара и Сената“, престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истоветног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новојерусалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји.
      Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћанског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег.
      Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Божијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу.
      Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклисиолошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења тварног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење.
      То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31).
      Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији… ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно.
      Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јерусалима, који силази са Неба од Бога (Откр. 3, 12).
      Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како видимо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје.
      Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку својих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива „глобалистичком“, „једином универзалном“ или цивилизацијом „без алтерантиве“.
      Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушење унутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења.
      Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, „есхатолошки покрет отпора“ – монаштво, које духовној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха – подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Студита, урбаног Свеца par excellence.
      Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединороднога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и историји, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне.
      Ова катафатичко – апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем“ (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити специфична црквено – политичка концепција која ће, у облику „римске идеје“, одступити од ромејско – византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско – пустињским Предањем, тј. од источно – хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падовима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромејскога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко – секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку.
      Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања постојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у стваралачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непрестано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20).
      Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског „тела“. У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји.
      Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: „Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу„. Зато Свети Сава у прологу свог „Законоправила“ – „Номоканона“ наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом.
      Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје.
      Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким студијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено – политички и култно – културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као „тринаестога Апостола Цркве“, како су га називали Оци Цркве, са апостолским Предањем јеванђелског преображавања света и историје.
      Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског предања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и небеском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско – светосавског црквеног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје.
      Тај светосимеоновско – светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати“ (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет заснивања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Царству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смислодавни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко – историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог.
      Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско – византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Премудрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији.
      Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаобилазна у разматрању &l
    • Од Иван Ивковић,
      Предавање Епископа нишког, г. Јована (Пурића), одржано на Међународном научном скупу византолога у Нишу јануара 2015. годне
      Поштована господо, позвани смо да, пред овим уваженим скупом, изнесемо, у најкраћим цртама, својеврсни увод у хришћанско схватање града и грађанства у Византији, и то у оквиру теме коју смо изабрали – „Небоземно грађанство Града Божијег“.
      Тема града и грађанства је, као што је то свима добро познато, тема врло актуелна у цивилизацији и времену у коме живимо. Оно што, сматрам, може да представља значајан допринос хришћанског сведочења о овој теми јесте указивање на изворно хришћанске и, уз то, превасходно, богословске аспекте ове теме, који у научним, философским, антрополошким, социолошким и, уопште узевши, културолошким приступима често остају ван видокруга разматрања или, чак, потпуно пренебрегнути.
      Хришћанство је, од самих својих почетака, вера Града или, да се изразимо мало слободније, градска, урбана вера. Хришћанство, прва Црква се, почевши од Јерусалима, кроз апостолску проповед шири, у прво време, искључиво по градовима Римске империје, све до царскога Рима. То је историјски сасвим разумљиво, јер су градови, у Римској империји, били добро повезани мрежом путева, што земних што поморских. Уз то, градови су на Медитерану били средишта политичког, економског и културног живота тадашњег античког света.
      Градови као административна средишта постају и црквена средишта – седишта првих епископских столица Апостола и њихових ученикапрејемника, рукоположених епископа. Тако је, условно говорећи, „административна структура“ прве и ране Цркве, пратећи административну структуру Римске империје, превасходно градска. У Римској империји, Хришћанство се јавља, пре свега, као градски феномен и покрет.
      Први Хришћани су, у великом броју, пуноправни грађани Рима, попут Св. ап. Павла, који се тог римског грађанства не само да није одрицао, већ се на њега и позивао, сматрајући га привилегијом: И кад га притегоше каишима, рече Павле капетану који онде стајаше: Човека Римљанина, и неосуђена, зар вам је дозвољено да бијете? А када то чу капетан, приступи заповеднику и јави, говорећи: Пази шта ћеш чинити, јер овај човек је римски грађанин. А заповедник приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да. А заповедник одговори: Ја сам за велику цену ово грађанство добио. А Павле рече: А ја сам се и родио у њему (Дап. 22, 25-28).
      Хришћанство је, дакле, од самог свог настанка нераздвојно од историјског града и његовог постојања, оно природно и органски расте и развија се у његовом „ткиву“ – културолошком, социолошком, цивилизацијском. То би био тај историјски аспект хришћанског искуства града и он је веома значајан и незаобилазан, али, премда нужан и чињеничан, није, рекли бисмо, у једном дубљем смислу, и превасходан.
      Постоји и други аспект хришћанског искуства града који је превасходан и претежан, а то је оно што се у хришћанском богословљу назива есхатолошким, тј. оним што се односи на метаисторијску стварност Царства Божијег и вечности Бога Живога. Штавише, Град као Град Бога Живога (Јевр. 12, 22) јесте сама тајна Хришћанства као Цркве.
      Св. ап. Павле директно поистовећује Цркву са Градом Бога Живога и Јерусалимом Небеским, па говори Хришћанима: Приступили сте Гори Сионској и Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, миријадама анђела, Свечаномсабору и Цркви првородних, записаних на Небесима, и Богу Судији свију, идуховима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завјета, и крвиочишћења (Јевр. 12, 22-24). Овде, дакле, видимо апостолску дефиницију хришћанскога Града. Тај Град је сабран око Бога Живога, и Исуса Посредника Новога Завета. Тај Град је свечани сабор и Црква првородних око Бога Живога и, сасвим очигледно, он је превасходно небески, метаисторијски, есхатолошки. То је живи Град око Бога Живога и сачињавају га миријаде Анђела и духови савршених праведника, тј. сви Свети од памтивека.
      Необично је важно што Св. ап. Павле о том Граду говори у презенту, у садашњем времену, а не у футуру, у будућем времену. То значи да тај Град, по благодатном искуству Цркве, јесте, постоји већ сада. Али, не на начин историјског, већ метаисторијског постојања, са тим да ми, људи, у историји можемо не само да га познамо, већ и да можемо да постанемо његови грађани, већ овде на земљи, разуме се по благодати Божијој, по дсару Божијем. То је стварни, благодатно већ присутни у историји метаисторијски, есхатолошки Град, а не утопијски Град некакве магловите и недостижне, идеалне будућности која заправо неће наступити никад.
      Црква, као саборно Тело Христа Богочовека, јесте тај живи Град, јер је Христос, по богопознањском искуству Цркве, Земља Живих. Зато за Цркву говоримо да је и Небеска и земаљска, тј. Небоземна, јер као Тело Христа Богочовека обухвата и Небо и земљу, и есхатон и историју, и време и вечност. Постајући члан Цркве, човек постаје и грађанин тог небоземног Града историјско-есхатолошког Тела Христовог. И грађанство које произлази из припадања том небоземном Граду је, такође, небоземно. Хришћани стога живе небоземно: Небом на земљи, приносећи и узносећи све што је земаљско ка Небесима.
      Према томе, Хришћанин је као члан Цркве, као лични уд саборног Тела Христовог, грађанин Неба и земље истовремено. Његово грађанство није ограничено само на овај свет, није само историјско, већ превасходно произлази из његове учлањености у Тело Христово које саборни небоземни Град, те је оно и есхатолошко. Човек, у хришћанској антропологији, управо због те двострукости идентитета – јер је створен од праха земаљског, али по образу и подобију Бога Живога (1. Мојс. 1, 27) – никада не може бити сведен само на овај свет и његове категорије. Исто тако, и човеково грађанство не може бити сведено само на град овога света, јер је човек – Хришћанин, увек, истовремено и суграђанин Светих(Еф. 2, 19), тј. Неба, Царства Божијег, Града Божијег.
      Ове темељне антрополошке претпоставке имају суштинске импликације и на хришћанско схватање и искуство друштва, односно друштвеног живота у историји. Небоземна, историјско – есхатолошка антропологија Хришћанства даје природно небоземну, историјско – есхатолошку социологију. Ако је циљ живота боголиког човека – преображење, обожење и спасење кроз благодатно – подвижнички живот у Цркви – Телу Христовом, онда такав мора бити и циљ људскога друштва које је сачињено од боголиких људи – личности, јер је човек по своме најдубљем боголиком идентитету биће заједнице. Дакле, у хришћанском искуству историје и људско друштво, сви људи и народи су призвани да постану чланови и удови космичко – историјског и есхатолошког Тела Христовог.
      То је смисао заповести о оцрквењењу света, коју Господ Исус Христос, пред Своје Вазнесење, упућује Апостолима: Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19), да би сви народи и људи који их сачињавају постали суграђани Града Бога Живога, Небескога Јерусалима. Управо ради овога је на предвечном Савету наумљено стварање света и човека, ради овога је Света Тројица ство-рила свет: да би свет постао Црква Божија, Дом Очев, Град Бога Живога.
      Према томе, Црква као Град Бога Живога, њен богослужбени литургијски Култ – Божанска Евхаристија је извор Хришћанства као историјске културе и цивилизације, тј. хришћанског преображавања историјског земаљског града у икону Небескога Града, колико је то у историји могуће (услед ограничености тварношћу и палошћу), уз трезвено чување од упадања у хилијастичко – утопијско искушење пуко спољашње, пуко историјске изградње „Града Божијег на земљи“.
      Као што је Божанска Литургија – Евхаристија, као Света Тајне саме Цркве, „средиште“ живота Цркве, њене културе и њеног историјског стваралаштва, тако је и храм Божији у коме се служи Божанска Евхаристија – средиште хришћанског града. Око храма Божијег се зида, развија и шири хришћански град у историји, извирући својом градском културом и цивилизацијом суштински из литургијског Култа Цркве, из Божанске Евхаристије као Свете Тајне Цркве и Царства Божијег, Свете Тајне небоземног Града Бога Живога.
      О овом логосном (словесном) концепту архитектуре у Хришћанству и његовој цивилизацији, најбоље сведочи архитектонска структура хришћанског манастира, од првих општежитељних манастира у Египатској пустињи 4. и 5. века све до средњовековне Свете Горе или нововековне Оптине пустиње у царској Русији 18. и 19. века.
      У средишту манастира, манастирског комплекса налази се храм Божији, а око њега се граде, развијају и умножавају манастирске зграде са конацима и помоћним здањима, који су, са спољашње стране, ограђени бедемима. Општежитељни манастир је у маломе икона Небескога Града на земљи: манастирски „град“ иконизује и предображава есхатолошки Нови Јерусалим.
      У Хришћанству и његовом иконичком виђењу света и историје, сваки земаљски град, саткан око храма Божијег, око Евхаристије и Цркве, јесте икона Небескога Града – Небескога Јерусалима, Града Бога Живога, почевши наравно од Константиновог града – Константинопоља, као „града цара и Сената“, престонице Ромејскога (Византијскога) царства, истоветног са хришћанском икуменом (васељеном). И сваки земаљски град је, преко своје помесне Цркве, заснован у тајни Небескога Града, и призван да историјски узраста ка њему и његовим есхатолошким висинама. Та новојерусалимска, небиземна вертикала формативна је за хришћанску идеју и искуство Града у историји. Све што се у историји видиво гради уграђује се у невидиви Град Божији Есхатона. Хришћански град је живо сведочанство дејства преображујуће Божанске благодати у историји.
      Ко су, онда, у црквеном искуству, истински грађани Града Божијег, Небеског Јерусалима? Светитељи су житељи и грађани Неба, Царства Божијег, Града Бога Живога, не само после свога упокојења, већ и за време свога историјскога земаљскога живота, јер је њихов живот и њихово биће прожето нестореним енергијама Божијим. Светитељство је у том смислу једино истинско и узорно небоземно грађанство достојно човека: дакле, светитељско грађанство, а не секуларистичко грађанство постхришћанске цивилности које свој идентитет заснива, у основи, на негирању хришћанског откривења и опитно потврђене истине о човеку као небоземном грађанину Града Божијег.
      Светитељи, као истински грађани Царства Божијег, већ овде и сада у историји, живо су сведочанство нераздвојне везе подвижништва, мистике (тј. благодатног виђења и богопознања) и истинског грађанства Града Божијег, које је исто што и благодатно обожење и спасење у Христу.
      Хришћани су призвани да, у Цркви, постану грађани Неба које се, у оваплоћеном Логосу, спустило к нама и населило међу нама; да већ сада и овде, у Светој Литургији и светим врлинама Цркве, живе на небески начин. Промена начина постојања (тропос ипарксеос) од билошког у еклисиолошки и есхатолошки јесте сама суштина преображења и обожења тварног оним што је нестворено, тј. Божанским енергијама, што, по Оцима Цркве, и јесте спасење.
      То је, дакле, онај афирмативни, катафатички аспект хришћанске идеје историјског Града, заснованог на Небеском Граду и узрастању ка Небеском Граду. Али у Хришћанству постоји и онај други аспект односа према историјском граду који бисмо назвали подвижничким или, чак, апофатичким. А то је искуство несводивости човека, управо због горе поменуте историјско-есхатолошке двострукости његовог идентитета само на историјски град, на град овога света чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31).
      Св. ап. Павле о томе богословствује на наглашен начин: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14). Дакле, човеков боравак на овој земљи је, услед смртности човекове, привремен и пролазан, као што је, само по себи и само за себе, привремено и пролазно све што је у овоме свету. То важи и за историјски град овога света, и све што му припада. Човек се не може и не сме свести на овај свет, не може и не сме се свести на овосветовни град, не може и не сме се свести на дела руку својих, било да се ради о науци, философији, уметности, култури, економији, технологији… ма колико да је свако од ових многих људских благословених стваралаштава вредно по себи и ма колико да су сва она вредна узета заједно.
      Апостол јасно каже: овде немамо непролазни град, већ ишчекујемо и крећемо се, подвизавамо се ка оном једином непролазном Граду – Граду Бога Живога, Царству Божијем, чекајући Други долазак Христов и испуњење смисла историје. То је оно о чему нам говори и Откривење Јованово и његово благодатно сведочење о Вечном Граду Бога Живога, Новога Јерусалима, који силази са Неба од Бога (Откр. 3, 12).
      Да не говоримо о томе да може да се деси, као што се то много пута до сада у људској историји и дешавало, да град људски, ма колико по својој историјској спољашњости био напредан и раскошан, може да, услед греха и непокајаности његових становника, постане место страсти, порока и свакоје нечистоте, место гнусобе опустошења, као што су то, како видимо из библијске историје, постали градови Содом и Гомор. И да, онда, као такав буде препуштен неповратном уништењу, тако да му се ни трага у историји не познаје.
      Страшне библијски повести о пропасти и уништењу Вавилонске куле, којом су људи покушали да досегну до Неба помоћу дела руку својих, као и о пропасти Содома и Гомора опомињу нас да земаљски град, његова култура и цивилизација, нису никаква вредност по себи, а још мање да сме да постане идол коме људи треба да се клањају или приносе жртве ради његовог све већег напретка, богаћења или моћи, као што видимо да се, и у наше време, дешава са моћним земаљским градом цивилизације која себе назива „глобалистичком“, „једином универзалном“ или цивилизацијом „без алтерантиве“.
      Да се, за тренутак, вратимо на хришћанско апофатичко искуство непостојаности земаљскога града. Хришћанство се врло убрзо, пошто је у време првог хришћанског цара Константина I Великог постало званична вера Источног римског, Ромејског царства, Новог Рима, суочило са новим искушењем везаним управо за чињеницу престанка прогона Цркве и масовног прилажења Цркви доскорашњих многобожаца и незнабожаца широм царства. Било је то искушење унутрашње секуларизације самог Хришћанства, чије су средишта опет били градови царства, услед склоности аристократије и богатијег градског становништва да се Хришћанство прихвати на спољашњи и номиналан, формалистички начин, без унутарњег преображења чиатвог начина умовања и живљења.
      Већ у другој половини 4. века у саборној свести Цркве долази до освешћења проблема духовне опустошености градова, и то сада градова хришћанске цивилизације. У Цркви се јавља, како је богословствовао о. Георгије Флоровски, „есхатолошки покрет отпора“ – монаштво, које духовној пустињи секуларизованог градског Хришћанства претпоставља стварну географску пустињу у којој се, изнова, опет, око храма Божијег и Евхаристије која се у њему служи, граде монашки градови као иконе и предображења Небескога Јерусалима. Монашки градови постају духовни мотор хришћанског царства и његових градова. Градови, тј. градски Хришћани почињу да долазе по духовни савет, помоћ и руковођење у монашке пустињске градове, код пустиножитељних грађана Неба, монаха – подвижника Цркве. С друге стране, и монашки градови – општежитељни манастири из пустиње долазе у само средиште градова, чак и у престоницу Константинопољ, у коме ниче знаменити Студитски манастир који ће кроз историју дати велики број подвижника и Светих, попут Св. Теодора Студита, урбаног Свеца par excellence.
      Монаштво и монашки пустињски град јесу апофатичко ревнитељско одрицање од овога света и његовог земаљског града, не зато што је овај свет и његов град нешто што треба да буде уништено, него, напротив, ради духовног исцељења, обновљења и спасења света и града, јер, како вели Св. ап. Јован Богослов, Бог је толико заволео свет да је Сина Свога Јединороднога дао за живот света (Јн. 3, 16; 6, 51) и његовога града. Ово монашко есхатолошко против палога света, за свет обновљени и спасени у Христу постало је сама суштина истинског хришћанског односа према свету и историји, сами етос хришћанске саборне вере православне, не само за монахе већ за све истинске Хришћане православне.
      Ова катафатичко – апофатичка динамика Града и пустиње, царства и монаштва, одрицања од света палог и потврђивања света обновљеног и спасеног у Христу Богочовеку је била суштинска за развој хришћанске цивилизације, и на Истоку, и, на свој начин, на Западу, где ће се, пак, на основу богословске теорије Блаженог Августина „О Граду Божијем“ (De civitate Dei, око 420. године), после Раскола из 1054. године, развити специфична црквено – политичка концепција која ће, у облику „римске идеје“, одступити од ромејско – византијске идеје града и грађанства, заквашене библијско – пустињским Предањем, тј. од источно – хришћанског искуства симфоније Цркве и државе, каква је практикована, са успонима и падовима, постигнућим и неуспесима, током једанаест векова историје Ромејскога царства. Римска идеја Града, тј. „државе Божије“ на земљи ће, после хуманизма и ренесансе, у разноликости својих дехристијанизованих форми, током нововековне историје дати у западнохришћанској цивилизације разноврсне хуманистичко – секуларистичке утопије, све до комунизма у 20. веку и глобализма у 21. веку.
      Хришћанство је, због ове динамичке напетости између стваралачког живљења у непостојаном граду на земљи и подвижничког ишчекивања постојаног Града на Небесима, непрестано у стражењу, непрестано у стваралачком и критичком преиспитивању свега што је од овога света, непрестано у кретању и расту ка Небу, ка Царству Божијем, ка Христу Парусије, јер по речима Св. Ап. Павла, ми живимо Христом у историји, али је наше истинско живљење, истинска заједница, истински Град на Небесима (Филипљ. 3, 20).
      Хришћанско искуство града је засновано, дакле, на историјском и есхатолошком схватању и искуству, теорији и пракси јединства Града Небеског и Града земаљског. И то не на дуализму историјског и есхатолошког, који би се превладавало тек пуко символички, већ на динамичкој синтези историјског и есхатолошког, земаљског и небеског. Јер нити земаљско може да постоји без небеског као своје чврсте есхатолошке основе, нити небеско за човека има своју заснованост ако нема земље, јер би онда било разоваплоћено, нестварно, без свог историјског „тела“. У православном схватању Града, за разлику од западнохришћанског, нема дихотомије између сакралног и профаног: град историјски расте из храма Божијег, који је постављен у средиште града као есхатолошки извор Воде живе и вечнога живота грађана земаљскога града у историји.
      Ту небоземну синтезу Хришћанство, Црква изводи директно из речи Господњих, из Оченаша: „Да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу„. Зато Свети Сава у прологу свог „Законоправила“ – „Номоканона“ наводи управо Молитву Господњу – Оченаш, да би нагласио да се земаљско уређење заснива на вољи Божијој, а не на људској; да се историја заснива на Царству Божијем и ономе што је вечно, потврђујући тиме јединство Неба и земље у Цркви као Телу Христовом.
      Свети Сава овде не измишља ништа ново већ само, у условима посебности српске историје, усваја и примењује византијско искуство симфоније Цркве и државе у преображењу света и историје.
      Академик Димитрије Богдановић је, у својим медиевистичким студијама, убедљиво показао да је Свети Сава, прихватајући веру православну заједно са њом прихватио и читав византијски црквено – политички и култно – културни модел и концепцију историје, која преко цара Јустинијана има свој континуитет са царем Константином Великим, а преко њега као „тринаестога Апостола Цркве“, како су га називали Оци Цркве, са апостолским Предањем јеванђелског преображавања света и историје.
      Свети Сава је делатни и стваралачки прејемник византијског предања земаљскога града и грађанства заснованог на Небеском Граду и небеском грађанству. Код Светога Саве и код оца му Св. Симеона Мироточивог – Стефана Немање очигледно је исто монашко, апофатичко одрицање од земаљскога царства и града, али не ради његовог одбацивања него ради његовог заснивања на Небу и Царству Божијем, и његовог преображења и уподобљења, у мери у којој је то у историји могуће, Небу и Царству Божијем. То је сама основа светосимеоновско – светосавског црквеног завета који представља духовну осу и вертикалу српске хришћанске историје.
      Тај светосимеоновско – светосавски завет ће у 14. веку Св. кнез Лазар, заједно са косовским Мученицима, саборно развити и употпунити у Косовском боју и свом косовскозаветном опредељењу за Царство Божије и Небески Град, Вечни Јерусалим. Косовски црквени завет није био, нити јесте одрицање од богодане земаљске Отаџбине, већ постављање земаљске Отаџбине у контекст Небеске Отаџбине кроз одбрану земаљске Отаџбине до мученичке смрти, а ради задобијања Царства Божијега, по речима Господњим: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се сви прододати“ (Мт. 6, 33). После Св. кнеза Лазара и косовских Мученика за Крст Часни и Слободу Златну, Косовски црквени завет заснивања земаљске Отаџбине, земаљског Града, на Небеској Отаџбини, на Царству Божијем, на Небеском Граду, постаје основни покретачки и смислодавни чинилац српске хришћанске историје. Есхатолошко – историјски завет Св. кнеза Лазара је исти, у Новоме Завету заснован и Новим Заветом прожет, црквени завет као и завет Св. Стефана Немање – Симеона Мироточивог, и као завет Св. цара Константина Великог.
      Научна византологија, и источна и западна, свака на свој начин, дале су огроман допринос проучавању, познавању и разумевању византијске историје, културе и цивилизације. Оно што се, ипак, мора приметити јесте да у свим тим истраживања, са ретким изузецима, као да недостаје онај богословски увид о самој суштини хришћанско – византијског поимања и искуства Града као историјског тела оваплоћеног Логоса – Свете Премудрости Божије, о тајни те библијске вертикале: Град Небески – град земаљски, Град Горњи – град доњи, Град Божији – град човечији.
      Међутим, реч хришћанског православног богословља је незаобилазна у разматрању </

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Управо је објављен још један уџбеник у оквиру курикулума мастер академских студија (систематско-историјски модул) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.     Проф. Др Радомир Поповић је приредио књигу Христијанизација у раној Цркви за истоимени предмет на наведеном модулу. Ово је још један од показатеља озбиљног приступа професора на овој црквеној високошколској образовној институцији под окриљем београдског Универзитета.   Садржај књиге прати сам силабус предмета и бави се ширењем хришћанства у раним временима Цркве Христове, односно у прва четири века. Важност ове књиге јесте и у томе што аутор поред нарације о самој христијанизацији на одређеном географском простору доноси и историјске изворе који се тичу тог новокрштеног народа. Затим су дата и житија светитеља који су били први и најранији проповедници Христовог Јеванђеља међу датим народима.   На крају сваког поглавља проф. Поповић даје опширну литературу која ће помоћи студентима, али и свим читаоцима да се са темама подробније упознају. Аутор – на почетку књиге – говори о христијанизацији Грузина, са посебним акцентом на житије Свете равноапостолне Нине. Друго поглавље је посвећено крштењу Јермена, са додатком историјских извора углавном везаним за најранији период (комуникација Авгара и Исуса Христа).   Трећи део овог важног уџбеника посвећен је христијанизацији Етиопије, затим следе посебна поглавља о крштењу Франака и Гота, са одломцима из историјских извора који прате ове народе. Шесто и седмо поглавље књиге тиче се христијанизације северозападне Европе (Велике Британије и Ирске), а последње говори о крштењу германских племена. Посебна пажња у последња два поглавља посвећена је мисионарима-светитељима који су проповедали Јеванђеље међу незнабошцима (Свети Патрик, Нинијан, Бригита, Брендан, Бонифације – познатији као апостол Германа).   Књигу Христијанизација у раној Цркви, иако је замишљена као уџбеник, предлажемо свим историчарима, богословима, студентима, ђацима, али и верном народу и широкој јавности јер говори о битним цивилизацијским питањима народа на истоку и западу Европе, а то је посебно важно због савременог човека који треба да разуме истински и изворни европски идентитет, који је неминовно прожет хришћанским вредностима.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након вечерње службе и молебна Пресветој Богородици у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом синоћ је прошла традиционална литија у част небеског покровитеља овога приморскога мјеста, предвођена свештенством Митрополије црногорско-приморске.     У литији је учествовало више хиљада Барана којима се, по њеном завршетку, испред храма обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, који је казао да овај крсни ход “између овог великог храма сазданог у 21. вијеку и оног сазданог у 5. вијеку свједочи о сили и снази наше вјере”. Он је нагласио да су најбољи свједоци вјере и живота неуништвог, који извире из вјере, свети Божји људи и да данас славимо управо једног таквог Божијег угодника.   “Славимо Светог Јована Владимира, мученика, кнеза, али прије свега Христовог човјека, који је живио крајем 10. и почетком 11. вијека страдао. Његова слава вјековима се није умањивала, него се годинама и данима увећава и увећаваће се док се не прелије у вјечну славу Царства Божјега, у коју се већ прелива”, нагласио је отац Мирчета.   Гледано из перспективе наше вјере и Христовог васкрсења, казао је прота, мученици су највећи и најбољи људи.   “Зато што су својим животом посвједочили да је живот неуништив ако је у Христу. Иако има и других људи у историји човјечанства који су давали живот за своје идеале, свети мученици се од свих њих разликују по томе што су се они жртвовали из љубави. Што су жртву прињели Богу живоме из љубави према Њему и своме народу, што су у вријеме свога страдања, на мржњу одговарали љубављу, на зло одговарали добрим. И нико их није могао побиједити зато што су живјели Богом а онај који живи Богом, живи љубављу”, поручио је свештеник Шљиванчанин.   Истичући да је то оно што свједочи Свети Јован Владимир и сви свети мученици који су се кроз историју Цркве Христове жртвовали за вјеру и живјели вјером, отац је казао да је то оно што нас надахњује, да и ми попут њих идемо тим путем јер је то најсвјетлији и најважнији пут којим човјек може да иде зато што је то пут слободе.   “Зато што је то пут љубави према Богу и ближњима, зато што је то пут крста и васкрсења”, казао је отац и додао да се ми надахњујемо животом Светог Јована Владимира и трудимо да се боримо са злом, прије свега у себи, вјером, покајањем, преумљењем, али онда и злом око себе, поправљајући себе.   Према његовим ријечима постајући истински, бољи људи, побјеђујемо и зло око себе и онда ништа не може надвладати љубав и вјеру хришћанску. Нагласио је да идемо тим путем крста и васкрсења и славимо  светитеље, зато што волимо и славимо Христа богочовјека, који је ради нас и нашега спасења страдао и умро на крсту, али васкрсао и вазнео се на небеса, и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.   Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да волимо Бога и светињу људскога живота, да поштујемо свакога човјека, али поштујемо светиње у којима се молимо и приближујемо Богу, у којима се сједињујемо с Богом те да су нам зато оне важне као наш живот.   “Зато угледајући се на Христа и светитеље, и на Светога Јована Владимира и све који су ишли његовим и путем Светога Саве, Светога Василија.., ми кличимо и говоримо Христос васкрсе, Христос се вазнесе! Нека је Божији благослов на овоме храму, на овоме граду, на свима вама. Да свагда цвјета љубав и братска слога, да чувамо светињу живота, да чувамо друге од себе, и да чувамо своје светиње као зенице ока свога”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички.   Потом се сабранима обратио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, словом благодарности својој браћи свештенослужитељима и вјерном народу. Он је казао да се љубав Светога Јована Владимира богато излива на житеље Бара.   “Живо присуство Светога Јована Владимира сви осјећамо. Ове године скромније прослављамо овај дивни празник и нашу заједничку славу. Минулих дана свакодневно су свим свештеницима звонили телефони, народ се интересовао хоће ли бити литије за Светога Јована Владимира. Тиме су исказали ову љубав о којој је о. Мирчета говорио. И Свети Јован Владимир је услишио молбу и жељу народа свога и благословио да овај молитвени ход у славу Божију и част његову опет прође његовим градом и да се његов благослов на свима нама утврди”, казао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У барском Саборном храму у оквиру „Дана Светог Јована Владимира“ литургијски је прослављен празник тог светитеља, небеског покровитеља и заштитника града под Румијом.     Повезана вест:    Улицама Бара вечерас прошла Литија Светог Јована Владимира   Светом литургијом началствовао је архимандрит Павле (Калањ) игуман манастира Градиште уз саслужење бројног свештенства и молитвено учешће вјерног народа града Бара. На крају читања зачала из светог Јеванђеља пастирском бесједом присутнима се обратио протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парош страшевински и старотребјешко-кличевски.   „У свакидашњем људском животу, у падању и устајању, најтеже је љубити ближњега свога, али ништа се не мјери нама, већ се све Господом мјери и све је Господ својим животом измјерио и донио на земљу. Донио је оно што је нама људима најпотребније: загрилио је, пољубио нас и грли нас и љуби грешне. Али за узврат каже нам и тражи од нас да љубимо једни друге“ казао је отац Велимир.   Отац Велимир каже да смо свједоци како се само за неколико дана десило немогуће – зауставио се живот на земљи, затворили су људе у куће и казали им да је по сриједи страшна болест:   „Али нама хришћанима би прилика да видимо шта нам је најпотребније и да осјетимо колико је страшно остати сам, колико је страшно не љубити ближњега свога и не гледати се лицем у лице са ближњим својима. Слава Богу, поново је Црква Христова била на висини задатка, иако су нам овоземаљске власти пријетиле да не смијемо долазити у Цркве, ми смо долазили Богу љубави, Њему се молили, Њиме се причешћивали и користили прилику да љубимо једни друге. А то јесте пут хришћански, браћо и сестре“   Протојереј-ставрофор Велимир Јововић је казао да данас прослављамо великог угодника Божијег Светог Јована Владимира:   „Велико дјело град Бар, Црква Божија и српски род су учинили овдје на овом мјесту што је овакав храм никао и што је у овом храму дјелић моштију Светог Јована Владимира. Он је био прави хришћанин. Каже се да нема веће страсти овдје на земљи него имати власт и бити властољубљив и мало ко се том пороку може одупријети. Јуче смо славили Светог цара Константина и царицу Јелену. Данас славимо Светог Јована Владимира, који је био владар као и они. И ти људи су нам показали да се може и у власти остати частан, побожан и добар човјек. Свети Јован Владимир је био краљ и владар свога срца и своје душе“, истакао је на крају бесједе прота Велимир Јововић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...