Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Епископ милешевски Атанасије: Како деца треба да посте

Recommended Posts

Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?

Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.

glavna-tajna-poslusnosti-b.jpg

Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.

Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.

020701.jpg



У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.

 

Епископ милешевски Атанасије

Светосавско звонце, сајт Радија Светигора

Извор: Епархија крушевачка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У храму Светог великомученика Прокопија у Кратову код Прибоја у недељу 21. јула 2019. године свечано и молитвено је прослављена храмовна слава. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије свештенодејствовао је на Божанској Литургији уз саслужење пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, пароха сурдуличког и некадашњег првoг парохa кратовскoг протојереја-ставрофора Николе Петрова и протођакона Николе Перковића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Велики број верног народа Кратова и околине али и гостију из разних крајева скупио се у порти храма како би Светом Литургијом започели прослављање великог угодника Божјег, Светог великомученика Прокопија, а затим духовно напојени и испуњени благодаћу Божјом продужили славље традиционалним Прокопијевским сабором. Многи од њих били су причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Божанска Литургија је завршена трократним опходом око храма уз молитвене песме светом угоднику кога прослављамо и резањем славског колача и освештањем славског жита пред храмом.
      Владика је честитајући празник свима сабранима похвалио њихов добро изабрани пут да следују Светом великомученику Прокопију: – Данас сте се угледали на Светог великомученика Прокопија кога прослављамо. Ми прослављамо њега јер је он прославио Бога, и кажемо да је он кроз своје страдање победио. Само ово окупљање у храму и око храма посвећеног угоднику Божјем јесте сведочанство да сте у нечем успели. Успели сте да се усагласите, да се покренете и да идете у правом правцу, према храму, и да се у овоме храму сви заједно саберемо. А то је једна победа на којој вам честитам. Чим сте дошли овде, и многи од вас се причестили онда сте победници.
      – За добре ствари потребно је и да чујемо причу о добрим стварима, о добрим људима, о добрим догађајима. И управо то све се постиже овде у светоме храму. Данас смо овде слушали Свето Јеванђеље Господа Христа. А Он је рекао: Тако да светли светлост ваша ред свим људима. Да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Нама светли дивни пример Његовог угодника Светога Прокопија. Зато требамо стално да се подсећамо на њега, да гледамо својим духовним видом у његов светли лик. И да нам он буде пример како да се и ми владамо. Да се не плашимо, као што се ни Свети Прокопије није плашио мучења ради Бога. Јер нећемо пропасти ако смо са Богом, не треба да се плашимо да ћемо пропасти када смо са најјачим, укрепио је сабране својим речима Епископ Атанасије.
      Владика је затим пред свима објавио добру идеју коју су спровели у дело житељи четири села из три државе. Верни народ из Кратова и Бабина у Србији, Бобова у Црној Гори и Челебића у Републици Српској одлучио је да се збратиме међусобно па су ту своју намеру и остварили потписујући на овај велики празник у Кратову Повељу о братимљењу коју је Епископ Атанасије својим потписом благословио. Овим чином, верујући људи поменутих села изразили су  жељу да једног дана уз Божију помоћ дође и до уједињења свих српских земаља, показавши да никакве границе не могу да стоје међу браћом и сестрама нити да умањују њихову међусобну љубав.
      Уследио је потом културно-уметнички део програма Сабора у Кратову у ком су наступили многи извођачи народних песама и игара из Прибоја, Нове Вароши, Пријепоља, Рудог, Сјенице, Пљеваља, Фоче… Уз музику, песму и игру сабор је испунио свој циљ: окупио је многе добронамерне људе у доброј жељи и намери да покажу да за добра дела, братску љубав, радост у дружењу са браћом и сестрама, не постоје границе нити препреке ако се чине уз благослов Божји, под окриљем Његове Цркве и помоћ Његових Светих угодника.

      Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј разговарао је 19. јула 2019. године у Вашингтону, током друге годишње Министарске конференције о верским слободама, са државним секретаром г. Мајком Помпеом и амбасадором за верске слободе у Стејт Департменту г. Семом Браунбеком, преноси званична интернет страница Епархије источноамеричке.

      Током службене посете Вашингтону, Епископ источноамерички г. Иринеј се састао са гђицом Амандом Робинс, заменицом директора Канцеларије са односе са јавношћу Беле куће. Тема разговора је била предстојећа конференција лидера из српске заједнице у Америци, која ће се одржати на јесен у Вашингтону.
      Такође, епископ Иринеј се састао са председавајућим Српског кокуса у Конгресу САД конгресменом Стивом Стајверсом. У срдачној атмосфери, епископ Иринеј је захвалио конгресмену Стајверсу на преузимању копредседавања Српским кокусом од пензионисаног конгресмена Теда Поа.
      Епископ Иринеј је имао прилику да посети и канцеларију конгресмена Емануела Кливера, другог копредседавајућег Српског кокуса. У срдачном разговору, епископ Иринеј је обавестио оба конгресмена о обнављању годишњих састанака лидера из српске заједнице у Америци. Састанци ће се одржавати у Вашингтону, главном граду САД, где ће учесници имати прилике да разговарају са члановима оба дома Конгреса и другим представницима власти о текућим питањима и проблемима српске заједнице у САД и у другим деловима света где живе Срби.
      Епископ Иринеј је токомо разговора истакао званичне ставове Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и локалног Црквеног сабора Eпархија Српске Православне Цркве у САД о проблемима српског народа и Српске Цркве у региону.
      У раду Министарске конференције о верским слободама у Вашингтону учествовао је и први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова г. Ивице Дачић чије излагање се налази на интернет страници Министраства спољних послова Републике Србије.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године?

      Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити.
      Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало  да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина.
      У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник  итд.
      Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године.
      Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године.
      Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом.
      Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице.
      И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да  „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска.
      Изгледа са овим пројектом  мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви…  Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ  је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо.
      Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке  објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи  на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

      У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.
      Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.
      Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.
      Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића.
      За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
      Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема.
      Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити.
      За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе.
      Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено.
      Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.”
      Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...