Jump to content

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Jedan golman, koji brani prostor od ulaska lopte „kroz vratnice“, očajan zbog sudijske odluke – koju je procenio kao nepravednu – najavio je svoje razdržavljenje. Vratiće, kaže on, srpski pasoš, jer se takva sudijska slabovidost i pristrasnost ne mogu trpeti, niti se pak može živeti u državi gde su one moguće. A sve zbog toga jer je sudac, kako bi rekao Mladen Delić, „fućkao gol, iako gola bilo nije…“
      Izgleda da se golman brzo pokajao zbog svoje apatridne brzopletosti, pa je izvesno da će svoju putovnicu zadržati. Kao, mladost-ludost, vrela krv, sportska strast. Ohladio se momak, pa se izvinio naciji. Neće je napustiti.
      Nevažno je, međutim, je li u srpskoj oračkoj verziji fudbala jeste ili nije bio gol, kad se mnogo ozbiljnije igre odvijaju u loptačkoj mafiji, koja pod dilerskim opijatskim uzdama drži brojnu stranačku paravojsku. A ona je, uz patriotsko navijanje, zadužena da kliče nekadašnjem huliganu.
      Taj se uzdigao daleko iznad stvarnog sebe, pretvoren u drvenog boga, sve glasniji, nejasniji i mahnitiji kako vreme prolazi, neopisivo i nepovratno ljut na sve koji ga ne mogu razumeti. A ne može ga razumeti skoro niko od onih koji moraju da ga slušaju. Oni su prepadnuti da nisu možda ogluveli, otupaveli, je li im mentalni sklop pod manom, ili se njihov lider toliko misaono udaljio, uzdigao na viši nivo igre, pa se više nikakvim sredstvima ne može dostići.
      Konačno je priznao i jedan poraz, i to onaj najteži, kosovski, u boju u koji je uložio sve što je umeo. Dugo je ubeđivao iste one koji ga vole, iako im je sve manje jasan, da je pred njim i pod njegovom rukom pobeda čista kao suza, pa ispada da se poraz ukazao iznenada, u neskladu sa njegovom snagom. Zaslugom drugih, jer njegova Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali – tako je rekao, ne objasnivši povode ni za plač ni za radovanje.
      Golman, koji zbog sumnjivog gola zamalo nije vratio pasoš, bar nije izgubio.
      Vučiću je stiglo vreme za bilans: šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Ako ne, zašto je sve pokušao da upropasti sam. On govori: „Politika koju vodim…“ To znači da je ovlastio samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi. Ali za njega već davno ne postoji politički cilj, jer on zna da nijedan od njih ne može dostići. Zato jer ovde politički ciljevi inače ne postoje, niti ih je bilo ko postavio. Kako je onda uspeo da prepozna poraz, ako već nije iskusio pobede, i zašto je saznanje o izgubljenom, nasuprot svom stilu, saopštio tako skrušeno, skoro bez otpora?
      Ako se nekom logikom volje za moć može definisati „njegova politika“, onda je to delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Dakle, postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Dakle ono što se nije smelo izgubiti – izgubljeno jeste, i sada, kada dolazi kraj valja krenuti od početka: razumeti život sa onim čega nema.
      Tako se Vučićeva uloga u sopstvenom životu može videti kao razularena, ali strastvena borba za gomilanjem moći, koja je sve nepotrebnija ukoliko je više ima. Šta bi on uopšte mogao da učini sa njom? Da ponovo osvoji Kosovo? Da zavede oblik tiranije koji bi mogao da opstane? Da bude zapamćen kao zadužbinar, koji umesto nakaznih projekata gradi nešto što opstaje a ne ruži? Da bude komandant najsilnije vojske na Balkanu? Da dokaže podanicima kako ne ume da laže niti je ikada umeo?
      Svoju je poziciju apsolutnog vladara apsolvirao potcenjivanjem građana, prezirom i mržnjom prema njima, stvaranjem odreda uterivača dugova i atmosfere slobodnog otimanja dobara, siromašenjem trudnica, pauperizacijom radnika, devastiranjem i biološkim satiranjem penzionera. Tako se moć, akumulirana bez ikakve kontrole, realizuje čak bez elementarnog autoritarnog stila, kao haotični uličarski model.
      Ništa od toga u velikom građanskom otporu, kad god se on dogodio, ne može biti prećutano niti može biti amnestije. To je poraz, a ne (samo) Kosovo. Kosovo je bilo poprište amaterskog političkog šepurenja nekadašnjih balkanskih delinkvenata, koji svoje poslednje sklonište traže u odanim stranačkim torovima. Ali, kako uopšte stojimo sa tom vrstom vernosti?
      Kao predsednik SNS-a, Vučić se oseća nesigurnim i uzdrmanim unutar sopstvene političke partije, čijim se neospornim vlasnikom smatra. Male pukotine i veći raskoli nastaju u vučjim borbama za plen. Otimača je sve više a plena sve manje, pa je već uočljiva podela na gazdine miljenike i one koji su definitivno udaljeni od glavne sofre. Zbog toga je njegov govor na Glavnom odboru bio nervozniji i konfuzniji nego ikad, uz brojne rebuse, pletenice i gatanke, ezopovske poruke i ljutite pretnje da sledi velika rekonstrukcija stranke.
      Svakako je najdirljivija ideja o jačanju smešnog kulta, koji se i među revnosnim ljubiteljima lika ima smatrati uzdrmanim. Vučićeva opsesija da bude voljen i slavljen davno se izjalovila. Ne postoji nijedan razlog za izlive ljubavi, niti dela za slavu; čak su i aplauzi „na stranci“ bili usiljeni i potencirani bukačkim entuzijazmom.
      Jedan od takvih, izvesni Aleksa Jokić, stari Slobin kadar – u delu sednice zatvorene za javnost – tražio je udarničku agilnost naprednjaka u javnom slavljenju Vučića.
      Kako bi ga obožavaoci uzdigli na visine gde njihov gospodar nije uspeo da se uzvere sam, svojim velikim pobedama?
      Tako što će ga hvaliti, kačiti njegove slike gde god se može, govoriti o njemu sa uvežbanim divljenjem. Jer niko od njih, kaže Jokić, ne bi bio tu da nije bilo Vučića, nijednu funkciju naprednjaci ne bi imali bez njega.
      Jokić je tako otkrio i suštinu Vučićeve moći: njegovi stranački podanici neće govoriti ni o čemu što je on stvorio, kako je preskočio epohe, usrećio narod, uveo nas među civilizacijski krem. Neće, naravno, jer takvo nešto i ne postoji. Oni će veličati Vučića, jer je sve njih doveo tu gde jesu; bez njega ne bi bilo ni njih ni funkcija.
      To je smisao postojanja stranke, u poduhvatu osvajanja vlasti svi su drugi ciljevi bez smisla. Samo valja sačuvati bar javno saznanje o Vučićevom značaju za njihova živote, i razumeti ono što je skoro neobjašnjivo: ulogu njihovog vođe u sopstvenom. Šta ga je vodilo i dovelo dovde? A odavde se konačno ne može krenuti nigde, vratiti negde niti uteći bilo gde.
      Peščanik.net, 27.09.2018.
    • Од Милан Ракић,
      Godine 1956. Beograd dobija prvo avangardno pozorište, Atelje 212. Bilo je potpuno drugačije od svih ostalih pozorišta, ne samo u Beogradu već i u čitavoj istočnoj Evropi. Zbog svog smelog pristupa umetnosti uopšte i zbog neuobičajne organizacije, Atelje 212 su tada nazivali Pozorište utehe, nade i slobode.
      Baš je taj smeli beogradski teatar uspeo da ostvari veliku ekspanziju avangardena ovim prostorima tih godina. Od te 1956. godine pa do danas Atelje 212izgradio je, oblikovao i sačuvao svoj jedinstven stil igre.
      Kako je nastao Atelje 212
      U prostorijama stare zgrade „Borbe” 12. novembra 1956. godine zaživeo je ovaj avangardni beogradski teatar. Atelje 212 se tog dana predstavio beogradskoj publici premijernim izvođenjem predstave Faust (Johan Volfgang Gete). U maloj sali „Borbe” sa ukupno 212 stolica u gledalištu osvanuo je neki novi stil do tada nepoznat domaćoj pozorišnoj publici.

      Scena je bila prilično mala. Imala je galerijicu i prilično uske prolaze koji su vodili do same scene. Čitav enterijer sale bio je sirotinjski, bez ikakvih dekora. Bilo je teško scenografski organizovati predstavu na tako malom i neuređenom prostoru ali ceo taj ambijent odisao je avangardnim duhom.
      Predstava Faust bila je u režiji Mire Trailović, a na scenu su izašli Viktor Starčić, Mata Milošević, Marija Crnobori i Ljubiša Jovanović. Bio je to početak Ateljea 212 koje će se ubuduće sa svojim smelim pristupom izdvajati od ostalih pozorišta širom regiona.
      Avangarda u istočnoj Evropi
      Za mnoge tadašnje ljubitelje pozorišta, pravi početak za Atelje 212 bila je predstava Čekajući Godoa (Semjuel Beket). Naime, iste godine kada je i počeo sa radom Atelje 212 publici je predstavio upravo adaptaciju ovog Beketovog dela. Ova predstava je bila zabranjena na ovim prostorima. Upravo je Atelje 212 postao prvo pozorište koje je publici predstavilo Vladimira i Estragona.
      Prvi rukovodioci bili su Radoš Novaković i Bojan Stupica ali je Mira Trailovićubrzo postala upravnica. Ona je uspostavila profilisanje Ateljea 212 kao pozorišta okrenutog novoj avangardnoj drami. Ta nova avangarda imala je veliki uticaj u čitavoj Evropi u to vreme. Upravo zato je sama pojava Ateljea 212 na pozorišnoj mapi značila mnogo za istočnu Evropu.
      Kako je predstava Čekajući Godoa prošla veoma uspešno otvorio se prostor za nove ideje. Kroz Sartra, Foknera, Joneska, Kamija, Pintera, Džojsa i mnoge druge avangarda je prosto ušetala u Atelje 212 i zauvek zauzela scenu.
      Mira Trailović – vladarka Ateljea 212
      „A šta je to avangarda?”
      Mira Trailović je bila spikerka, a kasnije i rediteljka i urednica Radio Beograda. Završila je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pored toga što je osnovala Atelje 212 i BITEF, poznata je po tome što je u pozorište dovodila najavangardnija i najpoznatija dela i predstave.
      Zapravo se ova Vladarka teatra grozila reči „avangarda”. Jednostavno je nije volela iako se za njeno ime upravo vezuje avangarda Beograda tog vremena.
      Šarmantna, prodorna i nikada sujetna uvek je bila otvorena za nove ideje u svetu pozorišta. Želela je da svetske trendove teatra predstavi i na ovim prostorima na najbolji mogući način i u tome je uspela.
      Odlikovana je mnogim nagradama i priznanjima. Deo svog života provela je u Parizu, u Teatru nacija, gde je i odlikovana najvišim priznanjem Francuske. Danas, jedna od dve scene Ateljea 212 nosi naziv: Scena „Mira Trailović”.
      BITEF
      Mira Trailović je bila dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Godine 1967. ona je, zajedno sa Jovanom Ćirilovim i saradnicima, osnovala Beogradski internacionalni teatarski festival. BITEF je nastao u Ateljeu 212 i traje preko 40 godina.
      Na ovu ideju Mira Trailović je došla prateći dešavanja na pozorišnim scenama širom sveta. Na ovom festivalu se, od njegovog postanka do danas, prate svi novi pozorišni trendovi. Prva godina održavanja festivala prošla je veoma uspešno. BITEF je tako postao jedan od najvećih pozorišnih festivala u Evropi spojivši avangardne i klasične forme.
      Jedinstvena organizacija pozorišta Atelje 212
      Sama organizacija ovog, tada malog, beogradskog pozorišta bila je potpuno drugačija u odnosu na ostala pozorišta širom regiona. Cilj prilikom osnivanja Ateljea 212 bio je da ovo pozorište ne bude institucija već mesto na kome će se promovisati nova pozorišna umetnost. Treba napomenuti da je pored nove avangarde ova scena prikazivala i klasične forme. Istina je da je te klasike bilo manje ali dovoljno da napravi novi vid artističkog oblika mešanjem sa avangardom.
      Kako smo već pomenuli, organizacija pozorišta Atelje 212 bila je jedinstvena u to vreme. Atelje 212 nije imao stalni glumački ansambl već su glumci dolazili iz drugih beogradskih pozorišta. Tako su nastajale predstave u njihovom slobodnom vremenu. Takav vid organizacije posebno se dopao publici koja je iz predstave u predstavu iščekivala nove glumačke ličnosti.
      Takvom organizacijom pozorišta Atelje 212 omogućena je veća artistička disciplina.
      Strani pisci kao inspiracija reditelja pozorišta Atelje 212
      Posle Fausta i Čekajući Godoa,u narednim godinama, Atelje 212 davao je neke nove predstave koje su oduševljavale publiku. I uvek se tražila karta više. U početku, većinom su to bila dela stranih pisaca. Na primer treba napomenuti delo Edvarda Olbija Ko se boji Virdžinije Vulf u režiji Mire Trailović. Takođe pomenućemo i predstavu Ljubavnik Harolda Pintera, a u režiji Nikole Veselinovića i Aleksandra Đorđevića. Davala su se još i dela Ženea, Žida, Bulgakova…
      Jedna od kultnih predstava bila je predstava Kralj Ibi (ili Poljaci) Alfreda Žarija, a u režiji Ljubomira Draškića (1964). Ovaj pozorišni komad bio je preteča nadrealizma i kao takav se itekako uklapao u repertoar pozorišta Atelje 212. Glumačku ekipu činile su jedne od najvećih legendi domaće pozorišne scene: Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Petar Kralj…

      Svi ti pisci koji su oživeli na sceni malog beogradskog teatra uneli su novu atmosferu u pozorišni život ovih prostora. Nešto potpuno novo ušetalo je i u živote beogradske publike a onda se širilo dalje i stvaralo ekspanziju novih pozorišnih trendova.
      Mjuzikl „Kosa” u Beogradu
      „Kosa je bila graničnik između sveta pobuni se i sveta uživaj.”
      Godine 1968. na Brodveju premijerno je prikazan kultni mjuzikl Kosa Džeroma Ragnija i Džejmsa Rada. Samo godinu dana kasnije, prvi put u nekoj socijalističkoj zemlji, na sceni Ateljea 212 premijerno je izvedeno baš ovo remek-delo. To je bila tek četvrta postavka Kose u svetu.

      Za ovaj kultni događaj u kulturi čitave istočne Evrope zaslužni su Mira Trailović i Zoran Ratković. Njihova vizija donela je novi bunt i provokaciju koja je, kako na kritike naišla i na pohvale i priznanja širom sveta. Džerom Ragni i Džejms Rad su bili među publikom pozorišta Atelje 212. Autori Kose bili su oduševljeni adaptacijom i izvođenjem ovog mjuzikla u Beogradu, pa su zajedno sa glumcima pevali čuveni hit Daj nam Sunca.
      „Desio se redak trenutak kada je pozorište bilo ispred života.”
      Glumačku ekipu činili su Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić, Mira Peić… O Kosi u Ateljeu 212 pisali su mnogi svetski mediji, između ostalog i Njuzvik (Newsweek).
      Legende Ateljea 212
      Teško je nabrojati sve velikane glumišta koje su prošle kroz Atelje 212. Zasigurno, na ovoj sceni stajale su sve glumačke zvezde bivše Jugoslavije.
      Atelje 212 promovisao je i mnoštvo domaćih pisaca. Na našim prostorima te predstave su i obeležile istorijski rad ovog pozorišta. Kako zbog fantastičnih domaćih dramskih dela, tako i zbog glumačkih legendi na daskama koje život znače.
      Igrala su se dela Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića i mnogih drugih. Pozornicu Ateljea 212 oživljavali su Zoran Radmilović, Bata Stojković, Đuza Stojiljković, Seka Sablić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić…
      Dramaturgiju ovog pozorišta ovekovečili su Jovan Ćirilov, Borilsav Mihajlović Mihiz, Borka Pavićević, Danilo Kiš…
      Jedno od najpoznatijih dela domaćeg pisca koje se davalo u Ateljeu 212 bila je svakako predstava Radovan treći Dušana Kovačevića, a u režiji Ljubomira Draškića. Predstava je odigrana 299 puta, dok je tristoto izvođenje odigrano posle smrti glavnog glumca Zorana Radmilovića.
      Avangarda protiv rigoroznog sistema
      Kritička ispitivanja aktuelnih društvenih pitanja, kao i oštri subverzivni tekstovi često su nailazili na zabrane i cenzuru. Međutim, „Atelje se nije plašio. Atelje je bio provokacija“.
      Jednostavno, Atelje 212 želeo je sve da kaže iako je to „sve“ bilo zabranjeno. To je bila veština ovog jedinstvenog evropskog pozorišta. Sa Beketom, Sartrom i Geteom najbolje se iskazivao taj bunt umetnosti i nekih novih ideja.
      Atelje 212 danas
      Atelje 212 danas ima stalni ansambl sa 34 glumca ali je, kao i pre, otvoren i za glumce drugih pozorišta. Ispred ulaza u Atelje 212 nalazi se spomenik Zoranu Radmiloviću u kostimu Kralja Ibija. Zgrada ovog pozorišta takođe je u avangardnom stilu.
      Atelje 212 je u 62 godine svoga rada uneo trud, bunt i novu umetnost i opravdao svoj „nadimak“ Pozorišta utehe, nade i slobode.
      Jelisaveta ANTONIJEVIĆ

    • Од Danijela,
      Prvi korak je prepoznati ih jer neki se dobro skrivaju iza maske prijateljskog odnosa, a zatim se od takvih osoba treba zaštititi i prekidom veza ako je to moguće   (Срђан Печеничић) Imate li i vi nekog neprijatelja ili možda više njih? Iako se najveći broj ljudi trudi da ne stvara neprijatelje, malo je onih koji tokom svog života u tome zaista uspeju. Oni kojima to uspeva, veoma često za to plaćaju visoku cenu.
      Ljudi u privatnom i poslovnom životu imaju različite interese, zbog kojih ulaze u otvorene ili skrivene konflikte. Nalazeći se na suprotnim stranama, postaju protivnici. Velika je razlika između protivnika i neprijatelja. Međusobni odnos protivnika podrazumeva međusobno uvažavanje i poštovanje, kao što je to u sportskoj utakmici ili u društvenoj igri. Neprijatelj je neko ko ne samo da ne poštuje drugog nego smatra da je bezvredno ili zlo biće.
      Zavist i ljubomora
      Iako su neprijatelji i neprijateljski odnosi stvarnost, retko se piše i govori o ovim pojavama. Glavni razlog je moralna i religijska zapovest da ljudi moraju da budu jedni drugima prijatelji, da međusobno gaje prijateljske odnose. Iz toga proizlazi da onaj ko ima neprijatelja ili nije dobar ili je moralno upitan, jer budi sumnju da je na neki način sam kriv što nema dobar odnos sa ljudima.
      Iako je na prvi pogled reč neprijatelj sama sebe objašnjava, iza nje se kriju dva značenja: kada je neko neprijateljski nastrojen prema nama i kada smo mi neprijateljski nastrojeni prema drugom. Kad imamo neprijatelja tada on priželjkuje da padnemo i slomimo nogu, a kada smo nečiji neprijatelj, tada mi to njemu želimo.
      Kako neprijatelj smatra da je drugi bezvredan ili zao, njegova osećanja su prezir i mržnja, koji često izviru iz zavisti i ljubomore.
      Kada neko kaže da nikoga ne mrzi i ne prezire, on kaže da nikome nije neprijatelj. Ali to što on nije nekome neprijatelj nikako ne znači da neko neće biti njegov neprijatelj. Mi jesmo odgovorni za svoj stav prema drugima, ali nismo odgovorni za stav drugih prema nama. Iako nisu neprijatelji drugima, ljudi imaju neprijatelje. To je mnogima čudno jer veruju da ako su oni prijateljski prema drugima, da će i drugi biti prijateljski prema njima. Istina je da ako je neko dobar prema drugima da će velika većina drugih to uzvratiti prijateljskim odnosom, ali da će biti i onih koji će uzvratiti neprijateljstvom.
      Nekada će neko postati vaš neprijatelj jer ste ga ugrozili nekim postupkom, nekada iako mu ništa niste učinili, a nekada uprkos tome što ste mu učinili neko dobro. Zato to što neko ima neprijatelja ništa loše ne govori o toj osobi. Nije sramota imati neprijatelja i ne treba se osećati krivim zbog toga. Postojanje neprijatelja je pojava sa kojom treba živeti i prema kojoj treba imati ispravan odnos.
      Ljudi se plaše činjenice da postoji neko ko ih mrzi i ko im želi zlo. Dok se jedni plaše mogućeg nasilja i destruktivnih postupaka, drugi se plaše same mržnje jer veruju da ih magijski ugrožava. Iz straha od neprijatelja neki se odlučuju da tako žive da ih nikada ne steknu. Zato uvek ispred svojih stavljaju interese drugih, ugađaju drugima i žrtvuju se za njih, ne ističu se kako ne bi pobudili tuđu zavist ili ljubomoru. Ljudsko društvo doživljavaju kao neprijateljsku teritoriju kroz koju se kreću ponizno i snishodljivo.
      Nakon što prihvatimo činjenicu da se u svačijem životu pojavljuju neprijatelji često bez stvarnog povoda, možemo se zapitati: Kako sa neprijateljima u svakodnevnom životu?
      Prvi korak je prepoznati ko nam je neprijatelj. To nekada nije lako jer postoje prikriveni neprijatelji, dobro skriveni iza maske prijateljskog odnosa. Njih odaju suptilni postupci koji izražavaju njihov pravi odnos i namere. Mnogi su zažalili što na vreme nisu prepoznali neprijatelja.
      Ulazak u borbu
      Nakon što smo prepoznali neprijatelja, od njega se treba zaštititi. To u većini slučajeva znači da treba povećati distancu ili prekinuti odnos ako je moguće. Treba ući u borbu sa neprijateljem samo ako je to jedini način da se zaštitimo.
      Nekada detetu treba reći kada vidimo da ga drugo dete iskorišćava ili zlostavlja: To dete nije tvoj prijatelj! I ti nisi krivo za to.
      http://www.politika.rs/sr/clanak/402296/Neprijatelji-u-svakodnevnom-zivotu
    • Од "Tamo daleko",
      Za sve one koji vole statistike, upitnike, brojeve I sl. mozete pogledati detaljnu studiju koju je nacinio Alexei Krindatch, istrazivac, coordinator za ACOBA; ucestvovali su I nasi, SPC za severnu I juznu Ameriku.
      2018-01-OrthodoxChurchesIn21CenturyAmericaFinal.pdf

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...