Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Пред лондонским судом поднета тужба против СПЦ због случајева педофилије

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 6 минута, Благовесник рече

Пар нормалних људи... Само  пар нормалних људи КАКО ТЕ НИЈЕ СРАМОТА?

Јесте, у врху СПЦ има само пар нормалних људи. Па срамота ме је због тога, наравно ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam, ispada SPC kao neko zlocinacko udruzenje,:0201wink::0426_feel:,.... mislim, svi smo ljudi i podlozni slabostima, ali tako lako optuzivati celu jednu organizaciju za najstrasniji nemoral je prosto neverovatno, .... :blush:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 часа, Bokisd рече

Ne znam, ispada SPC kao neko zlocinacko udruzenje,:0201wink::0426_feel:,.... mislim, svi smo ljudi i podlozni slabostima, ali tako lako optuzivati celu jednu organizaciju za najstrasniji nemoral je prosto neverovatno, .... :blush:

Па не оптужују они тебе и мене, за њих Црква није што и за нас, већ Њену администрацију..

Богу хвала на овим невољама, оне су потребне да се мало прочисте редови међу црквеним ћатама, кад већ неће сами, претерали су.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 29.1.2019. at 15:51, Натан рече

Па не оптужују они тебе и мене, за њих Црква није што и за нас, већ Њену администрацију..

Богу хвала на овим невољама, оне су потребне да се мало прочисте редови међу црквеним ћатама, кад већ неће сами, претерали су.

ovo nije tačno

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Натан рече

Како није? Нећемо ваљда ти и ја да одговарамо за грешке које су правили шефови у Цркви?

Ovo je napad na celokupnu SPC,da je pojeidnačno i personalizovano  i podnosilo bi se pojedinačno a ne grupno.Sve ovo ,još bez ikakve pravne jurisdikcije, je sa ciljem pritiska i narušavanja ugleda SPC u narodu , po svim anketama posle vojske SPC je druga institucija kojoj narod veruje. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
ПОГЛЕДИ

Фрескно осликавање мрља

СПЦ се више бави националним и политичким, а мање моралним, хуманитарним и хришћанским вредностима, па, сем реторичких критика, избегава да јасно осуди своје свештенике који су се одали неморалу
 
Аутор: Бошко Јакшић среда, 06.02.2019. у 18:00

Српска православна црква изведена је пред суд у Лондону због сексуалног насиља њених свештеника, по тужбама грађана Босне и Херцеговине и Србије.

Зашто у Лондону? Зато што подносиоци шест тужби процењују да правду не могу да очекују ни од судова СПЦ-а, ни од правосуђа државе које је такође ставило повез преко очију. Зашто против цркве, а не против свештеника по имену и презимену? Зато што су се црквени традиционалисти оглушивали о појединачне случајеве, па СПЦ сноси колективну одговорност због прикривања.

Једна од адвокатских канцеларија у Лондону постаје тако епицентар процеса од којег се очекује да разбије тмину која покрива педерастију, педофилију и сексуална злостављања у крилу цркве, укључујући и њене високодостојанственике.

Феномен је глобални, криза око педосексуалних свештеника уздрмала је темеље Римокатоличке цркве откако је „Бостон глоуб” почео да пише о систематском заташкавању скандала педофилије у САД. Папа Бенедикт Шеснаести извинио се 2008. жртвама, али тек је папа Фрања питање моралног прочишћења цркве поставио на прво место својих приоритета. Истрага у Пенсилванији изнела је пред јавност имена више од 300 прелата, укључујући и једног кардинала који је деценијама доприносио прикривању злостављања више од хиљаду деце.

Папа је прошле године сазвао бискупе из свих крајева света на први скуп посвећен питању педофилије. Недавно је, неколико недеља пре новог састанка прелата о заштити малолетника у окриљу цркве, признао да је црква „рањена властитим грехом јер није знала да слуша крике жртава”. Католички бискупи у САД отварају телефонску линију за притужбе на црквене предаторе. Магазин „Шпигл” објавио је извештај немачке бискупске конференције који садржи више од 3.600 случајева у периоду 1946–2014, у које је умешано 1.600 свештеника. У Пољској је снимљен филм „Свештенство”, посвећен само једној теми: сексуалној злоупотреби деце.

Док се пита како је примила толико педофила, Римокатоличка црква покушава да се реформише, обнови нарушено поверење у посрнуле божје људе и врати се темељним вредностима вере. Моли се за сопствено спасење. Папа је кренуо исусовским Путем бола. Када су га питали како родитељи треба да се односе према геј детету, рекао је: „Не осуђујте, разговарајте, слушајте”. Патријарх српски Иринеј, пре пет година – уочи параде поноса у Београду – знао је да каже да су велике поплаве опомена Господња због припреме „скупа безакоња и мрског порока”.

СПЦ се више бави националним и политичким, а мање моралним, хуманитарним и хришћанским вредностима, па, сем реторичких критика, избегава да јасно осуди своје свештенике који су се одали неморалу. Иринеј и чланови Синода свакако су упознати са случајевима педофилије, али тврдо крило СПЦ-а заступа лицемерну тезу да је скандале боље прикрити или сачекати да застаре, него их јавно осудити – уз подршку државе која цркви пружа алиби ћутања јер се суд СПЦ не оглашава без пресуде грађанског суда.

Прва афера у крилу СПЦ-а тицала се епископа Епархије врањске Пахомија. Четворица дечака сведочила су да их је сексуално злостављао владика који се Богу заклео на скромност, а као бивши монах не би смео да има сексуалне односе. Тврдило се да је у трочланој комисији која је требало да испита скандал био и садашњи патријарх.

После маратонског процеса, грађански суд је – уз притиске тадашње власти ДС-а и ДСС-а – владику у два случаја ослободио „због недостатка доказа”. Друга два случаја временом су застарела, баш као и поступак против Илариона, некадашњег старешине манастира Хопово, осумњиченог за навођење дечака на „недозвољене полне радње”.

Ту је и случај епископа зворничко-тузланског Василија (Љубомира Качавенде), који је у средишту процеса који се отвара у Лондону. „Распућин СПЦ-а” дуже од деценије се сумњичи за педофилију, али ни фотографије које га приказују како се љуби са млађим мушкарцем нису разбиле тишину, као ни снимци блудничења на дан сахране патријарха Павла. За покретање истраге није било довољно ни сведочанство бившег Качавендиног ђакона оца Серафима (Бојана Јовановића), који у књизи „Мафија у Цркви” пише о шокантном разврату и блуду са дечацима који нису смели да буду старији од 11 година. Синод је Качавенду, на његов захтев, 2012. пензионисао „због здравствених разлога”.

Пензионисани Качавенда служио је јануара 2018. божићну литургију у манастиру Света Петка у Бијељини, а осам месеци касније присуствовао је свечаној архијерејској литургији поводом освештања темеља српско-руског храма и предводио литију бањалучким улицама.

Морам да се вратим на Римокатоличку цркву, коју – у апсурдном и бизарном екуменизму – са српском црквом спаја педофилија. Сличност ту престаје, јер папа јавно осуђује, док српска црква срамно ћути, иако се у ставу према педофилији или хомосексуализму ни по чему не разликује од западних хришћана. Сваки покушај да се процес у Лондону представи као још једна „завера споља” биће лажна камуфлажа, опасан маневар чији је циљ да жртве у име „вишег циља” не брукају институцију којој грађани Србије верују, мада све мање.

Ћутање СПЦ-а, спречавање дебате и неспремност да се јавно дистанцира од свештеника који су били повезивани са оптужбама за педофилију, није само фрескно осликавање мрље на сводовима цркве, већ и убацивање верника у грех који наноси велику штету моралном лику читаве Србије. Зашто СПЦ прећуткује или минимизира грешно понашање свог свештенства? Време за стрпљење истиче. Легат патријарха Иринеја и његовог Синода биће мерен и начином на који се односи према кризи коју црква не може да сакрије.

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листаhttp://www.politika.rs/scc/clanak/421740/Pogledi/Freskno-oslikavanje-mrlja

Share this post


Link to post
Share on other sites

У потпису – Британија

Наташа Јовановић 01/02/2019 Друштво, БРОЈ 555 

 

%D0%91%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%

Да ли би судски поступак против СПЦ у Лондону могли да креирају управо они који су се кроз историју показали највећим мајсторима за фалсификовање доказа?

Ако ће слике на изложбама о масовном убијању збуњивати будуће гледаоце, као што збуњују ове данашње, ако и они побркају године и деценије када су та сведочанства направљена, онда се намеће један закључак – злочини се мењају, али не престају. Геноцид који се данас врши није исти као онај који је окончан 1945, али тешко нама ако мислимо да је битно другачији“, написао је академик Милорад Екмеџић поводом отварања изложбе Геноцид над Србима 1941–1945/1991–1992. Изложбена поставка, архивска грађа, вредна сведочанства из Другог светског рата и потоњих сукоба на нашим просторима, фотографије са вуковарског ратишта и глинских стратишта, као и експонати из Јасеновца, након поставке у Београду пребачени су у конак манастира Свети Никола, у Епархији врањској. Архива Института за изучавање геноцида над Србима, који је залагањем владике Пахомија могао да настави с радом, запаљена је у подметнутом пожару, месец дана пре изношења доказног материјала у процесу против Слободана Милошевића у Хашком суду.

БЕЗОЧНИ НАВОДИ Око 1.600 докумената непроцењиве историјске и документационе грађе нестало је у пламену. Истовремено, против владике Пахомија кренуле су оптужбе за педофилију, ширене сумње у малверзације… Безочни наводи, никад ни потврђени ни оповргнути, остали су да лебде, не изнад глава уклоњеног епископа већ изнад целокупног клира СПЦ. Прича о Институту и архивској грађи коју је владика чувао пала је у заборав. Ова о његовим наводним непочинствима за која се терети цела СПЦ, а која су одбачена пред домаћим судовима, тек чека свој епилог у Лондону. Високи суд у Лондону бавиће се и предметом владике Качавенде, који је управљао епархијом с највише српских жртава у последњим ратовима. У тексту о покушајима стварања аутокефалне цркве у Босни Јово Бајић бележи: „У време када се 15. маја 1992. године у центру Тузле, на Брчанској малти, десио злочин, када је мучки нападнута колона Југословенске народне армије, у Београду је заседао Свети архијерејски сабор Српске православне цркве где је био и епископ зворничко-тузлански Василије. Чим је сазнао шта се догодило, епископ Василије је кренуо у Тузлу. Када је дошао надомак Тузле, успоставио је везу са челником тузланских Муслимана Селимом Бешлагићем, који је тада био председник Кризног штаба, и саопштио му да намерава да дође у Тузлу, на шта му је Бешлагић одговорио: ’Боље ти је да не долазиш.’ Био је то знак да православни свештеници Зворничко-тузланске епархије, како се не би поновила трагична историја из претходна два рата, морају напустити насеља у којима су Срби били у мањини и повући се са својим народом према Бијељини и Мајевици, и другим местима где је била успостављена српска власт. Ново епархијско седиште премештено је у Бијељину, а ниједан свештеник ни монах није отишао с простора Зворничко-тузланске епархије“. По сведочењима из најскорије прошлости, владика је у ратним условима обављао ваљано своју владичанску службу. Кривица за коју се терете наши епископи није доказана пред домаћим судовима, нити у црквено-судском поступку, који приликом пензионисања и склањања са катедри поменутих владика СПЦ није покретала. Епископи су, подсетимо, уклоњени из епархија без донете ослобађајуће или осуђујуће пресуде. Српска црква је тада постала талац потенцијалне тужбе. Њено нечињење сада је неко уочио и препознао шансу коју оно пружа.

ЛИК НЕМОРАЛНОГ МОНАХА О тој шанси известио нас је адвокат Младен Кесар, који пред Високим судом у Лондону заступа оштећене у шест тужби против Српске православне цркве због педофилије. Правни основ за надлежност суда у Лондону нађен је у факту да је СПЦ препозната и пред правним системом Велике Британије, будући да на простору ове државе има своју епархију. Младен Кесар рекао је за Радио Слободна Европа да сада тужена страна треба да одговори на тужбу, а онда ће се суд одредити како ће се парница водити: „То може бити на неки начин прекинуто или промењено од тужитеља и туженика, тако да они могу поднети суду захтеве за разне процедуралне радње и то ће одредити начин на који ће парница бити вођена.“
Занимљиво, реч је о суду који је по предмету тужбе осам породица из Приштине чији су чланови убијени на мучки начин, и то пред очима британског КФОР-а, пресудио да британске трупе, надлежне да бране Србе у региону Приштине, јесу биле одговорне, али не и криве. Случај се упркос доказима и сведоцима од интегритета, те мењању судских инстанци, практично није померао с почетне тачке. „Бавим се људским правима и била сам у прилици да оспорим правоснажност одлуке као што је незаконито одузимање слободе, али се никада раније нисам сусрела са оваквим правним препрекама“, рекла је тада у разговору за „Печат“ адвокат Јованка Савић.
За познаваоце енглеске политике на Балкану пресуда о питању одговорности КФОР-а на Косову није била изненађење, као што ни сада није потребно уложити већи напор па правилно претпоставити да би ова тужба против СПЦ могла имати другачију завршницу.
Кампања медија задужених годинама уназад да дају свој непроцењиви допринос у урушавању угледа СПЦ и конструисању лика неморалног монаха могла је да почне. Подсећања ради, поред извештаја адвоката из Лондона који заступа породице оштећених, медији су се осврнули на никад потврђене, што их не чини мање гнусним, оптужбе против епископа. Један новинар поставио је питање како је„пензионисани Качавенда, са бременом тужбе за педофилију и убиство, предводио литију у центру Бањалуке приликом освештања српско-руског храма“ и истакао: „Осумњичени педофил међу дјецом промовише Светосавље.“ Трагом чињенице да је међу подносиоцима тужбе пред лондонским судом и Бојан Јовановић, некадашњи ђакон који је пре неколико година јавно оптужио данас пензионисаног владику Зворничко-тузланске епархије за сексуално узнемиравање, новинар фабулира: „Његов живот више сличи животу какве распусне поп-звијезде, све са кичастим дворцем, са теревенкама, са младићима у загрљају…“

ПРСТИ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ Није овде реч о дубоком неразумевању позадине случаја. Лондонска тужба послужила је појединим медијима да направе „догађај“, а инструментализовани медији су светским моћницима дали прилику да се обрачунају са СПЦ и то у тренутку када она показује непомирљиви став по питању одбране територијалне целовитости Србије и одбране црквено-канонског поретка у Украјини. У том контексту треба тумачити и питање како је одређена надлежност суда на коме треба да се утврди грађанско-правна одговорност високих клирика из СПЦ када тужени немају пребивалиште у Лондону. Али од проблема надлежности Лондонског суда занимљивије би било знати како је уопште Велика Британија одређена да баш њени судови изврше обрачун са СПЦ. Да ли се у најављеном будућем процесу назиру прсти енглеске обавештајне службе, чији је рад на балканским територијама започет још деведесетих година, када су и одређена лица која данас могу да буду злоупотребљена у судском поступку?
Дубоко узнемирава и то да би овај монтирани поступак могли да креирају управо они који су се кроз историју показали највећим мајсторима за фалсификовање доказа, те чињеница да би кроз њега СПЦ могла да одговора за владике које су у крајишничким епархијама у преломним временима биле на висини својих владичанских задатака. Кад прође и овај притисак на Србе и Србију, треба се озбиљно позабавити сада већ антологијским предлогом српског адвоката и књижевника Драгише Васића који је у току Другог светског рата записао: „Ако преживим овај рат, основаћу на Београдском универзитету катедру за мржњу према Енглезима.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Васељенски патријарх Вартоломеј изјавио је да та патријаршија не намјерава да измијени устав Српске православне цркве (СПЦ), нити њене границе, иако неки поистовјећују случај Украјине, гдје је појединим тамошњим црквеним структурама дао аутокефалију упркос противљењу Руске православне цркве, са „Скопљем и Црном Гором“.     „Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовјећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вјешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије„, рекао је патријарх Вартоломеј за „Политику“.   Он је рекао да су „многе владике СПЦ у страху да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду“ и нагласио: „Увјеравам вас да ствари не стоје тако“.   „Разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала митрополију Кијева, а да јој то никад није уступљено, док Србија све што има, то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намјерава да измијени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња„, рекао је васељенски патријарх Вартоломеј.   Руска православна црква оптужила је патријарха Вартоломеја да је „упао“ у њено канонско подручје у Украјини и да је „расколничким“ црквеним организацијама дао мимо правила аутокефалност.   РПЦ је навела да је за њу, што је и став СПЦ, једина канонска црква на том подручју Украјинска православна црква која дјелује у оквиру Московске патријаршије као аутономна.   Патријарх Вартоломеј је, одговарајући на оптужбе да се ставио изнад осталих помјесних црква, рекао да „у свијести православне цркве на постоји „источни папа““, а свакако ни у његовој „мисли и смјерном служењу“.   Он је рекао да ће доћи у Београд на јесен, на позив поглавара СПЦ патријарха Иринеја, на прославу осам вјекова од хиротоније Светог Саве.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем.
       
      ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од ризница богословља,
      У Недељу о митару и фарисеју, 4/17. фебруара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу, уз саслужење јеромонахâ Дионисија и Харитона, протонамесника Милорада Мировића, пароха при Успенском храму у Новом Саду, презвитера Младена Глушца, пароха у Апатину, као и новосадских ђакона Александра Билића, Ивана Васиљевића и Огњена Верића.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-       Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао да покајање треба да буде главна тема у предстојећој Четрдесетници. Покајање не значи неко сентиментално плакање због својих грехова, већ је то дубинска спознаја греха као погрешног правца живота, као погрешног настројења и, са друге стране, обраћање свим срцем благодати Божјој да то од нас одузме и да нас управи на прави пут. Покајање значи преумљење, поручио је Епископ мохачки. По благослову Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, владика Исихије је рукоположио катихету Александра Верића из Aпатина у чин ђакона.    
       
          Извор: Епархија бачка
    • Од ризница богословља,
      Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С.     Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање.   У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан.   -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда.   На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце.   Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне.   Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји?   Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји.   А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо.   Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића).   Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара.   Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве?   -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке.   Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима.   Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји.   А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”.   Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева.   -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније!   Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске).   Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства.   Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије.   На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало.   Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив.   Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније.   Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима.   А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе!   Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства.   Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      У вези с украјинском црквеном кризом, Српска православна црква и Руска православна загранична црква у Чикагу донијеле су одлуку да се Недјеља православља празнује одвојено од Цркава које су под јурисдикцијом Фанара.
      Канонска инвазија Константинопоља на територију УПЦ утицала је и, између осталог, и на православну дијаспору у САД, гдје вјерници различитих јурисдикција ове године неће моћи заједно славити Недјељу православља, као што су то чинили сваке године, пише  orthochristian.com.
      Због прекида евхаристијског општења између РПЦ и Константинопољске патријаршије, свештеномонаштво и вјерници Московске патријаршије, РПЦЗ и епархије Српске цркве у Америци више не могу учествовати у Тајнама парохија Грчке православне  архиепископије Америке, америчке Карпаторуске православне епархије САД и Украјинске православне цркве Сједињених Држава, које су у надлежности Фанара.
      Према писању листа, 17. марта, Недјељу православља Српска црква и РПЦЗ у Чикагу ће прославити одвојено од Ггрчке православне архиепископије.
      Како се саопштава, без обзира на то што Српска црква није прекинула општење с Константинопољем, она је заједно с Пољском православном црквом, међу осталим Помјесним православним црквама, заузела најкатегоричнији став у подршци канонске УПЦ.
      Према традицији, на прослави Недјеље православља  у Чикагу присутне су све парохије САД. Године 2010. прослава је одржана у српском храму у Чикагу уз учешће  јерараха грчке, румунске, украјинске епархије и РПЦЗ. Прошле године свечаности су одржане у грчкој цркви Св. Константина и Јелене у предграђу Чикага.
      Свештеник Никола Костур, лични секретар владике новограчаничког и средњезападноамеричког Лонгина, навео је у интервјуу да су владика Лонгин и цијела епархија «били шокирани неканонским радњама Васељенске патријаршије у Украјини у посљедњих неколико месеци, које су кулминирале незаконитим давањем Томоса о аутокефалности расколницима и служењем заједно с њима 6. јануара 2019. у Истанбулу».
      Он је наставио: «Пошто ово директно утиче на наше православно јединство у овој земљи, одлучено је да се не одржи свеправославна вечерња служба Недјеље православља у нашем саборном храму, него умјесто тога да се одслужи литургија за два наша српска православна деканата у Чикагу и околини, који се састоји од 19 парохија и три манастира. Нисмо жељели да се суочимо с избором да служимо или да не служимо заједно, па смо сматрали да је најбоље да се повучемо.»
      Ову информацију потврдио је протојереј Григорије Џојс, секретар Чикашке и Средњеамеричке епархије РПЦЗ, изјављујући да ће им се придружити РПЦЗ: «Могу да потврдим да ће Срби и Руси на Недјељу православља служити одвојено од Грка у Чикагу. Други се такође могу придружити».
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×