Jump to content

Препоручена порука

Šta mislite šta se dešava kada se molimo za drugog? Da li to može da bude ko neki baksuz u prevodu i te grehove treba neko da plati, nije dovoljno samo moliti se. O tome su govorili i neki monasi kako nije baš jednostavno moliti se za nekog, jer treba da poneseš i teret grehova. Jedan monah je odbio da se moli za nekog čoveka, jer mu se u snu javilo da je čovek jako grešan i jednostavno nije bio spreman da ponese taj teret... 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Ana B. рече

Šta mislite šta se dešava kada se molimo za drugog? Da li to može da bude ko neki baksuz u prevodu i te grehove treba neko da plati, nije dovoljno samo moliti se. O tome su govorili i neki monasi kako nije baš jednostavno moliti se za nekog, jer treba da poneseš i teret grehova. Jedan monah je odbio da se moli za nekog čoveka, jer mu se u snu javilo da je čovek jako grešan i jednostavno nije bio spreman da ponese taj teret... 

Треба се молити за другог увек... 

Е, сад, не мислим да моја молитва толико вреди пред Господом, да би се сад нешто десило због ње. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sveto Pismo nas uci da se molimo i za sebe i za druge - za zdravlje i spasenje svih ljudi (Mk. 14, 38; Lk. 21, 36; Jak. 5, 16; 1. Tim. 2, 1-4). Sam Gospod Isus Hristos stalno se molio, provodio cele noci u molitvi (Lk. 6, 12; 5, 16). Molio se On i za apostola Petra, da njegova vera ne prestane (Lk. 22, 32), i za spasenje svih Svojih ucenika i sledbenika, da bi bili jedinstveni medju sobom u zajednici sa Bogom (Jn. 17).

Sveta Crkva svakodnevno uznosi usrdne molitve Gospodu za svoja ziva i upokojena ceda, po primeru Spasitelja, i poziva nas da se molimo jedni za druge.

Molitva jednih za druge, prozeta ljubavlju, treba da se odnosi ne samo na nase srodnike i bliznje, nego na sve hriscane (Lk. 10, 27-37). Svi mi, braco i sestre u Hristu, svi smo deca Oca Nebeskoga, clanovi Njegove jedne porodice, i "ako zivimo, ako umiremo, Gospodnji smo" (Rim. 14, 8). Sve ljude Gospod priziva veri i ljubavi. Po Njegovoj zapovesti, duzni smo ljubiti Boga i bliznje (1. Jn. 4, 7-21; Mt. 19, 19; 22, 37-39; Mk. 12, 33; Jak. 2, 8; Rim. 13, 9; Gal. 5, 14), potvrdjujuci svoju ljubav dobrim delima i - obavezno - molitvom za zdravlje zivih i pokoj usnulih.

Buduci da je ispunjenje zapovesti Bozje, molitva za bliznje mnogo moze pred Bogom (Jak, 5, 16); kada se molimo jedni za druge, Gospod nam prasta i nase grehe.

Molitva za bliznje, osobito za bolne, stradalne, ozaloscene, nevoljne, za one koji nas vredjaju - to je podvig uzvisene, iskrene, milosrdne i zrtvene ljubavi. Tu zrtvu mozemo prinositi svaki cas, na svakom mestu. Ako je nemoguce delima pomoci siromasnima, moliti se za njih moguce je stalno i svuda; usrdna molitva biva boljom pomoci stradajucima, ona ih izbavlja kao Sam Gospod, uz pomoc vase molitve za njih (2. Kor. 1, 11). Za takvu molitvu Gospod obecava veliku nagradu (Mt. 5, 44-45). Milosrdni Gospod prima nase molitve za druge ako se vrse u duhu hriscanske ljubavi, sveprastanja i dobronamernosti. Kada se molimo, neophodno je da srce nase zaboravi zvaku zlobu, gnev i zavist, po zapovesti Hrista Spasitelja (Mk. 11, 25-26; Lk. 6, 27-28, 37).

Ugodna je Gospodu i nasa molitva za onoga koji se po svojoj nemoci ne moze uvek moliti kod kuce i u hramu, nego sa verom i nadom na prastanje i pomoc Bozju iste od drugih da se pomole za njega. Nije jedanput Gospod Isus Hristos iscelio bolne i nemocne po veri njihovih srodnika i bliznjih (Mt. 9, 2; Lk. 8, 41-55; Mt. 9, 32-33; 15, 21-28). Nesumnjivo, On i sada pomaze onima koji sa verom traze nase molitve.

Znajuci silu uzajamne molitve, sveti ugodnici Bozji su uvek pribegavali molitvenoj pomoci brace po veri. Apostol Pavle je molio hriscane: "Braco! molite se Bogu za nas" (1. Sol. 5, 25; Rim. 15, 30; Jev. 13, 18), i sam svagda u svakoj molitvi sa radoscu molio se za sve (Fil. 1, 4; Kol 4, 2). Pa kako onda, draga braco i sestre, oni koji su gresima stalno kaljani, nemocni i dusom i telom, obremenjeni nevoljama i zaloscu, ne traze molitve od drugih?

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/molitvazabliznje.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Ana B. рече

Šta mislite šta se dešava kada se molimo za drugog? Da li to može da bude ko neki baksuz u prevodu i te grehove treba neko da plati, nije dovoljno samo moliti se. O tome su govorili i neki monasi kako nije baš jednostavno moliti se za nekog, jer treba da poneseš i teret grehova. Jedan monah je odbio da se moli za nekog čoveka, jer mu se u snu javilo da je čovek jako grešan i jednostavno nije bio spreman da ponese taj teret... 

Ne znam gde si procitala ove stvari, ali, koliko ja znam, mi se molimo za nekog Bogu da ga pomiluje i oprosti mu grehove ili za ozdravljenje ili izbavljenje iz nevolje ili neceg slicnog.

Ili, se molimo i svetiteljima za nekoga, znaci, mi nista ne preuzimamo od nekoga za koga se molimo.Ima u zitijama da su neki svetitelji molitvom Bogu mogli i da ponesu necije grehove, ali, to je vrlo retko i zaista je veliki podvig dostojan samo svetima.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Tako sam se ja molila za osobu koja je vrlo cesto sklona da iscenira svadju, konflikt sa mnom i na taj nacin i sebi i meni prouzrokuje nevolje. I to bas nevolje...prvo sam se zahvaljivala Bogu sto mi je dao strpljenja, i sto mi se razum ne pomucuje, zatim sam se zahvaljivala sto i mene i tu osobu cuva, u jednom komadu, da se tako izrazim...jer te nevolje su do te mere isle da bismo bez Boga oboje bili bespovratno... osteceni.  

Molila sam se da nas oboje sacuva od nas samih, da nam da razum i svesnost da je to samo iskusenje i da to ne smetnemo sa uma nikada. Molila sam se da nam da smirenje. To je bilo bas tesko...ponekad. Ne moliti se, nego sacuvati smirenje u takvim situacijama. Ali nekako sto se ja vise molim za mir, to druga strana vise provocira rat do istrebljenja....:smeh1:  

Onda sam se molila da nam Bog posalje Svetog Duha da nas izmiri jer postaje neizdrzivo...Ajde da ta osoba nije vernik ili da nije u veri...nego bas suprotno...al ne vredi,,,stalno smo se klackali...Bog mi uslisi molitve pa ta osoba skonta da nesto nije kako treba, pa pocne da se moli isto...budemo mirni neko vreme ali ne lezi vraze...eto ga sukob...svaki naredni gori od predhodnog. Ja cutim, molim u sebi Isusovu molitvu, osoba se upilji u mene i kaze nece ti to pomoci...ja u soku :0222_shocked: ali ne odustajem. Cutim i molim se jos intenzivnije...Sto ja vise cutim i sto se vise molim, to druga strana vise histerise i nasrce na mene. Bilo je bas napetih situacija...ono " za dlaku sinko"  :fik: 

Sad...ja jesam verujuca...i svesna sam dualnosti, kapiram iskusenja i slicno...znam da ima i zla u ljudima..ali gledam svojim ocima i ne verujem...kada me druga strana ne vidi od cuda se prekrstim.

Naravno da sam se milion puta pitala kako da izadjem iz kola u koje sam eto, upala...prekinem svaki kontakt sa osobom, da sacuvamo zive glave, ali nakon nekog vremena ajmo Jovo nanovo. Oboje smo pametni, odrasli ljudi, nemamo apsolutno niti jedan razlog za takvo ponasanje, realno, ne znam ni oko cega se svadjamo...oboje smo dobri ljudi, ne znam sta nas spopada...ali nas jeste nesto spopadalo. 

Onda sam resila da sve to lepo predam Bogu, pa nek cini sa nama po svojoj volji. " Jedni druge, sami sebe i sav zivot svoj, Hristu Bogu predajmo"  

I eto..kada sam se setila da se sa apsolutnim poverenjem, smirenjem i pomirljivoscu predam Bogu na staranje, pa neka bude njegova volja...sukob je prestao...osoba nestala iz mog zivota...tako samo...nema je...mislim tu je ona, ali je vise ne srecem, putevi nam se ne ukrstaju...

To je moje iskustvo molitve za drugoga.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 42 минута, Adelaida рече

I eto..kada sam se setila da se sa apsolutnim poverenjem, smirenjem i pomirljivoscu predam Bogu na staranje, pa neka bude njegova volja...sukob je prestao...osoba nestala iz mog zivota...tako samo...nema je...mislim tu je ona, ali je vise ne srecem, putevi nam se ne ukrstaju...

Da dodam samo i da sam blokirala osobu, ne otvaram vrata kada zvoni, ne odgovaram na poruke koje mi salje sa drugih, tudjih, brojeva, ne javljam se na nepoznate brojeve nekim odredjenim danima u godini...i tako, pomaze i to...ali ni u tome nisam mogla da istrajem ranije, bez Boga. 

Ne znam...cudan opit...to da sto se vise molis za mir i ljubav, vise stradas od drugoga za koga se molis...i onda odjednom ...puf...ko da nista nije bilo. Spominjem tu osobu u molitvi svaki put na Liturgiji samo, i super...deluje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 минута, Adelaida рече

Da dodam samo i da sam blokirala osobu, ne otvaram vrata kada zvoni, ne odgovaram na poruke koje mi salje sa drugih, tudjih, brojeva, ne javljam se na nepoznate brojeve nekim odredjenim danima u godini...i tako, pomaze i to...ali ni u tome nisam mogla da istrajem ranije, bez Boga. 

Ne znam...cudan opit...to da sto se vise molis za mir i ljubav, vise stradas od drugoga za koga se molis...i onda odjednom ...puf...ko da nista nije bilo. Spominjem tu osobu u molitvi svaki put na Liturgiji samo, i super...deluje.

Neke nas osobe vuku dole. Na primer moliš se za nekoga osećaš tog dana nervozu, samo ti se dešavaju sranja, osećaš umor, pa čekaj da li je onda potrebno toliko da gineš...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Dobro ovo prethodno što sam opisala bi značilo da si toliko čist, pa sad da možeš da razlikuješ šta je do tebe i tvog greha... Al dobro jednostavno neke osobe ne idu sa nama, jer ne trude se dovoljno... Nekad je bolje i udaljiti se od takve osobe, ako je Božija volja opet ćemo se sresti...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 24 минута, Ana B. рече

pa čekaj da li je onda potrebno toliko da gineš...

Nije...pogotovo ako stvarno mozes da pogines...to nije i ne moze biti  "dobro" 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

Juce otvorih tu temu a sad vidim da se i ti isto pitas. Ja sam isto to procitao kod starca Tadeja i starca Josifa a gdje ces vece molitvenike od njih. Takodje i sam imam tako iskustvo kao i neki meni bliski ljudi. Licno bih volio da nije tako ali se bojim da jeste. Ima ljudi koje volim i koje mi je zao i za koje bih se rado molio ali nakon losih iskustava priznajem nemam vise hrabrosti da se molim za njih.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја сам, уласком неких побожних људи у мој живот, веома осетила благодат њихове молитве за мене. Не осећам се више усамљено као раније. Поготово људи које преко овог сајта познајем, виртуелно или лично.

При сваком читању псалтира, осећам духовно заједништво нас свих и трудим се да дам све од себе да свим срцем присуствујем. 

О негативним ефектима молитве за другог (за које верујем да нису од Бога) мислим да не треба ни размишљати.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Milica Bajic рече

Ја сам, уласком неких побожних људи у мој живот, веома осетила благодат њихове молитве за мене. Не осећам се више усамљено као раније. Поготово људи које преко овог сајта познајем, виртуелно или лично.

При сваком читању псалтира, осећам духовно заједништво нас свих и трудим се да дам све од себе да свим срцем присуствујем. 

О негативним ефектима молитве за другог (за које верујем да нису од Бога) мислим да не треба ни размишљати.

 

Svaka ti cast za ovaj post! Kada se oseti snaga molitve nasih bliznjih, to je najdragoceniji dar sto nam se pruza. Sigurnost , pouzdanje I ljubav nicim zasluzenu pa sta ces bolje od toga. A potrebno je tako malo… dobre volje I iskreno nastrojenje srca… minut koji se siri u vecnost. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Grupa derviša sa Kosova i Metohije došla je u Beograd gde su danas u Šejh Mustafinom turbetu kod Studentskog trga odrzali zikr (molitvu), prvu posle 236 godina u Beogradu.

      Okupljeni koji su došli iz Đakovice, nosili su tradicionalnu garderobu, a molitva Bogu je počela uz karakteristične ritmičke pokrete koji se razlikuju od ostalih pripadnika muslimanske veroispovesti.
      Derviši kažu da su se okupili kako bi odali počast preminulom rođaku, čija duša je, kako smatraju i dalje živa.
      „Ta duša koja je ostala ovde, među svim ostalim koje su otišle i nestale, nama to simbolično mnogo znači. I mi zato volimo da ga posećujemo, da ga obeležavamo i slavimo, da radimo neka dobra dela i poklonimo njegovoj duši. Mi imamo to verovanje u islamu da taj živ čovek kada radi neko dobro delo i dobije nagradu od boga za to dobro delo, tu nagradu može da pokloni nekom umrlom“, objasnio je Muhamed Nasir iz Islamska zajednica.
      Šejh Mustafino turbe posvećeno je Mustafi Bagdađaninu, starešini Hadži-šejh Muhamedove tekije u kojoj su se okupljali derviši moćnog reda Kadir.

    • Од kosmopolit,
      Cesto procitam da molitva za druge donosi teskoce (starac Jefrem, starac Tadej...) pa me interesuje vase misljenje i iskustva.
    • Од Danijela,
      Tri i po decenije posle tog nemilog događaja (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:715915-Vremena-u-kojima-je-hrabrost-bila-casna), podsećanje na herojstvo poginulog studenta Milivojevića i ranjene Brajovića i Zolotićevu otvorilo je mnogo pitanja. Šta je podstaklo građane Beograda da se tako ponašaju? Da li je to bilo doba kada se građani nisu plašili da učine takva dela, da li je to bilo vreme kad su ljudi bili ljudi? Da li bi se naši građani i sada ponašali isto? Da li bi goloruki krenuli za naoružanim atentatorima?
      Doktor Dalibor Petrović, profesor Odeljenja sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, tvrdi da bi uradili isto. Naglašava, međutim, da treba shvatiti i to da se mnogo toga u našem društvu promenilo.
      - Nema sumnje da bi bilo onih koji bi postupili isto kao i pre 35 godina - kaže profesor Petrović. - Ali takvo ponašanje ne bi bilo izraz društvene norme, već više čin individualne hrabrosti. Nekada se podrazumevalo da se pomogne drugima kojima je pomoć potrebna. Opšteprihvaćeno je bilo pravilo: moram zaštititi drugog da bih zaštitio sebe.
      Osim toga, kako kaže naš sagovornik, pucnje na ambasadora Turske građani su doživeli kao pucanj na Jugoslaviju, uređenu zajednicu kojoj su verovali, bili joj privrženi i u kojoj su se osećali sigurno.
      - Iz tog socijalističkog, tradicionalnog i, pre svega, kolektivističkog modela društva, mi smo poslednjih decenija krenuli ka individualističkom - objašnjava Petrović. - A razvoj modernog kapitalističkog društva podrazumeva gotovo potpunu individualizaciju pojedinaca koji se u životu ponašaju kao na tržištu. I dok smo nekada smatrali da smo u zajednici sa državom, da smo jedan kolektiv za koji smo bili spremni i da se žrtvujemo, moderno društvo to razbija. Pojedinci postaju izolovane jedinke koje se uglavnom bore samo za svoj opstanak. U takvom društvu se čak i zaustavljanje na ulici, da se, na primer, pomogne čoveku, doživljava kao usporavanje, ugrožavanje, pa čak i kao gubljenje vremena koje je "važan resurs na tržištu". Većina pojedinaca je isuviše dragocena sama sebi da bi rizikovala trčanjem za ubicom.
      Problem je, prema rečima našeg sagovornika, što ljudi danas ne veruju nijednoj zajednici, od komšiluka, preko firme, do države.
      - To ne znači da je naš narod bezosećajan, nego da je čovek sam sebi u fokusu, budući da se oseća nesigurnim i nezaštićenim - kaže Petrović. - Kroz kućno vaspitanje, sada se prenose novi obrasci ponašanja po kojima je pojedinac iznad kolektiva, a lična postignuća najvažnija. Porodica je, dakle, ta koja dete stavlja u centar. Ono onda stasava orijentisano samo na sebe, najčešće uz moto: Ja sam mera i jedinica razvoja, a ne kolektiv.
      Kako kaže profesor, godinama unazad se postepeno prihvatao prelaz sa kolektivnog na individualno, a surova tranzicija je uticala na verovanje da države kao zajednice koja štiti građanina - više nema.
      Na ispitu humanosti naš narod nikada nije pao, potvrđivao ju je i pokazivao više puta - tvrdi profesor Petrović. - Važno je, međutim, znati da humanost podrazumeva pomoć čoveku. Ono što danas nedostaje jeste solidarnost, odnosno pomoć zajednici. A nedostaje jer se čovek danas više bori za ličnu egzistenciju. Nikako da se shvati da se pomaganjem zajednici pomaže i sebi. Solidarnost se gradi na uzajamnom poverenju i podršci. Ona je u osnovi zdravog društva i zapravo je onaj fini "lepak zajednice".
    • Од Милан Ракић,
      Dok se jos Zemlja okreće, 
      dok je još jarko svjetlo 
      Gospode, 
      daj ti svakome ono čega nema. 
       
      Mudracu daj glavu, 
      plašljivcu konja, 
      daj sretnom novac 
      i ne zaboravi na mene. 
       
      Dok se još Zemlja okreće, 
      Gospode — tvoja je vlast. 
      Daj častohlepnom da se nauživa vlasti, 
      daj predah darežljivom do kraja dana, 
       
      Kainu daj pokajanje 
      i ne zaboravi na mene. 
      Ja znam — ti sve možeš 
      i vjerujem u tvoju mudrost. 
       
      Kao što vjeruje mrtav vojnik 
      da će živjeti u Raju 
      Kao što vjeruje svako uho 
      tvojim tihim riječima 
       
      Kao što vjerujemo i mi sami 
      bez obzira što činili. 
      Gospode, moj Bože, 
      zelenooki moj, 
       
      Dok se još Zemlja okreće 
      a čudno je to i njoj, 
      dok je još vremena 
      i vatre, 
      daj svakom po malo 
      i ne zaboravi na mene. 
      Bulat OKUDžAVA
      preveo, Arsen DEDIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Tomislav Janko Šagi Bunić - pokoncilski teolog i mislilac 21. stoljeća - dijalog drugog puta nema, dokumentarni film.

      Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela.
      Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“

      Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem.
      U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969).

      Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci  u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine.
      Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj.

      Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj".
      Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",...
      Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
      Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40]
      Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine.
      O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama.
      Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović. 

      Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića.
      U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi!
       
       
      View full Странице
       
×
×
  • Креирај ново...