Jump to content

Заврше факултет, а живе од „средњошколских послова”

Оцени ову тему


Препоручена порука

Да млади прихватају свако радно место потврђује и податак да је готово половина факултетски образованих особа ангажована на пословима за које је потребна нижа квалификација од оне коју су стекли школовањем

MLADI.jpg

 

Свака пета млада особа у Србији посао је нашла преко конкурса, четвртина њих се запослила преко пријатеља и познаника, а 11 одсто захваљујући партијској књижици. Илустративни доказ тезе да млади не бирају посао јесте и податак да многи, тачније трећина зарађује радећи послове испод својих квалификација – мада су они са факултетском дипломом имали још мање среће јер готово половина тих академски образованих особа ангажована је на на радном месту за које је потребна средња школа.

Више од половине младих променило би садашњи посао, пре свега због ниске зараде, лоших услова рада и несигурности радног места.

Ово су само неки од бројчано најзанимљивијих података изведених из истраживања Фондације „Центар за демократију” под називом „Млади и достојанствен рад”, реализованог на репрезентативном узорку младих особа, старости од 16 до 30 година, у четири региона Србије. Истраживање које је током јула обављено у сарадњи са филијалама Националне службе за запошљавање такође је показало да 39 одсто не прима накнаду за превоз на послу, 42 одсто их не прима накнаду за прековремени рад, а готово исти проценат њих нема плаћен топли оброк. Сваки пети запослени не остварује права из социјалног осигурања, а сваком четвртом је ускраћено право на плаћено боловање или плаћен годишњи одмор.

– Положај младих у Србији знатно је неповољнији од положаја осталих старосних група и далеко неповољнији од положаја њихових вршњака у земљама чланицама Европске уније. Млади веома тешко налазе посао, а када га и нађу најчешће је то посао испод њихових квалификација, привремен или повремен и слабије плаћен од оних које обављају стално запослени. Када се проглашавају технолошки вишкови млади су први „избор” послодавца, јер постоји уверење да ће се старији радници теже запослити од младих. Зато су стопе запослености младих двоструко ниже од одраслог становништва, док је стопа незапослености младих двоструко већа од стопе незапослености одраслих – каже Сарита Брадаш, психолог и ауторка овог истраживања.

Додаје да посебно забрињава податак да скоро свака пета млада особа нити ради, нити је у образовном процесу. На евиденцији Националне службе за запошљавање дуже од годину дана налази се више од трећине испитаних младих, а дугорочна незапосленост највиша је међу незапосленима са највишим образовањем, који имају звање мастера или доктора наука. Готово половина најобразованијих налази се на бироу дуже од годину дана.

Ова студија показала је и да су приликом уласка на тржиште рада млади најчешће ангажовани у неформалној економији. Углавном раде на црно, односно на одређено време, а велики број њих обавља привремено-повремене послове. Стопа неформалне запослености младих (од 15 до 24 године), према подацима Анкете о радној снази, у 2017. била је 30 одсто и готово двоструко већа од стопе неформалне запослености одраслих (25–54 године). Према подацима из Извештаја о трендовима на тржишту рада западног Балкана, више од половине младих било је привремено запослено.

– Највише запослених на неодређено време ради у јавном сектору у Београду и Војводини, има завршене мастер или интегрисане студије (спојене дипломске и мастер студије) и мушкарци су. Последњи доступни подаци званичне статистике показују да млади имају за 20 одсто ниже месечне зараде у односу на старије раднике. Осам од десет испитаника прима зараду која је нижа од републичког просека, док петина месечно зарађује мање од минималне зараде. На тржишту радне снаге највећа је потражња за радницима који обављају једноставне и мало плаћене послове, па не треба да чуди што најобразованији одлазе – они знају да живот нема репризу – констатује наша саговорница и додаје да више од трећине запослених и незапослених испитаника планира одлазак из Србије.

Висина зарада младих радника зависи од пола, образовања, региона земље у којем живе и сектора у којем раде. Половина младих који раде непријављено је у најниже плаћеној категорији, док су највише зараде оних који имају уговоре на неодређено време. Највеће плате имају запослени у Београду, док половина запослених у Шумадији и западној Србији, као и у јужној и источној Србији, месечно зарађује мање од 30.000 динара.

Најниже зараде и најмање послова има у јужној и источној Србији, због чега се млади масовно селе ка великим градовима и села остају пуста. Забрињава податак да је двоструко више младих жена него мушкараца у најнижој платној категорији.

Међу запосленим испитаницима тек сваки четврти је члан синдиката. Највише „синдикалаца” има међу фабричким радницима и занатлијама, следе стручњаци и инжењери, а најмање их је у трговачким и услужним занимањима.

http://www.politika.rs/scc/clanak/418582/Zavrse-fakultet-a-zive-od-srednjoskolskih-poslova?fbclid=IwAR2vWixjbxMUVsRYPKcLlBNxmiPqLYKs-WTGaEdoCZZP1G3kx1urhIn1NLI

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А где то пише дас ће завршавање неког факса  бити гаранција да ће се тиме и бавити?'поготово ако је то неко занимање где хиљаде већ чаме на биору... и ја уопште не видим проблем у томе што се баве пословима који захтевају ниже образовање,приликом избора високог образовања су морали бити свесни да су изабрали смер,занимање за којње је мало вероватно да нађу посао у струци

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, [email protected] рече

А где то пише дас ће завршавање неког факса  бити гаранција да ће се тиме и бавити?'поготово ако је то неко занимање где хиљаде већ чаме на биору... и ја уопште не видим проблем у томе што се баве пословима који захтевају ниже образовање,приликом избора високог образовања су морали бити свесни да су изабрали смер,занимање за којње је мало вероватно да нађу посао у струци

Тако је. Професор енглеског треба да у "колцентру" у три ујутро цвркуће на слушалицу бесном Арапину. Кака вајда од предавања Шекспира деци. Исто и ови што говоре руски и што би да предају Достојевског. Лепо каже Пинки у Ранама "звекно бабу". Шта ће више од тога да знаш. Само фабрике што се некада говорилио односно само инвестиције, јер су оне крвоток, што се данас говори. А и те школетине треба позатварати. Само паштета, јефтина радан снага за странце, што глупља то боља. И да се облаче код друг Рајо у чаршафе за Ноћ вештица и дас понапијају на тимбилдингу. И мање бре времена са породицама него фими да се посвете. И треба отварати затворе што каже друг Гаврило Милентијевић шеф полиције у станици Горње Поље.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Lenka88 рече

Tuga...i sad od Nove zbog novog zakona u Njemackoj ce otici i ovo malo sto je ostalo...

Како да не иду кад их терају на све начине.И економски и психички, не дај Боже да крене и физички. Жалосно је да пробисвети терају родољубе из ове земље. пс: Има и покондирених тикви које одлазе, али више таквих остаје ухледбљено и уваљено у нво и државне фотеље.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Вилер Текс рече

Како да не иду кад их терају на све начине. И економски и психички не дај Боже да крене и физички. Жалосно је да пробисвети терај родољубе из ове земље. пс: Има и покондирених тикви које одлазе, али више таквих остаје ухледбљено и увањено у нво и државне фотеље.

Naravno i treba da idu negde gde ce ceniti njihovo znanje i trud i gde ce moci da se ostvare. Ako ne moze ovde ima gde moze.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 25 минута, Lenka88 рече

Naravno i treba da idu negde gde ce ceniti njihovo znanje i trud i gde ce moci da se ostvare. Ako ne moze ovde ima gde moze.

Битно је да кад човек оде преко остане православни хришћанин и да не заборави да је Србин. 

Било би лепо да има на уму да му је земља окупирана што од странаца што од домаћих пробисвета и да живи са жељом да се једном врати у земљу и допринесе њеном ослобођењу и просветљењу.  

Без ове две ставке и ако оде неће далеко отићи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ако ко иде у иностранство на рад, треба у иностранству да остане ограничено дуго (таман толико колико му је потребно да добије минималну инострану пензију :) ) 6-7 година и да се врати једног дана. Зашто ? Зато што би та пензија била у Србији довољна за какву такву пристојну старост. За тих 6-7 година рада у иностранству могуће је у Србији решити стамбено питање. Управо овако су радили преци наши... Ово говорим због очувања идентитета јер га је теже очувати у иностранству него када се налазиш у својој земљи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нашим људима недостаје мало протестантске етике. Навикли су да не раде ништа и да се само жале. Овамо им уџбеници за децу скупи, а имају пара за летовање. Буне се за цену горива, а сви возе кола. Исто тако и њихова деца, нерадници на родитеље уместо да траже посао од малих ногу.   

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@GeniusAtWork Тако је. Замисли има и оних који се буне кад би да одраде само својих осам сати, без неплаћеног прековременог. Уместо да запну за ту фирму инострану( ах што је та фирма дошла на крилима нато крстарећих ракета које су ископале темље за пословне објекте у новој колонији не смемо никако да поменемо поготово не нижем менаџменту-од Срабља састављеном) да фирми буде боље... Нерадници!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne znam sta bih rekla po tom pitanju...ja sam bila i u Italiji i u Nemackoj imala sam ove godine ponudu i za Kinu...u Egipat mogu uvek, u Meksiko isto..Ali nekako meni ovde najlakse. Jeste tamo negde na neki nacin bolje za posao, imas vecu platu svakako, ali imas i vece troskove pa ti dodje skoro na isto. Jeste da te ne maltretira poslodavac i postuju se tvoja radnicka prava...imas vise mogucnosti, drugacije...Ali nekako ja ne mogu da se naselim tamo negde. Odem pa se vratim ovde. Gde god da odes moras nesto da pretrpis. Sad na tebi je da biras sta mozes i hoces da podneses a sta neces. Ne znam...volim svuda da odem, boravim neko vreme i vratim se u Srbiju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Вилер Текс рече

Тако је. Професор енглеског треба да у "колцентру" у три ујутро цвркуће на слушалицу бесном Арапину. Кака вајда од предавања Шекспира деци. Исто и ови што говоре руски и што би да предају Достојевског. Лепо каже Пинки у Ранама "звекно бабу". Шта ће више од тога да знаш. Само фабрике што се некада говорилио односно само инвестиције, јер су оне крвоток, што се данас говори. А и те школетине треба позатварати. Само паштета, јефтина радан снага за странце, што глупља то боља. И да се облаче код друг Рајо у чаршафе за Ноћ вештица и дас понапијају на тимбилдингу. И мање бре времена са породицама него фими да се посвете. И треба отварати затворе што каже друг Гаврило Милентијевић шеф полиције у станици Горње Поље.

 

Da li si igde pročćitao da sma tio napisao? Ili ne možeš da razumeš prostu stvar da su višak? u ns je pre pet godina 60 profesora istorije bilo na birou, pšta treba?otvoriti noviš 30 škola da ih zaposliš?a da u školi nema dece..i da to uradiš svake godine u profesijama gde ima viška kadrova izađe još po 10do20% novog viška...demagogija kojom ti ideš je glupa.Eto ti ih zaposli i daj im plate kod tebe u kući.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Вилер Текс рече

Како да не иду кад их терају на све начине.И економски и психички, не дај Боже да крене и физички. Жалосно је да пробисвети терају родољубе из ове земље. пс: Има и покондирених тикви које одлазе, али више таквих остаје ухледбљено и уваљено у нво и државне фотеље.

pa ti taj prof engleskog u nemačćkoj raid kao baba sera jer tamo oće da čisti govna a ovde neće da ide na gradjevinu

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Adelaida рече

Ne znam sta bih rekla po tom pitanju...ja sam bila i u Italiji i u Nemackoj imala sam ove godine ponudu i za Kinu...u Egipat mogu uvek, u Meksiko isto..Ali nekako meni ovde najlakse. Jeste tamo negde na neki nacin bolje za posao, imas vecu platu svakako, ali imas i vece troskove pa ti dodje skoro na isto. Jeste da te ne maltretira poslodavac i postuju se tvoja radnicka prava...imas vise mogucnosti, drugacije...Ali nekako ja ne mogu da se naselim tamo negde. Odem pa se vratim ovde. Gde god da odes moras nesto da pretrpis. Sad na tebi je da biras sta mozes i hoces da podneses a sta neces. Ne znam...volim svuda da odem, boravim neko vreme i vratim se u Srbiju.

Izvini ako je neumesno pitanje,koja je tvoja profesija?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ексклузивном интервјуу за "Вести" Епископ зворничко-тузлански Фотије оцењује да је недавна, прва посета Патријарха Порфирија Републици Српској величанствен и историјски догађај. У разговору који је вођен у Владичанском двору у Бијељини, Епископ Фотије, који је и члан Светог архијерејског Синода, коментаришући измене кривичног закона које је наметнуо бивши одлазећи високи представник, истакао је да су Срби слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања.

       
      Патријарх српски је прошле недеље први пут посетио Републику Српску. Који је значај ове посете?
       
      – Верујем да ће време још боље показати, али и сада је сасвим сигурно да је реч о величанственом догађају и за нашу Цркву, нашу епархију, али и за Републику Српску и целу БиХ. Патријарх је дошао с поруком мира, благослова и јединства за наш српски народ, а истовремено, за народе који овде живе, Бошњаке и Хрвате, с поруком заједништва, сарадње, међусобног разумевања и могућности опстанка на овим просторима. Ништа мање значајно јесте и то што је патријарх својим доласком успео да скупи и представнике власти и опозиције у Републици Српској. У вечерњим сатима, на његову иницијативу и благослов, заједно су седели представници свих релевантних политичких партија у РС, и власти и опозиције што, признаћете, није баш уобичајено. Али, светосавска мисија Цркве је мирење браће, мирење људи који не могу да буду неодговорни у односу на нашу историју и наш народ, а у крајњем случају и на нашу Цркву.
       
      Да ли су лидери Српске упознали патријарха о последњим дешавањима, изменама кривичног закона које је наметнуо тада одлазећи високи представник, али и наметању новог представника за БиХ?
       
      – Разговарано је о целокупној ситуацији и наравно да се дотакло и тих чињеница. Несхватљиво је да једна особа себи узела за право да екс катедра намеће законе не питајући било кога, а посебно не демократски изабране институције којима је задужење да доносе законе.
       
      Ви сте то назвали “експериментом над Србима”?
       
      – Тај човек, бивши високи представник за БиХ, вероватно није ни свестан шта је урадио. Срби су слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања: умног, физичког или било каквог другог. Желимо да будемо слободни и желимо да знамо да живимо на овом простору јер смо овде живели вековима. Али, такође хоћемо да живимо заједно са другим народима који овде живе и да без уплитања спољног фактора, односно појављивања некаквих “супервизора” или “суперзналаца” – нађемо заједнички језик и договоримо се о свему. Неколико пута је и патријарх истакао да би народи овог простора БиХ требало да размишљају својом главом и да одлучују сами о својој судбини без туторства неког посредника или некога ко је наметнут.
       
      Српска се противи избору новог високог представника у чему су је подржали Русија и Кина. Колико је то значајно?
       
      – Велики је плус што су се Русија и Кина ставиле на страну Републике Српске по овом питању. То у фактичком смислу значи и да више од пола света не прихвата тог новог представника и то је вредна чињеница. За нас је то позитиван знак јер већ дуго Република Српска истиче да људи на простору БиХ знају да живе заједно зато што су живели заједно и да су способни да се договоре, али само онда када нема спољног туторства, поготово кад нема наметања решења.
       
      И без ових проблема, ситуација у БиХ није сјајна. Посебно кад је реч о положају Срба у Федерацији. Недавно сте служили у Пожарници, месту које је некада бројало 1.000, а сада свега 65 домаћинстава?
       
      – Служба у Далмацији ме је некако припремила за тај проблем Срба у Федерацији. Срби тамо живе у сличним околностима као овде, а реч је о трећини Епархије зворничко-тузланске која је територијално у Федералном делу БиХ. На том простору имамо врло мало Срба. Мученичко и страдално место Пожарница је имало око 1.000 становника, Срба. Током рата је црква минирана, а данас их је тек стотинак у 65 домова повратника, и то махом старијих људи. То је слика простора где се десила ратна трагедија. Нажалост, слично је и у Тузли где је око 2.000 Срба, а пре рата их је било најмање десет пута више. Истовремено, на том простору је велики број светиња, цркава и манастира које морамо да чувамо, па је додатни проблем како обезбедити да свештенство и монаштво тамо живи и опстане.
       
      Појављује се и нови проблем. Срби лако могу остати без своје земље у Федерацији?
       
      – Уз проблем повратка, на несрећу имамо и проблем да се очува земља. Озбиљна је опасност да Срби изгубе власништво над својом земљом, а да она потом припадне онима који су је узурпирали. Реч је о закону који се примењује и у Европској унији и преко својих свештеника и монаха, наша Епархија чини све да обавести људе о овој опасности. Верујем и да ће наша Црква, али и државне институције РС успети да нађу решење како да се о томе обавесте људи који не живе у БиХ, већ су или у Србији или у неким трећим земљама широм света. Људи морају знати шта се може догодити са њиховом имовином, кућама, шумом и онда ће морати на нађу начина да се сами заштите. Нажалост, како је реч о приватној својини, ту нити Црква нити држава не могу пуно, већ ће сваки власник морати да покаже инцијативу уколико жели да заштити своју имовину. Мада у БиХ још није усвојен закон о реституцији, ми у Цркви у оваквим приликама увек ангажујемо правнике како бисмо заштитили црквену имовину. И то је онда борба.
       
      “Шака гласних” мути радост
       
      Владика Фотије је прокоментарисао све “ужаренију” ситуацију на Цетињу наводећи да ће патријарх српски Порфирије 5. септембра присуствовати устоличењу митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу.
       
      Нажалост, сведоци смо немилих сцена на Цетињу, али и отворених претњи и застрашивања свима који одлуче да присуствују устоличењу митрополита Јоаникија. Плашите ли се инцидената?
       
      – Вече пре устоличења митрополитија Јоаникија, патријарха ће у Подгорици, у Цркви Васкрсења Христовог, дочекати свештенство, монаштво и народ. Молимо се Богу, али и Светом Василију Острошком и Светом Петру Цетињском да заштити Цркву и народ. Али, такође се надамо и да ће власти у Црној Гори успети да уразуме ту “шаку гласних” и учине све да устоличење новог митрополита црногорско-приморског прође у миру и на радост и Цркве и народа. Чудим се тим догађајима и надам да је то мала група људи која својом гласноћом жели да себи да значај већи него што јесте, погрешно уверена да бити гласан значи и да је неко важнији и снажнији него што јесте. Као члан Светог Синода бићу у пратњи српског патријарха и сви се надамо и Богу се молимо да ће устоличење проћи у најбољем реду и миру. Сукоби никада никоме добра нису донели, ни Цркви, ни народу. Таква ситуација може одговарати само појединим људима који имају другачије светоназоре и какву већ веру исповедају и колико уопште поштују цркву и светиње. Зато и очекујемо од државних институција да уразуме ту шаку гласних, а да Митрополија црногорско-приморска с устоличењем новог митрополита почне да живи пуним плућима.
       
      Колико је битно устоличење митрополита Јоаникија?
       
      – Битно је. Устоличење сваког епископа у некој епархији значи да она почиње да живи пуним плућима, ту мислим и на народ и на Цркву. Зато и није случајно што смо сведоци отпора устоличењу јер они одлично знају или осећају колико је значајно да митрополит Јоаникије почне да ради свој посао као пастир Цркве у својој митрополији у Црној Гори. Устоличењем он добија и легитимитет што је веома важно да би Црква могла да живи, да би народ могао да се окупља и на Светој литургији, али и на литијама ако буде потребно.
       
      Многи очекују да ће се тог дана потписати и Темељни уговор СПЦ са Црном Гором?
       
      – Како ствари стоје, сумњам да ће све моћи да буде припремљено за 5. септембар. Комисија Патријаршије треба да прегледа и усагласи тај нови текст Уговора који се разликује од оног који је требало да се потпише на мајском Сабору СПЦ.
       
      Одговорност и политика
       
      У Вашим иступима нисте били баш “благоглагољиви” према Валентину Инцку и новом закону. Плашите ли се да и сами будете један од осумњичених?
       
      – Ваљда нисам на том списку људи против којих се води истрага и не видим разлог зашто бих био. Сви причају о “Великом брату” који све надзире и види, а сада ће ваљда и да слуша ко шта говори. А ми у Цркви проповедамо Јеванђеље Христово. Апостол Павле говори да треба да се “надзидавамо” на тврдом темељу, на Христу и да човек уколико живи светотајним животом узраста у Христу. То је смисао наше хришћанске антропологије, смисао нашег подвига. О томе говоримо, о учењу наше цркве. Дакле, има људи који се баве политиком и они имају одговорност према народу и према историји.
       
      Имовина СПЦ
       
      Да ли је решено питање имовине СПЦ у БиХ?
       
      – Када је реч о имовини Епархије зворничко-тузланске постоји 36 објеката само у Тузли који би требало да се врате Цркви, а те имовине је још више у другим деловима који су такође у Федерацији. Уколико би ту имовину добили назад то би за нас значило да можемо опстати, да можемо да развијамо црквени живот. Надлежним институцијама смо поднели све потребне папире, али добијамо одговор да још није донет закон о реституцији и то је кључна кочница. Истоветан проблем оптерећује и друге верске заједнице у БиХ.
       
      Сложни кад је тешко
       
      Срби су опет сложни само када их мука натера?
       
      – Срби су, то се зна, склони поделама. На овим просторима је деловао Бењамин Калај, психолог који је ишао по српском народу у БиХ за време Аустро-угарске и спроводио разна испитивања психологије нашег народа како да га разједини. Видео је да су људи јаке личности и да треба што више међу њима стварати партије, да буду подељени, а не заједно. За све је тражио и нашао неко решење, а једино није могао да нађе за крсну славу. Говорио је да се око крсне славе, свеће и иконе обједине сви који не причају, посвађане комшије… Шире гледано, крсна слава је део литургије и Цркве и још тада је било јасно да то не могу да нам укину. Било је после њега још многих који су се бавили психологијом Срба како би нас разјединили, окренули једне против других. Поједини Срби су у неким тренуцима мислили да је то врлина не схватајући да заправо раде туђ, непријатељски посао против свог народа. Имамо ми у нашој историји тај феномен канцерогене политике.
       
      Извор: Вести онлине
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина.

       

      Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане.
      Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа.
      Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.”
      По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије.
      Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

       
      Звучни запис беседе
       
      Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан!
      Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем.
      “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.”
      Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа.
      “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над  њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу.
      Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан.
      “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије.
      Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.”
      Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога.
      “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања.
      Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!
      “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика.
      Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење.
      “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.
      На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице.
      “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.”
      Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом:
      “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.”
      Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић:
      “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.”
      Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени:
      “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис.
      На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека:
      “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!”
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић.
      Повезан садржај: 
      Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца
      Важно обавештење о емисији: 
      Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч

      Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. 
       
       
      Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. 
       
       
      Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. 
       
       
      Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић.       
       
       
      У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. 
       
       
      У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. 
       
       
      Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. 
       
       
      У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве.
       
       
      У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. 
       
       
      Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. 
       
       
      На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић.    
       
      Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић
      Фото: Душица Васиљевић
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника Преподобног Данила Столпника, у среду 23. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу, и Ина Пламенац, теолог из Бара. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

      Господ је тако уредио да у мом животу ништа није било случајно, посебно јер сам надахнуће и пример налазио у личности своје баке игуманије Февроније, овим речима почео је своје казивање протопрезвитер Славиша Божић који је у уводном делу емисије говорио о свом животном путу. 
       
       
      Ово је била прилика да прота истакне своје сроднике који су, поред мати Февроније, цео свој живот посветили служби Богу и роду. Отац Славиша се са радошћу присетио проте Славка Божића, умировљеног пароха београдског, свештеника који је оставио велики траг не само у његовом бићу од најмлађег узраста, већ и у срцима многих верника које је он духовно руководио као изузетан пастир словеснога стада. Била је ово прилика да се у оквиру наше емисије сетимо и нашег драгог протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије "Православље" и "Теолошких погледа". 
       
       
      Замолили смо проту Славишу да нас упозна са особеностима црквеног живота у Бечу. У нашем храму имамо богат богослужбени живот који се савршава према устаљеном правилу, а при нашем храму имамо и две песнице. Једну предводи проф. Обрад Симулов, која негује народно црквено појање, а другу певницу предводи протиница Јелена Смиљанић која негује византијско појање. Поред тога при нашем храму имамо веронауку за одрасле што је од изузетног значаја, истакао је Архијерејски намесник за средњу Аустрију. 
       
       
      Потребно је благодарити Господу на свему, па чак и на овој пандемији. Јеванђеље нас на неколико место подсећа колико је важно да на свему узносимо благодарност Богу, јер као слободна бића имамо дар и прилику да свој живот сместимо у категорије вечности, поучио нас је отац Славиша указујући на важност узношења благодарења Господу. 
       
       
      Наша гошћа Ина Пламенац је говорила о вези између теологије и уметности: Веза између теологије и уметности сагледана је превасхоно у слободи која је дарована свакоме човеку, јер када се човек ослободи он стиче могућност да на најлепши могући начин искаже своју креативност.
       
       
      Храм Свете Тројице на Румији је освештана 2005. године, пре тачно петнаест година. Чудесна румијска литија је култ који се дуго негује и никада се није прекидао, што само указује да је народ то препознао као посебан благослов и искуство које нас преображава, истакла је Ина Пламенац у свом осврту на значај светиње на Румији. 
       
       
      Да искушења рађају и нешто добро потврђује и позната Фејсбук група "Не дамо светиње" о којој је говорила наша Ина која је и један од модератора наведене групе која нема само информативни, већ и катихетски карактер. Бити модератор групе "Не дамо светиње" може бити сагледан и у катихетском смислу јер имамо одговорност према свим људима, а посебно одговорност да нико не изађе из групе и дијалога са неком горчином, нагласила је Ина Пламенац.  
       
       
      Митрополит Амфилохије је нама био и отац и учитељ и пример који смо следили. Њему је свако могао да приђе и обрати му се, дословно свако ко потребује савет и било који вид помоћи. Сусрет са митрополитом Амфилохијем је определио наш животни пут, закључила је Ина Пламенац присећајући се лика и дела блаженопочившег митрополита Амфилохија. 
      Катихета Бранислав Илић
      Фото: Душица Васиљевић
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...