Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Проф. Дарко Танасковић: Српске цркве не могу бити баштина Албанаца

Оцени ову тему

Recommended Posts

darko-12.jpg
 
Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”.
 
– Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду.
 
За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ.
 
Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије.
 
Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ?
 
Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”.
 
Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ?
 
Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним  драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице.
 
Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе?
 
Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности.
 
Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ?
 
С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и  прогресивно  албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити.
 
Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине?
 
Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова.
 
То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско?
 
И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике.
 
На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност?
 
Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан.
 
Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика?
 
Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно.
 
Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ?
 
Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката.
 
Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине?
 
Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора.
 
На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији?
 
Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Храм Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, у народу познат као Доња црква, прославио је свој престони празник - спомен Светих првоврховних апостола.
       
      Уочи празника служено је свечано бденије којим је началстовао архимандрит Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетегa, уз саслужење протојереја Сретена Лазаревића, архијерејског намесника румског, јереја Александра Чавке, пароха угриновачког, и ђакона Петра Николића из Петроварадина. Молитвено су присуствовали бројни свештеници из eпархија Сремске и Бачке.
      Бденије је својим појањем улепшао хор Свети Стефан Дечански из Новог Сада, као и професор певања у Карловачкој богословији г. Јован Стојановић са ученицима Богословије.
      После бденија, настојатељ храма јереј Станко Лакетић упутио је кратку беседу верном народу и захвалио свим гостима што су били део дивног духовног сабрања у славу и част Светих Апостола.
      Сутрадан, светом Литургијом началстовао је протосинђел др Клеопа (Стефановић), настојатељ манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранислав Поповић, умировљени парох румски, јереј Вељко Васиљев, парох палићки, јереј Станко Лакетић и ђакон Милош Лукић из Инђије. Свечаности евхаристијског славља допринео је хор Свети Стефан Дечански из Новог Сада. Мноштво народа Божјег испунило је храм и његову порту, а већина их је приступила светој чаши.
      Беседу верном народу је упутио прота Бранислав Поповић, говорећи о значају и величини апостла Петра и Павла, два стуба Цркве Христове.
      После свете Литургије уследио је трократни опход око светог храма после чега су испод чувеног платана који красу порту карловачке светиње освештани славски дарови. Њих је ове године припремила породица Депало из Сремских Карловаца, а за кумство следеће године пријавио се протојереј мр Јован Милановић, настојатељ карловачке Саборне цркве, са породицом. На самом крају у порти храма уследио је наступ Дечјег фолклорног ансамбла  „Виенок” при уметничкој школи „Михал Вилец” из Бардејова у Словачкој, града побратима Сремских Карловаца.  У вечерњим сатима истога дана служено је вечерње и парастос криторима, чиме је овогодишња прослава храмовне славе заокружена.
       
      Извор: Епархија сремска
    • Од Логос,
      Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је на Петровдан Свету службу Божију у цркви Светог архиђакона Стефана на острву Свети Стефан у Паштровићима. Саслуживали су протосинђел Климент (Бољецвић), намјесник манастира Прасквица, протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и јерођакон Гаврило, сабрат манастира Прасквица. Одговарале су монахиње манастира Рустово.
       
      Након читања Светог Јеванђеља, бесједио је јеромонах Климент (Бољевић) и честитао празник сабраном вјерном народу. Након причешћа вјерних Владика Кирило је рекао да се као камење живо, одухотворено сви уграђујемо у здање Цркве Божије која се зида за Царство небеско. „Такав је смисао нашег живота овдје и такво је очекивање и надање нас хришћана који се уздамо у Господа и нашега јединога Спаситеља Исуса Христа“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Додао је да је наша Црква апостолска. „Ми имамо прејемство од Христа преко апостола, равноапостолних мужева који су донијели истинску вјеру и до наших крајева“, казао је Владика Кирило. Након Литургије, приређена је у манастиру Прасквица празнична трпеза хришћанске љубави.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ромејац,
      Црногорски председник Мило Ђукановић саопштио је да је најбољи пут за превазилажење подела међу православним верницима је формирање Православне цркве Црне Горе, која ће отворити врата свим верницима

      ПОДГОРИЦА - Црногорски председник Мило Ђукановић саопштио је да је најбољи пут за превазилажење подела међу православним верницима је формирање Православне цркве Црне Горе, која ће отворити врата свим верницима. Он је у емисији „Жива истина“ на Јавном сервису казао да је писмо Васељенског патријарха Вартоломеја добио седмицу након што га је објавила Митрополија црногорско-приморска и да га садржај писма упућује на то да је писано у Црној Гори!?
      - Желим да помогнем да изађемо из овог стања дубоког раскола унутар православног бића Црне Горе и из тог пројекта ни најмање не искључујем Митрополију црногорско-приморску и њихово свештенство и врата су им широм отворена да буду део овог решења, а не да традиционално остану део проблема, казао је Ђукановић. – Неупитно је да је постојала аутокефална Црногорска православна црква, коју је основао тадашњи господар Црне Горе Иван Црнојевић, а и бројни историјски документи сведоче о аутокефалности ЦПЦ. Аутокефална православна црква у Црној Гори има своју историју и традицију и заиста је неупитно право актуелне Црне Горе да, бавећи се идентитетским питањима и темељећи своју духовност, крене у операцију обнове Црногорске православне цркве.
      Ђукановић је рекао да постоје противљења обнови „ЦПЦ“, подсећајући да су постојали и велики отпори обнове црногорске државности.
      - Нисмо ни државу обновили за годину дана. Нећемо ни аутокефалну ЦПЦ. Потребно је направити добру стратегију и ја немам дилему какав ће бити исход ове борбе. Дакле, Црна Гора ће без сумње имати аутокефалну цркву.
      Он је оптужио Српску православну цркву као фактора подељености православног становништва у Црној Гори.
      - СПЦ се не бави пастирским послом у Црној Гри, већ покушава да од верника створи поклонике националних интереса државе Србије и то врло често ради на непримерен начин, бруталним рушењем правног система државе Црне Горе и мешањем у оно што су стратешка определења државне политике Црне Горе. Епилог не видим у формирању националне цркве у којој ће сада Црногорци протеривати Србе.
      Ђукановић је навео на „бројне манипулације око црквеног питања“, наводећи да „нема говора о атаку на Српску православну цркву и српске интересе“. Додао је да је држава у случајевима цркве на Румији и крстионице на Михољској превлаци показала висок степен толеранције, али и да убудуће неће бити тако!
      - Правн систем ће се морати поштовати. Свако мора разумети да ће бити лојалан грађанин држави у којој живи и ради, или ће бити преступник. Преступници могу бити и у оделима и у мантијама и завршиће у затворским униформама, јер то је судбина преступника, поручио је Мило Ђукановић.
      СУЖЕН ПРОСТОР
      Ђукановић је одбацио приче да влас потенцирањем обнове аутокефалне „ЦПЦ“ провоцира поделе како би дуже владала.
      - Није реч о томе, већ да они који су противници црногорске државе и црногорског националног културног и верског идентитета препознају да се, отварањем тих питања, сужава простор за њихове манипулације које трају кроз читаву историју и зато покушавају да подизањем галаме усмере оштрицу критике јавности према онима, а којима и сам припадам, који повлаче одговорне еманципаторске потезе који ће помоћи савременој Црној Гори да утврди свест о властитом идентитету и да на тај начин у пуној мери искористи капацитете обновљене независности у интересу квалитета живота људи који живе на овом простору, закључио је црногорски председник.
      http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:805968-МИЛО-МРАШУ-ОТВАРА-ВРАТА-Најавио-обнову-тзв-ЦПЦ-и-уклањање-цркве-на-Румији-и-крстионце-на-Михољској-превлаци
    • Од Ромејац,
      Кинески студенти са више универзитета заједно са парохијанима кинеског метоха обнављаће цркву Свете Тројице у граду Јакроми, а притом ће учествовати у неколико културних збивања.Уз то, 13. јула одслужиће се Литургија на кинеском. Кинески метох у Москви основан је пре Револуције, а затворен је у комунистичко време, да би био обновљен 7. фебруара 2011. године. У надлежности је Москвске Патриајршије, а међу парохијанима се налазе и лица која говоре енглески.
      http://www.spc.rs/sr/kineski_studenti_pomazhu_obnovu_ruske_crkve
    • Од Логос,
      На Петровдан, дана 12. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Петропавловском храму у Болману.  Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски, јереј Срђан Трајковић, парох болмански, и ђакони Радомир Арсеновић и Срђан Лукић. 
      По заамвоној молитви Владика Херувим је изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! 
      Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење ваша храмовна слава. Велика је љубав првоврховних апостола Петра и Павла јер су они својим животом и проповедањем Јеванђеља утврдили темеље Цркве. Исповедали су Господа Исуса Христа као Спаситеља који је дошао да спасе овај свет од греха. Били су проповедници и ревнитељи, широм васељене проносили су и проповедали реч Јеванђеља саображавајући се са том Речи. 
      Били су велики људи, знали су како треба носити Реч Јеванђеља и на који начин треба проповедати васкрслог Господа. Како народу тада, тако и нама данас проповедају како на првом месту свештеници и народ требамо сведочити Јеванђеље, носећи Реч у свом срцу и души. Да бисмо могли зрачити истином Јеванђеља Христос се мора уселити у наше срцу и душу. Требамо да будемо следбеници Јеванђеља, никако његови случајни сапутници. Ако живимо у Духу Цркве живимо истином и љубављу која никад не сагорева. Апостол Павле нам је у својој посланици написао каква љубав треба да буде, како љубав треба да се изграђује. Апостоли су нас упућивали на ону љубав којом Господ љуби човека, оном љубављу коју ми не можемо Њему да узвратимо. Остаје нам да будемо на том путу, да својим трудом и подвигом у овоземаљском животу сведочимо ту љубав. Права љубав је изнад овог света, што више траје то се више умножава, то је она Христова љубав којом Он љуби овај свет. 
      Господ љуби овај свет иако он лежи у греху, увек нам дајући могућност да се покајемо. Апостоли су били проповедници покајања. У незнабожачко време упућивали су народ ка путу истине, охристовљавали су друштво свог времена. Били су проповедници Царства Божјег. Наше назначење овде на земљи је да идемо ка Царству Небеском, да се припремамо за Други Христов долазак. Христос је и дошао међу људе како би нас усмерио на прави пут. Ако желимо чути Реч Јеванђеља и заповести Цркве засигурно ћемо бити на том путу.
      Једино у Цркви када се приносе Дарови вечног Живота од свих и за све можемо да се сусретнемо са Христом и да обитавамо у Заједници. Требамо да се причешћујемо и да знамо да је Христос једина истина у свету. Христа имамо кроз Тело и Крв Његову сваке недеље на Литургији. Требамо што чешће да се причешћујемо, да посећујемо свети Божји храм. Не можемо Христа срести нигде осим у Цркви, нити чути о Његовој љубави осим у Цркви. Наши храмови треба да долази у храмове, да се сједињује са Христом. 
      Радујем се што сам данас овде са вама, што сам могао да принесем Бескрвну Жртву од свих и за све, што сам могао да се овде помолим са вама. Велика је ваша љубав, храбро опстајете на овим просторима. Наш народ се нажалост исељава, али не смемо заборавити на своја огњишта и своје њиве, јер нам их је дао Бог. Нажалост, дошло је такво време да наш народ одлази. Имамо дубоку веру да ће се народ вратити, да ћемо опет бити у благодатној Заједници. 
      Живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин.

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
×
×
  • Create New...