Jump to content

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.
    • Од Логос,
      Најављени закон о слободи вјероисповијести у Црној Гори, требао да носи назив закон против Српске православне цркве, јер је то његова суштина. Предложени закон није закон о вјерској слободи која је комплексно право и свака нормална цивилизована држава треба да то право јемчи, гарантује својим грађанима, оцијенио је проф. др Богољуб Шијаковић за ТВ Храм.     Спорни закон о слободи вјероисповијести је предвидио два важна кључна момента, присутна и у реаговању Венецијанске комисије која су, по мишљењу професора, дата у благој форми с обзиром на пресуде Међународног суда у Стразбуру, а њих има много везано управо за ова питања и сва су у прилог Цркве. У Црној Гори режим је смислио да се цркве и вјерске заједнице изнова региструју и на тај начин губе континуитет свог правног постојања и историјско правну легитимацију. Тај губитак правног континуитета је смишљен због отимања црквене имовине.   „Венецијанска комисија је реговала да се не може губити правно историјски субјективитет, односно Митрополија црногорско-приморска или Епархија будимљанско-никшићка – СПЦ у Црној Гори има правни субјективитет и ниједан закон га не може суспендовати. Када је у питању намјера да се отме црквена имовина, Венецијанска комисија је сугерисала да уколико би држава претендовала да подржави неку имовину, мора за сваку конкретну имовину да води судски спор и докаже да је то њена имовина а не како је нацртом закона предвиђено да је терет доказивања на Цркви.“   Црквена имовина није никада била државна имовина, што је такође у свом одговору и коментарима на предложени закон наша Црква показала и документовала, искључив је професор Шиљаковић.   Он је казао да је насупрот позитивним примјерима и тековинама модерних држава, Црна Гора намјерила да се разрачунава са Црквом и отима њену имовину:   „Треба имати на уму да данашња Црна Гора нема никакве везе, осим што носи то име, са некадашњом Црном Гором“, нагласио је професор Шијаковић подсјећајући да данас у Црној Гори није ништа обновљено, него се ствара оно што никад није било. По његовом мишљењу да је обновљена државност,  била би обновљена српска држава Црна Гора, што је она увијек у својој историји била, која не би признала лажну државу „Косово“, као сепарацију српске територије, и не би кретала против Цркве и креирала нешто што хоће да назове црквом.   Професор др Богољуб Шијаковић је гостујући у емисији „Личност и заједница“, у којој је говорио о својој књизи „Црква, право, идентитет“, истакао да су кључни елементе вјерске слободе: слобода вјероисповиједања, вјеронаука у јавним школама, неутралност државе према црквама и вјерским заједницама и правно уређење простора у ком Црква нормално може да се развија.   Слобода вјероисповиједања, не може бити само нека прокламација као што смо имали у комунизму да се у уставу каже да постоји вјерска слобода а у пракси је нема. Као примјер непоштовања слободе вјеросповјести професор је навео конкретан примјер Цетињске богословије коју држава Црна Гора не финансира. Тако дјеца која похађају Богословију немају бесплатно школовање као кад би ишла у неку другу школу. Притом родитељи дјеце која се школују у Богословији такође плаћају порез држави из ког се финансира школство, али не и за своју дјецу.   Подсјетио је током разговора да у Црној Гори не постоји право на вјеронауку у јавним школама, иако је то међународно зајамчено право. Министарство просвјете је 1992. године организовало расправу о увођењу вјеронауке у школама, а онда 1997. другу расправу и на томе се завршило.   „Постоји читав низ међународних докумената који гарантују да родитељи имају право да се у јавним школама, то јест државним школама, дјеца васпитавају у духу њихове вјере. У највећем броју земаља у Европи постоји вјеронаука у јавним школама, Црна Гора један је од врло врло ријетких изузетака и ту се види да се слобода вјероисповести заправо не поштује.“   Даље је објаснио да држава мора бити неутрална према црквама и вјерским заједницама. Међутим у Црној Гори држава није неутрална, она има своје опције. Тако владајућа странка и њен предјседник Мило Ђукановић јавно заговарају да је програм странке да направе цркву:   „То је ван памети, то је нешто што је карикатурално да није толико брутално“, казао је професор Шиљаковић.   Он је указао на данашња погрешна тумачења самог појма секуларне државе као атеистичке државе, што није тачно.   „Управо модерне секуларне државе имају врло добре демократске и цивилизоване законе о слободи вјероисповести, о правима Цркве „, рекао је професор и као примјере навео Њемачку, Аустрију,  Швајцарску, Италију, Шпанију, Пољску……   Са посебном пажњом је говорио о слободи вјероисповести у Француској коју често заговорници атеистичког тумачења секуларизације наводе као примјер. Навео је да у Француској постоји један слободан дан од школе за наставу при црквама и вјерским заједницама, у одређеним покрајинама постоји вјеронаука у школама, егзистирају изузетне црквене школе, универзитети, факултети, институти, издавачке куће и тако даље. Врло је утицајна црквену јавност, а култура Француске је незамислива без учешћа Цркве.   Др Шиљаковић истиче да је за нас то врло поучно јер данас у нашем народу и држави недовољно дјеламо на пољу хришћанске културе иако је хришћанство, поред доминантно спасењског и литургијског карактера наше вјере, развило читаву једну културу у најразличитијим сегментима људског стваралаштва: од философије, теологије до умјетности, архитектуре, музике…..   Модерна држава је секуларна држава, каже проф. др Богољуб Шијаковић и објашњава да модерна држава разликује простор светог и световног, разликује шта је сакрално а шта профано. Дакле модерна секуларна држава регулише простор световног, профаног, а простор светог и сакралног регулише Црква.   „Међутим, држава и Црква притом нису дистанциране а далеко од тога сукобљене, него су принуђена на сарадњу због елементарне чињенице да су држављани и вјерници једни те исти људи.“   Држава је дужна да правно уреди простор у ком Црква нормално може да се развија. Професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Богољуб Шијаковић подсјећа да је Европска Унија у Амстердамском и Лисабонском уговору формулисала посебне параграфе који су важећи за Европску унију и који обавезују да државе чланице имају позитивне консултације са црквама и вјерским заједницама по свим питањима од општег друштвеног      Емисију "Личност и заједница" у којој је гостовао проф. др Богољуб Шијаковић погледајте ОВДЕ     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве.     Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић.   Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка.   О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије.   Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма.   Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности.   Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...