Jump to content

PAKAO – ne samo da postoji – nego je i VJEČAN (“aionion”)

Оцени ову тему


Препоручена порука

PAKAO – ne samo da postoji – nego je i VJEČAN (“aionion”)

Save us from the fire! Concept for fire victim, help, helplessness, hell, desperation, etc.

Ove stvari nazivamo ‘posljednje stvari’: smrt, sud, raj, pakao, čistilište, Isusov drugi dolazak. Kao što je smrt nakon ovog života općenito tako postojanje vječne kazne postaje jasno tek u posljednjoj knjizi Starog zavjeta. Prorok Danijel ima viđenje o onima koji spavaju u smrti: “Neki će živjeti zauvijek. Drugi če biti u vječnom užasu u nemilosti”. Dan 12,2. U Juditinoj pjesmi neprijateljima ljudi Božjih prijeti vječna kazna. Jud 16,17: “ Jao narodima koji ustanu na narod moj! Bog Svevladar kaznit će ih na dan Suda…”

Dolaskom Kristovim, objavljeno je postojanje pakla i njegova vječnost je savršeno jasna.  “

Krist doslovno iscrpljuje riječnik ljudskog jezika da ne ostavlja nikakve sumnje u ikakvom iskrenom vjerniku. Isus je upozorio grešnike na stvarnost pakla. Naziva ga Gehena, “gdje crv ne umire i vatra se ne gasi”, šest redaka u Markovu evanđelju 9,43-48

Krist navješta da će Bog temeljito očistiti svoje gumno i da će sakupiti svoju pšenicu u ambar, a pljeva će biti “spaljena ognjem neugasivim”. Pakao je, kako nam Krist govori, mjesto tame. To je užarena peć gdje će biti “plač i škrgut zubi”, ali najopsežnije i konačno predviđanje pakla je u Spasiteljevu predviđanju konačne presude. Napravljena je, kao što znamo, uoči Njegove muke i predviđa Njegov Drugi dolazak posljednjeg dana kako bi sudio svim narodima ljudske povijesti. On će odvojiti ovce od koza. Taj je način govora značio naglašavanje Isusove sudačke moći. On će odlučiti tko će stajati gdje na Posljednjem sudu. Onda, kao Kralj svemira, najprije pozvati one koji su spašeni da preuzmu kraljevstvo “pripremljeno za vas od početka svijeta” u kojem će pravednici ući u nebesku slavu jer su prakticirali ljubav prema durgima. Zatim, okrenut će se onima s lijeva “Odlazite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen za đavla i anđele njegove. Jer bijah gladan i ne dadoste mi jesti, bijah žedan i ne dadoste mi piti, bio sam stranac i niste me primili, gol i ne odjenuste me, u zatvoru i ne pohodiste me.”

Što to znači hraniti gladne, pojiti žedne itd. Za sada ćemo obratiti pažnju na one nad kojima je izrečena kazna od strane Krista Kralja kojima je još rekao: “Što niste učinili jednom od moje najmanje braće niste ni meni učinili”. Ne bi bilo duhovne obnove ako ne bismo govorili o ljubavi. Sinteza se nalazi u 25 poglavlju Matejeva evanđelja, točnije u retku 46. Dvaput takle, govoreći o sudbini obojih, izgubljenih I spašenih, on će utvrditi: “ovi će ići u vječnu propast, a pravedni u vječni život“, govori Spasitelj.

Najvažniji dio ovog proroštva, usudio bih se reći je najteži dio naše vjere, jest o vječnosti pakla, svjesno trajanje boli. Bolje bi nam bilo da smo sigurni da vjerujemo u vječnost pakla. Riječ koji upotrebljava nadahnuti pisac “vječna” analizirat ću nekih pet minuta, jer nema jednostvanog pridjeva u Božjoj odbavi kji bi bio važniji o odvog. Kako znamo? Jesmo li sigurni da je pakao vječan? Mi znamo. Mi smo sigurni. Evo nekih dokaza. Prvo: svi drevni rukopisi Biblije se slažu da je Krist koristio istu riječ za vječnost i u opisu raja i u opisu pakla. U originalnom grčkom jeziku “vječna kazna” ista riječ. Budući da nikad nije bilo nikakve sumnje o vječnosti pakla, Krist izjednačava kaznu grešnih ljudi sa kaznom đavla i anđela njegovih. Budući da je trajanje pakla beskrajno za đavle je sigurno da će također trpjeti beskrajno trpljenje izgubljenih muškaraca i žena.

Štoviše grčka riječ “aionion” je stalno upotrebljavana u Bibliji da označi trajanje. Npr. za Boga se kaže da je “aionios” što znači – vječan, kad je Abraham zazvao Boga imenom: “Gospodin, Bog, vječni”. Ako je Bog nazvan vječnim i to istom riječju kojom se označuje vječnost pakla, možemo li iz toga donijeti zaključak o trajanju pakla?

Božja vječnost je beskrajno trajanje, pa također vječna mora biti i kazna ljudi. Izaija navješta pjesmu pobjede koja će se pjevati u zemlji Judinoj da se odmori u Gospodinu zauvijek, jer je Gospodin vječna stijena. ista riječ. Neću vam reći koliko sam vremena proveo pregledavajući drevne grčke leksikone i kad sam gledao grčke klasične pisce, ista stvar. “Aionios” se odnosi na “vječno” za Boga, sa Božji duh. Drugim riječima, pod Božjim nadahnućem sveti pisci izabiru jednu riječ u najbogatijem riječniku ljudske povijesti, grčkom. Kad su imali riječ za to, to je bila riječ za to. Imali su riječ za vječno. To se odnosilo na vječnost Božju i na Božje atribute, i ista riječ pod nadahnućem Duha Svetoga je upotrijebljena da označi trajanje kazne. Ona je vječna.

Znamo da sveti Ivan potvrđuje da je Sin Božji došao i dao nam da prepoznamo onog koji je Jedan pravi, i mi smo u Jednom koji je Pravi jer mi smo u Njegovi Sinu, Isusu Kristu. On je pravi Bog i Vječni život.

Istu riječ koju upotrebljava Ivan upotrebljavaju i ostali evanđelisti, a i sv. Pavao. Drugim riječima, nesumnjivo, nedvojbeno, određeni pridjev je, pod Božjim nadahnućem, izabran da označi trajanje i pakla kao – vječnog. Nekad bi po dva sata proučavao jedna pridjev, ali mislio sam da to vrijedi. Da budemo sigurni…

                                                                                                                                                             Izvor: Izvor: sluga Božji o. Hardon S.J.

http://magnifikat.hr/pakao-ne-samo-da-postoji-nego-je-i-vjecan-aionion/

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 38
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

То није исто. Апокатастаза јесте повратак свега у првобитно стање какво је било на почетку. Апокатастаза свакако није спасење свих као резултат Божје милости. Ориген је заступао апокатастазу јер је ве

Заправо није тако. Уз ограду да нисам експерт за Оригена, мислим да је он страдао као жртва (вероватно) зизјуласовско-мидићевских поједностављења, која су резултат покушаја ове двојице теолога да чита

PAKAO – ne samo da postoji – nego je i VJEČAN (“aionion”) Ove stvari nazivamo ‘posljednje stvari’: smrt, sud, raj, pakao, čistilište, Isusov drugi dolazak. Kao što je smrt nakon ovog života

Večna je i Božija ljubav i milost, ili apokatastaza. ;)

Ali kako će Bog to uradi, ovo ostavimo Bogu, iz samog razloga što ne možemo da shvatimo. Dakle ni da ili ne nego Bog neka pomiluje, neka oprosti, Bog neka spasi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Dragi рече

Večna je i Božija ljubav i milost, ili apokatastaza. ;)

Ali kako će Bog to uradi, ovo ostavimo Bogu, iz samog razloga što ne možemo da shvatimo. Dakle ni da ili ne nego Bog neka pomiluje, neka oprosti, Bog neka spasi.

Kao što kaže  Hans Urs von Baltazar, naša je dužnost nadati se da je pakao prazan.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 часа, Dragi рече

Večna je i Božija ljubav i milost, ili apokatastaza.

То није исто. Апокатастаза јесте повратак свега у првобитно стање какво је било на почетку. Апокатастаза свакако није спасење свих као резултат Божје милости. Ориген је заступао апокатастазу јер је веровао да су Бог и свет савечни и да је време циклично те да се све враћа и то је био један од разлога зашто је осуђен. ово угрубо. Спасење свих или празан пакао јесте нешто у шта су веровали неки свети оци, попут Григорија Ниског.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 53 минута, Ivan Marković рече

То није исто. Апокатастаза јесте повратак свега у првобитно стање какво је било на почетку. Апокатастаза свакако није спасење свих као резултат Божје милости. Ориген је заступао апокатастазу јер је веровао да су Бог и свет савечни и да је време циклично те да се све враћа и то је био један од разлога зашто је осуђен. ово угрубо. Спасење свих или празан пакао јесте нешто у шта су веровали неки свети оци, попут Григорија Ниског.

Hvala, konačno neko i to da pomene, prečesto se ovo meša. Origenovo učenje je najviše osuđeno jer je verovao da čitav kosmos, do krajnje tame zla, emanira direktno iz Boga i da će se u Njega vratiti - što nije hrišćansko učenje o stvaranju, ali se pojavljuje u dualističkim sistemima koji su na njega izvršili uticaj.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Ivan Marković рече
пре 16 часа, Dragi рече

Večna je i Božija ljubav i milost, ili apokatastaza.

То није исто. Апокатастаза јесте повратак свега у првобитно стање какво је било на почетку. Апокатастаза свакако није спасење свих као резултат Божје милости. Ориген је заступао апокатастазу јер је веровао да су Бог и свет савечни и да је време циклично те да се све враћа и то је био један од разлога зашто је осуђен. ово угрубо. Спасење свих или празан пакао јесте нешто у шта су веровали неки свети оци, попут Григорија Ниског.

Da, to je sustina, Origenov apokastasis je potpun teolosko - filosofski sistem koji se bavi od samog pocetka stvaranja i prvobitnog stanja stvari, pa sve do kraja stvari i sveta koji je olicen u tom njegovom apokastasizu koji je osudjen kao full sistem na 5.Vaselj.saboru.

Drugo je misljenje sv.Grigorija Niskog, ali, ipak, neformalno i to njegovo misljenje se smatra kao licna teologumena, koja nije bas striktno na liniji misljenja crkve o pitanjima stvarima vecnosti muka pakla i spasenja.

"But let them suppose, if it pleases them, that, for certain intervals of time, the punishments of the damned are somewhat mitigated. Even so, the wrath of God must be understood as still resting on them. And this is damnation--for this anger, which is not a violent passion in the divine mind, is called "wrath" in God. Yet even in his wrath--his wrath resting on them--he does not "shut up his mercy." This is not to put an end to their eternal afflictions, but rather to apply or interpose some little respite in their torments."

Ovo je od sv.Avgustina u Enchiridion: On Faith, Hope, and Love, glava 29."The Last Things", vredi procitati ceo tekst. Licno, ja sam na toj liniji razmisljanja od Avgustina.

http://www.tertullian.org/fathers/augustine_enchiridion_02_trans.htm#C29

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 29 минута, Paradoksologija рече

Origenovo učenje je najviše osuđeno jer je verovao da čitav kosmos, do krajnje tame zla, emanira direktno iz Boga i da će se u Njega vratiti - što nije hrišćansko učenje o stvaranju, ali se pojavljuje u dualističkim sistemima koji su na njega izvršili uticaj.

Заправо није тако. Уз ограду да нисам експерт за Оригена, мислим да је он страдао као жртва (вероватно) зизјуласовско-мидићевских поједностављења, која су резултат покушаја ове двојице теолога да читаву историју хришћанске теологије ставе у прокрустовску постељу својих личних (само)мненија.

Ориген је далеко од сваког гностицизма и дуализма, и не само то, он је чак и чини ми се, полемисао са њима. Он јесте платоничар али не и неоплатоничар, бар не у смислу да узима у обзир неоплатоничарску визију стварања света. Оно што је Ориген сматрао, јесте следеће:

Бог и свет нису исте суштине и Бог не ствара свет из себе еманацијама своје суштине (како су то сматрали неоплатоничари) нити свет настаје из мрачног понора небића активиран демијуршким активностима нижих уипостазираних а побуњених  еманација врховног почела (гностици) нити је свет резултат активности злог начела (манихејци). Бог је увек стваралац и као такав Он увек ствара свет, који је онда самим тим савечан Богу. Јасно је да Ориген због неразликовања Божје Суштине и Његових Енергија упада у овакво самомњење. Наравно, то значи да су и душе људи, анђела и тако даље вечни умови од којих су се неки (људи и део анђела) удаљили од блаженог посматрања Бога (што је Оригенова визија обожења или царства небеског) и потребно је да се кроз следећи циклус поново врате у то стање.

Касније су Евагрије и неки други оригенисти још додатно закомпликовали све ово. Мада ми не можемо баш сасвим бити сигурни у све детаље Оригеновог учења, јер је Руфин муљао око превода и покушао да "ублажи" нека места, бар тако се прича.

Било како било, Ориген није еманациониста у смислу да су свет и Бог исте суштине, он није ни дуалиста, јер да јесте, не би изнео учење о апокатастази, јер то учење подразумева дазло на крају циклуса престаје да постоји (што је сасвим опречно дуализму). Али свакако јесте јеретик, јер свет није савечан Богу нити је повратак у првобитно стање (ма какво оно било) могуће нити су људски и ангелски умови преегзистентни, нити је Логос чист ум (ово Евагрије, ако сам добро разумео).

Оно што ствара забуну јесте факат да се учење о спасењу свих и апокатастаза преклапају у једном-на крају неће бити паклених мука, нити ће оне бити вечне. И то ствара забуну.

У случају апокатастазе, то је просто резултата циклус, док је у овом другом случају то питање Божје милости и свемоћи (условно речено).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Moguće je da sam čitala izvore koji nisu dobro predstavili Origena. Sada si me dodatno zainteresovao - gde si čitao o njemu? Moguće je da su moji izvori nedobronamerno poistovetili stvaranje preegzistentnih savečnih duša koje kasnije padaju u vreme i egzistenciju sa emanacijom iste esencije. Svakako je bitna ta razlika, hvala. 

Dualizam može biti radikalni i emanativni - u drugom slučaju može se takođe desiti da 'drugi princip' (materija, tama, zlo) u nekom trenutku nestane. To je blaži oblik dualizma, ali se i dalje smatra dualizmom u većini kategorizacija na koje sam naišla.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Paradoksologija рече

Moguće je da sam čitala izvore koji nisu dobro predstavili Origena. Sada si me dodatno zainteresovao - gde si čitao o njemu? Moguće je da su moji izvori nedobronamerno poistovetili stvaranje preegzistentnih savečnih duša koje kasnije padaju u vreme i egzistenciju sa emanacijom iste esencije. Svakako je bitna ta razlika, hvala. 

Dualizam može biti radikalni i emanativni - u drugom slučaju može se takođe desiti da 'drugi princip' (materija, tama, zlo) u nekom trenutku nestane. To je blaži oblik dualizma, ali se i dalje smatra dualizmom u većini kategorizacija na koje sam naišla.

 

Одговарам мало касније. Сад журим на час. Морам да чупам неког клинца да не буде недовољан...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Steta za Origena sto je ipak skrenuo u umovanja anticke filosofije ( i spajanja sa hriscanskim ucenjem od cega je napravio neko hibridno ucenje) o stvaranju sveta i coveka i andjela i demona, ali, bio je veliki egzegeta i tumac pisma :

"...za nas, koji ga razumijemo i primjenjujemo u Duhu i u smislu Evanđelja, Zakon je uvijek nov, a dva su Zavjeta za nas jedan novi Zavjet, ne zbog svoga vremenskoga nastanka, već zbog novosti njegova značenja. S druge strane, za grešnika i za one koji ne poštuju savez ljubavi, i Evanđelja zastarijevaju" (Hom. Num. 9,4).

"Takav je nauk Zakona i Proroka u školi Kristovoj, doslovni mu je smisao gorak, poput kore; potom ćeš stići do ljuske, to jest moralnoga nauka; a na kraju ćeš naći otajstva na kojima se hrane duše svetih u sadašnjem i budućem životu" (Hom. Num. 9,7).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Origen je posthumno osuđen nekih dva ili tri veka posle njegove smrti. Razlog su bile post-origenske škole koje su nastale pozivajući se na njega. Jedni vele da sa Origenom nisu imali mnogo zajedno osim što su od njega primili osnovu i to su onda dalje gradili. Znači, sam Origen za vreme svog života nije bio nikad osuđen.

Ali nezavisno od Origena - 1. greh je bolest, i valjda bolesnik treba da se izleči, 2. a onda ko od vas kad oseti ljubav u sebi želi da neko bude večno mučen? A kamoli tek Bog. Zato i rekoh, ostavimo to Bogu, ni da ni ne, a mi se pomolimo za grešne. Znate, jedna mentalna bolest i čovek može od sveca da postane vrag i od vraga da postane svetac. Ili od naše porodice i rodbine koliko njih veruju i revnuju a niko od nas neće da kaže: "U pakao sa njim", nego: "Bože, oprosti mu!" I jesmo li samo jednom posumnjali da im Bog neće oprostiti? I tako isto molimo se za sve i svakog, u nadi da će Bog i njima da oprosti i da ih spasi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 16.12.2018. at 16:08, Bernard рече

Krist navješta da će Bog temeljito očistiti svoje gumno i da će sakupiti svoju pšenicu u ambar, a pljeva će biti “spaljena ognjem neugasivim”.

По овоме изгледа као да је ђаво Божији верни слуга и у директној Божијој служби, што баш и нема неког смисла. Исто нема смисла обавезна „вечна” патња јер Бог воли и прашта ономе ко се искрено покаје и ко крене путем искупљења, тако да онда „вечност” патње није баш нужна теоријски.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Ivan Marković рече

. Али свакако јесте јеретик, јер свет није савечан Богу нити је повратак у првобитно стање (ма какво оно било) могуће нити су људски и ангелски умови преегзистентни, нити је Логос чист ум (ово Евагрије, ако сам добро разумео).
 

Није јеретик. Јасно је написао да је то што пише његово мишљење. Осуђен је касније и није могао да се брани.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 49 минута, Dragi рече

Origen je posthumno osuđen nekih dva ili tri veka posle njegove smrti. Razlog su bile post-origenske škole koje su nastale pozivajući se na njega. Jedni vele da sa Origenom nisu imali mnogo zajedno osim što su od njega primili osnovu i to su onda dalje gradili. Znači, sam Origen za vreme svog života nije bio nikad osuđen.

Ali nezavisno od Origena - 1. greh je bolest, i valjda bolesnik treba da se izleči, 2. a onda ko od vas kad oseti ljubav u sebi želi da neko bude večno mučen? A kamoli tek Bog. Zato i rekoh, ostavimo to Bogu, ni da ni ne, a mi se pomolimo za grešne. Znate, jedna mentalna bolest i čovek može od sveca da postane vrag i od vraga da postane svetac. Ili od naše porodice i rodbine koliko njih veruju i revnuju a niko od nas neće da kaže: "U pakao sa njim", nego: "Bože, oprosti mu!" I jesmo li samo jednom posumnjali da im Bog neće oprostiti? I tako isto molimo se za sve i svakog, u nadi da će Bog i njima da oprosti i da ih spasi.

Pa, vec je u njegovo vreme i posle njegove smrti,  bila su sporenja o njegovom ucenju i pisanju izmedju raznih crkvenih pisaca i svetitelja. Osnovna Origenova misao o apokastazi i stvaranju sveta (iz preegzistencijalnog i duhovnog) je prezivela i nazalost donela gorke plodove.

Sad, Dragi, mi mozemo da ostavimo Bogu na milost i ljubav, sta i kako sa vecnim paklom, ali u samom pismu se govori o vecnosti pakla. Bila je slicna rasprava i u doba svetih Grigorija Bogoslova i Grigorija Niskog o tome da je Bog ljubav i milostiv i da ne moze da postoji vecni pakao i ovaj drugi Bogoslov je izrekao jednu stvar u vezi svih tih rasprava (parafraza)....pazite da nemate vecu ljubav od Boga....

Jer, Bog je po svojim licnim karakteristikama pravedan,.... i pravednost treba da se ispuni na poslednjem sudu. To je problem, jer, ako ne postoji vecna pravda onda svako moze da cini ovde u ovom zivotu sta hoce i koliko hoce jer zna i ocekuje da ce biti u nekom buducem vremenu u jednom trenutku pomilovan za svoja zla. Ima ovde kod sv.Jovana Zlatoustog nesto o toj pravdi i pravednosti :

"Онај који признаје да после овога живота нема ништа, безусловно мора признати да ни Бога нема. Ако после овога тамо ништа нема, онда ни Бога нема. Ако пак има Бога - праведан је, а ако је праведан, сваком дели по заслузи; а ако после овога живота нема ништа, где ће свако примити оно што је заслужио? Пази, многи се, као што сами напред признаше, против своје заслуге користе благом и почастима на овом свету, док се други, који праведно живе, кажњавају. Ако дакле немамо другог времена после овога живота, праведници ће бити неправедно одбачени, а грешници ће се против заслуге наслађивати. Ако ли тога (другог живота) неће бити, како би онда постојала правда? Јер је безусловно потребно: или да постоји неко време после овога (живота), које ће сваком по заслузи датим јер га овде (на земљи) не налазимо; ако ли пак нема тог времена, како ће свако примити по својој заслузи? Ако ли неко по заслузи не прима, онда по твоме ни Бог није праведан; а ако Бог није праведан, онда не би ни било Бога. Али нека светогрђе падне на главу оних који нас приморавају да тако говоримо. Погледајте, до каквог је светогрђа реч дошла. Али да Бог постоји – дела громогласно вапију; дакле, Он је и праведан, а ако је праведан, Он сваком даје по заслузи, а ако свакоме даје по заслузи, преко је потребно да после овога живота постоји време у коме ће свако примити по заслузи, примити казну или награду за своја дела.'' 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 29 минута, Antivirus рече
On 16.12.2018. at 16:08, Bernard рече

Krist navješta da će Bog temeljito očistiti svoje gumno i da će sakupiti svoju pšenicu u ambar, a pljeva će biti “spaljena ognjem neugasivim”.

По овоме изгледа као да је ђаво Божији верни слуга и у директној Божијој служби, што баш и нема неког смисла. Исто нема смисла обавезна „вечна” патња јер Бог воли и прашта ономе ко се искрено покаје и ко крене путем искупљења, тако да онда „вечност” патње није баш нужна теоријски.

Pa, teorijski jeste potrebno, jer, ako nema vecne kazne, onda je svakom coveku slobodno da cini mnoga zla koliko hoce, jer ce biti pomilovan pre ili kasnije, ne postoje vise nikakve granice za cinjenje zla bez kazne. Pa, i za nekog ovde kada je osudjen zbog nekog zlocina na kaznu dozivotnog zatvora, to je za njega prakticno po kontekstu stvari, vecna kazna, jer se i njegov zivot i kazna zavrsavaju sa smrcu i covek ne moze  da zivi kao slobodno bice, da stvara zivot i porodicu, da ima srecu i zadovoljstvo u zivotu, sto je sve neka normala za svakog coveka.

Sigurno je zbog toga i takve dozivotne kazne, mnoge ljude takva kazna sprecila da ucine gnusne zlocine.Tako i tamo kod one vecne kazne, strah od odgovarajucih kazni moze spreciti zlo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од JESSY,
      U vrijeme kada u javnosti traju žestoke polemike oko toga da li je za pravoslavni Vaskrs potreban policijski čas, ili je trebalo dozvoliti vjernicima da prisustvuju liturgiji, jedan episkop naročito se ističe u jasnim i glasnim stavovima koji očigedno dopiru do vjernog naroda.
      U pitanju je episkop Zahumsko – hercegovački i primorski Dimitrije, čija saopštenja za javnost, izjave za medije njega i sveštenstva, ne ostavljaju prostor za sumnju i podjele među vjernicima.
      -Ako bismo mogli zamisliti situaciju u kojoj se mjere o zabrani javnih okupljanja ne bi odnosile na vjernike, i tada bi zbog javanđelske vjere koja nas uči da je bližnji naš život, one trebalo da budu poštovane i primjenjivane od strane hrišćana. Zbog toga je najtrezvenije da poštujemo sve odluke i preporuke gradskih, republičkih i državnih vlasti kojima se nastoji spriječiti širenje ovog opakog virusa i spasti što veći broj života. Ne smijemo dozvoliti da ugrožavamo živote svojih bližnjih, jer su oni za svakog pravog hrišćanina najveća svetinja – napisao je vladika u pismu vjernicima na Lazarevu subotu.
    • Од JESSY,
      Ovih dana, kada su novine prepune vesti o prebijenim, silovanim i ubijenim ženama, rasprava o zakonu protiv fizičkog kažnjavanja dece dobija epohalne razmere…
      Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća. Kad bi roditelji imali petlju danas da nauče svoju decu da postoji „nema“ i „ne može“, stvari bi danas u ovom društvu izgledale mnogo bolje. Kada bi se u osnovne škole uveo predmet koji se zove „Život nije šoping“, stvari bi možda izgledale drugačije.
      Kada bi ovo društvo smoglo snage da objasni deci da nije najveća vrednost novac, i da momci sa dvadeset i kusur godina ne treba da izigravaju pijane milijardere, i da devojke ne treba da hrle u zagrljaj generaciji svojih očeva jer su bogati i nose skupe satove na rukama, i kada bi mediji to stavili kao projekat od prvorazrednog značaja, ova rasprava bi imala smisla, i zakon bi onda možda trebalo doneti, iako bi bio suvišan.
    • Од Драшко,
      NOVOSADSKIM ULICAMA: Tužna priča braće Jovandić i njihove majke Jelke 23/07/2018         Horti   Nekoliko dana uoči Bogojavljenja, Jelka Jovandić je usnila Svetog Jovana koji joj je rekao: „Došao sam po svoje stado“. Beleži tu rečenicu u svojoj knjizi o porodici Jovanović-Vakini, dr Vera Jovanović. Jelena – Jelka Jovandić je posle pričala da tada nije znala šta to znači.
      A onda 19. januar 1942. Voda je u Ujvideku bila osvećena, javio se Bog u liku Oca i Sina i Svetoga duha. Kažu u raznim rečnicima simbola da voda briše istoriju, jer uvodi u novo stanje: uranjanje se može porediti sa polaganjem Hrista u grob, posle čega On vaskrsava. Verujem da su u pravu.
      Sutradan bio je dan proslavljanja Svetog Jovana, krstitelja, proroka i preteče. Mnoge pravoslavne i srpske porodice u Ujvideku, u tišini i strahu proslavile su svog sveca-zaštitnika, koji je samo dan ranije krstio Bezgrešnog u reci i tako je učinio svetom.
      Te 1942. godine Sveti Jovan nije proslavljen onako radosno, veselo, pa i preterano glasno, kako je to uobičajeno. Već su bile izdate naredbe da od 21. januara niko ne izlazi iz kuće bez posebnog odobrenja, jer će to biti najstrože kažnjavano. Mađarske vlasti u Ujvideku su najavile raciju, policijsku akciju provere igozolvanja, pretres kuća zbog oružja i hapšenja onih čije delovanje nije u skladu sa zakonima mađarske države.
      Od Hortija nam ostao naziv racija umesto genocid – da se ubice ne naljute, da ne narušimo odnose i bolje sutra.
      Iz šajkaških militarskih, ali i okolnih prtenih sela stizale su strašne vesti o ubijanju, o bestijalnom iživljavanju nad Srbima, pre svih, a potom i nad malobrojnijim Jevrejima.
      A onda je došao 21. januar, prvi dan posle Svetog Jovana, pa 22. januar… “Racija” se, umesto provere dokumenata pretvorila u ubijanje Srba i Jevreja, kao i u celoj Šajkaškoj, najpre onih koji su živeli u centru, odnosno najbogatijih, kako bi se pljačkom namirilo lojalno mađarsko stanovništvo, a i ono drugih nacionalnosti koje se vodi pod „saradnici okupatora“. Krugovi smrti, započeti su u centru, a širili su se, kao talasi, prema udaljenijim delovima grada. Leševi pobijenih su ostavljani na ulici, veći broj još živih ljudi, uglavnom Jevreja, doveden je do Uspenskog groblja tu likvidiran i ostavljen. Zemlja je bila smrznuta i nije se moglo kopati. Pobijeni su ležali po celom gradu.
      Horti Treći dan posle Svetog Jovana, 23. januar, bio je petak, nije ni svanuo. Bilo je neverovatno hladno i celog dana je bio neki ledeni sumrak. Tadašnji Ujvidek, imao je svoj Jovanovski (ili Jovanski) kraj, koji je ime dobio po pravoslavnom groblju i kapelici posvećenoj Svetom Jovanu. Troglava Jugoslavija je srušila kapelu i kažu preselila groblje, ali je ceo kraj sa nazivom Jovanski – dočekao i doba Ujvideka. Posle Drugog svetskog rata, izgradnjom višespratnica i novom uličnom regulacijom, uklonjen, izbrisan je Jovanski kraj.
      Tužna priča majke Jelke, i zločin mađarskih fašista
      U Jovanovskom kraju, u tada Piroškoj, a posle Rumenačkoj, na broju 36, živela je sa svojih pet sinova udovica, samohrana majka Jelena Jelka Jovandić, tri dana posle Svetog Jovana.
      Posle rata je Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina ispričala kako su se pucnji čuli od Vašarišta još od pola osam i kako su bivali sve bliži njihovoj kući. Njen muž Đurica je umro 1927, iste godine kada se rodio peti, najmlađi sin. Bili su sirotinja koja se izdržavala od zemljoradnje. Stariji novosadski sveštenici su mi posvedočili da je Jelena pripadala Bogomoljačkom pokretu – onom koji je uobličio i koji je podržavao sveti vladika Nikolaj Žički.
      Tog 23. januara u pola osam ujutro, Milorad je imao 28 godina, Sava 26 (tek se neku nedelju ranije vratio iz zarobljeništva, kraljev soldat!), Paja je imao 24, Živko 20, a najmlađi Bora 15.
       
      U kuću su banuli žandarmi. Pitali su ih koje su vere. Sava je odgovorio da su pravoslavne. „Vadrac“, rekao je žandarm, „divlji Srbin“. Razdvojili su ih: majku u jednu sobu, decu u drugu. Onda su decu izveli u dvorište, majka je pokušala da izađe, ali je mađarski vojnik sa druge strane čvrsto držao kvaku, bio je jači, nije mogla. Sinovi su je zvali: „Mama, spasite nas“! Među Srbima se u ta vremena držalo do pravila da se majka i otac oslovljavaju sa Vi. Začuo se prvi pucanj. Jelka Jovandić, u Jovanovskom kraju, trećeg dana po Svetom Jovanu se obeznanila. Shvatila je šta joj je poručio Sveti Jovan, kada je rekao „Došao sam po svoje stado“. Nema toga u arhivama, jer u nauci nema Boga.
      Okamenjena u bolu, Majka Božija je stajala pod krstom na Golgoti, gde je Njen Sin prinet na žrtvu, dok su se pod krstom kockali o haljine Gospodnje. Jelena – Jelka je stajala pod pet krstova na kojima je izdisalo njenih pet sinova, nemoćna za bilo šta. Posle su nas učili da je Bogorodica opijum i da Majka Jugovića nikad nije postojala. Da treba da gledamo napred, a ne nazad.
      Grobna tišina i miris smrti
      Kad je izašla u dvorište, uz komšijsku tarabu ležalo je pet sinova, razmrskanih glava. Svima je pucano u potiljak. Još su se tu vrzmali žandarmi. Molila je da i nju ubiju, nisu hteli, samo su je naterali da im da pare koje je imala u kući. Kockali se o haljine Gospodnje, tri dana posle Svetog Jovana, a u petak. Morala je da da trinkelt majstorima za obavljen posao. Onda su otišli. Ona je zapomagala, bila je u kući i u dvorištu, zvala i budila svoje sinove, grlila ih, zazivala komšije.
      Nikog nije bilo, ledeni sumrak, ne sviće, već se stalno smrkava, a i komšije su, uglavnom, pobijene. U neko doba, pojavio se kamion sa vojnicima. Naterali su je da uđe u kuću, a njene mrtve sinove pobacali su u kamion i otišli. Kao cepanice. Kada je izašla iz kuće, dece više nije bilo u dvorištu. Ušla je u kuću, uzela je jednu praznu kutiju i izašla napolje. Tu je pronašla delove raznetih lobanja, malo kose i deliće mozgova svojih sinova i stavila ih kutiju. Leševi sinova su odneti na novosadsku plažu Štrand, tamo gde su toga dana vršene likvidacije najvećeg broja civila – Jevreja i Srba. U koloni, deca i stari su molili da ih ubiju preko reda, jer im je hladno i ne mogu više da izdrže. Vojnici su im izlazili u susret. „Bači će polako, da ne boli“ – govorio je mađarski vojnik u Čurugu dok je testerisao živo srpsko devojče na pola. Uviđavan svet,  ni nalik Vadracima.
      Gazili su po utabanom snegu, ispod koga je pesak, da bi preko dasaka, hodali po zaleđenoj vodi, desetak metara napred, do probušene rupe u ledu. Najlepša rečna plaža u Evropi – jedina plaža agonije.  Kleknuli bi, a onda bi im se metkom  u potiljak oduzimao život. Tela bi u padu, samo gurnuli pod led. Ostalo je činila reka. Polaganje u grob kao pogruženje u vodu, bio je petak, raspeće, pogruženje u grob, krštenje u svetoj vodi i promena strane: prelazak u Carstvo u kome nema zla. Sa svih mesta u gradu gde su bili leševi, donošeni su ovde i bacani u Dunav. I oni sa Uspenskog groblja. Mrtvi su bili smrznuti, vukli su ih kao kerove i bacali kao cepanice, pričala je Jelena Jovandić posle.
      Tamo gde su posle turili spomenik i gde se drže pomeni, niko nije ubijen, niko bačen pod led. Zgodno je za žive, a i kamere bolje „uvate“. Neka, nema veze, pomeni su ionako potrebniji nama, živima. Otvorili smo krug koji je Gospod sa Svetim  Jovanom zatvorio.
      Posle se pričalo, a ta se priča ustalila, kako su ubijani Srbi, Jevreji i Romi. Nema Roma među žrtvama, ali su mi pričali neki ižablja (tako se na bačkom jeziku kaže kad je neko iz Žablja, srpskog ratničkog mesta koje je ime dobilo po sablji), da soldati koji su počinili razna nepočinstva nisu bili baš skroz Mađari, a nisu svi bili ni sasvim beli. Tako su mi rekli.
      Niko ne pominje bele Ruse kao kolektivnu žrtvu, a oni to jesu, kroz ceo prošli vek, pa i u Raciji. Mala, 9-godišnja Tatjana Dronova, zaklana i mrtva pogružena u vodu, upisana je u žrtve, ali njeni roditelji, koji su likvidirani sa svojim detetom, nisu. Bele Ruse i Srbe je isplativo ubijati. A korisno je kad ubaciš Rome, tad se priznaje. Nauka u kojoj nema Boga.
      Jelka Jovandić je, potom, sa kutijom u kojoj je bilo njenih 5 sinova, ušla u kuću i zatvorila vrata. Šta se događalo iza zauvek zatvorenih vrata, zauvek zatvorenog doma Jovandića?
      Jelena Jovandić nikad nikog nije teretila za smrt svojih sinova. „Mi smo sa svima dobro živili, nikome se nismo zamerili, niti se ko nama zamerio. Svima će Gospod dati po zasluzi“,govorila je.
      Tako je mogao da govori samo onaj ko zna, vera nije dovoljna. Sveta znanja. Od kutije u kojoj su se nalazili delići moštiju njenih sinova, nikad se nije odvajala, tražila je da je sa tom kutijom sahrane. Da li je to učinjeno – ne znam. Deliće mozgova je sahranila tu, u dvorištu, iznad toga je, kažu, podigla mali spomenik. Nikad nije kanonizovana, čak se smatra i da nije žrtva, jer je ostala živa.
      Po njenoj deci se zove parče jedne ulice u Novom Sadu, pa i to od pre 20-tak godina. Negde od 1991. Ulica braće Jovandić. Blizu je ulice gde im je bila kuća. A kad je zbrisan Jovanski kraj, zbrisana je i Rumenačka, pa je nova ulica dobila novi naziv: Ulica Salvadora Aljendea. Adresa Bogorodice: Salvadora Aljendea 36, Golgota. Pišite.
      Šta je Jelena? Biće da je simbol, svedok i dokaz da ima Boga i da je život večan i da pobeđuje. I da su njena deca večno živa. Ona to zna i svedoči i dokazuje sobom. Civilizacija ove planete počiva na stradanju Nevinog Sina i nemom bolu Majke. Ovde puta 5. Nismo prepoznali. Nema veze, drugi put.
      Pričao mi je prijatelj koji je 60-ih godina prošlog veka išao u srednju Mašinsku, u neposrednoj blizini Jelkinog doma, da su njih profesori često vodili u kuću Jovandića. Ona im je govorila o svojim sinovima, o potrebi da praštaju i o Bogu. Vera Jovanović je u svojoj knjizi napisala da je Jelka posadila pet jablanova u dvorištu.
      Jelkina smrt
      Po nju je Sveti Jovan došao 1971. Promena strane, Carstvo u kome nema zla, svi Jovandići su opet skupa, ovaj put zauvek. Nebeska Srbija. Kuća je srušena, jablanovi su posečeni, na tom mestu podignute su višespratnice, čak su i ulični pravci izmenjeni. Jovanovski kraj, kao ni Jovandići, više ne postoje. Nema nikakvih obeležja koje bi govorile o njoj, ništa. Spomeničić je sklonjen, a za sahranjene delove mozgova ne znam. Možda su ostali tu, u temeljima neke novogradnje, a možda su i odneti sa šutom kad se krčilo.

      Na Almaškom groblju u Novom Sadu, na mestu gde je sahranjena sa svojim mužem, podigla je za života skromni nadgrobni spomenik. Pored njene i muževljeve, tu su i slike svih pet sinova i njihova imena. Na nadgrobniku je tekst koji mnogo kazuje. Ali, ko je tu kome pisao, ne znam. Spomenik se raspada i kad se skroz sruši i nestane, nestaće i poslednji materijalni trag o njenom postojanju. Simbol Racije, svedok i dokaz da postoji Bog, simbol i svedok da je život večan i da Dobro uvek pobeđuje, a koji nismo prepoznali kao ni mnogo puta ranije i mnogo puta kasnije. Tela sinova je odneo Dunav i neko ih je negde već sahranio. Valjda. Stari Novosađani i Sremci preko puta godinama po Raciji nisu jeli ribu.
      Autor: nsuzivo.rs/nspm.rs
      Preuzeto sa NS uživo 
    • Од kopitar,
      Pakao: Je li mjesto vječne muke puno ili prazno? | Bitno.net https://www.bitno.net/academicus/teologija/tko-ide-u-pakao-ljudi-u-paklu-je-li-pakao-pun-ili-prazan/#.XSC7z4zNsrg.whatsapp
×
×
  • Креирај ново...