Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Александар Милојков: ЛИЧНОСТ И СУШТИНА У ТРИЈАДОЛОГИЈИ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА И СВЕТОГ АВГУСТИНА (докторска дисертација)

Оцени ову тему

Recommended Posts

  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
пре 6 минута, Поуке.орг инфо рече

Браво Ацо! Све честитке од Администрације ЖРУ-а

Хвала братијо! :) Али, још то није готово. Месец дана је на уводу јавности, па онда пред Наставно-научним већем ПБФ-а, па тек онда усмена одбрана.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Александар Милојков рече

Али, још то није готово.

 Тако је. Ако позову и професора емеритуса Владику Тасу, тек ће да почне!:)

Шалим се, види се да је у питању квалитетан рад (читаћемо се још), желим да то буде тек почетак успјешног богословско-истраживачког рада.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Брате мили колики рад. Заборавићемо на однос личности са другима док прочитамо све то. :)

Прегледао сам површински углавном оно у вези личности и суштине, и мислим да је све то већ обрађено одавно. Једино се може довека ломити копља око недодириве суштине Божије, и онога што нас највише слама данас, а то је гранична раван између суштине и личности, за коју је Зизјулас признао да нема објашњење а најважније је питање данашњице.

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 56 минута, Milan Nikolic рече

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

Ма нема ништа ново, само сам препричао Зизијуласа. :) 

Рад обрађује, упоредно, тријадологију (и уопште богословље) код двојице отаца, стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Знаш Ацко, тако су ми тату звали, немој се љутиш, :) мори ме дуго један проблем у тим причама о Једном Богу а Тројици. Нешто ми није све на месту, тј. није доречено једно важно питање, а тиче се Начела, као Личности. Актуелно је да то Начело ограничимо на Једну Личност Бога Оца, али занемарујемо неке друге детаље који би, како мислим, показали јаснију слику тог Начела.

Ако смем директно, рекао бих да је то Начело заправо Тројица, без бојазни на тробоштво, зато што се може појаснити та слика где има и монотеизма и тројичности.

Тема је деликатна, зато што морамо пазити на начело које онтолошки поседује друге божанске вечне категорије: поретка и суштине. Јасно је да начело надилази све, али не надилази ништа друго осим поретка и суштине; не надилази ипостас другог.

Хоћу рећи да свака ипостас јесте начело, иако се на равни поретка показује које су ипостаси конкретно у једној ипостаси, тј. Син и Дух у једном Оцу.

Сматрам за великом заблудом да можемо баратати начелом у равни самог појма ипостаси истовремено га ограничавајући на једну ипостас. Зато што тај ниво саме ипостаси (Божије), као начела, је за створена бића недостижан.

Сматрам важним Паламино становиште да само кроз енергије као садржаје саме ипостаси можемо општити са Богом, али не и са самим ипостасима као начелом, јер је тај ниво неприступан.

Мислим да управо ту лежи искушење у које је ушао Зизјулас са другима из Фанара, да баратајући ,,начелом" желе да ангажују власт узроковања које има само Бог Отац.

Има ту конкретних примедби које се могу надовезати на учење Зизјуласа, јер је он сам рекао за најважнији детаљ нашег схватања тријадологије, за граничну раван суштине и ипостаси, да је не разуме и да нико до сада није то објаснио.

Можда бих могао ја то објаснити, само не знам како избећи велику срамоту да ја то објашњавам. Мислим се како је побијено небројено наших великана и племенитих људи, да је Бог изабрао отпадак из нашег народа да проговори о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част Ацо брате!

Ајде, да одбраниш рад, штампаш књигу, па професура ... Мислим да задњих пар деценија није било овакво добре дисертације на ПБФ.

пре 9 часа, Александар Милојков рече

стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Брка Жарковачки рече

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

Имао сам прилику да са професором Јанарасом мало продискутујем на тему. Питао ме је: Шта сте пронашли заједничко у тријадологији Грогорија Богослова и Августина?

Дисертација је одговор: много тога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један, по мени, од важнијих момената у дисертацији је питање "другости" у тријадологији. То јест, питање стварности божанских личности. Једно место код Светог Василија Великог узима се ка пример кападокијске онтологије која је истакла "другост" као стварност. За ту констатацију се обично истиче, као изванредно заслужан и онај који је то код Кападокијаца приметио и истакао, митрополит Зизијулас. Ево тог места код Светог Василија:

 

Αὕτη δὲ φωνὴ καὶ τὸ τοῦ Σαβελλίου κακὸν ἐπανορθοῦ ται· ἀναιρεῖ γὰρ τὴν ταυτότητα τῆς ὑποστάσεως καὶ εἰσάγει τελείαν τῶν προσώπων τὴν ἔννοιαν· οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ...[1]

 (Тај израз [једносуштан] је исправио и Савелијеву грешку, тако што је уклонио истост ипостаси и увео савршено разумевање лицâ [личности]. Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом...)

Ово ἕτερον ἑτέρῳ се истиче као важна онтолошка констатација, која карактерише Кападокијце, што и јесте тачно. Указивати на другост у Тројици (на стварност појединачних личности) у спрези са говором о једносуштности (онтолошки појам који указује на јединство, не на мноштвеност), заиста је важно.

Са друге стране, Августин је често тумачен као неко ко у тријадологији истиче управо једност, суштину, док су појединачности (личности) у секундарном положају, чак и непостојеће. Међутим, Августин, слично Светом Василију, каже следеће:

 

 

Quamobrem unigenitus Filius Dei, neque factus est a Patre; quia sicut dicit Evangelista: Omnia per ipsum facta sunt: neque ex tempore genitus: quoniam sempiterne Deus sapiens, sempiternam secum habet sapientiam suam: neque impar est Patri, id est, in aliquo minor; quia et Apostolus dicit: Qui cum in forma Dei esset constitutus, non rapinam arbitratus est esse aequalis Deo. Hac igitur fide catholica et illi excluduntur qui eumdem dicunt Filium esse qui Pater est; quia et hoc Verbum apud Deum esse non posset nisi apud Patrem Deum, et nulli est aequalis qui solus est. Excluduntur etiam illi qui creaturam esse dicunt Filium, quamvis non talem, quales sunt ceterae creaturae. [1]

 

Стога, јединородни Син Божији, нити је од Оца створен, сходно ономе што Јеванђелиста говори: Све кроз њега постаде (Јн 1, 3), нити је рођен у времену, будући да вечни Бог мудрост са собом вечно има своју мудрост. Није ни неједнак Оцу, то јест, није у нечему мањи (од Оца), као што Апостол каже: Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. (Флп 2, 6). Дакле, овим је католичанска вера искључила и оне који говоре да су један и исти Син и Отац, јер Реч не може бити са Богом ако није са Богом Оцем, нити је ико једнак ако је сам. Такође, искључени су и оно који говоре да је Син створење, па чак ни да је створење не онакво каква су остала створења.

 

[1] De fide et simbolo 4, 5; PL 40, 184.

 

[1] Επιστολή 52, 2; PG 32, 393С.

 

 

Да извучемо ту кападокијско-августиновску паралелу:

οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ. (Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом..)

et nulli est aequalis qui solus est (нико није једнак (=једносуштан) ако је сам).

 

 

Ово је једно од места у дисертацији које доводи у питање оправданост тумачења Августинове тријадологије, геде он, наводно, биће поистовећује само са суштином и умањује или потпуно укида стварност личности. За Августина, као и за Кападокијце, чак и један тако снажан онтолошки појам коју указује на једност - једносуштност - не само да не умањује стварност појединачности већ управо указује на њу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Нифада рече

Читали смо овде Ацине коментаре на разне теме,верујем да ћемо и у дисертацији моћи прочитати много тога новог и оригиналног.:citac:

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, farisejski.bukvojed рече

Ni Sv. Grigorije Bogoslov, ni Sv. Avgustin nisu upotrebljavali termin "licnost". To je prepevavanje termina "ipostas" i "prosopou", odnosno "persona", koji su na sve slovenske jezike prevedeni kao "lice", sve do razbojnickog sabora na Kritu 2016.

Епископ Данило Крстић је говорио да је боље рећи личност него лице јер се та реч сад и говори у негативном контексту на пример дволичан итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Велики хришћански празник Богојављење, саборно и молитвено прослављен је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Слободан Лукић црмнички парох и јерођакон Роман, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Током Литургије прочитано је зачало из Светог Јеванђеља о славном и чудесном Христовом крштењу на Јордану, када се Дух Свети у виду голуба спустио на његову главу. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Потом је о. Јеротеј са саслужитељима служио велико освећење богојављенске воде.   На крају богослужења сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог казао да узимањем богојављенске воде примамо освећење Светог Духа. – Данас прослављамо велики празник и дан који се збио на Јордану пред очима мноштва свједока и нема никакве сумње у стварност и истинитост тога догађаја нити ко покушава да негира тако нешто, јер на очиглед свих при крштењу Господа Исуса Христа, на Њега силази Дух Свети у облику голуба и чује се Очев глас ”ово је Син мој љубљени” – казао је о.Сергије.   Он је додао да се чудеса дешавају стално, као и у води која се освештава на Богојављење. – Чак је и научно доказано да се структура воде мијења на данашњи дан, на свим мјестима гдје се изврши освећење – казао је о. Сергије и сабране поздравио радосним поздравом Бог се јави, ваистину се јави.   Извор: Манастир Острог
    • Од ризница богословља,
      Нема човјека без куће, без огњишта, без оног мјеста гдје се осјећа као свој на своме. Само на том мјесту човјек, заиста, јесте човјек, слика и прилика Божија. На том мјесту сија пуноћом постојања, огледа се у минулим вијековима, знајући да крв предака тече његовим венама. На раскрсници путева, гдје се укрштају народи и вјере, гдје је будућност одувијек омеђена прошлошћу, гдје се у загрљају сједињује Унац са Уном, стоји Рмањ, манастир посвећен Светом Николи. Градиле су га руке незнаних и знаних, чувала га је храброст овдашњих горштака, а из пепела га је дизала вјера овог народа.    Задрхтим кад помислим колико је светих отаца у њему живјело, колико је суза у молитви проливено, какве су страхоте преживјели они који су себе уткали у ову светињу, да би неријетко морали, са завежљајем у рукама, отићи из њега. Задрхтим, али не да бих се уплашио, већ да бих се осмјелио бити као они што су својим подвигом исписали његову славну и страдалну прошлост.    Зато је Рмањ мој духовни извор, моја монашка снага и моја епископска радост. Не знам да ли му се више радујем данас или онога дана када сам га први пут угледао?!  Не знам, чак, ни ко је кога изабрао: да ли Рмањ мене или ја Рмањ? Једино сам сигуран да је радост, коју у њему осјетим, кад му се вратим, ништа друго до очински шапат Светог Николе, оног доброг Оца који љубављу одмара своје синове кад се са далеког пута врате својој кући, у Очев дом.    Само на том мјесту, гдје огњиште вјере сабира и сједињује, осјетим своје претке, Карановиће, који су Светог Николу славили и у ропству и у слободи, и онда када су имали свега, баш као и онда када нису имали ништа. На томе им никада не могу довољно заблагодарити, јер свако моје много јесте мало за оно што су они, знајући и не знајући, пружили мени.  Враћајући се прецима, не могу а да се не вратим Рмњу, који је и њих, у добру и злу, сабирао под својим сводовима, да им пружи снагу да истрају, да буду оно што јесу, да се не плаше зла овога свијета.    С тугом сам из Рмња одлазио, још радоснији му се враћао. И као богослов, и као монах и сада као епископ. Када би неко из мог сјећања избрисао Рмањ, то би било као да би ми неко ишчупао срце. Нити може човјек без срца, нити ја могу без Рмња.   Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од ризница богословља,
      У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У Шестнаестој емисији серијала Архиварник емитујемо предавање “Мистагогија Светог Григорија Богослова“, које је одржао 1982. године, тадашњи професор Богословског Факултета у Београду јеромонах проф. др Амфилохије Радовић. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Светигора
    • Од ризница богословља,
      У петак 18/5.јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Крстовдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Слободан Лукић црмнички парох и јерођакон Роман.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. Сабрани који сау се припремали, причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа. Потом је о. Јеротеј са саслужитељимаслужио велико освећење воде, што је обичај на овај велики празник, који најављује Крштење Господа Исуса Христа – Богојављење. Саслужитељи су потом погружавали водом сабране. На Крстовдан се православни хришћани придржавају поста на води.    
       
       
       
        Извор: Манастир Острог
×