Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Александар Милојков: ЛИЧНОСТ И СУШТИНА У ТРИЈАДОЛОГИЈИ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА И СВЕТОГ АВГУСТИНА (докторска дисертација)

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 6 минута, Поуке.орг инфо рече

Браво Ацо! Све честитке од Администрације ЖРУ-а

Хвала братијо! :) Али, још то није готово. Месец дана је на уводу јавности, па онда пред Наставно-научним већем ПБФ-а, па тек онда усмена одбрана.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Александар Милојков рече

Али, још то није готово.

 Тако је. Ако позову и професора емеритуса Владику Тасу, тек ће да почне!:)

Шалим се, види се да је у питању квалитетан рад (читаћемо се још), желим да то буде тек почетак успјешног богословско-истраживачког рада.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Брате мили колики рад. Заборавићемо на однос личности са другима док прочитамо све то. :)

Прегледао сам површински углавном оно у вези личности и суштине, и мислим да је све то већ обрађено одавно. Једино се може довека ломити копља око недодириве суштине Божије, и онога што нас највише слама данас, а то је гранична раван између суштине и личности, за коју је Зизјулас признао да нема објашњење а најважније је питање данашњице.

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 56 минута, Milan Nikolic рече

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

Ма нема ништа ново, само сам препричао Зизијуласа. :) 

Рад обрађује, упоредно, тријадологију (и уопште богословље) код двојице отаца, стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Знаш Ацко, тако су ми тату звали, немој се љутиш, :) мори ме дуго један проблем у тим причама о Једном Богу а Тројици. Нешто ми није све на месту, тј. није доречено једно важно питање, а тиче се Начела, као Личности. Актуелно је да то Начело ограничимо на Једну Личност Бога Оца, али занемарујемо неке друге детаље који би, како мислим, показали јаснију слику тог Начела.

Ако смем директно, рекао бих да је то Начело заправо Тројица, без бојазни на тробоштво, зато што се може појаснити та слика где има и монотеизма и тројичности.

Тема је деликатна, зато што морамо пазити на начело које онтолошки поседује друге божанске вечне категорије: поретка и суштине. Јасно је да начело надилази све, али не надилази ништа друго осим поретка и суштине; не надилази ипостас другог.

Хоћу рећи да свака ипостас јесте начело, иако се на равни поретка показује које су ипостаси конкретно у једној ипостаси, тј. Син и Дух у једном Оцу.

Сматрам за великом заблудом да можемо баратати начелом у равни самог појма ипостаси истовремено га ограничавајући на једну ипостас. Зато што тај ниво саме ипостаси (Божије), као начела, је за створена бића недостижан.

Сматрам важним Паламино становиште да само кроз енергије као садржаје саме ипостаси можемо општити са Богом, али не и са самим ипостасима као начелом, јер је тај ниво неприступан.

Мислим да управо ту лежи искушење у које је ушао Зизјулас са другима из Фанара, да баратајући ,,начелом" желе да ангажују власт узроковања које има само Бог Отац.

Има ту конкретних примедби које се могу надовезати на учење Зизјуласа, јер је он сам рекао за најважнији детаљ нашег схватања тријадологије, за граничну раван суштине и ипостаси, да је не разуме и да нико до сада није то објаснио.

Можда бих могао ја то објаснити, само не знам како избећи велику срамоту да ја то објашњавам. Мислим се како је побијено небројено наших великана и племенитих људи, да је Бог изабрао отпадак из нашег народа да проговори о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част Ацо брате!

Ајде, да одбраниш рад, штампаш књигу, па професура ... Мислим да задњих пар деценија није било овакво добре дисертације на ПБФ.

пре 9 часа, Александар Милојков рече

стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Брка Жарковачки рече

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

Имао сам прилику да са професором Јанарасом мало продискутујем на тему. Питао ме је: Шта сте пронашли заједничко у тријадологији Грогорија Богослова и Августина?

Дисертација је одговор: много тога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један, по мени, од важнијих момената у дисертацији је питање "другости" у тријадологији. То јест, питање стварности божанских личности. Једно место код Светог Василија Великог узима се ка пример кападокијске онтологије која је истакла "другост" као стварност. За ту констатацију се обично истиче, као изванредно заслужан и онај који је то код Кападокијаца приметио и истакао, митрополит Зизијулас. Ево тог места код Светог Василија:

 

Αὕτη δὲ φωνὴ καὶ τὸ τοῦ Σαβελλίου κακὸν ἐπανορθοῦ ται· ἀναιρεῖ γὰρ τὴν ταυτότητα τῆς ὑποστάσεως καὶ εἰσάγει τελείαν τῶν προσώπων τὴν ἔννοιαν· οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ...[1]

 (Тај израз [једносуштан] је исправио и Савелијеву грешку, тако што је уклонио истост ипостаси и увео савршено разумевање лицâ [личности]. Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом...)

Ово ἕτερον ἑτέρῳ се истиче као важна онтолошка констатација, која карактерише Кападокијце, што и јесте тачно. Указивати на другост у Тројици (на стварност појединачних личности) у спрези са говором о једносуштности (онтолошки појам који указује на јединство, не на мноштвеност), заиста је важно.

Са друге стране, Августин је често тумачен као неко ко у тријадологији истиче управо једност, суштину, док су појединачности (личности) у секундарном положају, чак и непостојеће. Међутим, Августин, слично Светом Василију, каже следеће:

 

 

Quamobrem unigenitus Filius Dei, neque factus est a Patre; quia sicut dicit Evangelista: Omnia per ipsum facta sunt: neque ex tempore genitus: quoniam sempiterne Deus sapiens, sempiternam secum habet sapientiam suam: neque impar est Patri, id est, in aliquo minor; quia et Apostolus dicit: Qui cum in forma Dei esset constitutus, non rapinam arbitratus est esse aequalis Deo. Hac igitur fide catholica et illi excluduntur qui eumdem dicunt Filium esse qui Pater est; quia et hoc Verbum apud Deum esse non posset nisi apud Patrem Deum, et nulli est aequalis qui solus est. Excluduntur etiam illi qui creaturam esse dicunt Filium, quamvis non talem, quales sunt ceterae creaturae. [1]

 

Стога, јединородни Син Божији, нити је од Оца створен, сходно ономе што Јеванђелиста говори: Све кроз њега постаде (Јн 1, 3), нити је рођен у времену, будући да вечни Бог мудрост са собом вечно има своју мудрост. Није ни неједнак Оцу, то јест, није у нечему мањи (од Оца), као што Апостол каже: Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. (Флп 2, 6). Дакле, овим је католичанска вера искључила и оне који говоре да су један и исти Син и Отац, јер Реч не може бити са Богом ако није са Богом Оцем, нити је ико једнак ако је сам. Такође, искључени су и оно који говоре да је Син створење, па чак ни да је створење не онакво каква су остала створења.

 

[1] De fide et simbolo 4, 5; PL 40, 184.

 

[1] Επιστολή 52, 2; PG 32, 393С.

 

 

Да извучемо ту кападокијско-августиновску паралелу:

οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ. (Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом..)

et nulli est aequalis qui solus est (нико није једнак (=једносуштан) ако је сам).

 

 

Ово је једно од места у дисертацији које доводи у питање оправданост тумачења Августинове тријадологије, геде он, наводно, биће поистовећује само са суштином и умањује или потпуно укида стварност личности. За Августина, као и за Кападокијце, чак и један тако снажан онтолошки појам коју указује на једност - једносуштност - не само да не умањује стварност појединачности већ управо указује на њу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Нифада рече

Читали смо овде Ацине коментаре на разне теме,верујем да ћемо и у дисертацији моћи прочитати много тога новог и оригиналног.:citac:

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, farisejski.bukvojed рече

Ni Sv. Grigorije Bogoslov, ni Sv. Avgustin nisu upotrebljavali termin "licnost". To je prepevavanje termina "ipostas" i "prosopou", odnosno "persona", koji su na sve slovenske jezike prevedeni kao "lice", sve do razbojnickog sabora na Kritu 2016.

Епископ Данило Крстић је говорио да је боље рећи личност него лице јер се та реч сад и говори у негативном контексту на пример дволичан итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај,  на тему:  ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве".         Извор: Радио Беседа
    • Од ризница богословља,
      У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Владика жички г. Јустин је служио свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоје Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски.
       
      -Почела је припрема за Велики Часни Пост. Ово је време када треба да се удубимо у нашу личност, у наш живот, у наше биће и да се загледамо у наша дела. Данас читамо један део из Светога Јеванђеља по Луки у ком Господ Бог нама говори да постоје две врсте људи – цариници и фарисеји.  Цариници су били они који су прикупљали државни порез – порезници – и сви они који су се бавили послом који често пута није усмерен на народ него на уређење државе. У Старом Завету постајала је једна верска дружина или боље рећи дружина зилота који су се називали фарисеји. Они су били школовани, строго су поштовали Стари Завет, постили су два пута седмично, давали су десетак од свега што зараде и сматрали су себе да су тиме што су испунили Закон потпуно беспрекорни пред Богом. Али то је оно што су они мислили о себи, а оно што је срцезналац Бог видео у срцима њиховим то је се показало данас у јеванђелској причи о царинику и фарисеју. Цариник који, знајући да има грешна дела, грешна дела која читав народ осуђује, јер народ није волео царинике који су прикупљали порез и који су наметали да се нешто мора дати, још издалека дође и рече Господу – није могао ни да подигне очи своје ка Богу него је само рекао: „Боже милостив буди мени грешноме.“ А фарисеј, пун себе, задовољан оним што чини, а не зна да је Господ тај коме се треба клањати, рекао је: „Боже, хвала Ти што нисам као сви други људи. Постим, дајем десетак, беспрекоран сам по Закону…“ И сматрао је да ће добити похвалу од Господа Бога, беседио је владика Јустин и наставио:
      -Данашња прича нам говори следеће: да је потребно да се већ сада духовно припремамо за Пост тако што ћемо видети какви смо заправо. Да би себе познали потребно је да имамо смирења, покајања, љубави, и да то све буде спојено у пост. Јер без молитве и поста нико не може угодити Господу! И то су једина два средства којима можемо да разрешимо своје психолошке и животне проблеме. Овде у овоме свету имамо многе невоље, јер Господ Сам је рекао да ћемо у свету имати невоља, али не само невоље од других, него највише невоља од себе самих. Ако поштујемо и држимо заповести Божије и трудимо се да испунимо оно што Господ Бог тражи од нас, онај минимум да чинимо оно што можемо, тада смо послушни Господу, а послушност Богу јесте највећа врлина јер она показује и смирење и трпљење и човекољубље и милосрђе и љубав и све врлине које је Господ Бог показао нама на самоме Себи. Јер ако не стекнемо врлине, ако нисмо смирени да познамо своје грехе како ћемо моћи да те грехе разрешавамо пред Господом? Како ћемо моћи да се кајемо за своје грехе? Јер данас има многих који кажу: немам никакав проблем ни са собом ни са Богом, никога нисам убио, ништа нисам никоме украо. А Господ Бог каже: чувајте се и клоните се греха и чините добро! Ако се привремено клонимо греха, а не чинимо добро а можемо да чинимо добро, опет смо у греху – немамо милосрђа, немамо љубави, немамо човекољубља. А Господ је и љубав и милосрђе и Једини Човекољубац.
      -Дакле, ако не стекнемо врлине Христове ништа нам не помажу пост и молитва. Пост и молитва ако нису у човеку који је познао себе, а чак и стари филозофи грчки су говорили: „упознај самога себе“, не помажу. Кад упознамо себе онда ћемо видети своје врлине и своје добре стране, а најпре ћемо видети своје слабости. А како ћемо победити своје слабости? Тако што ћемо дозволити да Христова реч, Христова благодат и Христова сила уђу у нашу природу, у наше срце, душу и у ум и онда ће Он нас да води и руководи и да нас чува од свакога зла. И да нам даје радост живота. Данас многи кажу: „Ето, ја сам као тај цариник, знам да не чиним никаква добра дела и дошао сам и ја да кажем Боже опрости мени грешноме.“ То може само да каже онај који је себе измерио у Цркви Божијој са светитељима Божијим и са самим Христом. Коме се Богу он моли ако га нема у Цркви Божијој? Бог је Личност, Он није појам, није само просто неко „слово“, Он јесте Логос, али је личност и када Он као личност заживи у нама онда ми мерећи се са Њим и са Речју коју нам је дао можемо да видимо где се налазимо. И, наравно, ма шта чинили овде на земљи, ми смо најобичније слуге како се каже у Светоме Писму. Ми смо то дужни да чинимо и када чинимо ништа посебно не радимо. Ми смо дужни да то чинимо да би заблагодарили Оцу нашем, као што су деца дужна да поштују своје родитеље јер су их родитељи родили и дали им живот и упућују их како да живе у овоме животу. Тако смо ми дужни, не зато што се клањамо највећем Господару света, него зато што држећи Његове заповести ми себе оплемењујемо, ми узрастамо у меру висине раста Христова, јер смо без Њега, без Његове спасоносне науке и дела, нико и ништа. Ми смо као трска коју љуља ветар – данас јесмо, а сутра ко зна где смо. Нека Господ Бог учини да почетак овога припремног периода за Пост буде благослов за нас. Нека Господ Бог буде милостив према нама и да нам да познамо наше слабости и да нам снаге да задобијемо силу Божију и нека буде са нама у све векове и сву вечност. Амин, нагласио је владика Јустин.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      О својој новој књизи, о значају молитве и о данашњем времену, као и о изазовима овог времена, у новом издању емисије "Личност и Заједница" на Телевизији Храм говори Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић).       Извор: Телевизија Храм 
      View full Странице
×