Jump to content

Александар Милојков: ЛИЧНОСТ И СУШТИНА У ТРИЈАДОЛОГИЈИ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА И СВЕТОГ АВГУСТИНА (докторска дисертација)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Наш колега и форумаш Александар Милојков је завршио своју дисертацију, коју је Комисија прегледала и након тога констатовала да "дисертација представља оригинално и самостално научно дело. Овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду да одобри јавну одбрану овог рада."

А кога рад интересује, може га прочитати на следећем линку:

http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Поуке.орг инфо рече

Браво Ацо! Све честитке од Администрације ЖРУ-а

Хвала братијо! :) Али, још то није готово. Месец дана је на уводу јавности, па онда пред Наставно-научним већем ПБФ-а, па тек онда усмена одбрана.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Александар Милојков рече

Али, још то није готово.

 Тако је. Ако позову и професора емеритуса Владику Тасу, тек ће да почне!:)

Шалим се, види се да је у питању квалитетан рад (читаћемо се још), желим да то буде тек почетак успјешног богословско-истраживачког рада.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Брате мили колики рад. Заборавићемо на однос личности са другима док прочитамо све то. :)

Прегледао сам површински углавном оно у вези личности и суштине, и мислим да је све то већ обрађено одавно. Једино се може довека ломити копља око недодириве суштине Божије, и онога што нас највише слама данас, а то је гранична раван између суштине и личности, за коју је Зизјулас признао да нема објашњење а најважније је питање данашњице.

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 56 минута, Milan Nikolic рече

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

Ма нема ништа ново, само сам препричао Зизијуласа. :) 

Рад обрађује, упоредно, тријадологију (и уопште богословље) код двојице отаца, стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Знаш Ацко, тако су ми тату звали, немој се љутиш, :) мори ме дуго један проблем у тим причама о Једном Богу а Тројици. Нешто ми није све на месту, тј. није доречено једно важно питање, а тиче се Начела, као Личности. Актуелно је да то Начело ограничимо на Једну Личност Бога Оца, али занемарујемо неке друге детаље који би, како мислим, показали јаснију слику тог Начела.

Ако смем директно, рекао бих да је то Начело заправо Тројица, без бојазни на тробоштво, зато што се може појаснити та слика где има и монотеизма и тројичности.

Тема је деликатна, зато што морамо пазити на начело које онтолошки поседује друге божанске вечне категорије: поретка и суштине. Јасно је да начело надилази све, али не надилази ништа друго осим поретка и суштине; не надилази ипостас другог.

Хоћу рећи да свака ипостас јесте начело, иако се на равни поретка показује које су ипостаси конкретно у једној ипостаси, тј. Син и Дух у једном Оцу.

Сматрам за великом заблудом да можемо баратати начелом у равни самог појма ипостаси истовремено га ограничавајући на једну ипостас. Зато што тај ниво саме ипостаси (Божије), као начела, је за створена бића недостижан.

Сматрам важним Паламино становиште да само кроз енергије као садржаје саме ипостаси можемо општити са Богом, али не и са самим ипостасима као начелом, јер је тај ниво неприступан.

Мислим да управо ту лежи искушење у које је ушао Зизјулас са другима из Фанара, да баратајући ,,начелом" желе да ангажују власт узроковања које има само Бог Отац.

Има ту конкретних примедби које се могу надовезати на учење Зизјуласа, јер је он сам рекао за најважнији детаљ нашег схватања тријадологије, за граничну раван суштине и ипостаси, да је не разуме и да нико до сада није то објаснио.

Можда бих могао ја то објаснити, само не знам како избећи велику срамоту да ја то објашњавам. Мислим се како је побијено небројено наших великана и племенитих људи, да је Бог изабрао отпадак из нашег народа да проговори о томе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свака част Ацо брате!

Ајде, да одбраниш рад, штампаш књигу, па професура ... Мислим да задњих пар деценија није било овакво добре дисертације на ПБФ.

пре 9 часа, Александар Милојков рече

стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свака част , све најбоље у наставку одбране рада. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, Брка Жарковачки рече

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

Имао сам прилику да са професором Јанарасом мало продискутујем на тему. Питао ме је: Шта сте пронашли заједничко у тријадологији Грогорија Богослова и Августина?

Дисертација је одговор: много тога.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Читали смо овде Ацине коментаре на разне теме,верујем да ћемо и у дисертацији моћи прочитати много тога новог и оригиналног.:citac:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Један, по мени, од важнијих момената у дисертацији је питање "другости" у тријадологији. То јест, питање стварности божанских личности. Једно место код Светог Василија Великог узима се ка пример кападокијске онтологије која је истакла "другост" као стварност. За ту констатацију се обично истиче, као изванредно заслужан и онај који је то код Кападокијаца приметио и истакао, митрополит Зизијулас. Ево тог места код Светог Василија:

 

Αὕτη δὲ φωνὴ καὶ τὸ τοῦ Σαβελλίου κακὸν ἐπανορθοῦ ται· ἀναιρεῖ γὰρ τὴν ταυτότητα τῆς ὑποστάσεως καὶ εἰσάγει τελείαν τῶν προσώπων τὴν ἔννοιαν· οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ...[1]

 (Тај израз [једносуштан] је исправио и Савелијеву грешку, тако што је уклонио истост ипостаси и увео савршено разумевање лицâ [личности]. Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом...)

Ово ἕτερον ἑτέρῳ се истиче као важна онтолошка констатација, која карактерише Кападокијце, што и јесте тачно. Указивати на другост у Тројици (на стварност појединачних личности) у спрези са говором о једносуштности (онтолошки појам који указује на јединство, не на мноштвеност), заиста је важно.

Са друге стране, Августин је често тумачен као неко ко у тријадологији истиче управо једност, суштину, док су појединачности (личности) у секундарном положају, чак и непостојеће. Међутим, Августин, слично Светом Василију, каже следеће:

 

 

Quamobrem unigenitus Filius Dei, neque factus est a Patre; quia sicut dicit Evangelista: Omnia per ipsum facta sunt: neque ex tempore genitus: quoniam sempiterne Deus sapiens, sempiternam secum habet sapientiam suam: neque impar est Patri, id est, in aliquo minor; quia et Apostolus dicit: Qui cum in forma Dei esset constitutus, non rapinam arbitratus est esse aequalis Deo. Hac igitur fide catholica et illi excluduntur qui eumdem dicunt Filium esse qui Pater est; quia et hoc Verbum apud Deum esse non posset nisi apud Patrem Deum, et nulli est aequalis qui solus est. Excluduntur etiam illi qui creaturam esse dicunt Filium, quamvis non talem, quales sunt ceterae creaturae. [1]

 

Стога, јединородни Син Божији, нити је од Оца створен, сходно ономе што Јеванђелиста говори: Све кроз њега постаде (Јн 1, 3), нити је рођен у времену, будући да вечни Бог мудрост са собом вечно има своју мудрост. Није ни неједнак Оцу, то јест, није у нечему мањи (од Оца), као што Апостол каже: Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. (Флп 2, 6). Дакле, овим је католичанска вера искључила и оне који говоре да су један и исти Син и Отац, јер Реч не може бити са Богом ако није са Богом Оцем, нити је ико једнак ако је сам. Такође, искључени су и оно који говоре да је Син створење, па чак ни да је створење не онакво каква су остала створења.

 

[1] De fide et simbolo 4, 5; PL 40, 184.

 

[1] Επιστολή 52, 2; PG 32, 393С.

 

 

Да извучемо ту кападокијско-августиновску паралелу:

οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ. (Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом..)

et nulli est aequalis qui solus est (нико није једнак (=једносуштан) ако је сам).

 

 

Ово је једно од места у дисертацији које доводи у питање оправданост тумачења Августинове тријадологије, геде он, наводно, биће поистовећује само са суштином и умањује или потпуно укида стварност личности. За Августина, као и за Кападокијце, чак и један тако снажан онтолошки појам коју указује на једност - једносуштност - не само да не умањује стварност појединачности већ управо указује на њу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, Нифада рече

Читали смо овде Ацине коментаре на разне теме,верујем да ћемо и у дисертацији моћи прочитати много тога новог и оригиналног.:citac:

:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, farisejski.bukvojed рече

Ni Sv. Grigorije Bogoslov, ni Sv. Avgustin nisu upotrebljavali termin "licnost". To je prepevavanje termina "ipostas" i "prosopou", odnosno "persona", koji su na sve slovenske jezike prevedeni kao "lice", sve do razbojnickog sabora na Kritu 2016.

Епископ Данило Крстић је говорио да је боље рећи личност него лице јер се та реч сад и говори у негативном контексту на пример дволичан итд.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, farisejski.bukvojed рече

Moguce.

 

Medjutim, cinjenica je da smo se mi Srbi (a i ostali Sloveni), valjda nekako spasavali i ovih cirka 1300 - 1500 godina upotrebljavajuci termin "lice", a ne termin "licnost". Do sada znamo sta znaci termin "lice" i u kom kontekstu ga upotrebljavamo, a jos uvek se ne zna sta sve znaci ili ne znaci termin "licnost".

Pogotovo moram da primetim da g. Milojkov u svojoj disertaciji (ciju mu uspesnu odbranu zelim, a cije sam samo delove procitao), upotrebljava termin "licnost" za original koji glasi "ipostas" (a sabranje na Kritu u prevodu na ruski termin "licnost" koristi za original "prosopou").

Неће бити. Грчко "ипостасис" преводио сам (то јест нисам преводио, већ остављао изворно) као "ипостас". А "просопон" сам преводио као "личност" или, ређе, као "лице". Такође, објаснио сам да "ипостас" није нужно исто што и "личност" или "лице". Ипостас означава конкретност неког бића, на пример и конкретан коњ је ипостас, али није личност. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа.

       
      По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима.
      Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију.
      На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друго издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо светитељевој мајци, Ани Јовановић.

       
      И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота, особито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом.
      Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају.
      И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа.
      У другом делу наше емисије указали смо на знамење којим је показана светитељева љубав према својој мајци, али и његова љубав према свима нама, јер је тада откривен гроб Ане Јовановић, који је до тада био сакривен од људи.
      Ова емисија је била прилика да се присетимо и познатог дела под насловом: Мајке хришћанке, које је настало из пера Оливере Балабан, аутора која је у својој књизи, између осталог, писала и о мајци светога Василија Острошког.
      Ово друго издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, закључили смо сведочанством Анђеле Чуровић и Лане Милић из Никшића, које су поводом 350-годишњице упокојења Острошког чудотворца, снимиле песму посвећену Ани Јовановић.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу, архиепископа солунског и великог проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати. У оквиру новог издања емисије Богослужбене особености великих празника, говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана, као и о прегалаштву знаменитог светог Григорија Паламе.

       
      Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету.
      Ова недеља није одувек била посвећена спомену на светога Григорија Паламу, а то нам сведочи Јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о блудном сину (или о милостивом оцу).
      Богослужбени устав Велике цариградске цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на светог Поликарпа, епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар)

      Свети Григорије Палама (1296-1359)   Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у другу недељу Великог поста   Свети Јустин Ћелијски: Беседа у Другу Недељу Великог Поста   Беседа Патријарха Иринеја у недељу Светог Григорија Паламе, изговорена у манастиру Сланци, 2017. године   Беседа митрополита Амфилохија у другу недељу Великог поста 2005. године   Епископ бачки Иринеј: Беседа на Литургији у Недељу Пачисту 08. марта 2015.   Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Свето тиховање и Божанска светлост   Беседа протојереја-ставрофора Миливоја Мијатова, у Другу недељу Часног поста – Пачисту, 2014. године   Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе   ТВ Храм: Разговор о недељама Великог поста (друга недеља)   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Пачиста   Радио Беседа: Недеља светог Григорија Паламе   Радио Светигора: Друга недеља Великог поста - Пачиста   Синаксар петка друге седмице поста     Извор: Ризница литургијског богословље и живота 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету.       Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост.   Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину).   Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем.   Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети  искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу.   Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар)   Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања.   Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.  (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе).     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...