Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Биљана, два

    Биљана, два

  2. Зосима

    Зосима

  3. Протомајстор

    Протомајстор

  4. Нифада

    Нифада

  5. Hattori

    Hattori

  6. ИгорМ

    ИгорМ

  7. ГрешниСлуга

    ГрешниСлуга

  8. Paradoksologija

    Paradoksologija

  9. Брка Жарковачки

    Брка Жарковачки

  10. Ђорђе96

    Ђорђе96

  11. AnaLaz

    AnaLaz

  12. Natasa.

    Natasa.

  13. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  14. obi-wan

    obi-wan

  15. Nikola Stojanovic

    Nikola Stojanovic

  16. александар живаљев

    александар живаљев

  17. ronin

    ronin

  18. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

  19. АлександраВ

    АлександраВ

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Пуну деценију се Србија суочава са све већом пошасти која захтева хитну операцију и излечење. Напредњачка рука је зашла у сваку пору нашег друштва и бескруполозно вуче наше друштво уназад.  
      Почеци СНС, које су многи заборавили, се огледају у неправичној жељи да се поруши свака идеолошка вредност како би се дошло на власт. Ако су тадашњи радикали били спремни да се одрекну своје „светиње“ како би дошли на власт – српског национализма - шта мислите да су све спремни данас и сутра да ураде како би на власти остали? Напад у Крушевцу је, нажалост, само увертира у оно што ће Зеља и криминална дружина чинити како би напредначка класа остала на власти доживотно.
      Да је Србија друштво у којем криминал јача је било познато још од распада Југославије. У општем распаду државе, ратова и могућности да у „малој бари пуној крокодила“ неколицина људи стекне славу, моћ и новац за кратко време док су обични људи – људи који живе од сопственог рада - одлазили на ратишта, напуштали огњишта, добијали отказе итд., постало је јасно да Србија више није држава у којој је могуће да радни човек – иначе симбол социјализма који је до тада постојао – има елементарна права која је до тада имао и могућност да свој живот заиста проживи, а не само да преживи. Као у филму „Ране“, отац који је пензионисани официр не успева да омогући егзистенцију својој породици у периоду санкција и хиперинфлације, док његов син постаје малолетни криминалац који брзо долази до новца и славе.

      Прослава десет година постојања СНС у Краљеву (21.10.2018)
      Ти малолетни криминалци су вредносни систем који је дубоко урезан у главе свих руководилаца СНС. То су људи које занима само новац, слава и моћ. Ништа више. И ништа за њих није недозвољено средство да у својим намерама успеју. СНС је машина за репродукцију опстанка на власти. То је једини разлог њиховог постојања и нико више не би смео да има илузије да постоји било која друга сврха. Нико не би смео да има илузије да ће моћи „слободно и демократски“ да се супротстави овој машини, а да га машина неће напасти и покушати да га заустави. Ми из Левице смо то видели и прошле године у Косовској Митровици и ове године у Крушевцу и на још многим случајевима притисака, претњи и напада широм наше земље. Машина је направљена тако да не сме нико да јој се успротиви. Но, да ли је она заиста тако непобедива каквом се представља?
      Кључна фалинка напредњачке машине је што ништа људско она не може да прихвати. Како би наставила да буде на власти она ће пребијати своје политичке противнике, националне противнике попут Харадинаја и Тачија ће поставити као своје коалиционе партнере и међународне сараднике, званичнике НАТО ће представити као своје пријатеље, а „Блерове“, „Шредере“ и сличне као државне саветнике. Не постоји ствар коју они неће издати.

      СНС је издала целу Србију, грађане свих националности који у њој живе, а понајвише је издала Србе на КИМ. Ниједна држава у Европи није свој народ препустила на милост и немилост криминалцима попут Звонка Веселиновића и Милана Радојичића и многих других који ведре и облаче на Косову и Метохији. Наш народ који је преживео пакао ратова и који је тугу навикао да гледа као свакодневицу, народ који је прожет свакодневном борбом за егзистенцију морао би да буде најзаштићенији сегмент нашег становништва!!! Супротно томе, СНС је тим људима решила додатно да отежа и стегне окове, да им радојичићи и слична криминална олош са дна каце нашег друштва води главну реч и држи их у страху. Који круг пакла вас за то чека напредњаци?
      Поврх свега, власт у Београду одређује Марка Ђурића „шмекера са Правног факултета“ да преговара и учествује у стварању државне политике према Приштини. Тужна си Србијо када овакви људи који ни нацртану овцу не би умели да сачувају треба да се баве горућим државним питањима. На нашу срећи или тугу, Ђурић се свакако ништа и не пита. Све одлуке се доносе на релацији Вучић – Тачи/Харадинај у дослуху са водећим европским политичарима. Ако смо били незадовољни што је Милошевић на Косову ратовао, треба ли да будемо задовољни оваквим миром браће Вучића и Тачија? Ја мислим да треба да будемо и још незадовољнији јер је оваква врста мира само мазање очију јавности док српска и албанска мафија на Косову сарађује и богати се, а велика већина и Срба и Албанаца једва живи на том простору и све више га напушта.
      Помирење Срба и Албанаца, у овом тренутку, може доћи једино у заједничкој борби против српско-албанске мафије која влада Косовом и Метохијом. Ни једно једино помирење на другим основама неће бити могуће. Док ова два народа не скину са власти Вучића и Тачија и њихове следбенике криминалце, шверцере дроге, бензина и „легалне“ власнике грађевинских фирми, нико не може очекивати бољи живот на Косову. Другим речима, ни Срби ни Албанци не треба да се баве „питањем статуса“, јер каква је то независност Косова за Албанце са америчком војном базом, нарко дилерима и највећом криминалном организацијом на Балкану, најнижим платама и највећом незапосленошћу у региону? Каква је то аутономија КИМ у оквиру Републике Србије са разним радојичићима, разграничењима, понижавањем цркве и сваког Србина који не размишља као Српска листа? Чему и коме треба статус „банана републике“ или „банана аутономије“? Српском и албанском народу сигурно не, политичко-криминалној елити свакако да.
      Какав је статус наших грађана у остатку Србије? Не пуно виши од ропског. Актуелни режим је одлучио да немилосрдно и бесконачно експлоатише сваког радног човека. Србија је у погледу радних права у последњих 20 година ближа средини 19-ог него 20-ог века. Само мањина запослених може да рачуна на стабилност и извесност. Сви остали морају да стрепе да ли ће остати на послу, да ли ће морати да остају да раде неплаћено прековремено, да ли ће поред свог посла морати да обављају и друге послове на радном месту за који нису плаћени. О синдикатима више људи и не знају и не размишљају да могу да их имају. Воља послодавца, често страног и субвенционисаног, је божја воља. Међутим, наша власт нема ни толико образа да изађе и народу у лице каже да је на њега послала олују и огањ, већ тврди да га је увела у златно доба. И заиста, све је то народ позлатио, све те стране инвеститоре који живе на државној сиси заједно са гомилом напредњака.

      Проживљавамо период масовне пљачке државног и друштвеног богатства. Све што није приватизовано у послењих 30 година СНС приватизује. Обећали су да ће испитати претходне приватизације, изгледа да су их стварно дубински испитали и нашли решење да их унапреде и да њихове приватизације буду још бруталније и штетније по државу и народ. Преко 80% извора пијаће воде у Србији контролишу стране компаније. Храну масовно увозимо из читавог света док домаћег пољопривредника уништавамо и једва му омогућавамо производњу од које може сам живети, а камоли да вишак изнесе на продају. ПКБ, пољопривредно благо Београда и Србије поклањамо Арапима, РТБ Бор Кинезима. Србија је постала предмет черупања, нису је очерупали само они који то нису хтели! И немамо прилику нигде о томе да чујемо на националним фреквенцијама, јер су и националне фреквенције украли. Последња у низу је свакако пљачка једне од ретких преосталих државних фирми, Телекома, како би се купила приватна СНС телевизија Коперникус, а тај новац даље искористио за куповину Прве и О2.

      Економско пропадање је у блиској вези са општим друштвеним пропадањем које се поново надовезује на економско. Ова спирала општег друштвеног пропадања је најопаснија спирала у којој се једно друштво може наћи. На таквом путу долази до „крчкања лонца“ који може експлодирати у сваком тренутку. Читав свет се налази у нестабилној ситуацији. Уместо да нашој држави то буде разлог да буде још опрезнија, она као да долива уље на ватру. Наши квази државници појма немају шта значи држава, шта значи државна власт, шта значе народ и идеологија. За њих су то све само инструменти власти и манипулације. Такав однос према животу и политици на добро не може да изађе.
      Како је рекао мексички револуционар Емилиано Запата: „Ако нема правде за народ, нека не буде ни мира за власт“, то је и дужност свих нас који хоћемо да се бавимо политиком зато што истински, и главом и срцем, верујемо да је могуће боље друштво и бољи систем. Ми не смемо дозволити да било ко може у миру да пљачка, да унесрећује, да понижава, да тргује сопственим народом! Ми не смемо бити ни саучесници, ни неми посматрачи, ни они који окрећу своју главу! Погледајте змију у очи и суочите се са њом! У борби између добра и зла, опозиције и власти, тас на ваги је народ. Свако од нас обичних људи, малих људи у великим свакодневним проблемима. Наша воља, наша акција, наша вера. Све то је тас на ваги. То је једина нада да године које су појели напредњаци не постану и године које ће напредњаци наставити да једу у даљој будућности.

      Учинимо све од себе да се загрцну у својој халапљивости и бахатости! Не дозволимо да нас историја запамти као генерацију кукавица и слабића који нису умели своју судбину да узму у сопствене руке! Узмимо се у памет док још није прекасно.

       
    • Од ризница богословља,
      Поводом празника Светог Василија Великог у нашем студију говорили смо са ђаконом наше митрополије Александром Лекићем.   Звучни запис беседе
    • Од ризница богословља,
      У капели Духовног центра Српске православне цркве у Загребу евхаристијским сабрањем прослављен је Свети Доситеј Исповедник и свештеномученик загребачки. С верним народом, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протонамесника Богољуба Остојића и ђакона Драгана Радића, архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин др Порфирије.   Звучни запис беседе Митрополита Порфирија   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Традиционално, прослава Светог Доситеја загребачког и карпаторуског окупља поред верника загребачке парохије и бројне чланове руске заједнице из Загреба и Хрватске. Након причешћа Светим Даровима, освештан је славски колач и жито, а потом се беседом окупљенима обратио митрополит Порфирије: „Такав је био и међу свeтима прослављени свети Доситеј загребачки који је живео у тешка времена. Не само када је ушао у почетак своје кончине, када је почео Други светски рат, него и пре тога. Тешка су времена била за хришћане уопште, а нарочито тешка времена за православне на западном делу Европе. Међутим, свети Доситеј је срцем својим, и бићем читавим својим био везан за Христа. И није му главна тема и преокупација била брига о тешкоћама. Није свој поглед, своја размишљања, своје трудове, фокусирао на тешкоће и на искушења. Јер ако то чинимо, а сви имамо тешкоће и искушења, онда се заправо потпуно троше наше духовне снаге које нам је Бог дао, и свако од нас их има. Онда постајемо смућени. Онда постајемо брижни. Онда постајемо уплашени, а Бог нам је дао искушење и тешкоће као задатке које треба да решимо да бисмо решавајући их из њих излазили снажнији, бољи, више везани за Христа, и са већом љубављу према ближњима. Јер та искушења која нам је дао никада нису већа од снаге духовне коју носимо у себи, којом нас је такође Бог обдарио.“   Руска заједница припремила је пригодни програм који је изведен у свечаној сали Духовног центра. Централним делом свечаности постао је видео разговор са руским свештеником - настојатељем храма Преображења Господњег у Зеленоградску, Калининградска област у Руској Федерацији о. Игором и верницима ове парохије. Уз међусобне честитке у поводу празника Рођења Христовог и Светог Доситеја, те благословену предстојећу годину, током овог укључења, размењивале су се традиционалне српске и руске Божићне и богослужбене песме које су изводили чланови парохијског хора из Зеленоградска, Мешовитог хора из Загреба и Дечијег хора Загребачке парохије који води гђа Олена Циглењак.   Свечаној прослави присуствовали су амбасадор Руске Федерације у Хрватској Њ. Е. Анвар Сарварович Азимов, саветник у Амбасади Србије у Загребу Ненад Маричић и саборски заступник Вељко Кајтази, члан Клуба заступника националних мањина. Прослава је настављена уз пригодно славско послужење и дружење.   Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од ризница богословља,
      Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ храма Светог Саве, служиo je ноћас благодарење за прошлу и молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару на платоу испред Спомен-храма на Врачару. После молебана, у поноћ, на радост многобројног верног народа престонице приређен је традиционални ватромет.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-    
       
        Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века).    Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“   Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао.   До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема.   У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу.   Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“   У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13).   Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево     Извор: Епархија жичка
×