Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Ракић

Čime će se "SENKE" ponoviti! Desantno-jurišni helikopter Mi-35M, značajno unapređenje borbenih mogućnosti RV i PVO Vojske Srbije [ANALIZA]

Оцени ову тему

Recommended Posts

Da će Vojska Srbije pored H145M uskoro dobiti još jedan tip helikoptera, zvanično je prvi put potvrđeno početkom aprila ove godine kada je visoka delegacija Ministarstva odbrane Srbije započela pregovore sa Moskvom o nabavci ruskih borbenih helikoptera Mi-35. Tada je ministar odbrane Aleksandar Vulin nakon sastanka sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom izjavio da je između ostalog razgovarano o mogućoj kupovini 4 Mi-35 kao i dodatna transportna helikoptera Mi-17.

nigerijski-Mi-35M-NAF-581-e1544422618552

Jedan od novijih korisnika Mi-35M postala je Nigerija koja je svoje helikoptere već upotrebila protiv terorističke organizacije Boko Haram.

Oko mesec i po dana pre ovog sastanka, krajem februara pojedini mediji objavili su da će Srbija pregovarati sa Rusijom ali i Belorusijom oko nabavke šest helikoptera Mi-35. Večernje ‘’Novosti’’ prenele su tada da je moguće da bi se od Belorusije kupila modernizovana verzija helikoptera Mi-24 koja nosi oznaku Mi-35 a da je na spisku želja našeg RV i verzija Mi-35M koja se nalazi u naoružanju ruske armije.

143473_125462371_DJ0z1H2W0AAL5-d.jpg
Zajednički let ruskih Mi-24VM (u prvom planu) i Mi-24P iznad Sirije. Na Mi-24VM vidi se sistem za samozaštitu L370 “Vitebsk“.

Novosti su zatim nakon velike vojne parade u Moskvi 9. maja kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, citirajući neimenovane izvore, preneli da bi do kraja godine helikoptere Mi-35 mogli videti u Srbiji tj. da bi oni mogli biti viđeni na vojnoj paradi koja je bila planirana da se održi povodom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Predsednik Vučić je nešto kasnije izjavio da će se, kako je rekao, založiti kod predsednika Rusije Vladimira Putina da za paradu pošalje makar dva Mi-35.

O tome da će se za našu vojnu avijaciju nabaviti ovi helikopteri pisali su u proteklih nekoliko godina i drugi dnevni listovi koji su u svojim tekstovima obično spominjali 4 Mi-24 a često su, usled nepoznavanja materije, unošene i zabune oko oznake helikoptera. Najpre se mora razjasniti da Mi-35 i Mi-35M nisu iste verzije dobro poznatog desantno-jurišnog Mi-24.

Helikopter Mi-35 predstavlja izvoznu verziju Mi-24V (NATO oznaka ‘’Hind-E’’) dok je Mi-35M izvozna varijanta najnovijeg Mi-24VM koji se još uvek proizvodi. Kako Tango Six saznaje ove godine Srbija je potpisala ugovor za kupovinu novih Mi-35M a u tom paketu se nalaze i dodatni helikopteri Mi-17V-5 kao i artiljerijsko-raketni sistemi PVO Pancir. Takođe smo došli do informacija da bi prvi Mi-35M trebalo da stignu sredinom 2019. godine.

brazilski-u-liniji.jpg
Mi-35M je za sada doživeo solidan izvozni supeh. Na fotografiji helikopteri vazduhoplovnih snaga Brazila koji je nabavio 12 primeraka.

Razvoj nove generacije Mi-24 započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka kada je odlučeno da se ovaj tip helikoptera mora drastično modernizovati kako bi mogao da odgovori zahtevima savremenog ratovanja. Trebalo je značajno unaprediti avioniku kao i naoružanje, iskorišćena su mnoga rešenja sa novog ruskog borbenog helikoptera Mi-28 čiji je razvoj takođe bio u toku. Nova verzija Mi-24 morala je biti sposobna za dejstvo u svim vremenskim uslovima, danju i noći i morala je dobiti bolja ubojna sredstva.

Tokom 90-tih u Rusiji ali i u inostranstvu pojavili su se mnogobrojni programi produžetka životnog veka, raznih dorada i osavremenjavanja. Jedan od njih je bio i ruski Mi-35M jer je, usled ekonomskem krize, nemogućnosti nabavke i serijske proizvodnje novih borbenih helikoptera Mi-28, Ka-50 i Ka-52, shvaćeno da se postojeći helikopteri Mi-24, kako u ruskoj armiji tako i u inostranstvu moraju modernizovati. Po svaku cenu želelo se da se Mi-24 koji je već bio zastareo, zbog svoje jedinstvene konstrukcije koja mu omoguće istovremeno borbeno dejstvo i prevoz vojnika, po svaku cenu zadrži u naoružanju.

mi35.jpg
Presek helikoptera Mi-35M.

Prvobitno je bilo predviđena modernizacija helikoptera i to u 5 etapa od kojih je Faza 1 podrazumevala samo produženje životnog veka sa 20 na 30 godina ili 4000 sati naleta. Druga etapa je podrazumevala  ugradnju nosećeg rotora sa helikoptera Mi-28 zajedno sa kompozitnim (fiberglas) lopaticama kao i sasvim novog repnog četvorokrakog tzv “X“ rotora što je rezultiralo smanjenjem mase od 300 kg, povećanju brzine penjanja, povećanju vrhunca lebdenja za 600 m i pojednostavljenjem održavanja. Uz nove materijale na lopaticama je primenjen i elektrotermalni sistem protiv zaleđivanja.

U Fazi tri helikopter je dobio fiksni stajni trap, poboljšano naoružanje i sistem za komuniikaciju. Uvođenjem fiksnog stajnog trapa takođe je smanjena masa za do 90kg ali je to povećalo otpor prilikom letenja što ipak nije drastično uticalo na performanse helikoptera u borbi. Ovakvo rešenje omogućava lakše i bezbednije sletanje usled vanrednog događaja a uz to je i pojednostavljena konstrukcija i proizvodnja. U ovoj fazi helikopter je dobio i nove nosače za po 8 protivoklopnih raketa 9M114 Kokon (kasnije i Ataka).

Mogućnost ovakvog kompaktnog nošenja naoružanja dozvolilo je smanjenje razmaha krila tj. uklanjanja dve krajnje podvesne tačke što je isto tako smanjilo masu kao i otpor vazduha a umesto 6 tu su 4 podvesne tačke spoljašnjeg tereta.

Cockpit-of-Venezuelan-Mi-35-Gunship-Heli
Zadnja kabina venecuelanskog Mi-35M (M2).

Faza 4 je obuhvatala novi sistem upravljanja vatrom, ispitivač sistema svoj-tuđ, novo naoružanje i to protivoklopne rakete 9M120 Ataka, zatim rakete vazduh-vazduh 9M39 Igla-V, nosnu turelu sa dvocevnim topom 23 mm koje predstavlja rešenje sa verzije Mi-24VP. U poslednjoj petoj fazi kabina je prilagođena za letenje u noćnim uslovima uz primenu specijalnih naočara (NVG – Night Vision Googles), tu je zatim dnevno-noćni optoelektronski sistem sa televizijskom kamerom za rad u uslovima niskog nivoa osvetljenja (LLTV), termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom a kabine posade dovile su višenamenske kolor prikazivače. Na taj način je primenom svih 5 faza ukupna borbena moć Mi-24VM uveličana za 1,4-1,6 puta u odnosu na ranije varijante Mi-24.

prototip-51.jpg
Prototip Mi-24VM sa evidenicjksim brojem 51 nastao doradom helikoptera Mi-24VP. Interesantno helikopter je imao oznake akro-grupe “Berkuti“.

Demonstrator Mi-35M prikazan je 1995. godine a iste godine juna meseca imao je i prvo međunarodno učešće na Le Buržeu u Francuskoj. Prvi let verzije namenjene ruskoj vojsci sa oznakom Mi-24VM izvršen 4. marta 1999. a bio je to dorađeni helikopter varijante Mi-24VP. I pored predloženih izmena u 5 faza skoro niko u svetu osim same Rusije nije izvršio osavremenjavanje Mi-24 koje je predložio ruski Opitno-konstrukcioni biro ‘’Milj’’ a i to je u Rusiji urađeno samo delimično. Fiksni stajni trap, krilo manjeg razmaha dobili su modernizovani ruski Mi-24PN(osavremenjeni Mi-24P) pored toga smo još Mi-35P (negde označeni i kao Mi-35PM) koji su bili namenjeni Kipru. Osim toga Mi-24PN je dobio i novi optoelektronski sistem koji je bio jedno od prelaznih rešenja u odnosu na današnju opremu.

1302627160_2.jpg
Opitni primerak Mi-24VM za rusku vojsku, primerak sa evidencijskim brojem 50 takođe nastao doradom starijeg helikoptera Mi-24VP.

Umesto osavremenjavanja, Rusija je 2005. godine tržištu ponudila nove helikoptere Mi-24VM i Mi-35M čija je proizvodnja započela u fabrici ’’Rosvertol’’ u Rostovu na Donu. U ponudi su različite podvarijante Mi-35M sa oznakama M1, M2 i M3 (spominje se i M4) a međusobno se razlikuju po motorima, elektronskoj opremi, naoružanju. Prvi ugovor za rusku vojsku potpisan je 2010. a prvi helikopteri isporučeni su 2011. Armijska avijacija je do sada primila preko 60 Mi-24VM (odgovara nivou Mi-35M3) dok se za Federalnu službu bezbednosti (FSB) zna da je dobila 5 helikoptera.

iracki-u-akciji-2.jpg
Borbeno dejstvo iračkog Mi-35M na položaje tzv. Islamske države.

Svoju borbenu premijeru ova najnovija varijanta Mi-24 je imala u Siriji dok je pre toga izvozni Mi-35M iračke armijske avijacije upotrebljen protiv takozvane Islamske države. Prvi strani korisnik bila je Venecuela koji je svoje helikoptere naručila 2005. i 2006. a isporuke su trajale od 2006. do 2008.

Trenutno u svetu Mi-24 koristi čak 58 zemalja i to je borbeni helikopter koji je najrasprostranjeniji u istoriji avijacije, koji je izrađen u najvećem broju primeraka i učestvovao u najviše ratnih sukoba. Izvozne Mi-35M su do sada nabavili Azerbejdžan (24 helikoptera za svoju Graničnu gardu), Brazil (12 Mi-35M3, brazilska vojna oznaka AH-2 Sabre), Irak (28 isporučenih), Kazahstan (4 isporučena od 12 naručenih), Mali (naručena 4, isporučena dva), Nigerija(nabavila 12, isporučeno 4), Pakistan (dobio za sada 4 primerka, navodno planira 20), Venecuela (10 isporučenih Mi-35M2 nazvani ’’Caribe’’), Uzbekistan (10 naručenih). Za Mi-35M ima još zainteresovanih država a to su pre svega one koje već koriste starije verzije ‘’dvadesetčetvorke’’.

malijski-isporuceni.jpg
Mali je za svoje vazduhoplovne snage nabavio 4 (po nekim podacima tri) Mi-35M.

Potpuno nova elektronska oprema koja obuhvata i osmatračko-nišanski sistem OPS-24N koga čini žirostabilisani optoelektronski sistem GOES-324 koji ima termovizijski i televizijski kanal, laserski daljinomer i pelengator. Kabine posade su opremljene modernim višenamenskim kolor prikazivačima (prednja jedan, zadnja dva) i prilagođene upotrebi naočara za letenje u noćnim uslovima (NVG) ONV-2. Kokpit pilota dobio je i gornji elektrooptički prikazivač (HUD). Od navigacije treba istaći sistem satelitske navigacije A-737.

Nudi  se i ugradnja opreme zapadne proizvodnje a to se pre svega odnosi na sisteme za komunikaciju, identifikaciju i navigaciju. Od opreme za samozaštitu Mi-35M može posedovati signalizator radarskog ozračenja L006LM (SPO Berjoza) ili najnoviji L150 “Pastelj“,  stanicu za optoelektronska protivdejstva MAK-UFM, sistem za protivelektronska dejstva L370 ‘’Vitebsk’’ ili stariji L166V-11E “Lipa“, dispenzeri mamaca UV-26M ili starije ASO-2V. Da bi se sprečio pad helikoptera u slučaju pogibije ili ranjavanja pilota, komande su udvojene. Tu su zatim novi jači motori Klimov VK-2500-II maksimalne snage po 2700 KS a umesto njih mogu se dobiti TV3-117VMA.

IMG_4502.jpg
U pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 nalazi se dvocevni top GŠ-23L kalibra 23 mm. Levo od njega na fotografiji je optoelektronski sistem GOES-324 / Foto: Živojin Banković, Tango Six

Standardno fiksno naoružanje Mi-35M je dvocevni top GŠ-23L ili V kalibra 23 mm s borbenim kompletom od 450 granata koji je smešten u pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 preuzet je sa ranije varijante Mi-24VP koja može da se pokreće pod uglom od +10 i -40 stepeni po elevaciji i +/-60 stepeni po azimutu.

Sva ubojna sredstva koje su nosile starije verzije Mi-24 ostala su manje više ista, može nositi do 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8(obično S-8KO ili KOM) kalibra 80 mm, do 4 petocevna lansera B-13L nevođenih raketa S-13 kalibra 122 mm, do dva kontejnera UPK-23-250 s dvocevnim topom GŠ-23L 23 mm sa borbenim kompletom od 250 granata, kontejneri GUV-1 sa četvorocevnim rotirsajućim mitraljezom JaKb-12,7 kalibra 12,7 mm sa 750 metaka i dva četvorocevna rotirajuća mitraljeza GŠG-7,62 7,62 mm sa po 1800 metaka, kontejneri GUV-8700 sa automatskim bacačem granata AG-17A ‘’Plamja-A’’ kalibra 30 mm sa 300 granata.

Ono što je novo to su infracrveno samonavođene rakete 9M39 Igla-V za dejstvo po sporoletećim i niskoletećim vazduhoplovima dometa od 800 do 5200 m po daljini na visinama od 20 do 3500 m. Na dva nosača  APU-8-4U može nositi do 16 (po 8 na svakom krilu) poluaktivno radio-komandno vođenih protivoklopnih rakete 9M114 Kokon sistema 9K113 Šturm-V dometa 5 km, probojnosti 650 mm homogenog čeličnog oklopa,  ili do 16 protivoklopnih raketa 9M120 Ataka (dalji razvoj 9M114) dometa 6 km verovatnoće pogotka tenka 0,65 do 0,9 na daljini 4 km, probojnosti 800 mm homogenog čeličnog oklopa.

Postoji mogućnost dobijanja i najmodernijih protivoklopnih raketa 9K121M Vihr-M dometa do 10 km probojnosti 1000-1200 mm homogenog čeličnog oklopa. Takođe tu su i različite vrste bombi, 8 od po 100 kg, 4 od po 250 kg ili 4 od po 500 kilograma. Nosivost u unutrašnjoj kabini je 1500 kg, 8 vojnika ili 4 vojnika na nosilima. Nosivost spoljašnjeg tereta je 2400 kg a nosi do 4 spoljašnja rezervoara za gorivo kapaciteta po 500 litara.

Emisija ruske televizije Zvezda o helikopteru Mi-35M:

Živojin BANKOVIĆ
tango-six.png

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Avocado,
      Otvaram temu povodom ovog teksta:
      Ružić o izmenama zakona: Za promenu Ustava biće dovoljna većina izašlih birača
        Autor: FoNet     Izvor: N1 (arhiva) Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave predložiće Vladi i parlamentu promene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji će propisati da za promenu Ustava više ne bude potrebna većina od broja upisanih, nego od broja izašlih birača, najavio je ministar Branko Ružić.
      On je na završnoj javnoj raspravi o nacrtu tog zakona objasnio da je potrebno da se on menja jer je po svojim rešenjima "restriktivan i u velikoj meri prevaziđen i neusaglašen sa Ustavom". Ružić je ocenio da je postojeći Zakon o referendumu ograničavajući faktor u korišćenju "ovih inače značajnih demokratskih mehanizama za ostvarivanje suvereniteta garantovanih Ustavom i ostvaruje se, na ovaj način, ne samo izborima". On je podsetio da je važeći zakon donet 1994. godine, a minimalno izmenjen 1998. i da je primena niza njegovih rešenja u praksi pokazala nedostatke, a činjenica da se referendum i narodna inicijativa retko koriste jesu dokaz.
      Od uvođenja višestranačja u Srbiji, dodao je Ružić, bila su svega tri referenduma - 1992, 1998. i 2006. godine, a predlagač je bila samo Skupština, ne i građani, čija je samo jedna narodna inicijativa prihvaćena, i to Fondacije "Tijana Jurić" za izmenu krivičnog zakona.
      Ružić je ukazao i da su se na lokalnom nivou sprovedeni referendumi odnosili isključivo po pitanju uvođenja mesnih samodoprinosa, što ukazuje da se referendum kao "institut izrazito demokratskog karaktera" vrlo slabo primenjuje. Objašnjavajući predloge izmena odredbi o narodnoj inicijativi, on je naveo da je predloženo da potreban broj birača koji je pokreću u lokalnim samoupravama bude smanjen na pet odsto upisanih birača, jer je do sada nekim lokalnim statutima bilo predviđeno i 25 odsto.
      "Ovom izmenom smo želeli da onemogućimo da u statutima lokalne jedinice lokalne samouprave samostalno utvrđuju ovaj procenat", rekao je Ružić.
      Novina u predlogu o narodnoj inicijativi, istakao je Ružić, jeste to da se rok za prikupljanje potpisa sa dosadašnjih sedam dana, što je bio kratak rok i nije se moglo krenuti u kvalitetnu proceduru, povećava na 90 dana.
      LINK: http://rs.n1info.com/Vesti/a544901/Ruzic-o-izmenama-zakona-Za-promenu-Ustava-bice-dovoljna-vecina-izaslih-biraca.html
       
    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
    • Од Милан Ракић,
      MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU"

      "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija.
      Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se.
      Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke.
      Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića…
      Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju".
      Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima.
      POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić.
      Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)"
      No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja:
      "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’"
      Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine.
      Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države).
      Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga."
      ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države".
      Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet."
      Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance."
      U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju.
      Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova.

      Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji."
      Ili:
      "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja."
      Ili:
      "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal."
      Ili:
      "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama."
      Ili:
      "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’...
      Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji."
      Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno.
      Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada.
      KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.
      Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to."
      Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija.
       
      Ministar heroj
      U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji:
      "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva."
      Generacija
      U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile:
      Voditelj: Jeste li oženjeni?
      Vesić: Nisam oženjen.
      Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje.
      Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj.
      Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči.
      Vučić: Bar se zna ko je gazda!
      Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću?
      Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo.
      Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta.
      Vesić: Sedam godina.
      Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos.
      Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku?
      Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve.
      Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati.
      Radmilo MARKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      U okviru posete delegacije Nacionalne garde Ohaja Republici Srbiji, Islamsku zajednicu su posetili kapelani Nacionalne garde: pukovnici Endrju Akino, Danijel Baris, Endrju Kortni i kapetan Tom Vajtmen.

      Sa delegacijom iz Sjedinjenih država Islamsku zajednicu je posetio i pukovnik dr Saša Milutinović – načelnik Odeljenja za veru Vojske Srbije i zastavnik Elvir Selimović – pomoćnik muftije vojnog.

      Delegaciju je dočekao muftija Eldin ef. Ašćerić koji je goste upoznao sa istorijatom Bajrakli džamije, kao i sa podacima o broju muslimana Srbije i njihovom učešću u društvenom životu u Srbiji.

      Muftija Ašćerić je govorio i o istorijatu verske službe u vojskama kraljevina Srbije i Jugoslavije kao i učešću muslimanske brigade u odbrani Beograda u Prvom svetskom ratu.

      Nakon kraćeg obraćanja muftije Ašćerića i obilaska džamije, goste je ugostio muftija srbijanski Abdullah ef. Numan.

      Muftija Numan je istakao značaj zajedničkog delovanja predstavnika svih monoteističkih religija u rešavanju aktuelnih problema današnjeg sveta.

      “Mi pre svega treba da se upoznamo, da iskreno, jasno i glasno kažemo ko smo i kakva su naša ubeđenja. Naši problem su zajednički, mi živimo zajedno i zajedno te probleme treba i da rešavamo,” kazao je između ostalog muftija Numan.

    • Од Милан Ракић,
      Nedavno obaranje bespilotne letelice RQ-4 Global Hawk američke Mornaricepokazalo je da je Iran razvio visoko sposobne domaće raketne sisteme za protivvvazduhoplovna dejstva. Iranci tvrde da je to bilo prva borbena upotreba PVO sistema 3. Hordad čija je raketa, prema poslednjim američkim zvaničnim podacima, pogodila BPL na daljini od 70 km od obale Irana i na visini od oko 6769metara (dakle ne na ‘’velikoj visini’’ kako su prvobitno saopštili Amerikanci).

      Kako u tom regionu nema položaja stacionarnih sistema PVO Irana, logično je da je upotrebljen mobilni sistem, poput sistema 3. Hordad koji pripada familiji raketnih sistema Raad. Spekulacije da je Iran upotrebio ruski S-300 demantovali su predstavnici američke Centralne komande koji su izjavili da Iran nije koristio svoj najsavremeniji PVO sistem ali pri tom nisu naveli tip rakete koja je pogodila RQ-4.
      Šarenilo u inventaru iranskih vazduhoplovnih snaga, na fotografiji se vide avioni Mirage F1, FT-7, PC-7, F-4, MiG-29, Jetstar, F-14, Su-24, F.27, C-130, B747, B707, kao i helikopteri Bell 214 i CH-47 / Foto: IRNA Očekivani odgovor SAD, odnosno udari po određenim cijevima u Iranu avijacijom i krstarećim raketama lansiranim sa brodova, nije usledio ali su izvedeni sajber napadi na iransku obaveštajnu službu i računarski sistem koji, kako su preneli američki mediji ‘’kontroliše lansiranja raketa’’. Iran je naveo da su ti napadi bili neuspešni a okarakterisao ih je kao teroristički čin.
      Ionako već jake tenzije između Irana i SAD naročito su pojačane ove godine nakon niza incidenata među kojima su i napadi na dva tankera sa naftom koji su izvedeni 13. juna a za koje su Sjedinjene Države optužile mornaricu iranske Revolucionarne garde. Prethodnog meseca Iran je osumnjičen da je napao još 6 tankera. Obaranje američke BPL dodatno je zateglo odnose i ponovo pokrenulo pitanje direktnog napada SAD na Iran koje je aktuelno već dugi niz godina a SAD su u maju, u region poslale čak i strategijske bombardere B-52.
      Iranski F-4E u bazi Čabahar. Za potrebe RV Irana nabavljeno je 213 F-4 od kjih je dana u upotrebi oko 40. Iran ima čime da se brani ali se smatra da su njegovi najjači faktori odvraćanja od napada potencijalnog agresora, balističke, krstareće i protivbrodske rakete sa kojima raspolaže. Tu je naravno i borbena avijacija kao i protivvazduhoplovna odbrana. Da li je RV i PVO Irana dovoljno jako da spreči ozbiljnije akcije SAD i njihovih saveznika (Izraela, zapadnih i bliskoistočnih zemalja) pitanje je kojim ćemo se baviti u ovom tekstu.
      Borbena komponenta Ratnog vazduhoplovstva Irana je, sa svega oko 250 borbenih aviona, danas bleda senka onoga što je ovaj vid iranske vojske nekada bio. Ukoliko se zna da operativnost nije velika onda je situacija što se tiče brojnosti vazduhopova, još gora. Na takvo stanje uticale su pre svega sankcije koje su, u manjem ili većem obimu, na snazi već skoro 30 godina ali i to što državni vrh favorizuje Revolucionarnu gardu čije se finansiranje gotovo nikada ne dovodi u pitanje. Sankcije i finansije ali i spoljni politički pritisci su tako sprečile Iran da tokom 90-tih godina nabavi 24 lovca-presretača MiG-31 kao i 12 srednjih bombardera Tu-22M3. Tada je Rusija takođe nudila i lovce Su-27 kao i višenamenske borbene avione Su-30.
      Inventar čine pretežno zastareli tipovi ili zastarele verzije borbenih aviona a ni domaće modernizacije i dorade postojećih borbenih aviona, u većini slučajeva, osim kod lovca-bombardera F-4 “Phantom II“ nisu mnogo pomogle da se borbena moć značajnije unapredi. Odavno je potrebna ‘’sveža krv’’ ali kako sada stvari stoje to se neće dogoditi uskoro a naročito kritičan period biće 2030-tim godinama kada će veliki broj aviona morati biti povučen iz upotrebe. Vazduhoplovno-tehnička služba kao i iranski remontni zavodi već 40 godina čine velike napore da održavaju i remontuju postojeću flotu.
      Raketni PVO sistem Talash iranske proizvodnje koristi rakete Sayyad 2. Za zamenu flote borbenih aviona Iran je poslednjih godina pokazao interesovanje za ruske MiG-29M i M2 i Su-30, kinesko-pakistanski JF-17 kao i kineske J-10. Konkretno, spominjana je moguća nabavka do čak 160 Su-30SME, 150 J-10 kao i 200 JF-17 (40 Block II i 160 Block III). Međutim uzevši u obzir sankcije (pre svega zabrana nabavke ofanzivnog naoružanja) kao i loše finansijsko stanje države, sve ove cifre čine se veoma nerealnim a neka skorašnja kupovina borbenih aviona gotovo nemogućim.
      Do revolucije 1979. godine Iran je vazduhoplovnu tehniku skoro isključivo nabavljao od SAD, a potom na početku 90-tih godina prošlog veka od bivšeg SSSR-a i NR Kine. Ipak nikada nisu ponovljene kupovine iz 60-tih a naročito 70-tih godina kada je od Sjedinjenih Država kupljeno oko 600 borbenih aviona i oko 200borbenih helikoptera. Takođe tada su nabavljane i velike količine američkih i britanskih raketnih sistema zemlja-vazduh kao i američkih raketnih PVO sistema na površinskim ratnim brodovima.
      Borbeni avion Saeghe-2 predstavlja iranski dorađeni dvosed F-5F. Tako je od SAD između 1965. i 1972. nabavljeno 140 lakih lovaca F-5A i B ‘’Freedom Fighter’’ kao i izviđača RF-5A. Naknadno je 1985. od Etiopije kupljeno još 5 F-5A i dva F-5B. Posle kupovine aviona ‘’Freedom Fighter’’ usledile su nabavke modernijeg F-5E i F ‘’Tiger II’’, između 1973. i 1977. u jedinice je stiglo 169 primeraka a od Etiopije 1985. još tri F-5E.
      Danas je u upotrebi samo oko 20 F-5A i B a većina njih je u programu nazvanom ‘’Simorgh’’ dorađeno kako bi postali trenažni avioni a jednosedi su prerađeni u dvosede. Jedina eskadrila koja ih koristi jeste 85. taktička lovačka eskadrila, 9. taktičke vazduhoplovne baze Esfahan. Što se tiče verzija ‘’Tiger II’’ u 5 eskadrila koristi se samo oko 31 jednosed F-5E i 17 dvoseda F-5F. U 9. taktičkoj vazduhoplovnoj bazi Dezful, Vahdati nalaze se stacionirane 41. i 43. , potom je tu 141. taktička lovačka eskadrila, 14. taktičke vazduhoplovne baze Mashad i 21. i 23. taktička lovačka eskadrila, 2. taktičke vazduhoplovne baze Tabriz. Iranski F-5E i F su naoružani infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J i P“Sidewinder“, avio-bombe Mk 82, 83, 84, M117, Snakeye, 19-cevni saćasti lanseri LAU-60/A nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm.
      Pošto su na avionima F-5 već odavno ovladali ne samo održavanjem, popravkama i remontima već i proizvodnjom rezervnih delova, Iranci su manji deo aviona i doradili i to u projektima Azarkash kao i Saeghe (druga generacija Azarkash-a)  i Saeghe 2. Iako ih Iran predstavlja kao domaće borbene avione to su u principu avioni koji su bazirani na F-5, Azarkash i Saeghe na F-5E i Saeghe 2 na bazi dvoseda F-5F. Takođe to nisu novoproizvedeni već modifikovani postojeći avioni iz sastava RV Irana. Čini se da su ovi prijekti više poslužili za propagandu nego da se nešto zaista ozbiljnije uradi na modernizaciji flote F-5. U naoružanje je uvedeno svega oko 6 aviona Azarkash koji se spolja gotovo ne razlikuje od F-5E a do danas je primećeno oko 10 aviona Saeghe i Saeghe 2 koji se od F-5 razlikuju pre svega po tome što imaju dva vertikalna stabilizatora.
      Kineska protivbrodska raketa C-802A integisana na deo iranskih F-4E. Drugi najbrojniji tip u RV Irana bio je lovac-bombarder F-4 ‘’Phantom II’’, između 1968. i 1979. godine nabavljeno je 213 F-4D i F-4E kao i izviđača RF-4E. Još 31 avion nije isporučen zbog revolucije. Prema nekim procenama sada se koristi 5 F-4D, 31 F-4E i 5 RF-4E i to u 5 eskadrila. Jedinice koje lete na F-4E danas su 91. taktička lovačka eskadrila, 9. taktičke vazduhoplovne baze, međunarodni aerodrom Bandar Abas, potom 61. taktička lovačka eskadrila, 6. taktičke vazduhoplovne baze Bušehr, 31. taktička lovačka eskadrila, 3. taktičke vazduhoplovne baze Hamadan, jedina eskadrila na F-4D je 101. taktička lovačka eskadrila 10. taktičke vazduhoplovne baze Čahbahar dok RF-4E koristi 31. taktička izviđačka eskadrila, 3. taktičke vazduhoplovne baze Hamadan.
      Od naoružanja avioni F-4 mogu da nose infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J, P i L “Sidewinder“ i R-73E, poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-7E “Sparrow“, televizijski vođene rakete vazduh-zemlja AGM-64A “Maverick“, laserski vođene bombe Paveway, elektrooptički vođene bombe GBU-78/A Qassed-1, TV vođene bombe GBU-67/9 Qadr, elektrooptički vođene rakete GBU-379/20 Zoobin, laserski vođene bombe Sattar-1, 2, 3 i 4, avio-bombe Mk 82, 83, 84, M117, inercijalno i aktivno radarski samonavođene protivbrodske rakete C-802 i njena iranske verzije Qa’em i Noor, protivradarske rakete AGM-78 Standard, 19-cevne saćaste lansere nevođenih rakertnih zrna kalibra 70 mm.
      Iran je do revoculije 1979. dobio 79 od 80 naručenih F-14. Poslednji tip borbenog aviona koji je nabavljen u SAD jeste lovac-presretač F-14 ‘’Tomcat’’ koji se i danas smatra najpotentnijim lovcem RV Irana. Naručeno je 80 aviona ali je između 1976. i 1979. isporučeno 79 primeraka zajedno sa 274 rakete AIM-54. Tri eskadrile danas koriste oko 40-44 F-14A od kojih dva modernizovana aviona koji nose oznaku F-14AM a postoji podatak da su operativna oko 24 aviona. Oni su stacionirani u 8. taktičkoj vazduhoplovnoj bazi Esfahan gde su bazirane 81, 82. i 83. taktička lovačka eskadrila. Od naoružanja imaju infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J, P i L “Sidewinder“, poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-7E “Sparrow“, inercijalno, poluaktivno i aktivno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-54A ‘’Phoneix’’ kao i domaća raketa Fakour-90 koja predstavlja kombinaciju rakete AIM-54 kao i rakete sistema zemlja-vazduh MIM-23 Hawk. Svoje F-14 RV Irana naoružava i avio-bombama Mk-82, 83, 84, M117.
      Nakon nabavki iz SAD usledio je rat sa Irakom koji je trajao od 1980. do 1988. i za to vreme gotovo da nije bilo skoro nikakvog zanavljanja tehnike a gubici u istoj nisu bili mali. Veliki priliv borbenih aviona neočekivano je stigao januara 1991. upravo od bivšeg neprijatelja Iraka kada je, za vreme operacije ‘’Pustinjska oluja’’ u Iran, radi izbegavanja uništenja, preletelo oko 140 iračkih vojnih vazduhoplova. Među njima je bilo i 40 jurišnih aviona Su-22, 24 lovca-bombardera Mirage F1, 24taktička bombardera Su-24MK, 9 aviona MiG-23, 7 jurišnika Su-25K i UBK, 4jurišnika Su-20, 4 lovca MiG-29B kao i transporteri Il-76 među kojima su bili i iračke verzije letećih radarskih sistema nazvanih Adnan 1 i Adnan 2.
      Kontakti sa NR Kinom ostvareni su još sredinom 80-tih goidna 20. veka i to, između ostalog u vezi sa nabavkom lovaca-presretača Chengdu F-7. Prema dostupnim podacima u periodu od 1986 do 1996. primljeno je u naoružanje oko 40aviona. Najveći deo kupljen je između 1993. i 1996. kada su nabavljeni avioni F-7N(varijanta F-7M) kao i dvosedi FT-7N. RV Irana trenutno, prema određenim pouzdanim izvorima ima u inventaru svega 17 F-7N i 13 FT-7N koji su raspoređeni u tri eskadrile i to u 51, 52. i 53. taktičkoj lovačkoj eskadrili, 5. taktičke vazduhoplovne baze Omidijeh. Naoružanje ovih aviona čine infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-7, bombe Mk 82 i Snakeye, 19-cevni saćasti lanseri LAU-60/A nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm.
      Stajanka iranskih 9.12B i 9.51B. Prve borbene avione Iran je od bivšeg SSSR-a naručio 1990, bilo je to 25 lovaca MiG-29 i to 18 jednoseda MiG-29B i 7 dvoseda MiG-29UB koji su isporučeni 1990. i 1991. godine. Namere da se nabavi 48 aviona osujetile su sankcije kao i loša ekonomska situacija. Zajedno sa iračkim primercima Iran je dakle imao ukupno 29aviona od kojih je trenutno u inventaru 17 MiG-29B i 6 MiG-29UB. Oni su raspoređeni u dve eskadrile i to u 22. taktičkoj lovačkoj eskadrila 2. taktičke vazduhoplovne baze Tabriz i 11. taktičkoj lovačkoj eskadrila 1. taktičke vazduhoplovne baze Mehrabad u glavnom gradu Teheranu. Uz MiG-ove 29 kupljeno je 400 infracrveno samonavođenih raketa vazduh-vazudh R-60MK, 300R-73E kao i 100 inercijalno i poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh R-27R1. Za napade na ciljeve na zemlji tu su 20-cevni saćasti lanseri B-8M1 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm i nevođene rakete vazduh-zemlja S-24B kalibra 240 mm.
      Taktički bombarder Su-24MK naoružan raketama vazduh-zemlja H-25ML / Foto: IRNA Skoro istovremeno iz bivšeg SSSR-a je naručeno 12 taktičkih bombardera Su-24MK, ti avioni stigli su 1991. a iste godine iz Iraka je pristiglo još 24 primerka. Samo jedna eskadrila koristi danas ovaj tip aviona, to je 72. taktička lovačka eskadrila, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz.  U arsenalu iranskih Su-24 nalaze se laserski vođene rakete vazduh-zemlja H-25ML i H-29L, TV vođene rakete vazduh-zemlja H-29T, protivradarske rakete H-58, laserski vođene bombe KAB-1500L, nevođene rakete vazduh-zemlja S-24B i S-25, klasične avio-bombe kalibra do 500 kg, kontejneri SPPU-6 sa šestocevnim rotirajućim topom GŠ-6-23M kalibra 23 mm sa 400 granata.
      Iranci su u inventar svog Ratnog vazduhoplovstva uspeli da uvedu i bivše iračke lovce-bombardere Mirage F1 i to oko 12-14 aviona od 24 koliko ih je stiglo u Iran. Reč je o verzijama jednosedima Mirage F1EQ podvarijanti EQ1 do EQ6 kao i dvosedi F1BQ. Danas popunjavaju samo 102. taktičku lovačku eskadrilu, 10. taktičke vazduhoplovne baze Čahbahar. Iako su u RV Iraka imali širok spektar naoružanja, Iranci za sada koriste samo nevođene avio-bombe. Najavljeno je integrisanje kineskih protivbrodskih raketa velikog dometa.
      Avionima Su-22 zamenjeni su jurišnici Su-25 koji su 2014. godine vraćeni Iraku. Još jedan tip borbenog aviona koji je ušao u naoružanje zahvaljujući velikom iračkom preletu 1991. jeste jurišnik Su-22 koji je, od kako je oko 40 primeraka doletelo u Iran, dugo vremena držan u skladištima. Uz pomoć Sirijaca koji su pomogli oko remonta i obuke pilota i tehničkog sastava, prvi avion poleteo je tek 2016. godine i do danas je u naoružanje uvedeno oko 12 aviona Su-22M3, Su-22M4 i dvoseda Su-22UM3-K. Njih su dobile vazduhoplovne snage Revolucionarne garde i oni su zamenili jurišnike Su-25 koji su 2014. godine vraćeni Iraku. Koristi ih lovačka eskadrila, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz. Smatra se da je Iran remontovao i manji broj aviona RV Sirije. Iranski Su-22 su modernizovani, paket između ostalog sadrži domaći elektrooptički i infracrveni kontejner Oghab-11 i domaće laserski vođene bombe Bina.  U toku je integracija kineskih protivbrodskih raketa C-703 i C-802A.
      Takođe, u vazduhoplovnoj bazi Širaz nalazi se i trenažna eskadrila popunjena sa oko 10 brazilskih školskih aviona EMB-312 ‘’Tucano’’ koji su nabavljeni između 1989. i 1991. Prema različitim podacima nabavljeno je 15 do 25 aviona a njih su isto tako dobile vazduhoplovne snage Revolucionarne garde. Do sada su iranski EMB-312 primećeni da od naoružanja nose lansere nevođenih raketnih zrna 70 mm kao i obične avio-bombe.
      Za dopunu borbenih aviona gorivom u vazduhu Iran je 1976. godine nabavio 6cisterni Boeing 707-3J9C od kojih su danas u inventaru 4 a aktivan verovatno samo jedan. Oni se nalaze u sastavu eskadrile tankera, transportnog puka na aerodromu Mehrabad. U istoj jedinici lete i dve cisterne Boeing 747-131F koji su zajedno sa još tri aviona nabavljeni kao polovni 1975-1976. Deo transportnog puka je i izviđačka eskadrila koja za prikupljanje obaveštajnih podataka elektronskim putem koristi jedan dorađeni avion 707-3J9C a tu je i jedan izviđač RC-130H.
      Patrolni avion P-3F RV Irana. Ratno vazduhoplovstvo Irana poseduje i mornaričke patrolne avione, u pitanju su američki P-3F ‘’Orion’’ nabavljeni 1975. godine. Smatra se da su u upotrebi 4 od 5kupljenih primeraka a koristi ih 71. eskadrila za protivpodmorničku borbu, transportnog puka, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz. Ovi avioni mogu biti naoružani dubinskim minama i bombama.
      Jedini tip borbenog helikoptera u iranskoj vojsci jeste američki Bell AH-1 ‘’Cobra’’ a osim armijskog vazduhoplovstva koristi ga i Revolucionarna garda. U periodu od 1974. do 1977. nabavljena su čak 202 AH-1J “Sea Cobra“ od kojih je danas u upotrebi oko 50. Takođe tu je i oko 11 modernizovanih helikoptera nazvanih Toofan 1 i Toofan 2 koji su dobili novi elektrooptički sistem, višenamenske pokazivače, sistem za upravljanje vatrom i novo naoružanje.
      Iranski modernizovani AH-1J nazvan Toofan. Po jedna armijska jurišna eskadrila raspoređena je u bazama Esfahan-Badr, Kerman, Kermanšah, Mashad, Masjed Sulejman i Zahedan stim što se u Esfahanu nalazi i jedna trenažna eskadrila koja u svom sastavu ima i AH-1. U Revolucionarnoj gardi, jedna jurišna eskadrila u bazi Fath, osim običnih AH-1J ima i modernizovane Toofan 1 i Toofan 2. Standardno naoružanje čine 19-cevnih saćastih lansera nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm a deo helikoptera nosi i protivoklopne rakete BGM-71 TOW dok modernizovani Toofan 1 i 2 imaju u svom arsenalu i iransku kopiju TOW-a sa oznakom Toofan a Toofan 2 i nove domaće televizijski i infracrveno vođene protivoklopne rakete BGM-80 Shafagh. Za Revolucionarnu gardu u toku je razvoj joše jedne PO rakete na bazi rakete vazduh-vazduh AIM-9 Sidewinder, raketa nosi oznaku AGM-9.
      Poslednjih desetak godina Iran je aktivno radio na razvoju borbenih bespilotnih letelica. Postoje četiri tipa iranskih UCAV, prva je veća letelica Shahed-129 koja je svoj prvi let imala 2012. godine, druga je manja borbena BPL Mohajer 6 čija je serijska proizvodnja počela prošle godine i tu je i treća Saegheh-2 koja, iako je nešto manja, bazirana na konceptu američke BPL RQ-170 do koje je Iran došao 4. decembra 2011. godine kada je iranska jedinica za protivelektronska dejstva prizemljila jednu letelicu koja je tom prilikom lakše oštećena. Poslednji tip iranskih UCAV je Hamaseh koja je ušla u naoružanje 2016.
      Shahed-129 ima dve generacije, proizvedeno je 22 letelice prve i do 2018. godine 28 od 40 planiranih letelica druge generacije. Bar tri su oborene u borbenim akcijama iznad Sirije. Ove BPL obično se naoružavaju sa 4 jedreće bombe Sadid-345 koje mogu imati infracrveno, lasersko ili optičko vođenje. Nalaze se u naoružanju vazduhoplovnih snaga Revolucionarne garde. Mohajer 6 nosi do dve infracrveni ili laserski vođene rakete Qaem i koriste je kopnene i mornaričke snage Revolucionarne garde. UCAV Saegheh-2 (poznata i kao Shahed-191) može da nosi laserski i TV vođene protivoklopne rakete Sadid-1 i nalazi se u upotrebi vazduhoplovnih snaga Revolucionarne garde.
      Kada su u pitanju jedinice za protivvazduhoplovna dejstva, može se reći da, u odnosu na veličinu teritorije, Iran ima skromne kapacitete što se tiče brojnosti sistema za PVO. Neke nezvanične procene od pre pra godina govore o tome da Iran poseduje oko 1700 protivavionskih mitraljeza i topova. Među njima se nalaze sovjetski dvocevni mitraljezi ZPU-2 i četvorocevni ZPU-4 kalibra 14,5 mm, sovjetski dvocevni top ZSU-23-2 kalibra 23 mm koji se proizvodio i u Iranu, iranski cevni sistem Mesbah-1 sa dva ZSU-23-2, infracrvenim i eletrooptičkim senzorom i radarom, samohodni PA topovi ZSU-23-4 Šiljka kalibra 23 mm (200 komada bilo je kupljeno 1977-1978), potom švajcarski dvocevni topovi GDF-002 kalibra 35 mm kao i njihova iranska verzija Samavat (92 u upotrebi), kineski topovi Type 55 37 mm, švedski PA topovi Bofors L/70 40 mm (100-180 u upotrebi), sovjetski dvocevni samohodni topovi ZSU-57-2 (100 primeraka bilo je kupljeno 1967-68, nepoznat broj danas u upotrebi) i topovi Sa’ir koji predstavljaju automtizovane sovjetske KS-19 kalibra 100 mm.
      Najnoviji iranski laki prenosivi raketni sistem PVO MIsagh-3. Iran je kupovao veliki broj lakih prenosivih raketnih PVO sistema a vremenom je, uglavnom na bazi istih razvijao i svoje sisteme. Od bivšeg SSSR-a je u periodu od 1977. do 1986. nabavljeno 2400 Strela-2, od NR Kine između 1986. i 1988. 500sistema HN-5A a od Švedske 1985. 200 (po nekim podacima 400) RBS-70. Novije nabavke uključuju 650 kineskih QW-11 koji su kupljeni u periodu 2006. do 2015. a na osnovu ovog sistema nastao je iranski LPRS Misagh-1 a potom i njegov naslednik Misagh-2. 2017. godine prikazan je i Misagh-3 a u međuvremenu je razvijen sistem Soheli koji predstavlja 4 lansera sistema Misagh-1 ili 2 na terenskom vozilu Safir.
      Još uvek se koristi određen broj britanskih raketnih sistema PVO malog dometa Rapier, 1972-1973. kupljeno je 45 lansera sa 1250 raketa a 1975. još 36 lansera sa 950 raketa. Od mobilnih raketnih sistema malog dometa tu su kineski FM-80(izvozni HQ-7, u Iranu nazvan Shahab Thaqeb), između 1999. i 2004. nabavljeno verovatno 6 baterija sa 250 raketa. Iran je napravio svoju kopiju bez licence koja nosi naziv Ya Zahra a nova generacija ovog sistema ima oznaku Herz-9. Iz Rusije je tokom 2006. i 2007. godine kupljeno 29 sistema Tor-M1 sa 750 raketa što je plaćeno 700 miliona dolara.
      Najbrojniji sistem do islamske revolucije bio je američki sistem srednjeg dometa MIM-23 HAWK. Od 1966. do 1979. kupljeno je verovatno 39 baterija sa 1961raketom da bi 1985. iz Izraela u programu ‘’Iran Contra’’ bilo nabavljeno još 25baterija sa 235 raketa. Deo sistema je unapređen na nivo I-HAWK a iranske verzije nose oznake Mersad i Kamin-2. Iz NR KIne je između 1985. i 1991. kupljeno 14diviziona raketnog sistema KSA-1 (HQ-2J) a Iran je vrlo brzo napravio kopiju sa oznakom Sayyad-1.
      Od sovjetskih raketnih sistema, Iran je prvo 1991. godine nabavio dva polovna diviziona S-200 ‘’Volga’’ sa 40 raketa a 1993. je određen broj kupljen i od Ukrajine. Potom su od Rusije 1995. i 1996. kupljena dva polovna diviziona sistema 2K12 ‘’Kub’’ sa 120 raketa. Najmoćniji i najsavremeniji ruski sistem u inventaru PVO Irana jeste S-300PMU-2, 2015-2016. isporučeno je 5 diviziona sa 150 raketa a to je plaćeno milijadu dolara. Prethodno naručen S-300PMU-1 bio je predmet sankcija koji je 2010. onemogućio isporuku.
      9. juna ove godine Iran je prikazao možda i najmoćniji raketni sistem PVO domaće proizvodnje koji nosi oznaku 15. Hordad. Jedan od raketnih sistema koji je Iranu poslužio za razvoj svojih, pre svega PVO sistema srednjeg dometa, jeste američki RIM-66B Standard koji je za opremanje brodova kupovan između 1974. i 1978. Na bazi rakete Standarda je u poslednjih desetak godina razvijena familija domaćih sistema Raad. Osim unapređenog Raad-1 familiju ovih sistema čine i 3. Hordad, Tabas, Alam al hoda i Raad-2. Pored ovih sistema srednjeg dometa razvijeni su i RS PVO velikog dometa Talash, Talash 2 i Talash 3. Devetog juna ove godine Iran je zvanično predstavio novi raketni sistem 15. Hordad dometa do 120 km. Još jedan sistem velikog dometa čiji je razvoj u toku jeste Bavar-373.
      Iranski osmatrački radar Kashef-2 / Foto: Wikipedia Osim kod raketnih sistema PVO, napravljen je i veliki napredak u razvoju domaćih osmatračkih radara.  U poslednjih 10-15 godina prikazani su između ostalih pasivni radar Alim velikog dometa, zatim Arash velikog dometa sa antenom koja ima faznu rešetku, potom 3D radar Asr takođe velikog dometa sa antenom fazne rešetke, 3D Ghamar velikog dometa, 2D radar Kashef-1 srednjeg dometa, Kashef-2 velikog dometa, VHF radari velikog dometa Matla-ul-Fajr i Matla-ul-Fajr 2, 3D sa antenom fazne rešetke Qadir  domet 1100 km, radar velikog dometa Nazir i zahorizontalni radar Sepehr dometa 3000 km.
      Pre uvođenja u upotrebu domaćih radara, Iran se oslanjao isključivo na nabvke iz inostranstva. Uz švajcarske protivavionske topove GDF-002 kupljeno je 1975-1976. 50 radara za kontrolu vatre Super Fledermaus. Istovremeno je iz SAD 1976. kupljeno 8 osmatračkih radara AN/TPS-43. Zajedno sa raketnim sistemom S-200 je 1991. iz SSSR kupljen jedan radar 5N69. Dalje nabavke iz Rusije nastavljene su 2010. kada su kupljena dva osmatračka radara 1L119 Nebo SVU, potom 2011. kada su kupljena dva sistema za radio-tehničko izviđanje 1L122 Avtobaza a 2013. nabavljena su i dva radara  Kasta 2E2. Uz raketni PVO sistem S-300 nabavljena su i dva radara 64N6. Saradnja je ostvarena i sa NR Kinom od koje su između 1999. i 2001. kupljena tri (prema nekim podacima šest) radara JY-14 dok su 2011. od Belorusije nabavljena i dva radara Vostok-E.
      Živojin BANKOVIĆ

       
×
×
  • Креирај ново...