Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Са великом тугом у Неготину је примљена вест да је у 83. години у Београду преминула  Даринка Матић Маровић, прослављени диригент и једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи. Даринка Матић Маровић је, као учесник а потом и члан и председник Програмске комисије, својим залагањем, огромном енергијом и јединственим  талентом дала посебан печат фестивалу Мокрањчеви дани за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама.
      Даринка Матић Маровић једна од најистакнутијих личности у области културе и уметности у нашој земљи,  била је прва жена декан Факултета музичке уметности и  прва жена Ректор Универзитета уметности у Београду, који јој је 2011. године доделио престижно звање професор емеритус. Професор дириговања на академијама у Београду, Цетињу и Бањалуци, паралелно са педагошким радом  остварила је и бриљантну интернационалну диригентску каријеру сталним ангажманом са два академска хора: Collegium musicum (од оснивања 1971. године) и мешовитим хором Бранко Крсмановић, данас Обилић (од 1981. године). Са овим хоровима гостовала је у преко 40 земаља широм света, у  најпрестижнијим концертним дворанама (Карнеги Хол, сала Конзерваторијума Чајковски у Москви, Златна сала Музикферајна у Бечу, опере у Ници и Букурешту…), као и на најзначајнијим домаћим и страним хорским такмичењима (Арецо, Ланголен, Гориција, Варна, Берлин, Торевијеха, Пекинг, Масмехелен…) на којима је освојила бројне награде. Дириговала је и многим угледним светским оркестрима, највише обимна вокално – инструментална дела и наступала на водећим светским фестивалима.
      Управо је на тим великим и важним сусретима музичара у свету готово без изузетка промовисала музику најзначјанијег српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца, истичући да је то музика која је на свим континетима освајала својом лепотом срца публике. Такође је и у земљи и у иностранству била посебно ангажована на промоцији савремене српске музике, о чему речито говори податак да је остварила преко 150 домаћих премијерних извођења. Међу њима је велики број реализовала управо на концертима у оквиру фестивала Мокрањчеви дани, за чији се развој, напредак и очување високих уметничких вредности залагала деценијама. Квалитет програма Фестивала у Неготину је много пута значајно био увећан управо захваљујући концертима одржаним под дригентским вођством Даринке Матић Маровић, која се позиву организатора увек радо одазивала доносећи избор реперотоара достојан највећих музичких манифестација у свету. Да поменемо само неке од концерата одржаних за протекле 42 године, колико је прошло од њеног првог гостовања у Неготину са хором Collegium musicum. Управо је овај хор 1978. године предвођен Даринком Матић Маровић на 13. фестивалу одржао први пут концерт духовне музике у неготинској Старој цркви, а након 6 година (1984) је хор Бранко Крсмановић први пут наступио у Цркви Свете Тројице. Са овим је мешовитим хором, славна диригенткиња је, између осталог освојила прво место на Натпевавању 1975. године, док је 1998. неготинској публици представила Кармину Бурану Карла Орфа, 2005. Мокрањчеву Литургију, а 2006. Моцартов Реквијем – капитална дела музичке литературе која свакако наглашавају реноме фестивала и додају ексклузивност његовом програму.
      Дирљив је био наступ хора 2011. године у цркви Свете Тројице – фантастичан концерт духовне музике са само два, али капитална дела – Мокрањчевом Литургијом и Тајчевићевим циклусом Четири духовна стиха. На овом „концерту за памћење“, како је након концерта тог 11. септембра коментарисала одушевљена публика остварене су савршене интерпретације поменутих дела. Мокрањчева Литургија обликована „као исклесана у камену“, док су Тајчевићеви Стихови (иначе заштитни знак репертоара Даринке Матић-Маровић), зазвучали у оној врсти тумачења где не знате коме пре да се дивите – аутору или извођачу. Музика која је пре експресионистички крик него скрушена молитва, сасвим особено схватање односа човека према богу јединственог Тајчевића, оставили су на публику неизбрисив утисак, а оне осетљивије ганули до суза. Био је то уједно и прави врхунац програма 46. Мокрањчевих дана који је још једном потврдио вокалне и извођачке квалитете хора, као и  бесконачну енергију, музикалност и креативну сензибилност диригенткиње.
      Са хором Collegium musicum је у Неготину наступала 1972, 1973, 1976, 1978, 1984. године, а 1991. је концертом у оквиру Фестивала обележена 20-огодишњица ансамбла. Уследили су потом и концерти 2004. ( на отварању), затим 2006, 2007. (када је изведена композиција Десет обраћања богородици Тројеручици Хиландарској Зорана Христића) и 2010. са програмом насловљеним Посвете Неготину и Мокрањцу. Под управом Даринке Матић Маровић су посетиоци фестивала Мокрањчеви дани слушали и избор духовних композиција у извођењу Хора РТС (2003) или нпр. Нишки симофнијски оркестар и Здружене оркестре из Ниша и Приштине (1986). Неготин је овој уметници невероватне креативне енергије указао част да буде беседник на отварању 30. Фестивала Мокрањчеви дани, 1995.  У истој сезони је представљена у оквиру програма Портрет уметника, а као што се увек радо одазивала позиву да се на фестивалу  представи као извођач-диригент поменутих ансамбала, тако се увек пожртвовано и несебично ангажовала у организационим пословима везаним за Мокрањчеве дане. Члан Програмске комисије је била 1974, члан Одбора фестивала од 1991. до 1993, а председник Уметничког савета, односно Програмске комисије у континутитету од 2005. до 2015. године.
      На 48. Мокрањчевим данима 2013. година била је један од диригената који је дириговао здруженим Црногорским хорским ансамблима, док је годину дана касније, у оквиру 49. Фестивала, у Цркви Свете Тројице у Неготину, приредила концерт са Хором Обилић-АКУД Бранко Крсмановић.  Била је и члан стручног жирија на Натпевавању хорова, а на отварању Фестивала се исте године представила беседом  Са Мокрањцем на сценама свијета. Фестивалска публика још памти њену поруку:
      - О значају укупне Мокрањчеве дјелатности, и њеном доприносу српској музици и српској култури, несагласја никада није било. Јединствена је и трајна вриједност његовог незамјењивог доприноса српској музици као организатора, педагога, мелографа, диригента. И коначно, кроз бројна и ауторитативна тумачења његовог дјела, а прије свега трајним присуством и изванредном перцепцијом његове музике на подијумима широм свијета сто година послије његове смрти, Мокрањца са разлогом доживљавамо као истинског великана српске културе, а његов хорски опус као угаони камен српске хорске музике, према коме се морамо односити са дужним поштовањем и жељом да и наша генерација да удио потврђивању његове величине…
      Последње учешће на Фестивалу, Даринка Матић Маровић је имала 2015. године у оквиру јубиларних 50. Мокрањчевих дана, у програму који носи назив Сећање и омажи, чији је модератор била мр Александра Паладин. Исте године, на затварању Фестивала, уручена јој је и Плакета Мокрањчевих дана.
      Даринка Матић Маровић је својим знањем, ауторитетом, али и познанствима у интернационалим стручним, музичким круговима константно била ангажована на  промоцији, афирмацији  и унапређењу квалитета Фестивала. Тиме се уједно ова уметница уписала у ред оних чији ангажмани, дела и достигнућа предстаљају изузетан допринос развоју Мокрањчевих дана и позиционирања Неготина на културној мапи Србије, региона и Европе.
       Неготин и Неготинци одају велику почаст врсној уметници чији ће ведар дух, непресушна енергија и врхунско стваралаштво заувек недостајати фестивалу Мокрањчеви дани.
      IN MEMORIAM: ДАРИНКА МАТИЋ МАРОВИЋ (1937–2020) | Дом културе "Стеван Мокрањац" Неготин
      WWW.DOMKULTURE-NEGOTIN.RS Dom kulture Negotin, Dom kulture, Dom kulture u Negotinu, Negotin, Opstina Negotin, Dom kulture "Stevan Mokranjac" Negotin, Mokranjac, festival, Festival "Mokranjcevi dani"...  
    • Од Милан Ракић,
      Srpski Korto Malteze

      Jedan od retkih snimaka na kojima se vidi (prvi s leva) Božidar Karađorđević, praunuk vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa. Božidar je odrastao u Francuskoj nakon što su u unutrašnjim obračunima u Srbiji sredinom XIX veka Karađorđevići bili primorani da emigriraju.


      Vodio je avanturistički život: služio je u Legiji stranaca gde je odlikovan za hrabrost u borbama u današnjem Vijetnamu, proputovao je Indiju i seriju putopisa pretvorio u knjigu "Enchanted India" koja je izazvala dosta paznje, bavio se slikarstvom, primenjenom umetnošću, novinarstvom, i bio je pripadnik pariskog art kružoka na Monmartru, sa Sarom Bernar i Tuluz Lotrekom.

      Preminuo je u Parizu 1908. godine i danas je, uprkos svom izuzetnom i slikovitom životu, potpuno zaboravljena ličnost...
      by Bane Gajic
      Ko је био кнез Божидар Карађорђевић?
      Љупки принц
      У историји постоје сличности и подударности. Оне чине човекову прошлост јединственом целином и нераскидивим логичким следом. Оне не чине прошлост једноличном, сиромашном и досадном, већ, напротив, постепено уводе све људе и народе којима припадају у један велики систем. Систем који неки зову цивилизација. Посебно је тешко оним народима који дуго нису имали слободу и били су лишени државе, да се врате у окриље светске породице народа. Проучавајући историју ових народа често у њиховим брзим, претешким, прескупим, заморним и често неуспешним напорима да надоместе изгубљена столећа налазимо занимљиве и неочекиване сличности с другим народима и њиховом историјом.

      Србија је последња европска држава у којој је трајао сукоб две династије око престола. Баш као што је осамдесет шест година беснела борба двеју династија – Карађорђевића и Обреновића – владајуће и претендујуће лозе монарха који су се смењивали на српском трону. Постојале су и бочне лозе које су такође тежиле власти. Србија је имала срећу да поред свих немира, сукоба и жртава тешког и необјављеног династичког грађанског рата не доживи и долазак треће династије на престо. Песимисти би помислили како Србија можда не би преживела своју династију Бурбона-Орлеана.
      Кнез Божидар Карађорђевић припадао је управо таквој споредној грани династије Карађорђевића. Кад је 1808. године Србија добила прво уставно уређење, Карађорђе Петровић постао је наследни вожд. Његов најстарији живи син Алекса постао је тада престолонаследник. Устанак је 1813. године пропао, а Карађорђе је погинуо 1817. године.
      Столетни рат
      Алекса Карађорђевић имао је само дванаест година кад је пропала устаничка Србија; свега шеснаест кад му је убијен отац. Тада је живео у Бесарабији. У историју је ушао као личност која је објавила столетни династички рат. У документу под насловом Објавленије („Објава”) Алекса је уценио главе кнеза Милоша Обреновића и његовог брата господара Јеврема. Првом претендујућем српском владару није пошло за руком да испуни обећање и убице Обреновића награди стотинама хиљада дуката и највишим државним дужностима. Није успео да дође на кнежевски престо, ни да се врати у родну земљу. Кратак живот Алексе Карађорђевића онемогућио је и његове потомке да се икада закнеже или закраље. Умро је 1830. године пошто је навршио двадесет девет година. Зато је 1842. године, приликом смене династија, Алексин брат Александар постао уставобранитељски кандидат за српски престо. Алекса се оженио у Кишињеву. Његова супруга Марија Трокин, кћерка руског царског дворског маршала, оставила је у наслеђе њиховом сину Ђорђу феуд једног села. Ђорђе се школовао у војним школама у Русији. У Србију се вратио пред крај Кримског рата, изазвавши велику пажњу забринутих конзула Велике Британије и Француске. Руски официр у Србији, предводник старије гране Карађорђевића, у време кад династија није уживала признато право наслеђа, Ђорђе се убрзо оженио најмлађом кћерком мајора Мише Анастасијевића Сарком. Кнез Александар Карађорђевић, тадашњи владар Србије, био је зет најутицајније политичке породице нашег народа из времена устанака – Ненадовића. Старија грана породице Ђорђевим венчањем ородила се с дунавским Ротшилдом и српским Меценом. Ђорђе и Сарка имали су два сина – Алексу и Божидара. Управо ради кандидатуре Ђорђа Карађорђевића на кнежевски престо, Миша Анастасијевић је повео велику политичку борбу за успоставу олигархије у Србији. С тим циљем пред очима ставио се на чело Светоандрејске скупштине (децембар 1858–фебруар 1859). Из ових разлога је изградио највишу и најраскошнију зграду тадашњег Београда – Капетан-Мишино здање – намеран да је претвори у двор. Покушај није успео. Претендент није био заинтересован. Обреновићевци су на скупштини и у окупљеном мноштву били надмоћни.
      Сарадник „Британике”
      Пошто су 1858. године Карађорђевићи прогнани из Србије, Алекса и Божидар провели су живот у иностранству. Божидар Карађорђевић рођен је почетком 1862. године, вероватно у Паризу. Била је то славна година за Србију, за чијег је трајања почело ослобађање њених градова. Божидар Карађорђевић проживеће кратак живот. Тај живот ће, међутим, у неколико сегмената испунити, како је то сликовито рекао Монтењ, „максимум човекових могућности”. Божидар ће током четрдесет шест година живота радити као неуморни уметник – вајар и сликар. Кнежеве приповетке сабране су 1921. године и објављене под насловом „Многоструки живот”. Тек део ових приповедака преведен је на српски језик. Преводиће дела с четири језика – Толстоја, Јокаја Мора (Сан и живот), Ернеста Волцогена (Треће колено)... Пропутоваће Балкан – Црну Гору, Албанију, Далмацију, Босну, посетиће Свету гору – доспеће до северне Африке, Скандинавије, Индије... Писаће књиге и објављивати путописе. Његове успомене из Индије „Забелешке из Индије” доживеле су превод на енглески језик (преведене као „Зачарана Индија”). У овом путопису критиковао је неправде британске колонијалне власти у Индији.
      А ево каквим је богатим изразом и раскошним стилом вождов праунук описао одлазак из Индије:
      „Ружичаста светлост прожела је читаву сцену ватреним сјајем, и изненада, без сумрака, тама је одузела одраз стварима, утопивши их у пурпурну прашину; и тамо, где је нестала Индија, из океана се извила бела магла у којој су се огледале звезде.”

      У старијим годинама, даровити кнез постао је писац чланака и „Енциклопедији Британици”. Судбина и скроман иметак подстакли су га да почне да ради као златар и гравер. Новине су писале о принцу раднику, а пријатељи се присећали особе која је увече пресвлачила раднички мантил и облачила фрак.
      Божидар Карађорђевић био је познаник великана свога доба: Ламартина, Виктора Игоа, пријатељ сликарке Марије Баскирчеве, присан пријатељ Пијера Лотија. Вредни кнез уметник био је доктор права, али је живео животом уметника, који је дању радио као радник јувелир, у слободно време израђивао уметничка дела, а увече, у фраку, одлазио у париску оперу. Наклоњена јавност француске престонице познавала га је као „љупког принца”.
      Божидар Карађорђевић једини од свих Карађорђевића посетиће Србију током деведесетих година 19. века. Допутовао је до Тополе, где је видео цркву на чијем зиду је био натпис који је спомињао његовог деду као наследника српског трона. За такав пут требало је храбрости, макар колико и за посету Индији. У то време још је на снази био устав чијим су чланом Карађорђевићи проглашени за „проклете”.
      Следећи пут кнез Божидар посетиће Србију заједно с братом, после Мајског преврата из 1903. године и обнављања власти Карађорђевића. Крунисање стрица Петра Карађорђевића Божидар је пратио као дописник париског „Фигара”. За разлику од брата Алексе, Божидар никад није истицао полагање права на српски престо. Алекса је то учинио само једном, дајући интервју за париске новине током деведесетих година 19. века. Ипак, њихова мајка Сарка настојала је да синовима прибави српски престо. Зато их је још као дечаке представила и османском султану и руском цару. Иако нису имали успеха, Алекса је као официр, добровољац, учествовао у сва три рата који су између 1912. и 1918. године вођени за ослобођење и уједињење српског народа. Са српском војском се борио на Куманову и прешао Албанију. Умро је у иностранству 1920. године.
      Најбољи изасланик Српства
      Божидар Карађорђевић није дочекао ове велике и тешке ратове. Умро је почетком 1908. године, још једне судбоносне године у историји Балкана – кад је Босна и Херцеговина присаједињена Аустроугарској. Иза њега је остало богато књижевно дело и бројна уметничка заоставштина. Учесник прве југословенске изложбе одржане у Београду 1904. године многа дела оставио је у Србији. У музејима се чувају његови прелепи пејзажи и композиције насликане на кожи. Његовим брошевима много деценија дичиле су се све старије београдске даме. Алексина и Божидарова мајка Сарка наследила је синове. После изградње Универзитетске библиотеке у Београду старица је поклонила стотинак његових преосталих књига овој новој просветној установи.
      Божидар Карађорђевић оставио је иза себе важно и достојно дело. Непримећен, као и многи међу онима којима судбина наметне да својим суграђанима након дугог живљења у изгнанству почну да се чине као странци. Овај каваљер Легије части и витез Карађорђеве звезде, био је уз Чедомиља Мијатовића и Јована Мариновића најбољи живи изасланик Српства у Европи и споменик оновременог јединства Србије и Старог континента. Судбина Божидара Карађорђевића слична је усуду Велимира Обреновића, ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића – добровољног прогнаника, усамљеника и великог добротвора наше омладине и културе. Слични су њихови животи који су били племенити због њихових узвишених мотива, а не племићког порекла. Кнез Божидар је такође био велики представник једног времена, остаје нам да се питамо какав би у овом добу осредњих владалаца био краљ. Ипак, да ли су знање, истанчана душа и уметничка надареност оно што препоручује за власт у добру и миру? А шта рећи о веку светских ратова и великог пада човечанства? Старија грана Карађорђевића у извесној мери подсећа на прогнане француске Орлеане. Управо после пада Луја Филипа 1848. године, његови наследници, грофови од Париза, показали су се, упркос неуспешним претензијама на краљевски престо, као врсни војници, историчари и путници. Можда је таква чудна упоредност судбина, у ствари судбоносна порука о крају бел епока.
      Чедомир Антић
       
      Ko је био кнез Божидар Карађорђевић? | Politikin Zabavnik
      POLITIKIN-ZABAVNIK.CO.RS  
    • Од Милан Ракић,
      Како јављају агенције, руски космонаут Алексеј Леонов, генерал-мајор авијације ВВС и први човек који је шетао свемиром далеке 1965. године, преминуо је у Москви у 86. години.

      Леонов је преминуо у болници Бурденко после дуге болести и биће сахрањен на Савезном војном гробљу 15. октобра, рекла је за Тас његова секретарица Наталија Филимонова.
      Руски космонаут два пута је летео у свемир, а летови су трајали укупно седам дана.
      Током првог лета, 1965. године, ушао је у историју као први човек који је шетао свемиром, где је провео 12 минута.

      Леонов је заједно са пилотом брода "Васход 2" Павлом Бељајевим полетео на свемирску мисију, која је имала за циљ испробавање совјетског типа свемирског скафандра "Беркут", односно провера његове функционалности за кретање у отвореном свемиру, те манипулисање алатима и појединим прибором, неопходним за евентуалне оправке "споља".

      Ипак, овај први покушај умало да се трагично заврши за (тада) пуковника Леонова, зато што је дошло до надувавања одела због разлике притисака које мембране у оделу нису на најбољи начин компензовале, тако да је мало фалило да Леонов постане земљин сателит до краја времена. Онако "натечен" у оделу, једва се вратио у матични брод. 

      Леонов је након овог подвига, био у групи која је се припремала за никада реализовано совјетско слетање на Месец. Дуго година је био руководилац Центра за обуку совјетских космонаута. Пензионисан је почетком 90-их година у чину генерал мајора авијације, а међу многим признањима која је заслужио током своје летачке каријере, истиче се то што је два пута проглашаван Херојем СССР-а.
      Као сећање на овог див-јунака авијације, прилажем свој осврт на руски филм из 2017. године - "Време Првих", својеврсни омаж овом пиониру освајања свемирских пространстава из времена када смо мислили да градимо неки бољи свет за све људе на њему. Ваљда нисмо окаснили...
       
      Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента.

      Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ

      Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада...
      Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД.
      Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело.

      Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја.

      И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... 

      Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини  ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој...
      Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers

      Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда.
      Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу....
      Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати!
      IMDb

       
       
    • Од Милан Ракић,
      Члан Српске академије наука и уметности Никола Хајдин, преминуо је у Београду, потврђено је РТС-у у САНУ. Хајдин је био на челу САНУ од 2003. до 2015. године.

      Рођен је 4. априла 1923. у Врбовском у Хрватској. Дипломирао је и докторирао на Грађевинском факултету у Београду, где је био редовни професор од 1966. године. Био је један од водећих светских стручњака у области пројектовања мостова и лучних брана.
      Његови мостови са косим затегама представљају светско достигнуће у изградњи мостова. Један од најпознатијих је мост на реци Висли у граду Плоцку у Пољској.
      Пројектовао је и лучне бране широм света. Аутор је више стотина научних радова. Веома је цењен као аутор читавог низа челичних и бетонских конструкција.
      Из великог опуса тих остварења издвајају се Железнички мост са косим затегама преко реке Саве у Београду (са Љ. Јевтовићем, 1979), друмски мост система греде са косим затегама преко реке Дунава у Новом Саду (1981); лучна брана "Глажње" у Македонији (1967) и велики мост са косим затегама преко реке Висле у Пољској.
      За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године.
      Потпредседник САНУ био је од 1994. до 2003, а председник САНУ у три мандата - од 2003. до 2015. године.
      Никола Хајдин је био инострани члан неколико академија - Словеначке академије знаности и уметности, Националне академије Атине, Европске академије наука, уметности и литературе са седиштем у Паризу, Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и Европске академије наука у Лијежу, као и члан бројних стручних удружења и комитета. Године 2000. године изабран је за почасног доктора Националног техничког универзитета Атине.
      Академик Хајдин је дао изузетно значајан допринос у научној области која се односи на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција, и на радове из Теорије танкозидних носача. 
      Научни опус Николе Хајдина обухвата преко 230 радова (од чега је приближно половина објављена у иностранству у најугледнијим часописима) цитираних преко 300 пута у иностранству и више стотина пута у земљи.
      Добитник је бројних признања и награда, међу којима су: Октобарска награда Београда (1959); Октобарска награда Новог Сада (1981); Награда АВНОЈ-а (1987); Прва награда за пројекат моста преко реке Висле у Плоцку, Пољска (1996); Орден рада са златним венцем (1979); Орден заслуга за народ са златним венцем (1987) и Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца (2011), саопштила је Српска академија наука и уметности.
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3594459/preminuo-akademik-nikola-hajdin.html
    • Од Милан Ракић,
      Легендарни кошаркаш Жарко Варајић преминуо је у 67. години након дуже болести. Некадашњи капитен златне генерације Босне преминуо је у Београду у 67. години.

      Са Босном је освојио три титуле шампиона државе и два купа.
      Босну је водио до крова Европе 1979. године, када је са 45 поена у финалу против Емерсон Варезеа донео екипи из Сарајева титулу европског шампиона.
      Oстаће упамћен као један од великана игре под обручима, нарочито због учинка од 45 поена у финалу Евролиге против Емерсона.
      Његов рекорд ни данас није оборен када је реч о клупској борби за континентални трофеј.
      Био је спортски директор мушких репрезентативних селекција у Kошаркашком савезу Југославије, СЦГ и Србије, заменик Савезног министра за спорт, а уз све то доби је и низ наградa попут три златне значке СОФKА Југославије, орден Немање првог реда СР Југославије, орден југословенске заставе првог реда итд.
      Поред тога, имао је читав низ волонтерске активности па је тако био члан Олимпијског комитета зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Затим председник Стручног савета Kошаркашког савеза Југославије од 1987. до 1992. године (златне године југословенске кошарке); Председник Програмске комисије Југословенског Олимпијског комитета од 1996. до 2000. године; Спортски директор југословенског Олимпијског тима на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године; Председник спортског савеза "Спорт за све" Србије од 2003. до 2006. године; Најнепосредније је учествовао у организацији Европског шампионата у кошарци у Београду 2005. године; Био је директор турнира ЕYОФ 2007.;Најнепосредније учествовао у организацији Европског првенства у кошарци за јуниоре у Београду 2005. године и Светског првенства за играче до 19 година у Новом Саду 2007. године; Био је директор кошаркашког турнира Универзијада Београд 2009. године исл.

      Рођени Никшићанин је за А репрезентацију играо 126 пута и освајао многе трофеје као што су сребро на Олимпијским играма у Монтреалу, злато на Европском првенству у Лијежу 1977, бронзу две године касније у Торину, злато на Медитеранским играма 1975, као и два злата са Балканских игара у Солуну 1974. и 1976. у Бургасу.

×
×
  • Креирај ново...