Jump to content

Божидар Васиљевић: Икономија Д/духа (Антрополошки концепт)

Оцени ову тему


Препоручена порука

„А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази.“ (Јн 16, 13)

Ипостас хришћанске антропологије историјски можемо сместити у време синаксиса у Сионској горњици. Силаском Духа и почетком „Духовске ере“, настаје и еклисиолошка димензија икономије. Возлављење (рекапитулација) људске природе домостројем Духа, сотириолошки је значајна за човечанство, oд космогонијских догађаја, преко Педесетнице до данас. Холистички приступ човеку, као бићу заједнице и односа, могућ је кроз Павлово трихотомно „скенирање“, не само овостраног него и оностраног човека као таквог, што ћемо даље у тексту и образложити.

fishers-of-men-michael-dudash-14923.jpg

„Дух дише гдје хоће...“ (Јн 3, 8) али конкретно у Цркви (Д/даровима), коју конституише и која Њиме партиципира у Божанском Животу. Будући Христом са десне стране Оца, Тело Христово (Црква), егзистенцијално самом човеку који је део Њега, даје бесмртност и битије. Тиме се човек као део Цркве (Црква) показује и као део и дело Христа и самог Бога Оца, у Тројици прослављеног. Дух, душа и тело симбиотички и несмесиво постојећи, чине да човек буде каквим је наречен – Биће за вечност, живот и непропадљивост, Св. Духом удеоничарећи Тројици као Њена икона.

Кроз целу нитну хришћанске антрополошке мисли, од апостола Павла и Иринеја Лионског, до Симеона Новог, икономијска перцепција Духа може се сагледати у рефлексији Павлових речи: „Духа не гасите“ (1. Солуњанима 5, 19). Баш зато што не „дише“ насумично, него конкретно и делатно, слободно станиште Духа (Црквa) је у самој личности човека, телесног, душевног али надасве Д/духов(нос)ног човека. Par excellence парадигме тога су догађаји од Оваплоћења и Христовог Васкрсења, до догађаја Педесетнице на сабрању у горњици. Подражавајући догађаје у историји, човек у Литургији Д/духом оприсутњује Есхатон и већ отпочету Парусију.

По мишљењу Св. Симеона Новог Теолога, не угасити се не заповеда негде где више не гори и не тиња. Тиме знамо да у човеку опипљиво, од момента иницијације, Дух печатом дара „недостатке допуњује“ и за нас моли: „Ава, Оче“ (Гал 4, 6). Део тог контекста је и реч: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак да свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). У том смислу је и сама етимологија речи икономија (οἰκονομία). Потенцијалност начина постојања човека Духом у Цркви, прогресиван је и задат. Дарови Духа су искључиво у заједници у којој „дише“ (Цркви), у Св. Евхаристији и човеку као личносном ентитету заједнице коју сачињава. Учење Св. Максима о логосима бића, рефлектујући примрак дубоке и неисказиве љубави Божије према човеку, придодаје аргументованост става да је уистину наречен за божански суживот.

Трихотомна Антропологија апостола Павла потпомаже нам да сагледамо теантропично Икономију Духа. Татијанско мишљење о подвојености Духа, Његовој истовременој трансцедентности и „материјалности“, одвела је ово погрешно учење у правац онтолошке дијастиме саме Тројице. Отачка мисао о „икони и подобију“, коју је после пада човек запрљао, одговор је на питање самог смисла и актуелности Икономије Духа. У свом апофатичком богословљу Св. Теофило Антиохијски прелепо описује: „Небеса су Његово дело, земља Његова творевина, море Његово здање, човек је Његово створење и икона“ (άνθρωπος πλάσμα και εικων αύτου έστιν). Раздвајање човека од Бога, јесте истовремено раздвајање од Живоносног Духа и самог Живота – Оца. Слободно опредељење, као изазов за наивног човека, учинило га је окренутог земљи. Отац кроз Логоса испуњава наречење човека, са – учешћем Духа и Његовим послањем и мисијом, разјасњујући тиме икону и враћајући пакибитије човека. 

 

Духовни човек није моралиста и пијетиста, него онај који је причешћен (у најдубљем смислу речи), благодаћу и даровима Духа Светога испуњен - човек. Богочовечански динамизам креће се Његовом иницијативом слободно и релационо, али одговором човека на само један избор. У томе је тајна и парадокс али и прави смисао и циљ спасења душе – духа ( што су термини преплетени код Св. Иринеја Лионског, који пишући некад са малим „д“, а некада са великим, суштински прожима и осмишљава душу Светим Духом). Самовољно одсечен (ἀποκόπτω) од Избора и усмерен ка промашеним изборима, човек и његов дух по себи немају Живоносности Духоносне. Бесмртност у хришћанско – антрополошкој перспективи, не може бити самоизнедрена, самодовља, себи подобна, него воспримљена. Начин постојања Тројице  огледало је за живот човека и његову егзистенцију (у свим временима) – однос у љубави, заједници личности и иконичној перихорези.  Зато је Тријадологија, Христологија и Пневматологија животодавно решење кључа у Икономији и Богословљу, чија је ћерка Хришћанска Антропологија.

 

За Поуке.орг Божидар Васиљевић

 

 

 

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације:

       
      „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа.
      Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3].
      Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4]
      У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни  Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању  Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља.
      У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју  Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици.
      Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника.  У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи.
      Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5]
      Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника.
      Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6]  очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у  101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа  ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила.
      Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија  неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9]
      То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22)
       
      Теодор Јангу
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Млада уметница Душица Васиљевић из Новог Сада била је гост на РТВ Бачка Паланка. У оквиру емисије "Паланачки мозаик" говорила је о љубави према уметничкој фотографији. Подсећамо да смо на нашој интернет страници представили одабране светлописе ове уметнице која сведочи о важности умножавања дарова. 

       
      Видео: РТВ Бачка Паланка
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Душица Васиљевић: Фотографија као израз душе кроз објектив
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM    
    • Од Милан Ракић,
      Srpski Korto Malteze

      Jedan od retkih snimaka na kojima se vidi (prvi s leva) Božidar Karađorđević, praunuk vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa. Božidar je odrastao u Francuskoj nakon što su u unutrašnjim obračunima u Srbiji sredinom XIX veka Karađorđevići bili primorani da emigriraju.


      Vodio je avanturistički život: služio je u Legiji stranaca gde je odlikovan za hrabrost u borbama u današnjem Vijetnamu, proputovao je Indiju i seriju putopisa pretvorio u knjigu "Enchanted India" koja je izazvala dosta paznje, bavio se slikarstvom, primenjenom umetnošću, novinarstvom, i bio je pripadnik pariskog art kružoka na Monmartru, sa Sarom Bernar i Tuluz Lotrekom.

      Preminuo je u Parizu 1908. godine i danas je, uprkos svom izuzetnom i slikovitom životu, potpuno zaboravljena ličnost...
      by Bane Gajic
      Ko је био кнез Божидар Карађорђевић?
      Љупки принц
      У историји постоје сличности и подударности. Оне чине човекову прошлост јединственом целином и нераскидивим логичким следом. Оне не чине прошлост једноличном, сиромашном и досадном, већ, напротив, постепено уводе све људе и народе којима припадају у један велики систем. Систем који неки зову цивилизација. Посебно је тешко оним народима који дуго нису имали слободу и били су лишени државе, да се врате у окриље светске породице народа. Проучавајући историју ових народа често у њиховим брзим, претешким, прескупим, заморним и често неуспешним напорима да надоместе изгубљена столећа налазимо занимљиве и неочекиване сличности с другим народима и њиховом историјом.

      Србија је последња европска држава у којој је трајао сукоб две династије око престола. Баш као што је осамдесет шест година беснела борба двеју династија – Карађорђевића и Обреновића – владајуће и претендујуће лозе монарха који су се смењивали на српском трону. Постојале су и бочне лозе које су такође тежиле власти. Србија је имала срећу да поред свих немира, сукоба и жртава тешког и необјављеног династичког грађанског рата не доживи и долазак треће династије на престо. Песимисти би помислили како Србија можда не би преживела своју династију Бурбона-Орлеана.
      Кнез Божидар Карађорђевић припадао је управо таквој споредној грани династије Карађорђевића. Кад је 1808. године Србија добила прво уставно уређење, Карађорђе Петровић постао је наследни вожд. Његов најстарији живи син Алекса постао је тада престолонаследник. Устанак је 1813. године пропао, а Карађорђе је погинуо 1817. године.
      Столетни рат
      Алекса Карађорђевић имао је само дванаест година кад је пропала устаничка Србија; свега шеснаест кад му је убијен отац. Тада је живео у Бесарабији. У историју је ушао као личност која је објавила столетни династички рат. У документу под насловом Објавленије („Објава”) Алекса је уценио главе кнеза Милоша Обреновића и његовог брата господара Јеврема. Првом претендујућем српском владару није пошло за руком да испуни обећање и убице Обреновића награди стотинама хиљада дуката и највишим државним дужностима. Није успео да дође на кнежевски престо, ни да се врати у родну земљу. Кратак живот Алексе Карађорђевића онемогућио је и његове потомке да се икада закнеже или закраље. Умро је 1830. године пошто је навршио двадесет девет година. Зато је 1842. године, приликом смене династија, Алексин брат Александар постао уставобранитељски кандидат за српски престо. Алекса се оженио у Кишињеву. Његова супруга Марија Трокин, кћерка руског царског дворског маршала, оставила је у наслеђе њиховом сину Ђорђу феуд једног села. Ђорђе се школовао у војним школама у Русији. У Србију се вратио пред крај Кримског рата, изазвавши велику пажњу забринутих конзула Велике Британије и Француске. Руски официр у Србији, предводник старије гране Карађорђевића, у време кад династија није уживала признато право наслеђа, Ђорђе се убрзо оженио најмлађом кћерком мајора Мише Анастасијевића Сарком. Кнез Александар Карађорђевић, тадашњи владар Србије, био је зет најутицајније политичке породице нашег народа из времена устанака – Ненадовића. Старија грана породице Ђорђевим венчањем ородила се с дунавским Ротшилдом и српским Меценом. Ђорђе и Сарка имали су два сина – Алексу и Божидара. Управо ради кандидатуре Ђорђа Карађорђевића на кнежевски престо, Миша Анастасијевић је повео велику политичку борбу за успоставу олигархије у Србији. С тим циљем пред очима ставио се на чело Светоандрејске скупштине (децембар 1858–фебруар 1859). Из ових разлога је изградио највишу и најраскошнију зграду тадашњег Београда – Капетан-Мишино здање – намеран да је претвори у двор. Покушај није успео. Претендент није био заинтересован. Обреновићевци су на скупштини и у окупљеном мноштву били надмоћни.
      Сарадник „Британике”
      Пошто су 1858. године Карађорђевићи прогнани из Србије, Алекса и Божидар провели су живот у иностранству. Божидар Карађорђевић рођен је почетком 1862. године, вероватно у Паризу. Била је то славна година за Србију, за чијег је трајања почело ослобађање њених градова. Божидар Карађорђевић проживеће кратак живот. Тај живот ће, међутим, у неколико сегмената испунити, како је то сликовито рекао Монтењ, „максимум човекових могућности”. Божидар ће током четрдесет шест година живота радити као неуморни уметник – вајар и сликар. Кнежеве приповетке сабране су 1921. године и објављене под насловом „Многоструки живот”. Тек део ових приповедака преведен је на српски језик. Преводиће дела с четири језика – Толстоја, Јокаја Мора (Сан и живот), Ернеста Волцогена (Треће колено)... Пропутоваће Балкан – Црну Гору, Албанију, Далмацију, Босну, посетиће Свету гору – доспеће до северне Африке, Скандинавије, Индије... Писаће књиге и објављивати путописе. Његове успомене из Индије „Забелешке из Индије” доживеле су превод на енглески језик (преведене као „Зачарана Индија”). У овом путопису критиковао је неправде британске колонијалне власти у Индији.
      А ево каквим је богатим изразом и раскошним стилом вождов праунук описао одлазак из Индије:
      „Ружичаста светлост прожела је читаву сцену ватреним сјајем, и изненада, без сумрака, тама је одузела одраз стварима, утопивши их у пурпурну прашину; и тамо, где је нестала Индија, из океана се извила бела магла у којој су се огледале звезде.”

      У старијим годинама, даровити кнез постао је писац чланака и „Енциклопедији Британици”. Судбина и скроман иметак подстакли су га да почне да ради као златар и гравер. Новине су писале о принцу раднику, а пријатељи се присећали особе која је увече пресвлачила раднички мантил и облачила фрак.
      Божидар Карађорђевић био је познаник великана свога доба: Ламартина, Виктора Игоа, пријатељ сликарке Марије Баскирчеве, присан пријатељ Пијера Лотија. Вредни кнез уметник био је доктор права, али је живео животом уметника, који је дању радио као радник јувелир, у слободно време израђивао уметничка дела, а увече, у фраку, одлазио у париску оперу. Наклоњена јавност француске престонице познавала га је као „љупког принца”.
      Божидар Карађорђевић једини од свих Карађорђевића посетиће Србију током деведесетих година 19. века. Допутовао је до Тополе, где је видео цркву на чијем зиду је био натпис који је спомињао његовог деду као наследника српског трона. За такав пут требало је храбрости, макар колико и за посету Индији. У то време још је на снази био устав чијим су чланом Карађорђевићи проглашени за „проклете”.
      Следећи пут кнез Божидар посетиће Србију заједно с братом, после Мајског преврата из 1903. године и обнављања власти Карађорђевића. Крунисање стрица Петра Карађорђевића Божидар је пратио као дописник париског „Фигара”. За разлику од брата Алексе, Божидар никад није истицао полагање права на српски престо. Алекса је то учинио само једном, дајући интервју за париске новине током деведесетих година 19. века. Ипак, њихова мајка Сарка настојала је да синовима прибави српски престо. Зато их је још као дечаке представила и османском султану и руском цару. Иако нису имали успеха, Алекса је као официр, добровољац, учествовао у сва три рата који су између 1912. и 1918. године вођени за ослобођење и уједињење српског народа. Са српском војском се борио на Куманову и прешао Албанију. Умро је у иностранству 1920. године.
      Најбољи изасланик Српства
      Божидар Карађорђевић није дочекао ове велике и тешке ратове. Умро је почетком 1908. године, још једне судбоносне године у историји Балкана – кад је Босна и Херцеговина присаједињена Аустроугарској. Иза њега је остало богато књижевно дело и бројна уметничка заоставштина. Учесник прве југословенске изложбе одржане у Београду 1904. године многа дела оставио је у Србији. У музејима се чувају његови прелепи пејзажи и композиције насликане на кожи. Његовим брошевима много деценија дичиле су се све старије београдске даме. Алексина и Божидарова мајка Сарка наследила је синове. После изградње Универзитетске библиотеке у Београду старица је поклонила стотинак његових преосталих књига овој новој просветној установи.
      Божидар Карађорђевић оставио је иза себе важно и достојно дело. Непримећен, као и многи међу онима којима судбина наметне да својим суграђанима након дугог живљења у изгнанству почну да се чине као странци. Овај каваљер Легије части и витез Карађорђеве звезде, био је уз Чедомиља Мијатовића и Јована Мариновића најбољи живи изасланик Српства у Европи и споменик оновременог јединства Србије и Старог континента. Судбина Божидара Карађорђевића слична је усуду Велимира Обреновића, ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића – добровољног прогнаника, усамљеника и великог добротвора наше омладине и културе. Слични су њихови животи који су били племенити због њихових узвишених мотива, а не племићког порекла. Кнез Божидар је такође био велики представник једног времена, остаје нам да се питамо какав би у овом добу осредњих владалаца био краљ. Ипак, да ли су знање, истанчана душа и уметничка надареност оно што препоручује за власт у добру и миру? А шта рећи о веку светских ратова и великог пада човечанства? Старија грана Карађорђевића у извесној мери подсећа на прогнане француске Орлеане. Управо после пада Луја Филипа 1848. године, његови наследници, грофови од Париза, показали су се, упркос неуспешним претензијама на краљевски престо, као врсни војници, историчари и путници. Можда је таква чудна упоредност судбина, у ствари судбоносна порука о крају бел епока.
      Чедомир Антић
       
      Ko је био кнез Божидар Карађорђевић? | Politikin Zabavnik
      POLITIKIN-ZABAVNIK.CO.RS  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар“ издала је другу по реду збирку песама протојереја-ставрофора Момира Васиљевића из Чајнича под називом „Сузе радоснице.     Збирка представља теолошки карактер поезије у наслову и садржини, у контексту свештеног периода јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и Епархије дабарске (дабробосанске), у чијем се знаку и одштампа. Песник назначивши збирку овим насловом, као и претходном збирком „Сузе покајнице“, попут непознатог путника који пише стихове на Богородици Љевишкој, вапије Богородици Чајничкој и Тројеручици: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје.“   Танано сатканим стиховима илуструје сву патњу али и лепоту и радост живљења у Богу, са Богом и у Цркви Његовој. Неке од песама су: „Свитање“, „Богородичин врт“, „Хиландар“, „Милешева – Бели Анђео“, „Спаситељ“, „Сретење“, „Чајничка Красница“.   Технички уредник овог првог издања је ђакон Божидар Васиљевић, док је рецензију радила проф. Бранка Малинић Чугаљ.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Александар Милојков,
      Данас сам купио четврто том Патрологије нашег владике Атанасија Јевтића. Том је послевећен латинским Оцима и писцима. Оно што ме је одмах заинтригирало је део о Светом Августину. Потпуно сам разочаран начином на који је владика писао о овом Светом Оцу - свега пет страна!? Надао сам се да владика Атанасије има петљу да изађе из те, од ХХ века, преовлађујуће егзгетске парадигме (тзв. де Рењонова парадигма) кроз коју се говори о Августиновој тријадологији, али нажалост није. Оно што ми је посебно запало за око је та чувена, назвао бих је мантра, по којој Августин не разликује богословску и икономијску Тројицу, како су то чинили источни, кападокијски Оци. Аман! То је тешки анахронизам! Разликовање вечних односа Тројице (богословља) и њиховог односа према свету (икономија) бива актуелно најраније од деветог века, када крећу филиоквистички спорови. Кападокијски Оци о томе не говоре! Ја сам у својој дисертацији детаљно, до последњег изговореног слова, истражио шта један Свети Григорије Богослов подразумева под разликовањем богословља и икономије и све то упоредио са ставовима Светог Августина. Све то сам јасно документовао изворним текстовима и то ћу са вама сада поделити.
      Заиста, нашој савременој теологији потребно је темељно преиспитивање неких уврежених ставова који се некритички усвајају као неспорни, а који као такви не стоје.
×
×
  • Креирај ново...