Jump to content
  1. Благовесник

    Благовесник

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Благо човеку који нађе мудрост, и човеку који добије разум." (Приче Сол. 3,13)

       
      Живимо у друштву где су мужеви и жене, мајке и очеви, били ишчупани из својих корена, издвојени од традиционалних и религиозних вредности, које су јасно одређивале шта значи бити мушкарац, жена, члан породице. Старе вредности и улоге, тако лако храњене, у великим земљорадничким и патријархалним друштвима, сада су скоро немогуће за подражавање у великим индустријским градовима. Здраво психолошко „везивање", које се природно јављало између мајки и ћерки, очева и синова, сада је веома ретка појава.
      Као да ово није довољно тешко бреме за духовно настројене људе, ми смо сада још и поплављени чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс" изопачења и неморала.
      Покрет за „женско ослобођење" је у почетку био разумљива реакција на неодговорног, насилног, охолог и безосећајног мушкарца, али уместо подизања свести и морала код мушкарца ка традиционалним вредностима, и моралног нивоа код жена, имао је за последицу спуштања жене до још нижег нивоа у односу на понашање мушкараца, док се у исто време разбија „мушки мит", не дајући место правилном значењу онога „шта заправо треба да буде мушкарац" - или, шта значи бити православни хришћанин мушкарац.
      Необични модел за угледање за православног мушкарца данас је свети праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу". Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас - обезбеђујући себи план духовног развоја и борбе.
      Ми мислимо о светом Јову пре свега у смислу пробе његове вере и страдања у његовом животу, због чега га православни зову „Многострадални". Заборављамо да је он истрајао до краја и извојевао победу над невољама. Ретко схватамо да је у циљу задобијања ове победе, он морао имати одређене вредности карактера и душе - квалитет истинског и побожног мушкарца.
      Које су то вредности?
      Био је човек који није заборавио Бога и Божију љубав према њему, без обзира колико је ужасна била тренутна патња: „Кад ме Бог чуваше, кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах без мрака" (Јов 29, 3-4)
      Православни човек тежи да никада не заборави Бога и Његове благослове било из прошлости или садашњости, и он даје исти пример својој жени и деци, посебно у време искушења.
      Праведни је волео своју децу и крајње су му недостајали док је био у изгнанству. Није их посматрао као иритирајуће наметање свом сопственом „начину живота". Он је устајао рано и приносио жртву за њих, са циљем да их очисти ако су грешили (Јов 1, 5)
      Православни мушкарац се ватрено моли за своју децу - и за мудрост у њиховом васпитавању, и за Божије благослове и благодат за њих. Ово је такође образац и за свештеника, који има много духовне деце.
      Свети Јов је био праведан и поштен, и са својом децом, али и са онима за које је сносио одговорност ван своје породице. (Јов 29, 14-17). На исти начин, православни хришћанин је образац правде и непристрасности за своју децу, ублажавајући правду милошћу.
      Праведни Јов је био поштован и од старих и младих (Јов 29, 7-10). Православни мушкарци показују поштовање према својим надређенима, и на послу и код куће, али нарочито у Цркви, и задобијају поштовање своје жене и деце, не чинећи ништа што ће уништити ово, да их не саблазни.
      Светитељ је био постојан, сличан дрвету чије корење увек има воде (29, 19). Православни човек увек свесно тежи да избегне немир нашег јурећег друштва, схватајући потребу деце да имају сигурни осећај „места" и стабилности у својим животима.
      Свети Јов је био мудри тражитељ Бога и мудрости: Господ даде, Господ узе; да је благословено Име Господње. Православни Хришћанин такође тежи да се спокојно одмори у Промислу Божијем, чувајући живо своју посвећеност вери православној, и примењујући ово на своју породице према својој снази.
      Због свих ових духовних особина, свети Јов је био у стању да издржи ужасну патњу и невољу, и за последицу имао да је Господ благословио последњи део Јововог живота, чак још више од првог (Јов 42, 12). Ово је, дакле, прави пример за данашње мушкарце, који су често у искушењу да се повуку у пасивну самодовољност кад су суочени са тешкоћом и неприликом, који су превише спремни (и охрабрени од стране друштва) да напусте посао, жену, децу на најмањи каприц или тешкоћу. Овде је, дакле, Светитељ који може надахнути у савременом човеку потребу за стварним човештвом, пре него на притворну мушкост.
      „Благо човеку који се свагда боји; а ко је тврдоглав, упада у зло". (Приче Сол. 28:14)
       
      о. Алексеј Јанг
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Благо човеку који нађе мудрост, и човеку који добије разум." (Приче Сол. 3,13)

       
      Живимо у друштву где су мужеви и жене, мајке и очеви, били ишчупани из својих корена, издвојени од традиционалних и религиозних вредности, које су јасно одређивале шта значи бити мушкарац, жена, члан породице. Старе вредности и улоге, тако лако храњене, у великим земљорадничким и патријархалним друштвима, сада су скоро немогуће за подражавање у великим индустријским градовима. Здраво психолошко „везивање", које се природно јављало између мајки и ћерки, очева и синова, сада је веома ретка појава.
      Као да ово није довољно тешко бреме за духовно настројене људе, ми смо сада још и поплављени чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс" изопачења и неморала.
      Покрет за „женско ослобођење" је у почетку био разумљива реакција на неодговорног, насилног, охолог и безосећајног мушкарца, али уместо подизања свести и морала код мушкарца ка традиционалним вредностима, и моралног нивоа код жена, имао је за последицу спуштања жене до још нижег нивоа у односу на понашање мушкараца, док се у исто време разбија „мушки мит", не дајући место правилном значењу онога „шта заправо треба да буде мушкарац" - или, шта значи бити православни хришћанин мушкарац.
      Необични модел за угледање за православног мушкарца данас је свети праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу". Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас - обезбеђујући себи план духовног развоја и борбе.
      Ми мислимо о светом Јову пре свега у смислу пробе његове вере и страдања у његовом животу, због чега га православни зову „Многострадални". Заборављамо да је он истрајао до краја и извојевао победу над невољама. Ретко схватамо да је у циљу задобијања ове победе, он морао имати одређене вредности карактера и душе - квалитет истинског и побожног мушкарца.
      Које су то вредности?
      Био је човек који није заборавио Бога и Божију љубав према њему, без обзира колико је ужасна била тренутна патња: „Кад ме Бог чуваше, кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах без мрака" (Јов 29, 3-4)
      Православни човек тежи да никада не заборави Бога и Његове благослове било из прошлости или садашњости, и он даје исти пример својој жени и деци, посебно у време искушења.
      Праведни је волео своју децу и крајње су му недостајали док је био у изгнанству. Није их посматрао као иритирајуће наметање свом сопственом „начину живота". Он је устајао рано и приносио жртву за њих, са циљем да их очисти ако су грешили (Јов 1, 5)
      Православни мушкарац се ватрено моли за своју децу - и за мудрост у њиховом васпитавању, и за Божије благослове и благодат за њих. Ово је такође образац и за свештеника, који има много духовне деце.
      Свети Јов је био праведан и поштен, и са својом децом, али и са онима за које је сносио одговорност ван своје породице. (Јов 29, 14-17). На исти начин, православни хришћанин је образац правде и непристрасности за своју децу, ублажавајући правду милошћу.
      Праведни Јов је био поштован и од старих и младих (Јов 29, 7-10). Православни мушкарци показују поштовање према својим надређенима, и на послу и код куће, али нарочито у Цркви, и задобијају поштовање своје жене и деце, не чинећи ништа што ће уништити ово, да их не саблазни.
      Светитељ је био постојан, сличан дрвету чије корење увек има воде (29, 19). Православни човек увек свесно тежи да избегне немир нашег јурећег друштва, схватајући потребу деце да имају сигурни осећај „места" и стабилности у својим животима.
      Свети Јов је био мудри тражитељ Бога и мудрости: Господ даде, Господ узе; да је благословено Име Господње. Православни Хришћанин такође тежи да се спокојно одмори у Промислу Божијем, чувајући живо своју посвећеност вери православној, и примењујући ово на своју породице према својој снази.
      Због свих ових духовних особина, свети Јов је био у стању да издржи ужасну патњу и невољу, и за последицу имао да је Господ благословио последњи део Јововог живота, чак још више од првог (Јов 42, 12). Ово је, дакле, прави пример за данашње мушкарце, који су често у искушењу да се повуку у пасивну самодовољност кад су суочени са тешкоћом и неприликом, који су превише спремни (и охрабрени од стране друштва) да напусте посао, жену, децу на најмањи каприц или тешкоћу. Овде је, дакле, Светитељ који може надахнути у савременом човеку потребу за стварним човештвом, пре него на притворну мушкост.
      „Благо човеку који се свагда боји; а ко је тврдоглав, упада у зло". (Приче Сол. 28:14)
       
      о. Алексеј Јанг
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ноћи између 6. и 7. августа 2020. године, непознати починиоци су покушали да изврше провалу у храм Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору. Разбојништво је откривено 7. августа, у јутарњим часовима, о чему је одмах обавештена сомборска полиција.   
      Увиђај су извршили инспектори Полицијске управе у Сомбору. Приликом овог разбојничког чина начињена је мања материјална штета. Управа храма Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору апелује на актуелне градске власти и надлежне органе унутрашњих послова да се у што краћем року открију починиоци овог дела и да се спречи даље пљачкање и скрнављење ове светиње и свих светиња у Сомбору.   Српска Православна Црквена општина Сомбор   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од александар живаљев,
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду
      29. маја 2020.     21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан.
      Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ.
      На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио  декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана.
        Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2:


      Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани.
      Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником.
      Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили.
       
      Свештеник Зоран Ђуровић
      ИЗВОР:
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
      VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...  
    • Од Ćiriličar,
      Познато је да је овај борац за демо(но)кратију пружио своје пипке свуда куда је могао по свету. Да преко својих (НВ)организација мења политичке и економске  системе, често их и руши; да се радо меша у образовне системе држава и сл.
      Знамо данас да је финасирао 5-октобарску револуцију код нас. Уместо Лењина нама су подбацили више партија; а уместо централизације све су распродали, али добили смо "демократију" и плату 250 евра (=цена око 6 радних сати у развијеним земљам). Лова за то је стизала из Будимпеште, у џаковима и актовкама. Ма какав он био, наш Председник државе, зајдено са целокупним државним врхом, укључујући комлетан комадни кадар војске Србије, изручен Хагу и послат по белосветским казаматима да робује "по командној одговорности". Војска је уништена; Црна Гора отцепљена као увертира да се КосовА отцепи - рачју - Србија је разорена у њеним темељима: политички, војно, економски. У свему томе Сорош је одиграо једну од кључних улога преко својих инсајдера којима је био "донатор".
      Данас је Виктор Орбан избацио Сорошеве организације из Мађарске. Влада Мађарске је водила отворену медијску кампању, тако јаку да се поред ауто-путева могло видети Сорошева слика на рекламним паноима и порука да купи прње. Затворили су му универзотет, тако да не може да школије младе комесаре за разарање и тровање других народа и држава, па и мађарског народа.
      Код нас? Код нас је то све другачује. Ми смо овисници од ММФ-а, Сорошеве НВО су кљчни фактори у креирању политичко-економског система.
      Све наведено су чињенице, па ако је тако, не треба бити никакав пророк или социолошки Ајнштајн да би се могло закључити следеће - Сорош има велик утицај у српском друштву. Но оно што је најчвршћа барикада за очување традиционалног и верског (а против чега се Сорош ори) јесте Српска Православна Црква. Било би наивно, лудачки наивно, веровати да он преко својих организација не жели или не покушава да утиче на СПЦ. Пошто је преко епископата то скоро па немогуће у неком ширем смислу, онда је то најлакше - по опробаном методу свуда и на свим пољима - преко црквеног образовног система.
      Сведоци смо проблема на ПБФ-у, а и тога да путем разних текстова, наступа у медијима и сл неки теолози полако проповедају неку врсту "либерализације духовности". Пошто се ради о јако сложеним темама, за обичан свет, па и за многе теологе, јако је лако вршити релативизацију неких предањских учења, посебно оних уско везаних за социолошке процесе у друштву. Мада, сва црквена учења, поред онтололошке, и те како имају и овоземаљску раван.
      Може се, дакле, закључити следеће: скоро је нееоспорно да Сорош жели утицај на српски образовни систем; зна се, јавна је тајна, да га већ има по неким факултетима, а можда и у САНУ-у - да ли је Православни богословски факултет имун на тровачки утицај овог човека и његових организација?
      Мислим да се треба покренути озбиљна расправа о овоме, али не само то, него изнети све чињенице ако постоје. Јер ако чемо имати "свете краве" које држе катедре или обнашају Чин додељене им од Цркве, и да не смемо ни да мислимо, камоли дапричамо о њима - леле нама. О овој теми треба, сматрам, баш на Сорошев начин транпарентно да се прича и износе аргументи, како би се спречило тровање наше деце која ће сутра бити духовне вође и учитељи нашег народа. Ако њих затрују лажним учењима, лажним етикама и лаћним друштвеним нормама - леле нама. Јер Цартво Божије се задобија на земљи.
      На крају: лично сам да се поодузинају СВЕ Службе СВИМ људима из Цркве који су/ако су имали било каквог свесног деловања на овом анти-црквеном, анти-српском, анти-народном пољу - за ради ових или оних интереса, идеолошких (јер то везе нема са теологијом) или личних.
×
×
  • Креирај ново...