Jump to content

Препоручена порука

Одрећи се свега што није милост и не желети милост.

Одбацити веровања која испуњавају празнину, ублажавају горчину. Веровање у бесмртност. Веровање у корисност грехова: etiam peccata. Вeровањe у провиђeњски ред случајeва – једном речју у „утeхе“ какве се обично траже у религији.

indifference-karl-greaves.jpg?resize=800

Карл Гривс, Равнодушност, 2013.

Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост.

Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло.

Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим.

Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће.

 

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Умеће читања нам је од Бога дато. Али, то умеће је само средство док циљ бирамо сами. За човека хришћанина циљ овог умећа јесте - Свето Писмо и ако га не читамо нама овладава непријатељ страшнији од свих - незнање и равнодушност према служењу Богу. А где ови непријатељи завладају хади се срце и замире живот.

 

А.Ткачов

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. 
        Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ, јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.   Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Машта стално ради на запушавању свих пукотина кроз које би могла да се пробије милост. Машта која испуњава празнину лажљива је до сржи. Она искључује трећу димензију, јер само реални предмети су у трима димензијама. Она искључује свестране односе.
       
      Покушати да се одреде ствари које, истински се догађајући, остају у неком смислу имагинативне. Рат. Злочини. Освете. Крајња несрећа. У Шпанији су стварно почињавани злочини, а ипак су они били слични обичним хвалисањима. Стварност која нема више димензија него сан. У злу, као у сну, нема вишестраних прочитавања. Отуда обичност злочинца. Плитки злочини као снови с обеју страна: од стране џелата и од стране жртве. Шта може бити страшније него умрети у грозоморности? Обожавање великих од народа у XVII веку (Лабријер). Била је то последица маште која испуњава празнину, што је нестало када је то исто почео чинити новац. Две ниске последице, али новац је још гори. У било којој ситуацији, ако се заустави испуњавајућа машта, постоји празнина (сиромашни духом). У свакој ситуацији (али некада по цену каквих падова!) машта може да испуни празнину. И зато просечна бића могу да буду заробљеници, робови и проститутке, да прођу кроз највеће патње и да се не очисте. Непрекидно обустављати у себи рад маште која испуњава празнину. Ако се прихвати било каква празнина, какав судбински удар може спречити да се воли свемир? Човек је уверен да што год се десило – свет је пун.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Време је слика вечности, али оно је и надоместак вeчности. Тврдица којем су одузели његово благо. То су му одузели замрзнуту прошлост. Прошлост и будућност, једино човеково богатство. Будућност која испуњава празнину. Некада и прошлост испуњава ту улогу (био сам, учинио сам). У другим случајевима нeсрећа чини мисао о срeћи нeсносном. Тада несрећнога она лишава његове прошлости (nessum magior dolore…).
       
      Прошлост и будућност уништавају спасилачки учинак несреће, пружајући бескрајно поље за парадирање имагинационим узлетима. Баш зато одрицање од прошлости и будућности јесте прво од одрицања.
      Време и пећина. Изићи из пећине, бити одвојен, почива на томе да се више не усправљамо према будућности.
      Начин очишћења: молити Бога не само у тајности пред људима, него мислећи да Бог не постоји.
      Поштовање према смрти: чинити све за оно што не постоји.
      Трајање, што значи векови за цивилизацију, године и десетине година за индивидуални живот, имају дарвинистичку функцију искључивања неспособности. Оно што је способно за све – јесте вечно. Само на томе почива вредност онога што се зове искуство. Али лаж је оклоп помоћу кога човек често допушта неспособности у себи да преживи у случајевима који би је, без тога оклопа, убили (тако, на пример, охолост у њему преживљава и поред понижења), а тај оклоп на неки начин гради сама неспособност, ради одбране од опасности (охолост пониженога човека баца га још више у унутрашњу лаж). У души као да постоји фагоцитоза: све што угрожава време, излучује лаж да не би умрло, и то у сразмери с опасношћу да ће умрети. Зато нема љубави према истини без пуног пристанка на смрт. Христов крст представља једина врата за сазнање.
      Време, строго узев, не постоји (осим садашњости као границс), а ипак, њему смо подложни. Таква је наша судбина. Подложни смо ономе што не постоји. Или се ради о трајању које се осећа пасивно – физички бол, чекање, жаљење, грижа савести, страх – или о времену ухваћеном у шаке – ред, метод, нужиост – у оба случаја оно чему смо подложни – не постоји. Али наша потчињеност постоји. Одиста смо везани нестварним ланцима. Време, нестварно, све ствари и нас саме заклања нереалношћу.
      Како се разликује имагинарно од реалног у духовној области?
      Треба више ценити реални пакао него имагинарни рај.
      Ради се, увек, о односу према времену. Изгубити илузију да се поседује време. Отеловити се.
      Човек треба да обавља чин отеловљења, јер је њега раз-теловила машта. Оно што у нама потиче од Сатане јесте машта.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Одрећи се свега што није милост и не желети милост. Одбацити веровања која испуњавају празнину, ублажавају горчину. Веровање у бесмртност. Веровање у корисност грехова: etiam peccata. Вeровањe у провиђeњски ред случајeва – једном речју у „утeхе“ какве се обично траже у религији.
      Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће.
       
      Извор: Теологија.нет
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост.
      Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло.
      Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим.
      Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће.
       
      Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
      Превод: Петар Вујичић
      Равнодушност Симон Вејл
×
×
  • Креирај ново...