Jump to content

Зоран Ђуровић: „Мало је само кад бију“ - Миодраг М. Петровић

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зоран Ђуровић: „Мало је само кад бију“ - Миодраг М. Петровић

 

Карао сам Петровића како Бог Драги заповеда, али му није било доста. Као да се примио на авинице!

            t2mR3G8.jpg

Шта ти је генетика!

 

Човек узе да напише: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав).[1] Тај текст је скоро идентичан са претходним, само што је додао од реченице: Нека се не мисли да мрзим римокатолике. Наравно да нам је јасно да не мрзи католике и филопаписте:))).

По очекивању, ништа није одговорио на моје приговоре, као што ни борбаши за неверу нису објавили мој текст. Нити су пак дали линк ка истом, да се случајно неко не саблазни какве глупости црно на бело пише МП. Његова племенитост је остала на ad hominem аргументима јер за боље не зна. Такође се није извинио, како обећа: Њега треба оставити да се тетура у самодоказивању пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити. Нисам имао илузија да ће се извинити иако сам објавио сведочанство познајем тај ментални склоп.

Настављајући у познатом стилу, пише: изјавивши лаж о томе да у Сопоћанима, односно у монографији В. Ђурића, наводно, не постоји фреска Немањиног сабора против јеретика, прибегао је новим лажима, написавши: „Та књига ми је поцепана на два дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да тражим и тај део и због лењости сада Петровић може да ми се смеје“. Замислите, књига му је „поцепана од употребе“, а други део исте књиге „не пргледа“ иако се представља као „иконописац“! Такве језуитске подметачине су за малу децу. Наука не трпи лажи, а његова „наука“ је сва проткана лажима. Таквима је Спаситељ упутио речи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините ... кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн 8, 44). Страна му је заповест апостола Павла: „Не лажите један другога...“ (Кол 3, 9). Као такав, нападно се намће да буде учитељ другима, у корист римокатолика, а на штету православља, у карактеристичном језуитском стилу. Признао је једну само своју лаж, написавши: „Овде је Петровић у праву“.

Као што је ћутао око сертификата да имам ОШ (Кафка би ми позавидео на тако нечему), тако ће и сада „јуначки“ ћутати. Ваљда нико нормалан неће помислити да сам сада узео да цепам књиге (или да сам у фото шопу урадио сертификат), урадих неколико речитих фотографија, па се МП обијају о главу речи које је изнео на име мог оца, јер зна да канони кажњавају клеветника казном која је предвиђена оном која би се наложила човеку који је оптужен. Ерго:

dQAczOQ.jpg

 

n2BIeXl.jpg

 

dbhAwQO.jpg

Дакле, раскупусана књига, а онда имамо и фотку са мном и истом у рукама, један селфи и благослов за часног МП! Исту фотографишем и пред компјутером, где је текст МП, па се види датум. То ја урадих као они кад траже откуп за неку особу па се фоткају са новинама. Ја их не купујем, али имам макину:

AMEEewN.jpg

То није једина моја раскупусана књига. Имам их мноштво. Овде прилажем: 1) Синајске иконе, 2) Теофан Грк од Алпатова и 3) Монографију Панселиноса.

YwRlmVS.jpg

rz2ph4V.jpg

4jEgboj.jpg

Није да су ми само уметничке књиге раскупусане, него и теолошке. Тако ми је у јадном стању Милаш, о Кирилу и Методију.

Sb82eYl.jpg

S4g6VV9.jpg

Милаш је најцењенији мој аутор од старијих писаца, иако се некад у нечему разилазимо, и кога сам понео са собом 2002 за Рим. Види се да је књига читана више пута. Он ми је посебно драг што је за разлику од МП имао здрав приступ канонском предању. Допуштао је и увођење жењених владика без сазивања васељенског сабора. Одбио је сулуди Орос из 1756 који је налагао прекрштавање католика. Признавао је валидност католичког крштења, они нису за њега били, као за МП нехришћани. Није се примио на Агиоритову новотарију о икономији, ствар која никад није постојала у Цркви, и по којој би се издала вера зарад неког снисхођења. А у догматима нема снисхођења, нема трговине. Тако би по Никодиму Агиориту ми примали у Цркву и на причешће особе које нису крштене, да их не би саблазнили! То је мени лудило мозга и никад чујено учење у Цркви Христовој.

Потпуно православно умује Никодим Милаш: „Толико је већ довољно било, да се њихово крштење правилним призна, јер учење православне цркве увјек је било и јест, да је свако крштење добро и ваљано, које је обављено у име св. Тројице, ма ко био онај, који га је обавио. Онај, који крсти није него оруђе, којим се Христос служи, да добије у своје царство човека. Ово оруђе само извршује чин, али од Бога благодат долази. Са овога само полазишта црква је могла да призна и признала је крштење такових јеретика, какви су били аријани и македоњани“ (Н. Милаш, Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 271-2).

Износећи из своје ризнице оно што једино има, а то је мржња, МП пише: Он, као и други екуменисти, Христове  речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), тумаче како уче римокатолици. Међутим, смисао тих Христових речи није „зближавање и обнова јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека“, како се покушало наметнути и најновијим „Предлогом Комисије за промену Устава СПЦ“. Јер у тако верујуће спадају римокатолици, протестанти и други хришћански јеретици.

Поред „прсле“ СПЦ и Симеон Солунски назива католике Црквом. МП излуђују те ствари, јер у његов човекомрзачки мозак не може да уђе да су и неки други Богу мили. Он тврди да су све ове формуле само ствар уљудног опхођења са јеретицима. Када би то било тако, зашто он не би назвао Папу Светим Оцем и цунуо му руку, како је радио св. Марко Ефески? Не, он је православнији од Марка и српских епископа који љубе Папи руку!

МП инсистира и на папоманским аспектима, које нико нормалан не може порицати, а ту је разлика између њега и мене, јер он нема критички отклон у вези својих промишљања, боље рећи тлапњи. Пише: Римски папа се не задовољава да у Цркви буде први само по части, него намеће да први буде и по власти, протежући ту власт и утицај на владајуће светом. Није без основа још за папу Николу I... речено: „Никола учини себе императором целога света“... А најдаље од свих отишао је папа Пије IX (1846-1878), изјавивши: „Предање сам ја“; папским декретом је обзнанио своју, и свих папа, непогрешивост; себе је изједначио са Христом, истакавши: „Ја сам пут, истина и живот“! Папство се јесте развијало, као и учења о власти патријараха, па је тако Александријски имао моћ у Египту врло сличну оној папиној на Западу. Но, није место да говоримо о примату. Питао бих Петровића да ми приведе ову лаж коју је ставио у уста папе Пија IX. Патолошки лажов мисли да сви наседају на његове фазоне. На ово се не би примио ни Влада Димитријевић.

Враћа се МП на језуитско представљање Светог Методија у београдском римокатоличком храму. Зоран Ђуровић својим пилићарским умом то правда речима: „Католици су скинули анатему са Методија“. Када, како и зашто? – питајте несрећног Ђуровића. Историјска је чињеница да је папа Стефан VI (896-897) „предао анатеми и Методија и његову науку“, петнаестак година после Методијевог упокојења (885). Тај исти папа је наредио да његовог претходника, папу Бонифација VI (896), изваде, после девет месеци лежања у гробу, затим да га обуку у папске одоре и поставе на трон да би уследила гнусна пресуда: одсекли су му прст десне руке, осудили га и бацили у Тибар.

Петровићева суманута теза је да су папе и католици анатемисали Кирила и Методија, и да су их се тек скоро сетили и рехабилитовали са циљем унијаћења наивних Трибала. Није историјска чињеница да је папа Стефан VI предао анатеми и Методија и његову науку. Реч је о спорном писму у коме папа штити Немце, а осуђује словенски језик у литургији. Веома је могуће да је Вихинг направио тај евентуални фалсификат. Документ у чију се аутентичност сумња (расплинули бисмо се када бисмо расправљали о овом писму), није историјска чињеница. Такође, овде немамо неку саборску пресуду Методију. Чак и да је овај морбидни папа анатемисао Методија, то не би имало никакве тежине, јер су се резултати битака за словенску службу мењали често. Али објаснити то, доктору који замењује личности, је немогућа мисија. Овде лупа да је Стефан ископао папу Бонифација VI, што је глупост, јер је реч о Папи Формозу († 4. април 896). Одсечена су му 3 прста десне руке са којима је благосиљао, а не један. Ето још једног показатеља да МП може бити научник само у артемита и чорбаша (Оболенски помену да су се богомили називали и торбашима). Замениш Коштуницу са Титом, то ти дође на исто. – О synodus horrenda сам писао на другом месту,[2] као и о незаблудивости папе,[3] али МП не чита те ствари па си дозвољава да препричава ловачке приче. Стефан је ископао Формоза који је био непријатељ сполетанаца, а пријатељ Германа. Реч је о странкама које су ратовале да би имале папу на својој страни.

У овом проблематичном писму читамо: „Били смо врло изненађени чути да је Методије био посвећен лажном учењу, а не изграђивању, непријатељству, а не миру. И ако је тако, као што смо чули, у потпуности одбацујемо његово лажно учење. Анатема за презирање католичке вере да падне на главу онога ко га држи; Ти и твој народ, према суду св. Духа, да сте невини, само ако неприкосновено држите веру коју проповеда Римска црква. А божанске службе и св. тајне и литургијске обреде, које је исти Методије усудио се вршити на слованском језику, што је он обећао заклетвом над светим моштима блаженог Петра, да неће чинити, никако да се убудуће ико усуди да их врши, одбацујући тако његово прекршење заклетве“.

Поред кондиционала (ако ствари стоје тако) у коме се јавља анатема, интересантан је детаљ помена заклетве над моштима, јер се прва служба на словенском извршила над Петровим моштима, док је папа Хадријан осветио словенске књиге у базилици Санта Марија Мађоре. Тако се чита у Житију Константиновом, гл. 17, што нам сугерише корелацију са овим „папиним“ писмом. Неко ту лаже, а ко, остављам вреднијима од мене да истраже.

Понављам, потпуно је небитно које папе су биле на страни св. Браће, а које против. Зависило је од тренутка, а не неке предвековне језуитске завере, како би сугерисао весели Петровић (језуити тада нису ни постојали). У поткрепу своје теорије завере, вели: Није Стефан VI једини папа који је бацио анатему на Светог Методија, кога су не само немилосрдно прогањали, него и у тамници држали заточена скоро три године због исповедања православне вере и богослужења на „варварском језику“, тј. на словенском. Сплитски римокатолички сабор (1059) својом одлуком само потврђује раније анатеме бачене на Светог Методија, проглашавајући га јеретиком. И поред свега тога, данас га бестидно представљају као свог свеца. Како то схватити? Ватикан своју црквенодржавну идеологију спроводи углавном у складу са оном језуитском: „Циљ оправдава средство“. Зато нимало чудно није то што много примера има да исти папа познијом енцикликом негира нешто што је ранијом другачије одлучио. „Православни“ свештеник Зоран Ђуровић је стручњак да такве папе иконопише и у „свеце“ проглашава.

Овај продавач магле олако прелази и преко својих изјава, јер хоће да назида своје пацијенте које назива православним верницима (Мт 23, 15: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе), па избегава да им напомене како су православне папе анатемисале Методија, као и православни сабори. Јер, иако морбидан и никако за пример, исти папа Стефан је био православни папа. Његов претходник, Формоз, је требало да оцени валидност хиротоније Стефана I, константинопољског патријарха, кога је Фотије неканонски рукоположио за ђакона (овај није имао тада ни 18 година), и оценио је то рукоположење невалидним, као и његов претходник папа Стефан V, а сам Стефан I, је као осамнаестогодишњак постао, по свргавању Фотија, патријарх. Волео бих да нам „строго православни“ Петровић објасни како је канонски валидно било свргавање Фотија и уздизање Стефана. Ово је био век хаоса који је владао Црквом и где се није знало ко пије а ко плаћа. Петровић је мало више потегнуо, па ни не разликује протагонисте, а камо ли да разуме динамику ових процеса.   

Методије је био осуђен, иако не лично, на православном сабору у Сплиту још 925, на коме су учествовали и српски великаши. Православни Папа Јован X, приговара далматинским епископима ширење кривог учења неког Методија, односно литургије на словенском, јер ако припадају Риму, сакраменти се требају „обављати на латинском језику, а не туђем“. То се после кодификује у канону X: Ut nullum episcopus nostrae prouinciae audeat in quolibet gradu Sclauinica lingvia promouere; (poterit) tam(en) in clericatu et monachatu deo deseruire. Nec in sua ecclesia sinat eum missam facere; praeter si necessitatem sacerdotum haberet: per supplicationem a Romano pontifice licentiam ei sacerdotalis ministerii tribuat. Дакле, не може да се врши литургија на словенском, и за то се треба тражити посебан допуст од папе. Глагољаше нису могли рукополагати. Сплитски сабор 928 не расправља уопште о словенској литургији. Она пак опстаје и у следећем веку, јер се поново „сплићани“, односно Латини, боре против ње. Имамо у Томе Архиђакона записано да се држи сабор далматински (сплитски, крај 1059 или почетак 1060), где се забрањује „да се нико убудуће не усуђује да врши богослужење на словенском језику, него само на латинском и грчком, нити да се ико из тог реда унапреди на свештени степен. Јер су говорили да су готичка слова измишљена од неког јеретика Методија, који је много лажи против католичке вере написао, због чега је Божијим судом, веле, био наглом смрћу кажњен“.

Овде је била чиста пропаганда за остваривање латинских циљева, а која се користила пучким незнањем ствари, као што и шарлатан Петровић ради са чорбашима, па се Методије повезује са аријанцем Улфилом. Нема благе везе, али је то исти шарлатански метод који је функционисао у то доба као и код Петровића. Видимо да он мења имена људима како му падне на памет. Док буде овог света, биће и шарлатана као ових сплићана и Петровића. Забрану словенског је потврдио папа Никола II (1061), као и после папа Александар II. Успут су опсесивно забрањивали жењење свештеника, као и ношење браде. Но, на овом сабору немамо канонску осуду Методија као јеретика. И то је потпуно небитно, јер су веселом Методију лепили анатеме или светачки статус како је ко хтео. Тако и Петровић анатемиса Методија на овом сабору, иако то не пише нигде у актима. Лупати или лагати, Петровићу је ласно.    

Наш чудни доктор не разуме ни ситуацију у којиј су се нашли најпре св. Браћа, тако да не може да разуме ни потоње историјске развоје. Браћа су послата из Византије у област (Велика Моравска) која је канонски припадала Салзбургу, а папа је имао претензије над њом. Кирило није био презвитер, док је Методије био игуман, али вероватно свештеник, јер је бесмислено слати у мисију људе који не могу да врше литургију. Фотије није могао послати епископа, јер би тиме нарушио каноне и упао на туђу територију, али се један презвитер могао провући. Ко зна са каквим документима. Знајући да папа жели ове области под својом директном јуриздикцијом, Браћа иду у Рим, иако је папа Никола већ био анатемисао Фотија. Тамо је папа Хадријан II рукоположио, после Кирилове смрти, Методија за Архиепископа. Претходно су, највероватније, рукоположени њихови ученици за презвитере, а не за епископе. Сам Кирило није био у добрим односима са Фотијем, кога је вероватно поразио у диспути око природе душе, као што је поразио патријарха Јована Граматика око икона. Питање је било банално, односило се на јуриздикцију. Када Немци узимају да суде Методија, он одговара, као прави папофил: „Ако бих знао, да је ово ваша област, овде не бих проходио, али то је област римске катедре св. Петра“. Он је био папски клирик. Тада су га рашчинили и пребили. Све у молитвама светих отаца. Шамарали и пљували. То је почетак 871. Био је 2 и по године отприлике у тамници. Папа Хадријан га је пустио низ воду. Тек са интервенцијом папе Јована VIII, ослобађају га.

МП се не зауставља на папама, него тврди како су Браћа омражени и сада од католика: У Карловцу је постојао храм посвећен Ћирилу и Методију, који су подигли, још у време аустроугарске владавине, римокатолици који су били свесни свог порекла и своје „старе вере“ какву су и проповедали словенски просветитељи и равноапостоли. Усташе су тај храм за време Другог светског рата затвориле, да би после рата био срушен. За време Другог светског рата срушен је и храм посвећен Ћирилу и Методију на Вису (грађен 1923 – 1933). На другој пак страни, у Србији, од 1919. до 1941. године само у Београду саграђено је шест римокатоличких храмова. Православни Срби се нису светили због варварског хрватског пљачкања, рушења и паљења њихових храмова по Хрватској, Срему и другде. Не треба објашњавати о чему то говори. А плаћеник римокатолички, Зоран Ђуровић, све што ради, ради у њихову корист, лажући и себе и друге. Лаж му је срасла за срце и неконтролисано се множи.

Немају католици ништа против Браће. Имају усташе против Срба. Ту Петровић замењује тезе. У току Другог светског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. Католици немају ништа против Светог Духа, усташе имају против Срба. Глинска црква је била посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Католици немају ништа против Марије, усташе имају против Срба. Као дете сам био тамо да гледам филмове, јер су подигли биоскоп. Да се затре спомен на злочин.

Незналица ме пита: Када, како и зашто је скинута анатема са Методија? Видели смо да никад није официјално ни бачена анатема на Методија. Спомен св. Кирила и Методија под 9. март је унео кардинал Цезар Бароније у Римски Мартирологиј (Martyrologium Romanum ad novam kalendarii rationem et ecclesiasticae historiae veritatem restitutum... auctore Caesare Baronio Sorano. Venetiis, 1587, стр. 114-117). Они нису пали с Марса, тако да је поштовање постојало од пре, а везано је за мошти Кирилове у цркви св. Климента. Латинско поштовање имамо практично од саме смрти Константина Филозофа, Кирила великосхимника. Житија се пишу по смрти Методија. У словенском свету они имају култ јако брзо. Код католика се развија нарочито од XIX века, а везано је и за развој националних свести код словена. Грци су ту гори од католика јер они су први храм који су Бугари у Солуну подигли Браћи, по присједињењу града Грчкој краљевини, 1913 укинули. Тек 1957 Браћа улазе у Грчки календар. Вероватно су зли језуити и тамо роварили!:)))

 

ПС. Чорбаши су објавили и текст: Мр Млађан Цуњак: Да ли на фрески „сабор немањин” у ариљу имамо приказане богумиле?,[4] не би ли тиме поткрепили МП-а. Ћорав посао, јер је Цуњак ово писао јако давно, не имајући у виду оно што ја мислим, и у сваком случају би било интересантно када бисмо се попричали о тој фресци. Цуњко, како га зовемо, је мој кућни пријатељ, био је мој парохијанин у Смедереву и наручио је био неколико слика од мене. Ишли смо на славе један другоме и овако се дружили. Били смо заједно на „поклоњење“ Папи. Он није историчар уметности, како га борбаши за неверу погрешно представљају него теолог и археолог. Радио је у Археолошком у Смедереву. Овај текст му је танак и сигурно је да би написао другачији када би прочитао оно што сам већ незналици Петровићу био аргументовао.

  

 

Ава, Рим, 8.12.2018.

 

[1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав). Среда, 05 децембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11211/1/.

[2] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44712-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-1756/&page=154

За мржњу не требају разлози 

У уводном тексту сам образлагао како је орос Цг1756 мотивисан чистом мржом и никаквом теологијом. Показаћу следећим примером како исти механизам важи и у КЦ и никаква правила се тада не поштују. Мржња је јача од било ког канона.

Папа Стефан VI, изабран маја (?) 896, устоличење између 26. априла и 11. јуна 896, † Рим, октобар 897. Изгледа да је био римског порекла. Наименован 891 за епископ Анањија од папе Формоза, можда против своје воље, јер то искључује из избора за епископа Рима. Пре него што је легитимни цар Арнулф Корушки могла да утиче на папску номинацију Стефана је поставила про-Сполетска странка, која је тада била доминантна у Граду. Иако испрва признаје Арнулфа царем, касније фаворизује Ламберта II. Наиме, папа Формоз, је рукоположио за владику Стефана, крунисао Арнулфа, а после и Ламберта, јер га је прогурала његова мајка Агелтруда. Она је Стефана и подсетила ко је газда у Риму. Зато Стефан иде за Ламбертом.

Јануара 897, највероватније под притиском Ламберта и Агелтруде, Стефан врши процес, познат као сабор над лешом(synodus horrenda), над покојним папом Формозом, за светогрђе и издају, а према коме је сполетска породица гајила дубоко мржњу. Проглашен је кривим за низ злочина:  попео на папски престо уз подршку про-германске партије, против које су били сполетанци; постављен за папу, иако је већ био епископ Порта; кршење заклетве који је дао папи Јовану VIII, да би му се укинула екскомуникација, да никада неће крочити у Рим.

Формозово тело је ексхумирано, обучено у папске одежде и постављено на престо у Латеранској базилици да одговара на оптужбе. Једино прихватљиво објашњење за такав поступак може се наћи у германским правним поступцима, где је за процес потребно било присуство corpus delicti, у овом случају леша.

Фердинанд Грегоровиус, немачки историчар из 19. века описује тај процес и вели о осуди мумије: „Синод је потписао акт о свргавању, проклео папу заувек и одредио да сви они којима је он дао свештеничко намештење, морају да се поново рукоположе. Одежде су здрали са мумије, одрубљили јој три прста десне руке са којима су Латини по обичају давали благослов, и уз варварске крике, избацили су тело из ауле; вукли су га по улицама, и међу крицима руље, бацили га у Тибар“.

Кратак понтификат Стефанов је одређен овим синодом, као и присилним оставкама неколико бискупа које је рукоположио Формоз. Тај процес је изазвао неколико месеци касније народни револт у целом Риму, са повратком про-германске струје и таласом огорчења за освету око лудачког акта. Папа Стефан је заробљен, свргнут и затворен у Анђелску тврђаву, где је у октобру исте године 897 задављен. Његови посмртни остаци ће бити сахрањени у Светог Петра после 10 година.

Ми смо склони да мислимо како се правила и канони поштују без обзира на ситуације. Овде видимо да Стефан наново рукополаже већ рукоположене, што је св. папа Григорије Велики изричито забранио. Нема понављања крштења и рукоположења. Стефан ово флагрантно крши. Све му се обило о главу. Но, мене не интересује Стефанова зла судбина, него факат да се јасна црквена одредба крши из чисте мржње. И то чини папа који је неканонски изабран, као и симониста Кирило 1756.

[4] http://borbazaveru.info/content/view/11214/1/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Карао сам Петровића како Бог Драги заповеда, али му није било доста

Да неупућени не би били саблажњени, "карао" значи грдио... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Поуке.орг инфо рече

Да неупућени не би били саблажњени, "карао" значи грдио... 

А на бугарском значи одвести неког колима. Тако Краси Богарин рече мојој жени: Сузи јас те карам за Анцио:D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 9.12.2018. at 22:33, Поуке.орг инфо рече

Да неупућени не би били саблажњени, "карао" значи грдио... 

Матичин речник: карати, кара.м несврш. 1. а. викати на кога, грдити, прекоравати. — А кад би дошао, онда га је карала. Бег. б. исказивати
о коме неповољан суд, нападати, осуђивати. 
Много те браћа [фратри]:)) карају и оптужују да си свјетовни човјек. Андр. И. 2. кажњавати. — Свуда каж'те како Србин кара дивљи зулум туђих господара. Војн. Савјетовао што не ваља радити и што посигурно карају и људски и божји закони. Јел.
~
се 1. повр. — Шта радим? —. одмах се прене Липовац и стане се у мислима карати. Иеак. 2. уз. повр. — И она се с деверима кара. Вес. фиг. Ту се хлађан поток с Фрушкогорко.ч кара. Јакш. Ђ. 3. (на кога) необ. в. карати Џ). — Мајко моја стара, не дај боги да се на ме кара! Змај

Нема "младелачког" смисла. 

Има и каштигати, -ам сврш. и несврш. = каштиговати казнити, кажњавати. — Кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне два--три пута својим гвозденим напрстком. Јакш. 23

У неком новом допуњеном издању писаће: Тешко човеку кога Ава узме да каштига!:))
 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Ivo Andrić: Fra Serafin i Rasimbeg

Slušam te, a jednako mislim: kakav bi mujezin mogao biti od tebe; ne bi bilo takvog odavde do Šama. Glas bi ti se čuo na sahat hoda; izdaleka bi svijet dolazio da te čuje. I neka ti nije što krivo, ali kad te tako slušam, ja uvijek u sebi zažalim što si u toj vjeri i što se ne poturčiš

790x450andric-serafin.jpg

Fra Serafin se otisnuo i reda stare priče i dosetke, koje uvek izgledaju kao nove i nepoznate, i meša ih sa novima koje se sada, ovog trenutka, u njegovoj glavi rađaju i slažu. Župnik ga podseća na pojedine priče.

– Ispričaj nam, vjere ti, ono kako te je onaj tvoj Rasimbeg nudio da se poturčiš.

– Nemoj da mi diraš u Rasimbega, pokoj mu lijepoj duši po njegovom zakonu. Nije bilo onakvog čo'jeka nadaleko i neće ga biti skoro.

Fra Serafin govori to ozbiljno, dubljim i malo zamagljenim glasom, sklapajući ruke nad ugašenim čibukom. Ćuti jedno vreme, pa onda sam počinje tu priču.

Jedne večeri piju, na zelenom zaravanku kraj Ukrine, fra Serafin i Rasimbeg iz Dervente. Rasimbeg je lep čovek već zrelih godina, po prirodi uzdržljiv ne samo prema ljudima nego i prema svemu oko sebe, a tvrd prema sebi samom, i ohol zbog svoje uzdržljivosti i tvrdoće. Jedan od onih što biraju s kim će sesti i ne zaziru od samoće. Fra Serafin spada u onaj mali broj ljudi koje Rasimbeg često priziva i gosti, i sa kojima je otvoren i živ isto onoliko koliko je uzdržljiv i odbojan prema većini.

Zavezli dobro u razgovor i piće. Kako mrak pada i tanka magla počinje da se hvata oko vrba, fra Serafin postaje teži i ćutljiviji. Zamišljen, sedi oborene glave i rasejano mrvi hleb pred sobom. Rasimbeg poznaje to ćutanje i čeka strpljivo da fra Serafin zapeva. I zaista, u jednom trenutku on počinje da pevuši, a zatim digne glavu i pusti malo jače glas, svoj sjajni i slatki tenor koji ni posavska rakija ni trebinjski duvan zadugo nisu mogli da načnu.

Tako je i ranije bivalo, ali večeras je pesma tronula Rasimbega naročito. Kad je fra Serafin završio, obojica su jedno vreme ćutala. U tišini se čulo kako se voda kida i rasipa o vrbovo pruće. Prvi je progovorio Rasimbeg i malo šaljivo, malo zamišljeno rekao ono što još maločas ne bi ni pomislio da kaže.

– Slušam te, a jednako mislim: kakav bi mujezin mogao biti od tebe; ne bi bilo takvog odavde do Šama. Glas bi ti se čuo na sahat hoda; izdaleka bi svet dolazio da te čuje. I neka ti nije što krivo, ali kad te tako slušam, ja uvijek u sebi zažalim što si u toj vjeri i što se ne poturčiš.

I uzdržljivi čovek se naglo zaustavi u govoru i pređe u glasan smeh, bojeći se da ne uvredi prijatelja. Smejao se i fra Serafin. I tek kad se smeh malo sleže, on progovori nekako ozbiljno i dubljim glasom.

– Ama, pravo da ti kažem, prijatelju, i sam sam nekad na to pomišljao. Velim, ova naša vjera i ova moja tekija takve su da zabranjuju sve što ja volim, a traže sve ono za što ja nisam. Nisam, brate, pa nisam. Gone mene ove moje starješine, kroz iglene uši me proćeruju, a ja se i branim i otimam, pa ne znaš ko je s kim na većoj muci, oni sa mnom ili ja sa njima. Pa bolje, velim, da idem u drugu vjeru, da odlakne i meni i njima. I taman ja tako jednom mislim i premišljam to, i u tim mislima zaspim. Kad – šta ćeš vidjeti! – iziđe mi na san Isa pejgamber, slava mu i milost. Ne govori ništa, a gleda me, gleda i kreće glavom, isto kao da kaže: „Serafine, Serafine, opaki sine, zar ti misliš da ja ne vidim šta ko misli?“ Prepadoh se ja; priđoh mu ruci, klekoh, i sve mu kažem po istini što sam naumio. Oborio ja glavu i čekam šta će biti. Kad ono – ništa. Osmjelim se ja i pogledam onaj sveti obraz, a on vedar; jest da mu se ćelo malo mršti, ali usta mu se smiju. Kad to vidjeh, dignem ti se odmah i ja, a on jednako maše glavom.

– Fra Serafine – veli blago – dolaze meni odavno glasovi o tebi, i mnogo te braća karaju i optužuju da si svjetovni čovjek i da po svom životu nisi pristao ni za običnog kršćanina a kamoli za fratra i duhovnika, nego više za Turčina. Samo jedno ti priznaju svi: da si bistar i pametan. Ali sad ja vidim da nije tako, čim si kreno da mijenjaš vjeru. Šta će to tebi? I u svojoj sadašnjoj vjeri ti nit postiš nit se kako treba Bogu moliš, pa nećeš ni u novoj. A što se života tiče, i ovako živiš manje-više k'o Turčin. Pa što ćeš se turčiti? Takvih saroša i meraklija kao ti ima dosta među Turcima, ima nadasve onaj tvoj Rasimbeg; niko ga preteći ne može. Pa šta ćeš tamo? Ostani gdje si! Nek se nađe jedan takav i među fratrima.

I sve mi tako govori i savjetuje me, ne može biti ljepše. Tebi se, kaže, isti račun fata. I ovako nit si Turčin ni pravi fratar, nit možeš biti, pa kad si taki, i kad te zemlja drži i božja milost trpi, bolje ti je ostati napola Turčin među fratrima, nego biti napola fratar među Turcima.

A ja se sav smekšo i skrasio, pa hoću da mu priđem ruci i da zamolim oproštaj, ali on se brani i vidim nimalo se ne ljuti na mene.

– Neka, neka, živ bio, živ bio, ne treba!... Pa se prignu malo i kaže mi tiho, na uho: Ako ćeš pravo da ti kažem, fra Serafine, ono ta stvar s vjerama i nije važna 'vamo u nas, na ovom svijetu, kao što je tamo – u vas, pogotovo u Bosni. Ovdje se, ako ćeš pravo, i ne pita ko je koje vjere, nego kakav je po srcu i po duši. Po tome mi sudimo. – Eto, ja ti rekoh to, jer si i ti bio iskren prema meni, ali ti ne kazuj ovo nikom, jer ti to u Bosni i onako živ čo'jek ne bi vjerovo, a možeš rđavo proći.

Tu ti se ja probudim, moj Rasimbeže, premro od straha, a kako i nećeš kad živ čo'jek razgovara s pejgamberom. I nisam o tom nikad nikom riječi kazo do tebi večeras.

Tako ja ispričam rahmetli Rasimbegu priču o svom turčenju, a on se odmah složi sa mnom i samo me udara po ramenu i viče kroz smijeh:

– E, jesi Serafija, jesi!...

Svi se smeju, iako je to svaki od njih možda i nekoliko puta čuo, jer su Serafinovi glas, mimika i pokreti takvi da čovek svaku njegovu priču može uvek ponovo da sluša, kao dobar muzički komad.

Posle te priče o Rasimbegu, fra Serafin se uozbilji. Oborene glave gledao je nekoliko trenutaka površinu vina pred sobom, a onda podiže čašu ćutke i ispi je naiskap, kao što se pije nekom za dušu.

Ulomak iz Andrićeve pripovijetke Proba; Ivo Andrić, Pripovijetke, Matica hrvatska u Sarajevu, FMC Svjetlo riječi d.o.o. Sarajevo, Sarajevo, 2007, str. 178-181

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, o. Miroljub рече

fra Serafin i Rasimbeg

Суперт је прича, хвала ти на њој! 

Изнервирах неђе о. Саву Јањића, а он написа: Што ти лепо не пређеш у католике, па да нам се душа одмори!:))12:smeha::)) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Zoran Đurović рече

Суперт је прича, хвала ти на њој! 

Изнервирах неђе о. Саву Јањића, а он написа: Што ти лепо не пређеш у католике, па да нам се душа одмори!:))12:smeha::)) 

 

Никако! Шта да будеш? Напола авва међу фратрима и напола фратар међу аввама? Таман посла!

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
      17. јул 2021.
      Дана 16. јула 2021. године у Подгорици одржан је редовни састанак Правног савјета Митрополије црногорско-приморске коме су присуствовали чланови Савјета, као и митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи захумско-херцеговачки Димитрије и новоизабрани епископ будимљанско-никшићки Методије.
      На састанку су разматрана текућа правна питања укључујући и питање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе о коме се води дијалог међу уговорним странама са циљем да исти што прије буде усаглашен и потписан.
      Све медијске спекулације и манипулације којих је било и има напретек могу само нанијети штету поменутом дијалогу између Цркве и државе који, по мишљењу Правног савјета, иде ка позитивном и очекиваном исходу.
      Координатор Правног савјета Митрополије
      протојереј Игор Балабан
       
      https://mitropolija.com/2021/07/17/pravni-savjet-mitropolije-medijske-spekulacije-i-manipulacije-samo-stete-dijalogu-crkve-i-drzave-o-temeljnom-ugovoru/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона.

      На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“.
      Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић.
      На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској.
      Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 1. јула 2021. године у Патријаршијскoм двору у Београду највише црквено одликовање, орден Светог Саве, генералном директору Радио-телевизије Војводине др Миодрагу Копривици и Јавној медијској установи Радио-телевизија Војводине.

       
      Пригодној свечаности у Престоној дворани, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода, преосвећеном господом епископима зворничко–тузланским Фотијем, сремским Василијем и крушевачким др Давидом, као и Епископом бачким г. др Иринејом, присуствовали су сарадници и чланови породице г. Копривице.
      У обраћању на почетку свечаности, патријарх Порфирије је истакао осећање личне радости, јер је у прилици да изврши одлуку о одликовањима која је донета још за време служења његовог приснопамјатног претходника, патријарха Иринеја. Патријарх је истакао да је успешна професионална каријера г. Копривице обележена не само изванредним резултатима у важним предузећима и установама која је водио, већ и сталним трудом да у свему буде заштићен интерес српске државе, српског народа у целини, а нарочито Српске Православне Цркве.
      Исто тако, српски Првојерарх је потсетио на чињеницу да је у одређеном смислу Радио-телевизија Војводине пионир у свету медија — и то не само у Србији, већ и на просторима бивше Југославије, јер је прва успоставила искрену и плодну сарадњу са Црквама и верским заједницама, започету пре 30 година серијалом „Буквар Православља“. Светејши Патријарх је истакао да су кроз тај серијал, који је био нешто истински ново у телевизијском свету, истине вере представљене телевизијским гледаоцима на сасвим нови и оригинални начин, као и кроз продукцијску сарадњу РТВ и Српске Цркве, представљене кроз ТВ Продукцију епархије бачке, кроз коју је  Црква ступила у јавну сферу, да о себи и својој вери проговори слободно, сама за себе и својим језиком, као и да се без посредника обрати верујућима, али и широј публици.
      Нагласивши да је додељивање ордена Светог Саве признање за вишедеценијску сарадњу са Српском Православном Црквом, али и за отварање медијског простора за друге Цркве и верске заједнице, поготову за могућност да Црква може да се изрази својим гласом, Патријарх је указао да за све то посебне заслуге припадају г. Миодрагу Копривици.
      У име јавног медијског сервиса Војводине орден Светог Саве из руку Његове Светости Патријарха  примио је уредник г. Горан Ерор, који је, у име свих запослених, захвалио српском Првојерарху и Светом Архијерејском Синоду, нагласивши да му је изузетна част да прими високо одликовање у име медијске куће која емитује програм на 15 различитих језика — и која је не само у комуникативном, већ и у техничком смислу једна од најсавременијих телевизија на нашим просторуима. Према његовим речима, додељивање ордена Светог Саве Радио-телевизији Војводине је потврда да се та телевизијска кућа налази на исправном путу. С друге стране, он је додатно захвалио Српској Православној Цркви што својим сведочењем, својим друштвеним ангажманом и деловањем, посебно кроз програме твом медијском сервису, уопште медијски простор чини чистијим.
      Генерално директор Радио-телевизије Војводине г. Миодраг Копривица, обративши се непосредним и искреним речима Патријарху српском Порфирију и окупљеним архијерејима и медијским делатницима, нагласио је како је изузетно почаствован орденом светога имена који му је додељен. У срцу радостан, али истовремено и помало уплашен, како је искрено исповедио, доживео је изузетну част да из руку српског Патријарха и Епископа бачког Иринеја — из руку људи са којима је читавих 30 година радио и сарађивао — као потврду и признање свога залагања прими велико одликовање. Директор Копривица се присетио својих предака, који су топониме у крајевима које су насељавали давали по имену Светога Саве, и у том смислу подвукао и одговорност коју такво признање са собом носи.
      Поред захвалности патријарху Порфирију и епископу Иринеју, г. Копривица је посебно захвалио и свим другим сарадницима — свим националним радницима са којима је радио од Хиландара на Светој Гори до Сентандреје и Печуја у Мађарској, колегама са Телевизије, а напослетку и онима чија је подршка била кључна — члановима његове породице. Како је подвукао, у времену када је породица нападнута, та је подршка најдрагоценија. Закључујући своје обраћање потресним речима да је примањем високог одликовања обавезан да и убудуће ходи стопама Светога Саве, г. Копривица је на дар Патријарху српском Порфирију и Епископу бачком Иринеју предао библиофилско издање дела Захарије Орфелина Историја о животу и славним делима владара Петра Првог из 1772. године.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архимандрит Јован Радосављевић који се упокојио у Господу на празник Сабора Светог Архангела Гаврила, 8. априла, према сопственој жељи почива на монашком гробљу манастира Лелић, крај Аве Авакума, дугогодишњег игумана Светониколајевске обитељи, који је земаљски скончао истог дана пре три године. 
      Уз саслужење више свештенослужитеља из више Епархија СПЦ, Заупокојеном Литургијом овога јутра (10. април), началствовао је Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, у чијој је Епархији последње године монашког живота провео архимандрит Јован, уз браћу архијереје: Његово Преосвештенство Епископа крушевачког г. Давида и Његово Преосвештенство Епископа нишког г. Арсенија. После Светог јеванђеља беседио је Епископ крушевачки Давид који је истакао да је за нас кључно сазнање да смо сви Божја творевина, да смо људи, али да је смисао живота оличен у очекивању Онога пред кога ћемо изаћи на суд. Са тим сазнањем живео је архимандрит Јован чији живот Епископ Давид оцењује као пример верности Господу, али испуњен бројним тешкоћама и искушењима. „Његов дуг земаљски живот био је испуњен патњама и страдањима, изнео је свој крст јасно и богобојажљиво“, посведочио је Епископ Давид.
       
       
      Након литургијског сабрања одслужен је помен крај одра архимандрита Јована. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј уз саслужење поменутих Епископа, као и викарног Владике мохачког г. Исихија. У међувремену су се сабору прикључили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Помен је одслужио и Патријарх Порфирије. Пред почетак монашког опела дошао је и Епископ Јован Пурић. Уприличена је литија око манастирске цркве, а опело у летњем олтару је служио Патријарх Порфирије уз саслужење поменутих Епископа и великог броја свештенослужитеља. Беседио је Патријарх Порфирије који је нагласио да је Господ архимандрита Јована позвао Себи кад је отац Јован био најспремнији. Од његових бројних лепих особина издвојио је смирење и скромност, подвлачећи да је у свом дугом животу доживљавао и бројне увреде и понижења, која је носио као радост и благослов Божји.

      Након Патријарха Порфирија беседио је и Владика Иринеј који је подвукао да је архимандрит Јован угађао Богу, служио му верно и посвећено, као и да је његов живот био у знаку Крста и васкрсења. Себе назива његовим скромним и недостојним учеником, али и духовним сином оца који је био саборни човек, негујући у себи црквену свест.

      Окупили су се и бројни верници, а међу њима је и др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије, као и градоначелник града Ваљева Лазар Гојковић. Приређена је трпеза љубави.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
×
×
  • Креирај ново...