Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Епископ Димитрије: Писмо свештенству и монаштву Епархије ЗХиП

Rate this topic

Recommended Posts

Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње,

По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем:

  1. да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника.

     

  2. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу.

Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе  како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави.

Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа).

Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности.

Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши  у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)?  Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2).

Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13).

Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању  оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13).

  1. Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима.

Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности.

Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно,  о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва  и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21).

*

На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење.

Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу.

 

ПИСМО У ПДФ

 

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Поуке.орг инфо Потпуно се слажем да одавно нисмо читали овакве духовне и конкретне и неопходно потребне савете и директиве наших епископа.Можда још од доба патријарха Германа.Многи епископи су се бавили свим и свачим а да нису ни посећивали парохије које су има поверене.За мене је ово пастирско писмо Божији знак да ствари долазе на своје место.АКСИОС АКСИОС АКСИОС

На многаја љета оцима нашим патријарху Иринеју и епископу Димитрију.

СЛАВА БОГУ И ХВАЛА МУ ЗА ОВО.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Августин рече

@Поуке.орг инфо Потпуно се слажем да одавно нисмо читали овакве духовне и конкретне и неопходно потребне савете и директиве наших епископа.Можда још од доба патријарха Германа.Многи епископи су се бавили свим и свачим а да нису ни посећивали парохије које су има поверене.За мене је ово пастирско писмо Божији знак да ствари долазе на своје место.АКСИОС АКСИОС АКСИОС

На многаја љета оцима нашим патријарху Иринеју и епископу Димитрију.

СЛАВА БОГУ И ХВАЛА МУ ЗА ОВО.

Последње што је било, а да је овако директно говорено од стране наших Епископâ јесте беседа владике Давида у манастиру Љубостиња, бар онога чега се сећам, а то је било већ пре 6 година.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Драгана Милошевић рече

Не прочитах скоро ништа охрабрујуће

 

Охрабрује и теши чињеница да је владика Димитрије драговољно, у духу пастирске љубави и искрене бриге за своје свештенство, монаштво и епархиоте, написао ово мирно писмо, указавши речником керигме, и у Христу достојанствено, на постојеће или могуће обесхрабрујуће појаве, испуњавајући тако новозаветне заповести "утешавајте једни друге овим речима" (Прва Сол. 4:18) и "зато се тешите узајамно и изграђујте један другога, као што и чините" (Прва Сол. 5:11), да њихово понашање и слобода "не постане спотицање слабима" (Прва Кор. 8:9).

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.       Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“     Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику.   ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ
    • By Поуке.орг - инфо
      На празник Вазнесења Господњег мноштво вернога народа Новога Сада сабрало се 15/28. маја 2020. године у Световазнесењском храму на Клиси. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке.   Звучни запис беседе   Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је оправдано народно име данашњег празника – Спасовдан. У самом том називу исказана је суштина и смисао празника. Када кажемо Вазнесење Господње – то је опис самог догађаја, онога што су ученици, апостоли доживели, чега су били сведоци, али то је догађај који сведочи о пуноћи спасења рода људскога и творевине Божје. Овај свети храм данас слави своју славу и ми сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављамо Господа Који се вазнео на небо, вазносећи и нас – уколико смо Његови, уколико у Њега верујемо, Њему се молимо, Њега призивамо. У Његовој Личности и ми смо вазнесени, и ми смо не више – како каже Свето Писмо – туђини него домаћи Божји, укућани Божји, житељи Новог, Небеског Јерусалима, поучио је Епископ бачки.        У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Светониколајевског храма у Новом Саду Огњена Верића у чин презвитера.   Благосиљани су славски колач и кољиво, а потом је, у порти Световазнесењског храма на Клиси, откривено спомен-обележје блаженопочившем владици будимском Данилу Крстићу.     О архијереју Српске Православне Цркве – великом духовнику, научнику, професору, говорили су Епископ бачки г. Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе.   Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада   Звучни запис обраћања г. Синише Јокића   Говорећи о владици Данилу, Епископ бачки је истакао да је блаженопочивши архијереј један од највећих теолога 20. века. То је, нажалост, познатије у другим помесним Православним Црквама него у нашој, Српској Цркви. Школовање своје је завршио најпре на Институту Светог Сергија у Паризу, онда је био у Америци, где је даље учио од проте Георгија Флоровског, који је такође уз нашег светог Јустина Поповића био други најзначајнији теолог протеклог века. Владика је пронео име Новога Сада широм хришћанскога света, а самим тим и име своје родне Клисе. Данас почива на другом месту, али кроз ово спомен-обележје он подсећа и вас све на своје присуство овде, нагласио је владика Иринеј.   Звучни запис обраћања владике Иринеја   На предњој страни постамента исписан је текст: „Епископ будимски др Данило Крстић, 1927 – 2002, од Клисе до Харвардаˮ, док је на доњем делу постамента текст: „Захвални Клисаниˮ. Спомен-биста је уметничко дело признатог вајара Ђорђа Лазића.     Епископ будимски Данило Крстић рођен је 1927. године у Новом Саду, а упокојио се у Господу 2002. године у Сентандреји.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Поуке.орг - инфо
      На Празник Вазнесења Господњег-Спасовдан у четвртак 28. (15) маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије богослужио је у Храму Вазнесења Господњег у селу Врточу на Спасовини, у Храму који прославља своју славу.   Звучни запис беседе   Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Саша Црљић, Синиша Сердар, протонамјесник Никола Аркула, презвитер Савко Плавшић и протођакон Немања Рељић.     У својој празничној бесједи Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије подсјетио је окупљене вјернике на Божији Домострој Спасења Који је Премудро устројавајући благоизволио да спаси овај свијет дошавши у њега, рађајући се као човјек, пострадавши и васкрснувши трећи дан из гроба и затим узнијевши људску природу пред Престо Бога и Оца омогућивши на тај начин творевини да постане бог по благодати.   Након заамвоне молитве извршен је трократни опход око храма како се врши по обичају и благословено је славско кољиво и колач.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • By Поуке.орг - инфо
      На Спасовдан, 28. маја 2020. године, када мештани Трпиње славе храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Евхаристију у Вазнесењском храму у Трпињи. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Војислав Николић.      Овогодишња кума храма била је госпођа Јована Микановић са породицом. За следећу годину кумство је преузела госпођа Милица Миловановић. Епископ Херувим беседио је о важности Празника Вазнесења Господњег и Домостроју спасења људског рода. Целу беседу можете прочитати у наставку:   -У име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и данашње сабрање на овом светом месту где смо саучесници Тајне Вазнесења Господњег. Ово је још један дан у историји људског рода који се имао збити да би човеку био омогућен живот у Христу, у Цркви Божјој и да би се испунио целокупан Очев Домострој спасења.   Тајна Вазнесења сабрала нас је под сводове овога храма да осетимо пуноћу љубави и милости Божје. Христос страда, васкрсава и вазноси се на Небо показујући славу и милост према људском роду. Христос се вазноси на Небу да би човеку омогућио да кроз Тајну покајања и светотајински живот у Цркви Божјој може имати заједницу са својим Творцем. Благодат Светога Духа коју добијамо на светој Тајни крштења устостручена је у светотајинском животу Цркве, а дарови које смо добили у Цркви имају своју пуноћу.   Данас смо окусили свету Тајну Причешћа. Ова Тајна нас да директан начин кроз Тело и Крв Христову везује са Господом. Нема лепше Тајне ни бољега лека од ове Тајне браћо и сестре. У данима којима смо прошли било је питања да ли је ова Тајна извор заразе. Много векова је прошло и још ће много векова проћи и нико се из те Чаше неће се заразити, јер је Причешће оно Божанско и вечно. Било је много већих зараза, од колере до куге, Црква Божја је вршила исту Тајну, на хлебу и вину савршавала Свету Тајну Евхаристије и нико никада није био заражен. То је та љубав и милост Божја, чудо Божје које се непрестано излива пред људским родом. То је Тајна Живота.   Сви ми данас очекујемо да нам се деси неко чудо не би ли бисмо постали верујући народ. То чудо имамо сваке недеље пред очима свакога од нас, кроз свету Тајну Евхаристије. Не треба нам веће чудо, драга браћо и сестре, него да будемо саучесници те Тајне и тога Чуда. То је највеће чудо које је Господ оставио човеку, да би кроз Њега, кроз ту бању Витезду ми добили исцелење душе и тела. Кроз ово Чудо добијамо заједницу са својим Творцем, са Христом. У Христу човек може да чини чуда, тада он постаје чудотворац јер своје тело, своју природу уподобљава своме Творцу. Човек предаје грешну природу са жељом да постане безгрешна да би задобио благодатне дарове који нас везују за живот вечни. То предокушавамо заједно окупљени у Телу и Крви Христовој, у заједници. Данас смо сви једно у Христу, сви смо браћа и сестре. Окушамо ту љубав и милост која је васкрсла за целокупни род људски. Васрксла је да имамо љубави једни према другима, а не да бисмо се мрзели и да једни другима не бисмо могли гледати у очи. Христос је васкрсао да би раширио љубав међу нашим родом. Васкрсао је да бисмо ми победили своју телесност и свој грех и да би обитавајући у Његовом наручју и Његовом загрљају били достојни те Тајне и Домостроја нашега спасења. Зато Христос васкрсава и зато се вазнео на Небо. На крају целокупне Тајне Домостроја спасења је Света Педесетница, долази Дух Утешитељ да бисмо осетили пуноћу љубави Очеве која се излила пред целокупним људским родом.   Људски род увек следи неку странпутицу, удаљује се од Бога и свога почетка. То смо могли да видимо и кроз ову пандемију. Човек се удаљио од Бога и постао себичан, себе је градио надчовеком. Нема, браћо и сестре, овде на земљи надчовека. Христос је Свечовек и Надчовек. Ако живимо ван те истине тада творимо недела која су, хвала Богу, сада иза нас. Чинимо да заробимо целокупно човечанство, да завлада метеж и нељубав.   Ако имамо на уму да је Христос Свечовек и да је творевина дело Божје, а да смо ми круна те творевине, онда не можемо чинити таква дела. Ту треба да влада равнотежа и љубав, хармонија. Нажалост, видимо супротно од тога. Зато треба непрестано да се враћамо у Цркву Божју, да будемо следбеници Тајне Христове. Онда ћемо се са тога Извора увек напајати истинама љубави и милости Божје. У Цркви се изграђује љубав, изграђују се милост и нада. У Цркви нема мржње, нико о њој не проповеда. Две највеће Божје заповести су у контексту љубави коју је Господ оставио човеку. Тако треба да живимо и да се владамо почевши од нас свештеника, па до народа Божјега. Ми свештеници смо огледало како треба да се влада и понаша. Ако смо ми супротно од онога што треба онда ће и паства да следи тим путем. Надамо се да ћемо превазићи сва искушења и да ће благи Господ бити свима нама Сапутник и Путеводитељ, Пут, Истина и Живот како то и треба да буде. Живи и благословени били! Амин.   Након одслужене Литургије уприличено је послужење за све присутне, као и трпеза љубави у трпињском парохијском дому.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • By Поуке.орг - инфо
      Његова Светост Архиепсикоп пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј био је у дводневној посети манастирима Богоспасаване Епископије нишке. Домаћин ове посете био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније.     У понедељак 25. маја 2020. године, у послеподневним часовима Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније стигли су у манастир Светог Ђорђа у Тeмској. У Темској их је дочекала игуманија мати Ефросинијa, архимандрит Леонид духовник овог манастира, као и верни народ ових крајева који је дошао у манастир како би узео благослов од свог Патријарха. Након посете манастира у Темској пут се наставља ка манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Игуман манастира Светог Јована Богослова отац Мардарије са својим братством дочекали су Његову Светост и Владику Арсенијa. Пут Његове Светости се наставља ка манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову. Братство манастира предвођено својим игуманом високопреподобним архимандритом Серафимом направили су торжествен дочек Његовој Светости Г. Иринеју и Владики нишком Г. Арсенију. Његова Светост је ноћио у манастиру у Сукову. Ујутру је Његова Светост присуствовао јутарњем богослужењу, након кога заједно са Игуманом Серафимом обилази економски део манастира где га игуман упознаје са производном делатношћу манастира, након тога Његова Светост наставља обилазак манастира Епархије нишке.         Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније свој пут настављају ка манастиру Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани. Братство манастира срдачно је дечекало Његову Светост и Владику Арсенија. Након Височке Ржане Патријарх је посетио настојатељицу манастира Светог Илије у Рсовцима. Овог дана град Пирот је имао велики благослов да га после пуних десет година посети Његова Светост који је проглашен за почасног грађанина града Пирота. Његову Светост и Преосвећеног Владику у Пироту су дочекали свештеници, верни народ као и мноштво деце која су Његову Светост поздравила изговоривши саборно молитву „Оче наш.“ Градоначелник града Пирота господин Владан Васић уприличио је пријем за Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Арсенија. Након Пирота пут се наставља ка манастиру Светог Димитрија у Дивљани. Настојатељ манастира Светог Димитрија протосинђел Серафим заједно са својим братством дочекује Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и Преосвећеног Епископа нишког Г. Арсенија. Последњи манастир који Његова Светост обилази је манастир Светог Стефана у Липовцу. У Липовцу Његову Светост са Епископом нишким Г. Арсенијем дочекују: Високопреподоним архимандрит Дионисије духовник манастира, високопреподобна игуманија мати Меланија са својим сестринством.        Ова посета Његове Светости представља велики благослов Светог Саве и свих потоњих Архиепископа и Патријараха на чијем је трону Његова Светост целу једну деценију.         Као Епископ нишки Његова Светост је велики труд уложио у обнову манастирског живота и монаштва. Велики део свог Епископског служења је усмерио устројавајући општежиће, које је под вихором нецрквености једног времена почело да изумире.         Његова Светост је обнављајући ове светиње уложио себе у њих и због тога их са великом радошћу обилази, а братства и сестринства манастира Епархије нишке се увек радују поновном сусрету са својим некадашњим Епископом, а садашњим првојерархом Српске Цркве.     Извор: Епархија нишка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...