Jump to content

Епископ Димитрије: Писмо свештенству и монаштву Епархије ЗХиП

Оцени ову тему


Препоручена порука

Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње,

По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем:

  1. да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника.

     

  2. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу.

Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе  како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави.

Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа).

Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности.

Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши  у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)?  Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2).

Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13).

Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању  оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13).

  1. Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима.

Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности.

Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно,  о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва  и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21).

*

На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење.

Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу.

 

ПИСМО У ПДФ

 

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Одавно нисмо читали текстове овакве садржине које пишу Епископи

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Поуке.орг инфо Потпуно се слажем да одавно нисмо читали овакве духовне и конкретне и неопходно потребне савете и директиве наших епископа.Можда још од доба патријарха Германа.Многи епископи су се бавили свим и свачим а да нису ни посећивали парохије које су има поверене.За мене је ово пастирско писмо Божији знак да ствари долазе на своје место.АКСИОС АКСИОС АКСИОС

На многаја љета оцима нашим патријарху Иринеју и епископу Димитрију.

СЛАВА БОГУ И ХВАЛА МУ ЗА ОВО.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Августин рече

@Поуке.орг инфо Потпуно се слажем да одавно нисмо читали овакве духовне и конкретне и неопходно потребне савете и директиве наших епископа.Можда још од доба патријарха Германа.Многи епископи су се бавили свим и свачим а да нису ни посећивали парохије које су има поверене.За мене је ово пастирско писмо Божији знак да ствари долазе на своје место.АКСИОС АКСИОС АКСИОС

На многаја љета оцима нашим патријарху Иринеју и епископу Димитрију.

СЛАВА БОГУ И ХВАЛА МУ ЗА ОВО.

Последње што је било, а да је овако директно говорено од стране наших Епископâ јесте беседа владике Давида у манастиру Љубостиња, бар онога чега се сећам, а то је било већ пре 6 година.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Драгана Милошевић рече

Не прочитах скоро ништа охрабрујуће

 

Охрабрује и теши чињеница да је владика Димитрије драговољно, у духу пастирске љубави и искрене бриге за своје свештенство, монаштво и епархиоте, написао ово мирно писмо, указавши речником керигме, и у Христу достојанствено, на постојеће или могуће обесхрабрујуће појаве, испуњавајући тако новозаветне заповести "утешавајте једни друге овим речима" (Прва Сол. 4:18) и "зато се тешите узајамно и изграђујте један другога, као што и чините" (Прва Сол. 5:11), да њихово понашање и слобода "не постане спотицање слабима" (Прва Кор. 8:9).

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 1. августа 2021. године, на празник Светог деспота Стефана, свeтом архијерејском Литургијом прослављена је слава касарне „Никола Пашић“ у војној капели у Зајечару. Литургијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион уз саслужење протонамесника Зорана Голубовића, војног свештеника Ивана Ганића и архиђакона Илије, док је на литургијске прозбе одговарао ђакон Урош Памучар за певницом.

       
      Епископ тимочки је у беседи пожелео свој христољубивој војсци снагу и веру у свим искушењима која их задесе призвавши на њих благослов Господњи, а команданту 31. пешадијског батаљона потпуковнику Лазару Калату, који је из здравствених разлога био одсутан, пожелео је брзо оздрављење. Владика је такође похвалио изглед параклиса и труд свих оних који се о њему брину.
      Овогодишњи домаћин славе био је мајор Бојан Ћирић а гост је био заменик команданта 3. бригаде копнене војске пуковник Драган Антић.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У шесту недељу по Духовима, 1. августа, богослужио је Епископ зворничко – тузлански Г. Фотије у манастиру Светог Пророка Илије на Дугој Њиви.
      Ово је прва канонска посјета Владике Фотија од како је у манастир пристигло ново братство превођено високопреподобним игуманом Теофилом (Ђуричићем).
      Поздрављајући новог братство ове требавске светиње ријечима пастирске поуке Преосвећени владика је пожелио да игуман Теофил са својим братством ''иде путем врлине, монашким светогорским путем, али и светосавским путем којим су ишли наши монаси одвајкада. Лично сам се уверио, боравећи у манастиру Ковиљу да што је манастирски типик строжији више братије и посетиоца има јер благодат Божија обитава на то месту.''
      Дугогодишња традиција Требаве је да се Свети Пророк Илија прославља у недељу прије самог празника, тако је било и ове године.
      Бесједећи о светом пророку Илији Епископ Фотије је истакао да се он назива и ''Други претеча Христовог доласка.''
      Божанственом Литургијом началствовао је Епископ Фотије, а саслуживали су му у братској љубави и Христовој оданости архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Светог Николаја на Озрену; архимандрит Нектарије (Тешић), игуман манастира Часног Крста у Сувом Пољу; игуман Павле (Тица), игуман манастира Свете Тројице у Подновљу; јеромонах Јелисеј (Ђукић), сабрат манастира Свете Тројице у Подновљу и ђакон Немања Спасојевић.
      У току Свете Литургије, рукоположио је Епископ Фотије, теолога Горана Новића из Осиње, у свештени чин ђакона.
      Након литургије сломљен је и славски колач са кумовима данашњег славља Синишом и Бранкицом Лукић, а затим је молитвено сабрање настављено за трпезом љубави у манастирском конаку.
      Свето сабрање је својим молитвеним појањем украсио Византијски хор ''Свети Роман Мелод'' из Брчког предвођен протом Александром из брчанског храма у насељу Српска Варош.
          Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије изјавио је на Илинданском сабору Тузлака у Пожарници да српски народ у Републици Српској никада неће прихватити ни правно ни интелектуално ропство које му се намеће.
      - Ми смо слободарски народ и слободу желимо и другим народима, не желимо да било ко живи у ропству - поручио је владика Фотије.
      А ропство је, каже, покушај наметања закона који немају везе са народом, нису никли у народу, нити изражавају дух народа.
      - Било је страдања и невоља, али су људи који воде наш народ у духовном и политичком смислу увијек у правом тренутку нашли права рјешења и вјерујемо да ће тако бити и у овом тренутку када је поново уздрмана Република Српска због неких неметнутих рјешења - оцијенио је владика Фотије.
      Бесједећи на Илиндан у храму Вазнесења Господњег у Пожарници који у овој години прославља 125 година, епископ је подсјетио на ратно страдање Срба тузланске регије и њихов егзодус из крајева који су припали ФБиХ, као што је Пожарница код Тузле.
      - Мученичко и страдално мјесто Пожарница прије рата је имало 1.000 српских становника, након рата тек стотињак њих у 65 домова повратника, то је слика простора гдје се десила ратна трагедија - рекао је владика Фотије.
      Истичући да је рат трагедија која доноси зло и страдање, он је поручио да се људи морају борити за добро и за напредак и помоћи страдалничким мјестима гдје су порушени српски домови и гдје је мало српског народа, а то је у највећој мјери у ФБиХ.
      - Ту нам треба демократија, дјелатна слобода и брига Цркве и свих народних представника, да смо заједно и да покажемо добра дјела на том простору, да се врате домовима они који то желе и да слободно живе и раде - рекао је владика Фотије.
      Он је поручио да се Срби неће одрећи простора гдје су живјели и гдје су њихове православне светиње, попут Тузле, али да им за то треба право и не декларативна, него дјелатна слобода.
      На традиционалном Илинданском сабору Тузлака градоначелник Бијељине Љубиша Петровић рекао је да млади нараштаји треба да знају и поштују терет страдања, прогона и дискриминације њихових предака, као и да његују слободарски дух српског народа и у миру граде напредак.
      Организатори сабора су Завичајно удружење Тузлака у Бијељини и Црквена општина Пожарница.
      Православни храм у Пожарници један је од два парохијска храма Српске православне епархије зворничко-тузланске на простору Тузле и у току грађанског рата у БиХ налазио се далеко од ратних дејстава, али је ипак миниран од припадника такозване Армије БиХ.
      Минирањем храма уништен је живопис, фреске и иконостас храма, а звоник и олтар цркве срушени су до темеља.
      Све матичне књиге при овом парохијском храму, заједно са цјелокупном архивом, уништили су припадници такозване Армије БиХ, а од 1992. године већина парохијана наставила је живот на подручју Семберије у Републици Српској.
      Овој парохији припада и 13 православних сеоских гробаља.
      Храм Вазнесења Господњег у Пожарници, симбол страдања и васкрсења православних Тузлака у 20. вијеку, под заштитом је државе, класификован као споменик нулте категорије.
      Темељна обнова храма у Пожарници започета је 2015. године, а прошле године је започета и обнова живописа храма.
      Ове године кум храма је Данијел Перић, најмлађи кум од како постоји црква у Пожарници.
      Кум цркве сљедећег Илиданског сабора у Пожарници биће Мишо Бошњаковић, којег је данас владика Фотије одликовао архијерејским граматом за несебичну помоћ у обнови храма.
       
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија.

       
      У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Храм Светог пророка Илије у селу Ба надомак Љига, споменик културе од изузетног значаја, свечано је прославио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање је предводио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника колубарског протојереја – ставрофора Саше Тимотића и епархијских свештенослужитеља. Овом приликом, Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу и палионицу свећа.

       
      Звучни запис беседе
       
      Подигнута у периоду између 14. и 15. века за вакта Деспота Стефана Лазаревића на падинама Сувобора, црква у селу Ба носи име великог старозаветног пророка Илије,  једне од ретких личности предхришћанског доба којима су посвећене богомоље. Пророка, удостојеног да проповеда долазак Господа Христа, до тада му непознатог, тек назретог у Духу Светом. Свети пророк Илија живео је у 9. веку у доба цара Ахава и жене му Јазавеље, која међу јеврејски народ уводи поштовање Вала, паганског божанства, илити демонских сила које су народ одвеле у отпадништво од истинитог Бога Јахвеа. Једини који устаје против тога је Свети пророк Илија, који излази на мегдан Валовим свештенослужитељима да призову Бога својим жртвама. Бог Израиљев се јавља Илији и спаљује његову жртву, што га оснажује да се обрачуна са лажним свештеницима и  спасе своје сународнике од лажне вере, приближио је Владика Исихије у проповеди неке детаље из житија великог Божјег угодника.
      Ревност и постојаност Светог пророка Илије, који је сам устао у одбрану Бога, уче нас да не треба да се поводимо мноштвом. Када мноштво отпадне од Бога и преда се разврату, призвани смо да се боримо и сведочимо свог Бога и да Га се никад не одрекнемо. Пророк Илија је био пао у очајање, али га је Господ уверио да поред њега постоји седам хиљада душа које се нису поклониле Валу. То су душе праведника, које не праве себи рекламу и не „трубе“ о својој побожности, али се моле за читав свет и од њих читав народ добија спасење и не пропада. Тако охрабрен, Илија је превазишао своје очајање и удостојио се виђења Господа на брду Хорив – беседио је Владика Исихије.
      Упоредивши време за земаљског живота Светог Илије и данашње време, Владика Исихије је указао да данас живимо у можда већем отпадању од вере него што је тада било. Зато, истакао је он, свако од нас треба да се труди да има удела у Илијиној служби и чува своју веру у времену најгорих искушења. Таква су, закључио је Владика Исихије управо ова данас, у којима смо заварани неким олакшицама у животу која доносе технолошка достигнућа, а на суштинска питања о животу и смрти само Бог има одговор.
      Прослављање храмовне славе употпуњено је литијским опходом и традиционалним славским обредом резања колача. Посебан тренутак за башке парохијане било је освећење новог објекта црквене продавнице и палионице свећа, изграђене по благослову блаженопочившег Епископа Милутина. Славско сабрање је заокружено пригодном свечаном трпезом.
       
      Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...