Jump to content

Душекорисна књига о честом причешћивању Светим Христовим Тајнама- св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

 

св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски – ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

nikodim.jpg

 

ГЛАВА 1

О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа
ГЛАВА 2

О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама
ГЛАВА 3

О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету


ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама

ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.
ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога
ПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује
ПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану свети
ПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски
ПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).
ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћују
ПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”
ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили
ПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишње
ПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати
ПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).
ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”

ЕПИЛОГ

извор https://otacmilic.com/sv-nikodim-svetogorac-i-sv-makarije-korintski-dusekorisna-knjiga-o-cestom-pricescivanju-svetim-hristovim-tajnama/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ГЛАВА 1

О томе да је православним хришћанима неопходно често причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа

Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво према Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима светих Апостола, светих Сабора, а такође и сведочанствима божанских Отаца, а треће самим речима, чином и свештенослужењем Свете Литургије, и коначно четврто самим Светим Причешћем.

1. Господ наш Исус Христос нам је пре свега оставио Тајну Причешћа, рекавши: “Хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета” (Јн.6, 51). То јест храна коју Ја желим да вам дам, – то је Тело Моје, које Ја желим да дам за живот целог света. То значи да је Божанско Причешће за вернике неопходан саставни део духовног живота по Христу. и пошто тај духовни живот у Христу не треба да се гаси и прекида (како каже Апостол, духа не гасите (1Тес. 5, 19)), већ треба да буде одлучан и непрекидан, да живи не би живели за себе, већ за Онога Који је за њих Умро и Васкрсао (по том истом Апостолу1), то јест да живи верници више не би живели сопстевним и телесним животом, већ животом Христа, Који је за нас умро и васкрсао – уз неопходност се захтева да буде непрекидно и то што њега чини, то јест Божанско Причешће.

И на другом месту Господ заповеда: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи” (Јн.6, 53). Из ових речи следи да је Божанско Причешће неопходно за хришћане исто толико колико им је потребно и свето Крштење, пошто је ту исту двоструку заповест коју је рекао за Крштење рекао и за Божанско Причешће. Он је о светом Крштењу рекао: “Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу говори слично: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи”. Дакле, како нико без Крштења не може живети духовним животом нити се спасти, тако нико не може да живи ни без Божанског Причешћа. Међутим, пошто се те две Тајне разликују по томе што се Крштење врши само једном, а Божанско Причешће непрекидно и свакодневно, одатле произилази да за Божанско Причешће постоје две неопходне ствари: прво, треба се пришешћивати, а друго, треба се непрекидно причешћивати.

Поред тога, када је Господ предавао ту Тајну Својим ученицима, Он им није рекао у облику савета: “Ко хоће нека једе Моје Тело, и ко хоће нека пије Моју Крв”, већ је Он рекао: “Ако неко хоће да иде за Мном” (Мт. 16:24) и “ако хоћеш да будеш савршен” (Мт. 19, 21). Али је заповеднички узвикнуо: “Узмите, једите, ово је Тијело Моје”, и “пијте из ње сви, ово је Крв Моја” (погл. Мт.26, 26-2). То јест ви непрекидно треба да једете Моје Тело и обавезни сте да пијете Моју Крв. и поново говори: “Ово чините у Мој спомен” (Лк.22:19). То јест ту Тајну. Ја вам је предајем и то не да се она врши само једном, двапут, или трипут, већ свакодневно (како то објашњава божанствени Златоуст) у спомен на Моја Страдања, Моју Смрт и цео Мој домострој спасења. Те Господње Речи јасно одређују два неопходна [момента] у Причешћивању: један је садржан у обавезној заповести, а други – у постојаности, на коју указује реч “чините”, што разумљиво означава да нам се не заповеда да се просто само причешћујемо, већ и да то чинимо непрестано. Дакле свако сада види да православном хришћанину није дозвољено да наруши ту заповест, без обзира који чин поседује, већ то представља његов дуг и обавезу коју треба непрекидно да испуњава као Владикине заповести и поставке.

2. Божанствени апостоли су се следећи ту непрекидну заповест нашег Господа, у почетку проповеди Јеванђеља, при првом погодном тренутку, скупљали са свима вернима на тајном месту ради заштите од Јудеја (Јн.20:19), поучавали хришћане, молили се, и вршећи Тајну, и сами се причешћивали, како о томе сведочи св.Лука у “Делима Апостолским”, где каже да су се три хиљаде људи који су поверовали у Христа на дан Педесетнице и крстили, били са апостолима, како би слушали њихово учење и имали користи молећи се са њима и причешћујући Пречистим Тајнама, да би се освећивали и боље утврдили у Христовој вери.

“И остаће једнако у науци Апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама” (Дела 2:42).

И да би се сачувало то неопходно предање Господа од стране будућих хришћана и да се временом не би заборавило то што су апостоли тада радили, они су и написали у својим 8-ом и 9-ом Правилу заповедајући са строгим проверавањем и казном одлучења да нико не остане без Причешћа Божанским Тајнама, када се служи Света Литургија.

“Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, или неко од свештенства при вршењу приношења не Причести онда је то требало да образложи, и ако је тај разлог благословен, бивало би му опроштено. А ако не образложи узрок нека буде одлучен од општења са Црквом, наносећи тако својом кривицом штету народу, који би са подозрењем гледао на онога који врши приношење, а притом то чини неправилно”2. То јест ако се неко не причешћује када се служи Света Литургија, нека каже разлог због чега се не причешћује, и ако се он може уважити, онда му је опроштено, а ако он не каже разлог онда треба да буде одлучен.

А у 9-ом правилу они кажу: “Сви верни који улазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају до краја на молитви и Светом Причешћу, чине саблазан и треба их одлучити од општења са Црквом”3. То јест ти верујући који долазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу треба да буду одлучени од Цркве, јер чине саблазан.

Објашњавајући ово правило, Валсамон каже: “Назначење овог правила је веома строго, јер оно одлучује оне који долазе у Цркву и не остају до краја и не причешћују се”. И други канони на слицчан начин заповедају да сви људи буду спремни и достојни Причешћа.

Антиохијски сабор је следећи светим апостолима, прво потврдио њихово горенаведено правило, а затим додао: “Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али због неког избегавања реда не учествују у молитви с народом или се одвраћају од Причешћа Светом Евхаристијом, да буду одлучени од Цркве дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и замоле за опроштај, и на тај начин добију могућност поновног причешћивања”4. То јест сви ти који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али се не моле са осталим народом или одбијају Божанско Причешће, треба да се одлуче дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и док не замоле за опроштај, после чега им може бити опроштено.

Дакле, видите браћо моја, да сви хришћани подлежу безусловном одлучењу и треба да се често пручешћују и то на свакој Литургији, да не би били одлучени ни од стране Апостола ни од стране Светог Сабора.

3. Ако пажљиво размотримо Божанствену и Свету Литургију, увидећемо да од почетка до краја она има циљ који указује на Причешће окупљених верујућих хришћана, јер на то указују и молитве које свештеник чита тајно, и возгласи, и све речи и свештенодејства, и чин који се дешава на њој. У молитви која се назива молитва верних је написано: “Дај им (то јест верним), који Ти увек служе са љубављу и страхом, да се неосужено причешћују Светим Твојим Тајнама”. У молитви која затим следи после вршења Тајни5, је написано: “Нека им Причешће буде на трезвеност душе и остављење грехова” то јест да ти Свети Дарови буду оним вернима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова. У молитви која се чита пред Причешће се каже: “И удостој дати нам Твојом руком Пречисто Тело Твоје и часну Крв, и нама свим људима” то јест удостој нас Господе дати нам Својом крепком Руком Твоје Свето Тело и часну Крв и преко нас предај Га и свом народу Твоме.

То се види и из возгласа када свештеник позива народ као од Самог Господа: “Примите, једите ово је Тело Моје” и “пијте из ње сви ово је Крв Моја”. И када држећи у својим рукама свету Чашу са животворним Телом и Крвљу, излази из олтара и показује је народу, тада га позива на Божанско Причешће и гласно изговара: “Са страхом Божијим, вером и љубављу6 приступите”. То јест приђите са страхом Божијим, вером и љубављу да се Причестите Божанским Тајнама. После Причешћа свештеник и народ захваљује Богу за ту велику благодат, које су се удостојили. Народ захваљује: “Нека се наша уста испуне хвалом Твојом Господе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим, Твојим, Божнаским, бесмртним и животворним Тајнама”, што значи: “О Господе, нека се наша уста испуне славословљем Тебе, јер си нас удостојио да се Причестимо Светим и бесмртним Твојим Тајнама”. А свесштеник говори: “Примивши Божанске, Свете, Пречисте и животворне Тајне достојно захвалимо Господу”, што значи: “Браћо, уколико смо се са чистом савешћу Причестили Светим и животворним Тајнама, хајде да заједно захвалимо Господу”.

Али и Херувимска песма, коју пева народ, ако се неко замисли, је припрема за Причешће, јер она каже: “Сви ми који тајно представљамо многооке херувиме и певамо Трисвету песму Животворној Тројици, очистимо наш ум од сваке бриге и невоља овога света, јер треба да примимо у нашу душу и сјединимо се са Царем свега што постоји, Кога невидљиво окружују чинови небеских Ангела”. Исто означава и молитва Господња, која се изговара после предложених Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им да насушни хлеб, који је у ствари Свето Причешће.

Па и сам назив Литургије – “Општење” и “Саборовање” како се она првенствено назива, побуђује у неком смислу на неопходност честог Причешћивања. Јер “Општење” и “Саборовање” значи да се посредством Причешћа Телом и Крвљу Христовом сви верни окупљају, опште и сједињују са Христом, и чине са Њим једно тело и један дух.

Дакле, на основу светог чина Божанске Литургије молим вас браћо моја речите ми са страхом Божијим и ослушкујући савест ваше душе, није ли очигледно да они хришћани који долазе на Литургију треба често да се причешћују? Немају ли они обавезу да то чине да би Литургија заиста била сабор и трпеза, и да они не би преступили оно у шта верују и шта исповедају? А ако се они не причешћују, како сами признају, бојим се да онда нису преступници? И зато не знам је ли то њихов истински чин и да ли је умесно то што их позива свештеник, и друге речи и свештенодејства и устав, који се одвија на Литургији? Зато што сви као један одступају, и нема ниједног хришћанина, који би их испуњавао и послушао позив свештеника или боље речено Бога, али [свако] одлази од Светиње без ичега, не узевши је и не пришавши ради Причешћа.

Зато и божанствени Златоуст следећи света Правила светих Апостола и светих Сабора, о којима смо раније говорили, посебно размишљајући о свим тим свестенодејствима Божанске Литургије и увидевши да она имају за циљ Причешће верних, износи закључак да они који долазе на Литургију и не причешћују се нису достојни ни самог уласка у Цркву. Он каже: “Видим да се многи причешћују Телом [и Крвљу] Христовом покренути пре обичајем и законским односима, него разумним расуђивањем. Јер када дође време свете Четрдесетнице, свако, без обзира какав он био, то јест достојан или недостојан, се причешћује Тајнама. Такође свако то ради и на празник Богојављења чак и ако му није време да се причешћује.

Али ни Богојављење ни Четрдесетница не чине људе достојним Причешћа, већ их таквим чине искреност и чистота душе. С том чистом душом ти можеш да се причешћујеш сваки пут [када присуствујеш на Литургији], а без ње се никада не причешћуј, јер, каже Павле, сваки пут када то чините објављујете смрт Господа, то јест сећате се вашег сопственог спасења и доброчинства које вам је учињено.

Размисли само са колико брижљивости су људи јели од приношених жртава у Старом Завету. Јер шта све само они нису радили! И шта све нису употребљавали! Они су се непрекидно чистили. А ти, имајући намеру да се Причестиш том Жртвом, пред Којом дрхте Ангели, ограничаваш очишћење временским интервалима. И како ћеш стати на Христов Суд, ако се усуђујеш да се причешћујеш скверним рукама и устима?

Видим да постоји велика нерегуларност у томе: јер се у неко друго време не причешћујете чак иако сте се делимично очистили, а када дође Васкрс ви се усуђујете да се причешћујете чак иако сте учинили неко зло. О лошег обичаја! О злих предрасуда! Узалуд се свакодневно служи Литургија, узалуд ми стојимо у олтару – нико не прилази да се Причести. Не говорим то да бисте се ви тек тако причешћивали, већ да бисте се учинили достојним.

О човече! Ти си недостојан Причешћа? Тада си недостојан и да слушаш молитве на Литургији. Ти чујеш ђакона који стоји и позива: “Ви који сте у покајању сви молите Бога да вам опрости”. Они људи који се не причешћују су још увек у стању кајања. Дакле зашто ти стојиш? Ако си ти у стању кајања, ти не можеш да се Причестиш, јер они који се не причешћују се налазе међу онима који се кају. Ради чега ђакон позива: “Нека изађу они који не могу да се моле Богу”, а ти стојиш бестидно? Ако не припадаш онима који се кају, већ онима који имају могућност да се Причесте, како се онда не бринеш о томе да се Причестиш? Или Причешће не сматрас великим даром па Га пренебрегаваш? Замисли се, молим те! Овде је Царска трпеза, Ангели служе на тој трпези, Сам Цар је овде присутан а ти стојиш као беспосличар. Тебе не брине то што је одећа твоје душе нечиста? Али [можда] је чиста? Тада седи и једи од трпезе. Христос на свакој Литургији мора да гледа оне који седе за трпезом, са свима разговара и сада говори свакоме по савести: “Пријатељи, како ви стојите овде, [у Цркви], немајући брачну одећу?” Зар Он није питао: “Зашто си ти сео за трпезу?” јер пре него што је и сео Он му каже да је недостојан да уђе јер Он није рекао “зашто си ти поред?”, већ “како си ушао?” (погл. Мт.22, 2-14).

Исто и данас Христос поручује свима нама, који стојимо бестидно, јер свако ко се не причешћује Тајнама стоји бестидно. Из тог разлога [ђакони] удаљују прво оне који пребивају у гресима.

Јер када Господ треба да седне за трпезу, тамо не треба да буду оне слуге које су криве за нешто, већ треба да побегну од његовог лица. То се безусловно дешава и овде када се служи Литургија и када се Агнец, Јагње, приноси на жртву. Када чујеш: “Помолимо се сви заједно”, и када видиш да се отварају врата олтара, тада сматрај да се отвара небо и да силазе Ангели. И као што овде не треба да буде ниједан некрштен, тако не треба да буде ниједан [иако и крштен] нечист и порочан.

Речи ми молим те, ако је неко позван на гозбу, и оде тамо, опере своје руке, седне и спреми се за гозбу, а затим не једе – зар не би растужио онога који га је позвао? Не би ли било боље да уопште није долазио? Тако и ти: дошао си на гозбу, певао песме са осталима, исповедао се да си достојан (пошто се ниси удаљио са недостојнима), како можеш [после свега тога] да остајеш [на Литургији] и да се не Причестиш са те Трпезе?
Али ти кажеш: “Ја сам недостојан”. Тада си недостојан и да учествујеш на молитвама, јер Свети Дух не силази само на Свете Дарове већ и на те песме. Зар ниси видео како слуге своје господе прво чисте трпезарију и сређују кућу, а затим већ предлажу јело? То се код нас ради посредством молитве, посредством ђаконовог возгласа: ми чистимо Цркву као сунђером, да би Тајне биле принесене у чистој Цркви, и да се не би нашло ниједне мрље, и никаквог порока. Нечисте очи су недостојне да виде тај призор, оскверњене уши су недостојне да слушају [те песме]. Јер тако заповеда закон: ако је чак животиња желела да се приближи Синајској гори, она је требало да буде гађања камењем. Тако су они били недостојни чак да се налазе у подножју горе, иако су се на крају приближили и видели место на коме се налазио Бог. Требало је приближити се и видети после. А када је Бог присуствовао, требало се удаљити”.

Тако и ти хришћанине, ако си недостојан на крају Литургије да се приближиш и видиш Бога, изађи заједно са оглашенима, јер [наставља Златоуст] “немаш ништа више од њих. Јер то није једно те исто: никада се не причешћивати [будући некрштен] и [после Крштења] удостојивши се Причешћа, сагрешити и бити недостојан Причешћа.

Желео бих да вам кажем још нешто више и страшније, али да не би преоптерећивао ваш ум, довољно је и ово. Јер они који се овим не уразуме не могу се уразумити ни већим. Дакле, да наше речи не би биле још већи разлог ваше осуде, молимо вас не да не долазите, већ да учинте себе достојнима присуствујући [на Литургији], и Причешћа.

Речи ми молим те, ако би неки цар наредио: “Ти који чиниш такво зло, не приближуј се мојој трпези”, зар ради те части ви не бисте пожелели да уложите све могуће напоре да бисте се сачували од тог зла? [Када нас свештеник позива да се Причестимо, тада нас] Господ призива да се успнемо на небеса, на трпезу великог и чудног Цара, а ми одбијамо и одуговлачимо, и не журимо, не тежимо томе. И каква нам тада остаје нада на спасење? Не можемо да кажемо да нас спречава болест или природа, већ нас недостојним чини само наша лењост”7.

Чујеш, брате мој, шта каже тај велики учитељ Цркве? Да су недостојни да дођу на Литургију они који немајући разлога нису спремни да се Причесте? Али шта ти одговараш? Да ако тако и даље буде више уопште нећеш ићи на Литургију.

Не, брате мој, не. Ни то ти није дозвољено да радиш, зато што тада подлежеш одлучењу, како одређује свети и Васељенски V-VI Сабор, говорећи: “Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или било ко ко се убраја у свештенство, или мирјанин, немајући никакве безусловне потребе или препреке, због које би задуго био одстрањен из своје Цркве, већ живећи у граду не дође на Литургију три недеље (као дана) у току три седмице тада клирик да буде избачен из клира, а мирјанин да буде удаљен од општења”8. То јест, ко се налази у граду и не оде у Цркву три недеље (као дана) заредом, ако је он свештеник треба да буде лишен свог чина, а ако је мирјанин да буде одлучен. То исто одређује и Сардикијски свети Помесни сабор у свом 11-ом Правилу9.

Дакле, ти подлежеш казни одлучења, љубљени, ако не радиш и једно и друго, то јест ако не идеш на Литургију и ако се не спремаш колико можеш за Причешће, уколико немаш никаквих препрека. Не смеш да нарушиш ни једно ни друго.
Јер ако не нарушаваш све то, онда у потпуности шуваш сва свештенодејства Божанске Литургије, како смо раније рекли, и не преступаш чин који је Црква добила од Самог Господа нашег, од Апостола, од Сабора, а такође и од Светих. А чин је следећи: Свети Хлеб треба да се раздели на свакој Литургији, и ти верни који немају препрека треба да приђу да се Причесте.

Како каже Симеон Солунски, “Божанска Литургија је – служба, чији је циљ свештени чин освећења Самог Пресветог Тела и Крви Христове, како би ти Дарови били дати свим вернима као Причешће. Дакле њен циљ је само Причешће”.

Св. Николај Кавасила, епископ Дирахијски пише: “Дело свете службе Светих Тајни – је претварање Божанских Дарова у Божанско Тело и Крв. Њен циљ је да верни буду њима освећени”10.

Мудри Јов, о коме сведочи св.Фотије у својој “Библиотеци”, у књизи “О тајинствима” овако каже: “Цела света служба се схвата као Причешће Светињама, јер је њен циљ, назначење и дело – Причешће животворним и страшним Тајнама и Светињама”.

Гаврило Филаделфијски у књизи “О Тајнама” говори да се Божанска Литургија служи из три разлога. Прво, у славу и похвалу Бога и Спаситеља нашег и у сећање на Његову Смрт и Васкрсење, како је Сам Он рекао: “Ово чините у Мој спомен”. Друго, ради упокојења и освећења душа умрлих благочестивих православних хришћана. И треће, ради живих. Тако да када се служи Божанска Литургија у славу и похвалу и сећање на Смрт и Васкрсење Господа нашег, наша браћа упокојена у вери добијају од Бога упокојење и освећење, колико је то могуће.

Не знам како могу да се освете живи верни који се не причешћују Божанским Тајнама на Литургији. Свети Кавасила каже да се они не освећују. И послушај га опет шта каже: “Ако су душе спремне да се Причесте, а Господ Који све освећује и све чини, и Који увек жели да освећује и воли да Себе даје свакоме, шта онда може да представља препреку за Причешће? Наравно, ништа. Али неко ће упитати: “Ако неко од живих, имајући у души врлине о којима се говорило, не приступи Тајнама, хоће ли он и поред свега добити освећење [од Литургије која се служи]?” [На такво питање одговарамо да] то не може да добије свако, већ само онај ко не може да приђе телесно, како то бива са душама умрлих. Ако неко може, а не приступа Трпези, да би се удостојио освећења од ње, такав не добија освећење – не само зато што није приступио, већ и зато што није приступио будући у стању да то учини”11. То јест, будући у стању да пође, пренебрегао је то и зато није пошао.

Сагласно томе, не само то што смо досад говорили, и што обавезује сваког хришћанина који нема никаквих препрека да се непрестано причешћује, већ и то што Божанско Причешће и Присаједињење само по себи, ако размислимо, привлачи свакога да се њиме непрекидно наслађује, јер то просто-напросто представља саставни део душевног живота. Погледајмо сада шта то значи.

Схоластички богослови саставним делом називају тај предмет без кога је немогуће бити то што бива. Тако је на пример дисање саставни део човековог живота, јер човек без њега не може да преживи. Такође је и храна неопходна за огранизам. И како је често дисање неопходно за живот, а храна за организам, тако је и често Причешће неопходно за живот душе и за њену суштину. Или, боље речено, Причешће је неопходно много и неупоредиво више.

Позовимо сада као сведока Василија Великог – основе праведних догмата Цркве, да би нам он рекао: “За вечни живот је неопходно Присаједињење Телом и Крвљу Христовом”12. И даље: “Онај ко се поново родио Крштењем треба да се храни Причешћем Божанских Тајни, јер нам је неопходно да се и надаље хранимо храном вечног живота, коју нам је предао Син Бога Живога”13. И будући да је био упитан од неке жене по имену Кесарија Патриција, он одговара у једном од својих писама: “Присаједињавати се и причешћивати се сваки дан Светим Телом и Крвљу Христовом је добро и корисно, тако како Сам Господ јасно каже: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни”. Ко сумња да непрекидно причешћивање животом није ништа друго него као живети разнолико?”14. То јест живети свим душевним и телесним снагама и осећањима.

Монах Јов Исповедник каже: “Ако се говори о Светом Причешћу, онда је праведном и редовном хришћанину добро и природно да се често освећује и да прибегава тој Светињи, и да је жели више него што желимо да дишемо. И зато свако има разрешење да се непрекидно причешћује, тако да достојни ако је то могуће, немају препрека да се причешћују чак и сваки дан”.

Генадије, патријарх Константинопољски, веома мудро излаже, колико је за хришћанина неопходно Свето Причешће, говорећи: “И сада Тајна доноси својим причасницима напредовање живота по Христу. То што чини телесно видљиви део Тајне [то јест хлеб и вино за тело] исто то тајанствено и невидљиво делује и у души. Јер Тело Христово храни и испуњава нашу душу, слично као што то чини хлеб за тело. Како се ми поново рађамо примајући Крштење и добијамо благодатно биће уместо бића греховног, тако и када се хранимо Тајном Причешћа, добијамо пребивање у благодати и напредујемо у духовном животу. Слично томе како природна телесна топлота одстрањује њему својствену влажност, ако тело не добија помоћ од хране (и зато се храном добро чува телесни састав и надокнађује влага, коју је тело изгубило због температуре, и људски живот не може да се одржи на други начин ни на кратко време), тако и зар злобе, који изједа душу изнутра, исушује страхопоштовање и истиснуло би га у потпуности, када душа не би примала ту духовну храну, која се противи отровној сили злобе и обнавља и враћа у нас духовне дарове Божије.

Тело Христово нас с једне стране храни сагласно својој телесној природи, а с друге стране, сагласно својој чистоти, очишћује и освећује, будући сједињено са Божанском природом, дајући нам у изобиљу духовну храну, и ми на тај начин хранећи се добро том храном, поново задобијамо духовно здравље и чистоту, којих смо лишени од тренутка кушања са забрањеног дрвета у рају.

Изгубишви кушањем телесне хране ту првобитну чистоту и здравље, неопходно би нам било задобити их поново телесном храном. И логично је слично ишћељивати сличним, а супротно – супротним. Јер су обе те хране телесне – једна која нас је у почетку упропастила, а друга која нам сада чува здравље и обезбеђује духовни живот. Међутим ту храну коју нам је Бог забранио сада нам дозвољава и даје. Прву нам је дао лукави сатана, а овом другу нам Син Божији не само препоручује већ и даје. Прва је добијена крађом, а на другу смо јавно позвани. У првој је био скривен отров преступа, а друга скрива у себи ризницу небројених блага”15.

Дакле, браћо моја, као што је за хришћане који немају никаквих пререка неопходно често Причешће, како је доказано на основу чињеница које смо досад навели, тако је и за нас веома важно да се често причешћујемо како би имали живот у себи, који је Исус Христос, и да не би умрли душевном смрћу. Јер они који се често не хране том духовном храном, наравно умиру, иако живе телесно. Међутим, они су душевно мртви јер су се удаљили од духовног и истинског живота, који доноси Свето Причешће.

И као што новорођенче плаче и моли с великом жељом за храну и млеко, а када не једе нема апетита, те је то знак да је болесно и да се налази у опасности да умре, тако и ми треба да имамо жељу да једемо Свето Причешће, духовну храну која оживотворава. А у супротном се налазимо у опасности да душевно умремо. Зато божанствени Златоуст каже: “Дакле, не будимо лењи удостојивши се такве љубави и части. Не видите ли ви с каквом жељом деца стреме мајчинским грудима, и с каквом жустрином њихове усне хватају груди? С таквом жустрином и ми да прилазимо тој Трпези, тим духовним грудима, опростите чак и са већом жељом. Ухватимо се за Благодат Духа као деца за мајчину кошуљу. и нека имамо само један проблем – проблем када се из неког разлога не причешћујемо том Храном”16.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ГЛАВА 2

О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама

Хришћанин и пре него што се Причести, и када се причешћује, и после Причешћа добија велику корист од Божанских Тајни и за душу и за тело. Онај ко се причешћује, пре Причешћа треба да се припреми, то јест да се исповеди духовном оцу, да се скруши, исправља, омекша, да обрати пазњу на свој духовни живот, да се чува од страшних помисли, колико је то могуће и од сваког другог зла.

Он се на тај начин уздржава, моли, бди, има више страхопоштовања и чини свако друго добро дело размишљајући каквог страшног Цара треба да прими у себе, а посебно када се замисли над тим да у зависности од тога какву припрему има пред Причешће, такву ће Благодат и добити од њега. Очигледно је да што се чешће неко припрема за Причешће, тиме ће имати већу корист.

Ко може да схвати какви се дарови дају хришћанину Божанским Причешћем? Или како наш слаби језик може то да пренесе? Зато ћемо поново навести божанствене и свете учитеље Цркве, да би нам они рекли све по реду својим красноречивим и богонадахнутим устима.

Григорије Богослов каже: “Свето Тело Христово, када се добро прима, представља војујуће оружје за оне који се причешћују са чистом савешћу, за оне који се удаљују од Бога – повратак, слабе укрепљује, здраве весели, болесне лечи, чува здравље, захваљујући њему ми се лакше исправљамо, лакше подносимо рад и невоље, у љубави смо пламенији, у знању пречизнији, у послушању – спремнији, и боље примамо благодатно дејство. А за оне који се не причешћују добро, последице су сасвим супротне, јер они нису запечаћени часном Крвљу нашег Господа. Како каже сам Григорије Богослов: “Од тада се Агнец учвршћује, и запечаћују се часном Крвљу дело и реч, то јест навика и дело – стубови наших врата (под вратима подразумевам кретања и мисли ума), која се лако отварају и затварају од созерцања”17. Другим речима, лако се отварају за созерцање и поново затварају од созерцања вишег и непостижног смисла.

Преподобни Јефрем Сирин пише: “Браћо, будимо ревноснији у ћутању, посту, молитви, сузама, црквеном саборовању, рукодељи, општењу са светим Оцима, послушању истини, слушању Божанског Писма, како наш разум не би пресушио, а највише од свега се постарајмо да се учинимо достојним Причешћа Божанских и Пречистих Тајни, како би се наша душа очистила од помисли неверја и нечистоте и да би нас Господ Који се уселио у нас избавио од нечастивог”.

Божанствени Кирило Александријски каже да захваљујући Божанском Причешћу, мисаони лопови – зли духови – немају могућност да посредством осећања улазе у нашу дусу: “Под вратима савршеног дома [душе] се подразумевају наша осећања, преко којих улазе у срца свих људи облици свих ствари и изливају у њима безмерно велики број жеља. А пророк Јоил назива осећања прозорима: “Улазе кроз прозор, као крадљивци” (Јоил.2, 9), јер они нису били помазани Крвљу Христовом. И Писмо поново каже, да после заклања агнеца “нека узму од крви његове и помажу на оба довратка и на попречну греду на вратима у кући” (Исх.12, 7), указујући на то да часном Крвљу Христовом ми чувамо тај наш земаљски храм, то јест наше тело, и изгонимо стару непослушањем умртвљену природу наслађујући се Причешћем живота, удаљујући тиме од нас и непријатеља помазањем Крви Христове”.

Божанствени Кирил и на другом месту каже да се захваљујући Причешћу ми чистимо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност ка добру: “Часна Крв Христова не само да нас избавља од трулења, већ и од сваке нечистоте, скривене унутра, и не оставља нас лење, него нас чини пламенијим у Духу”.

Свети Теодор Студит чудесно описује корист коју свако добија од часног Причешћа: “Велику снагу имају сузе, умиљење, а пре свега и највише од свега – Причешће Светињама, и ја се чудим због чега се ви према њима односите са немарношћу. Ако је Недеља ви ћете и приступити Тајни, а ако се Литургија служи неког другог дана – нико се не причешћује. Иако би у манастиру онај који то жели могао да се причешћује сваки дан. Сада се Литургија служи ређе, али се ви и даље не причешћујете. Говорећи све ово, ја немам у виду да пожелите да се тек тако причешћујете, јер је написано: “Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега” (1Кор.11, 28-29). Не говорим ради тога, никако! Већ ради тога да бисмо се са жељом за Присаједињење колико је год то могуће очистили и учинили себе достојним тога дара, јер је принесен Хлеб који је сишао са Неба Причешће живота. Ако неко буде јео од тог Хлеба, живеће вавек: “Хлеб који вам Ја дајем је Тилејо Моје, коју ја дајем за живот свијета”. И опет: “Онај који једе Моје Тијело и пије Моју Крв, пребива у Мени и Ја у њему” (Јн.6, 56).

Видиш ли какав је то несхватљиви дар? Он није само умро за нас, већ је и Самог Себе принео нама за храну. Шта може бити већи знак праве љубави? Шта може бити спасоносније за душу? Поред тога обичну храну и пиће нико не одбија да једе сваки дан, а ако и не поједе – страшно се залости. Што се тиче не обичног хлеба, већ Хлеба живота, и не обичног пица, већ Чаше бесмртности, ми се према њима односимо као према неважној ствари и не апсолутно потребној. Шта може бити безумније од тога? Уосталом, без обзира како сте досад радили, молим вас за убудуће да се пазите знајући силу дара, и колико је могуће очишћенији да се причешћујете Светињама. И ако се деси да се бавимо неким другим послом, чим чујемо звоно да оставимо тај посао и да идемо да се Причестимо Даровима са великом зељом. И то (како ја мислим или тачније како је заиста у ствари) ће нам веома много помагати, јер ће нас припрема за Причешће чувати у чистоти. Ако будемо равнодушни према Присаједињењу, то је као да избегавамо борбу са страстима. Нека нам Причешће буде проводник у живот вечни18”19.

Дакле, браћо моја, ако будемо радили тако како нам заповедају божанствени Оци, и ако се будемо често причешћивали, не само да ћемо имати Божију благодат за помоћника и сарадника у овом кратком животу, већ ће нам помагати и Ангели Божији, и сам Владика Ангела, а поред тога одбацићемо далеко од себе своје противнике – зле духове, како каже божанствени Златоуст: “Као лавови, који дишу огњем, тако ми одлазимо од те [Свете Трпезе], поставши страшни за ђавола, имајући у себи нашу Главу Христа, и љубав коју нам је Он указао. Та Крв чини да сија царски лик наше душе, рађа неисказану лепоту, не дозвољава да благородност увене у души, непрестано је оросавајући и хранећи. Та Крв, достојно примљена, одгони од нас зле духове, привлачи Ангеле, заједно са Владиком свих Ангела. Јер зли духови беже када виде Владикину Крв, а Ангели се скупљају. Она је – спасење наших душа, Њом се душа радује, Њом украшава, Њом загрејава. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини нашу душу чистијом од злата. Они који се причешћују том Крвљу стоје заједно са Ангелима и вишњим силама, будући одевени као и они у ту исту царску одећу, и имајући духовно оружје. Али нисам рекао оно највеће: они који се причешћују су одевени у Самог Цара”20.

Видиш, љубљени мој брате, колико чудесних дарова ти добијаш, ако се често причешћујеш, видиш како се при честом Причешћивању просвећује ум, осветљава разум, чисте све душевне силе? А ако хоћеш да умртвиш и телесне страсти, причешћуј се често и наслађуј се тиме. У то нас уверава Кирило Александријски: “Онај који верује у благослов од Причешћа не само да се избавља од смрти већ и од болести које су у нама. Јер Христос Који улази у нас умирује у нашим чланцима необуздани закон телесни и оживљује страхопоштовање према Богу, умртвљујући страсти”.

На тај начин, без честог Причешћивања ми не можемо да се ослободимо од страсти и успнемо се на висину бестрашћа. Тако и Израиљци: да нису хтели да једу пасху у Египту не би се могли ослободити из њега.

Египат означава живот у страстима. И ако се ми не причешћујемо непрестано Часним Телом и Крвљу нашег Господа (чак и сваки дан ако је то могуће), ми нисмо у стању да се ослободимо од мисаоних фараона. Божанствени Кирил Александријски управо тако и каже: “То што су Израиљци, будући робови и радећи под управом Египћана, учинили [то јест заклали агнеца и појели пасху], то значи да људска душа не може наћи слободу и избеци ђаволску тиранију, сем Причешћем Христовим Телом и Крвљу. Јер је Он Сам рекао: “Ако вас дакле Син избави, заиста ћете бити избављени” (Јн.8, 36). И поново тај Светитељ каже: “Приневши на жртву јагње учинили су то по праузору на Христа, јер се другачије нису могли ослободити”, јер се слобода добија само Христовом силом.

Дакле, ако и ми хоћемо да напустимо Египат, то јест мрачни грех који нас прати, и фараона, то јест мисаоног тиранина, како каже Григорије Богослов, и желимо да наследимо земљу срца и обећања, тада треба да слично Израиљцима, који су имали за вођу Исуса Навина, имамо Господа нашега Исуса Христа посредством честог причешћивања, како би победили Хананејце и друге народе (безбројне телесне страсти) и Гаваоничане (помисли које нас обмањују), да бисмо доспели у град Јерусалим, који значи свети мир (за разлику од светског мира). По речима нашег Господа: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје” (Јн.14, 27). То јест: “Ученици Моји, Ја вам дајем мир свети, и не такав као мир светски који често за циљ има зло”. Пребивајући у том светом миру, ми се удостојавамо да у нашем срцу задобијемо Духа, као и апостоли, остајући у Јерусалиму по заповести Господњој, када су добили савршенство и благодат Духа на дан Педесетнице. Јер мир је – дар који у себе укључује и све остале божанске дарове, у миру живи Господ, јер како каже пророк Илија, Бог није био у великом и снажном ветру, нити у земљотресу, нити у огњу, већ у струјању тихог и мирног ветра – тамо је био Господ (погл.3Цар. 19, 11-12).

Међутим нико не може задобити тај мир немајући других врлина, јер се врлина не задобија без испуњења заповести, а заповест се у потпуности не може испуњавати без љубави, а љубав се не обнавља (јача) без Божанског Причешћа. Дакле, ми се без Божанског Причешћа узалуд трудимо.

Јер многи често изискују сами од себе разне врлине, надајући се да ће се спасти сами и без честог Причешћа. Али то је скоро немогуће, јер они не желе да се потчине Божијој Вољи, која се састоји у томе да се често причешћују, сагласно црквеном чину, то јест свакој служеној Литургији, када се они скупљају у храму. Таквим људима Бог говори преко пророка Јеремије: “Оставише Мене извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде” (Јер.2, 13). Другим речима, оставили су извор врлина и дарова Светога Духа и ископали су у себи студенце, који су пробушени на дну и не могу да задржавају воду. И поново Бог говори преко пророка Исаије: “Премда Ме сваки дан траже и ради су знати путеве Моје, као народ који твори правду и не оставља суда Бога својега; исту од Мене судове праведне, желе приближити се к Богу. Зашто постисмо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? Да ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?” (Ис. 58, 2-5). Другим речима, они Мене траже сваки дан и желе да спознају премудрост Мојег Промисла, као народ који је тобоже био праведан и сачувао заповести Божије, и говоре: “Зашто Ти не видиш Господе да смо ми постили? Зашто Ти не желиш да знаш да смо ми толико страдали?” И одговара Бог: “Не чујем вас, зато што када постите поново остварујете своје зле жеље. Такав пост и такво страдање Ја не желим. Али чак и ако ти распростреш уместо кревета тканину за вреће и пепео, ни такав пост Ја не примам”.

Трудови се прихватају и врлине доносе корист само онда када се врше по Вољи Божијој. Воља Божија се састоји у томе да радимо онако како нам заповеда наш Господ, Који нам каже: “Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вечни” (Јн. 6, 54). То није само заповест, већ заповест над свим заповестима, јер она представља потпуну снагу и неодвојиви саставни део осталих заповести.

Дакле, љубљени мој, ако желиш да у свом срцу разгориш божански пламен, и да задобијеш љубав према Христу, а са њом и све остале врлине (добродетељи), често приступај Светом Причешћу – и тада се наслађуј тиме чиме желиш. Јер је немогуће било коме да не љуби Христа и да не буде љубљен од стране Њега, ако се он непрестано причешћује Његовим Светим Телом и Крвљу. То се дешава природно. И послушај како се то дешава.

Неки не разумеју зашто родитељи воле своју децу, као и зашто деца такође воле своје родитеље. Одговарамо: нико никада није омрзнуо самог себе и своје тело. Пошто деца добијају своје тело од тела својих родитеља и посебно зато што се хране мајчинском крвљу у мајчиној утроби, тако и после рођења (јер млеко, природно, није ништа друго него крв која је постала бела), зато ја и кажем да је за њих (децу) природни закон да љубе своје родитеље, као и за родитеље да воле своју децу. Јер су деца и зачета од тела својих родитеља. На тај начин ти људи који се често причешћују Телом и Крвљу нашега Господа, ће природно разгорети у себи стремљење и љубав према Њему – с једне стране, јер то живоносно и животворно Тело и Крв толико загревају љубав код оних који се причешћују (чак и код оних најтврђа срца), уколико се често причешћују; а с друге стране, зато што наша љубав према Богу није нешто страно за нас, већ је природно посејана унутар нашег срца, чим се родимо у телу и у духу светим Крштењем.

При најмањем погодном случају, те природне искре се тренутно разгоревају у пламен, како говори премудри Божанствени Василије: “Истовремено са појавом живота (то јест човека) уграђује се у нас и неки семени логос, који на природан начин рађа у нама способност да љубимо [Бога]. Ту силу (то јест логос) рађа брижљиво испуњавање Божијих заповести, храни познање [Бога] и благодат Божија нас приводи савршенству. Треба знати, да је подвиг љубави један, али он испуњава и укључује у себе и све остале заповести”21.

Дакле, ту природну силу – да љубимо Бога – укрепљује, и употпуњује често Причешћивање Телом и Крвљу нашега Господа. Зато и свети Кипријан пише да су се мученици када су ишли на страдања пре свега причешћивали Пречистим Тајнама и укрепивши се Светим Присаједињењем, тако разгоревали Божијом љубављу, да су одлазили на поприште као овце на заклање, и уместо Тела и Крви Христове, којима су се причешћивали, проливали своју сопствену крв и предавали своје тело на различите муке.

Шта још добро би ти хришћанине желео да добијеш, а да ниси добио Светим Причешћем? Хоћеш да славиш сваки дан? Хоћеш да славиш Светли Васкрс када пожелиш и да се радујеш неизреченом радошћу у овом тешком животу? Тада непрестано прибегавај Тајни и Причешћуј се са дужном припремом, и тада ћеш се насладити тиме чиме желиш да се наслађујеш. Јер је истинита Пасха и истинити празник душе – Христос, Који се приноси на жртву у Тајни, како каже Апостол, а за њим и Божанствени Златоуст: “Четрдесетница је само једном годишње, Пасха – трипут недељно, а некада и четири пута, тачније толико пута колико ми пожелимо, јер Пасха – то није пост, већ Приношење (Просфора) и Жртва, која се приноси на сваком сабору22. А то да је то заиста тако чујемо од Павла: “Пасха наша је Христос заклан за нас” (1Кор.5, 7). Тако да сваки пут када са цистом савешћу приступас Тајни, ти врсис Пасху. Не тада када постиш, већ када се причешћујеш том Жртвом. Јер оглашени никада не врше Пасху, иако посте сваке године, зато што се не сједињују са Приносом (Просфора), то јест не причешћују се”. И супротно томе: “И онај који не пости, када се присаједињује Причешћем, ако прилази са чистом савешћу Тајни, извршиће Пасху – било то данас, сутра, или било који дан. Јер се припрема не оцењује бројем дана већ чистотом савести”23. То јест најбоља припрема за Причешће се не састоји у томе да одбројиш осам или петнаест или четрдесет дана и да се тада Причестиш, већ у томе да очистиш савест. Дакле, они који иако посте пред Пасху (Васкрс), али се не причешћују на Пасху, такви људи не славе како каже тај Божанствени Отац. Ти који нису спремни да се на сваки празник Причесте Телом и Крвљу Господњом, не могу да славе ни недељу, ни друге празнике у години, јер ти људи немају у себи узрок и повод за славље, који је Најслађи Исус Христос, и немају ту духовну радост која се рађа од Божанског Причешћа.

Прелешћени су ти који сматрају да се Пасха и празници састоје у богатим трпезама, у многобројним свећама, мирисном тамјану, сребрним и златним украсима, којима украшавају Цркву. Јер то Бог од нас не тражи, јер то није прворазредно и главно, како Он то каже и преко пророка Мојсеја: “Шта иште од тебе Господ Бог твој, осим да се бојиш Господа Бога својега, да ходиш по свијем путовима његовијем и да га љубиш и служиш Господу Богу својему из свег срца својега и из све душе своје, држећи заповијести Господње и уредбе Његове, које ти ја данас заповиједам, да би ти било добро? (Пета Књига 10, 12-13). Наравно, није реч о томе да ми сада судимо да ли су добри или не ти дарови које приносимо у Цркву из страхопоштовања. Међутим са добрим даровима смо дужни пре свега да приносимо и послушање светим заповестима нашег Господа и да то послушање ставимо испред свих других приноса, како каже и пророк и цар Давид: “Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Пс.50, 19).

Апостол Павле у Посланици Јеврејима говори то исто само на други начин: “Жртава и дарова нијеси хтио, али си ми тијело приправио” (Јевр. 10, 5), сто знаци: “Господе! Ти не желиш да Ти приносим све друге зртве и приносе, Ти само хоћеш да ја приступам Божанским Тајнама и да се причешћујем Свесветим Телом Твога Сина, Које си Ти уготовио на Светом Престолу, јер је таква Твоја Воља”. Зато желећи да ти покажеш да си спреман на послушање, Апостол каже: “Ево дођох да учиним вољу Твоју, Боже мој, и закон је Твој у мом срцу” (Јевр.10, 9; Пс.39, 8-9). То јест идем да чиним вољу Твоју потпуно спреман и да испуњавам закон Твој од свег срца мојег. Зато ако желимо да се спасемо, онда треба са радошћу и љубављу, као синови Божији, да испуњавамо вољу Божију, и заповести Његове, а не са страхом као слуге. Јер страх чува испуњење старих заповести, а љубав – јеванђељских. Другим речима, они који су били под законом су испуњавали заповести и законске поставке из страха, како не би били кажњени и подвргнути мукама. Ми хришћани пошто се више не налазимо под законом треба да испуњавамо заповести из Јеванђеља не из страха, већ из љубави, као синови треба да вршимо вољу Божију.

Воља Бога и Оца, по Његовој Благој Вољи од самог почетка се састојала у томе да створи Тело за Јединородног Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, како каже Апостол, то јест да се Његов Син оваплоти и пролије Крв Своју ради спасења света. И да би се ми сви хришћани причешћивали Његовим Телом и Његовом Крвљу, и да би посредством честог Причешћа и у овом животу били сачувани од ђаволових замки, и да када дође до изласка наше душе она узлети као голуб, у слободи и радости на небеса, и да је уошпте не муче духови поднебесја.

И то потврђује и Божанствени Златуост говорећи: “И неко други ми је причао о неком виђењу, кога се он сам удостојио, а није знао од кога. Ако ти, којима предстоји да буду узети са овога света, буду Причешћени Тајнама са чистом савешћу, тада њих када умиру узносе на небо сами Ангели, захваљујући Причешћу”24. Зато и ти брате мој, пошто не знаш када ће смрт доћи – или данас, или сутра, или овог часа, – треба увек да будеш Причешћен Пречистим Тајнама и да будеш спреман. И ако је воља Божија да још останеш у овом животу, онда ћеш уз благодат Светог Причешћа проводити живот пун радости, пун мира, пун љубави праћен свим осталим врлинама. А ако је воља Божија да умреш, онда ћеш захваљујући Светом Причешћу слободно проћи митарства злих духова, која се налазе у ваздуху, и населићеш се у небеским обитељима са неизречивом радошћу. Јер ако си увек сједињен са Најслађим Исусом Христом, свемогућим Царем, онда ћеш и овде живети блаженим животом, и када умреш зли духови ће побећи од тебе, као муња, а Ангели ће ти отворити небеска врата и свечано ће те отпратити до самог Престола Блажене Тројице. О величанства, којим се наслађују хришћани од честог Причешћа у и у овом, и у будућем животу!

Хоћеш ли ти хришћанине да се очистиш и од тих најмањих прегрешења које ти као човек допушташ или очима или својим ушима? Тада приступај Тајни са страхом и скрушеним срцем – и очистићеш се и биће ти опроштено. У то нас уверава и свети Анастасије Александријски: “Ако чинимо неке мале, људске, и опростиве грехе, будући скривени или језиком, или слухом, или очима, или бригом, или тугом, или гневом, или нечем сличном, укоравајући се и исповедајући се Богу, причешћујући се Светим Тајнама и верујући да нас Причешће чисти од свега тога” – међутим не и од тешких или злих и нечистих греха, које смо учинили25.

О томе сведоче и многи други Светитељи. Свети Климент каже: “Причестивши се Часним Телом и Часном Крвљу Христовом, заблагодаримо Ономе Који нас је Удостојио да се Причестимо Његовим Светим Тајнама и замолимо Га да нам оне не буду на осуду, већ на спасење и остављење грехова”26.

Василије Велики каже: “И удостој нас да се неосуђено Причестимо Пречистим и Животворним Твојим Тајнама на остављење грехова”27.

А Божанствени Златоуст каже: “Нека нам Причешће буде на трезвеност душе и остављење грехова”28 то јест да те Тајне послуже онима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова.

Иако и исповест и испуњење епитимије могу да донесу опроштај грехова, међутим за ослобођење од греха је потребно Божанско Причешће. При лечењу смрдљиве ране најпре одстрањују срж, затим одстрањују труле делове и затим стављају мелем за исцељење, јер ако рану оставе без њега она може да дође у претходно стање. Тако бива и са грехом: исповест удаљује срж, испуњење епитимије одсеца труле делове, а затим Божанско Причешће бива као мелем и исцељује од греха. Јер ако не прими Божанско Причешће несрећни грешник се враћа у претходно стање, и човеку после тога бива горе него раније (Мт.12, 45).

Чујеш ли мој хришћанине колико дарова добијаш од честог причешћивања? И најмањи греси ти се опраштају, и твоје ране се исцељују, и ти цео постајеш здрав. Шта друго може бити блаженије него увек се припремати за Причешће и причешћивати се, и захваљујући припреми и уз помоћ Божанског Причешћа, будеш увек слободан од грехова, и него да ти земаљски, будеш чист на земљи као што су чисти Ангели на небу? И каква друга срећа може бити већа од те?

И међутим рећићу ти још нешто више. Ако ти брате мој приступаш Тајнама често и достојно причешћујући се тим већним, препрослављеним Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, и постајеш сателесник и сакрвник Христу, животворна сила и дејство тог Пресветог Тела и Крви у васкрсење праведних оживотворава и твоје сопствено тело прослављено Христовим Телом и оно ће васкрснути као нетрулежно, како у Посланици Филипљанима пише Божанствени Апостол: “Који ће преобразити наше понижено тијело да буде једнако тијелу славе Његове, по сили да може све себи покорити” (Флп.3, 21).

Сву ту славу и дарове, та велика и натприродна добра, о којима смо досад говорили, добија сваки хришћанин, када се са чшистом савешћу причешћује Божнаским Тајнама Најслађег нашег Исуса Христа, – и друге, још веће о којима ми ради малог простора нећемо говорити.

Коначно, када се хришћанин причешћује, тада размишљајући о томе каквим се страшним и небеским Тајнама присајединио, он пази на себе, да не обесчасти благодат, боји се својих помисли, скупља их и чува, поставља почетак строжијег и врлинског живота и удаљује се колико је то могуће од сваког зла. Када се опет замисли да му предстоји да се кроз неколико дана Причести, удвостручава пажњу, додаје спремност на спремност, уздржање на уздржање, бденије на бденије, труд на трудове, и подвизава се колико је то могуће. Јер је он буквално притешњен са две стране: прво тиме што се тек Причестио, а друго тиме што ће се ускоро опет Причестити.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ГЛАВА 3

О томе да ако неко дуго чека да се Причести чини себи велику штету

Све супротно оном претходно реченом подразумева ретко причешћивање хришћана, јер онај ко одлаже Причешће нема никакву припрему, није пажљив и нема брижљиво чување од злих помисли. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда такав човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожости у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узмању хране, изговарању појединих речи, гледању нерпикладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси.

Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Бознаксих Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу?

Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божнаствени Златоуст?

Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара?

Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност.

Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили.

Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”.

И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, биже уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити.

Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31.

На сличан начин је и божнаствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплазеним језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божнаственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревносан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећес бити уловљен у његове мреже”.

Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати.

А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Да ли ће они моћи слободно да прођу ваздушна митарства злих духова? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима!

Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизречиве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега.

Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе.

Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење.

Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа.

Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност.

Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима