Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Свети Александар Невски: Заштитник Православља и војсковођа Свете Русије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Личност Светог Александра Невског једна је од највећих у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара - у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Румунији, Америци, Аустралији ... Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни  мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно.

lavra-aleksandra-nevskog-sankt-peterburg-1.jpg

Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон.

Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином.

Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила.

Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској.

Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова.  Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород.

Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући  на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем".

nevski_1449385982-1.jpg

Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини  постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења.   Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу.

У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.»

Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина.

Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату.

преузимање.jpg

Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас.

Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару.

sveti-aleksandar-nevski-rusija.jpg

Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин.

 

Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић)

Интертет припрема: Поуке.орг

 

Извори:

http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/

http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160

http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/

https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский

https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице.   Звучни запис беседе   Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда.   Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”.   Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Доцент на Богословском факултету у Софији ђакон др Иван Иванов објавио је у издању Универзитета монографију „Евхаристија: mysterium fidei – mysterium vitae (литургичко тумачење тајне евхаристије)“. Ова књига је плод ауторовог истраживања и предавања из области евхаристијског, литургијског и светотајинског богословња последњих 20 година. Богословску редакцију књиге обавио је др Димитар Димитров, редакцију грчких израза провео је др Росен Русев, а јеврејских термина доцент др Ивајло Најденов.     Аутор имтерпретира основне богословске проблеме и нашироко излаже научна истраживања питања евхаристије, тајинства и обреда. Књига садржи и преглед досадашње литературе из ове области на бугарском.   Књига доцента др Ивана Иванова излаже литургичке феномене: „Литургија, Евхаристија, Анафора (канон евхаристије) кад акцент ставља на епиклезу, а обрађује и питање претварања и освећења Дарова; затим, култ, богослужбена последовања, символи, тајна, жртва. Аутор подробно истражује питање призива Светог Духа на евхаристији и притом упоређује бугарску богослужбену традицију са традицијом других Цркава.   Књига садржи 607 страница и препоручује се као ново, систематско, аналитичко, егзегетско, историјско, патролошко, догматско, канонско и литургичко истраживање, а као таква намењена је студентима, предавачима, истраживачима литургичког богословља.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић.     Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци).     Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама.   Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој.   У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом).   Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао.     Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти.   У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом).   Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар.     На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост.     Извор: Епархија жичка
    • Од Дејан,
      Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима.
      За оне са јачим стомаком:
       
×
×
  • Креирај ново...