Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

“A da ja to ipak proverim?”: Kako se izboriti sa demonom zvanim OKP

Recommended Posts

“A da ja to ipak proverim?”: Kako se izboriti sa demonom zvanim OKP

Turtles-and-backlist-2-735x400.jpg

U Blizanačkoj trilogiji Agote Kristof jedan od likova kaže:

Ubeđen sam… da je svako ljudsko biće rođeno da napiše jednu knjigu, i ni zbog čega drugog. Genijalnu knjigu ili osrednju knjigu, nevažno je, ali onaj ko ne bude napisao ništa, on je izgubljeno biće, samo je prominuo zemljom ne ostavivši traga.

Drugi lik mu odgovara: U pravu ste. Pisanje je nešto najvažnije. Ako se bavite socijalnim radom, floskula the world is saved one child at a time – svet se spašava tako što spašavaš jedno po jedno dete – verovatno vam je već dozlogrdila; pa opet, kada sam pročitala Nema kraja kornjačama Džona Grina, dva prethodna citata, jedan opskuran i maestralan a drugi rabljen, spojila su mi se u konglomerat koji otprilike glasi: svet se spasava jednom po jednom knjigom.

Glavna junakinje knjige, Ejza, nije čak ni naizgled obična tinejdžerka; otac joj je dao ime koje obuhvata i početak i kraj abecede, tako da znaš da možeš da budeš šta god poželiš. Njeno ime je samo njeno, zvuk koji je samo njen. Dok sedi u trpezariji škole, razmišlja o svom digestivnom traktu i mikrobima koji žive i razmnožavaju se u njoj.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ejza, naime, pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja sa anksioznošću; jedan od kriterijuma za postavljanje ove dijagnoze prema DSM 4 je da opsesije ili kompulzije traju više od sat vremena dnevno, ili ometaju normalan život ili uobičajene socijalne aktivnosti i odnose. Ejza, saznaćemo, ne može ni da se poljubi sa momkom koji joj se sviđa a da ne bude preplavljena razmišljanjima o mikrobima: …proveri da li njegovi mikrobi mogu da ostanu na tebi, potom pokušava sebe da razuveri: milijarde ljudi se ljube i ne umiru ali potom mozak nastavlja da je muči: proveri… samo proveri da budeš sigurna.

Ovo prisilno samorazuveravanje takođe je deo poremećaja i naziva se neutralizacijom. Opsesije se pak definišu kao neželjene, intruzivne misli čiji je čest sadržaj upravo kontaminacija, a kompulzije kao ponašanja koja su povezana sa opsesijama i cilj im je zapravo da na kratko ponište efekat opsesija.

Evidentno je da Ejza funkcioniše u školi, ali da njen poremećaj značajno utiče na kvalitet odnosa sa Dejvisom, dečakom koji joj se dopada. Što se ostalih odnosa tiče, njena najbolja drugarica Dejzi govori joj u jednom trenutku:

ali ti jesi… ekstremno egocentrična. Ono kao, znam da imaš psihičkih problema i tako to, ali oni te čine… Holmsi, mi smo kao najbolje drugarice, a ti ne znaš ni da li imam kućnog ljubimca…

NemaKrajaKornjacamaCOVERfinal-195x300.jpKada čitate ove redove, a znate šta se dešava u Ejzinoj glavi u toku čitavog dana, pomislite koliko je Dejzi nepravedna; međutim, stvar je u tome da mentalna bolest ne ”abolira” od zahteva okoline, naročito zahteva bliskih ljudi. Ovaj uvid toliko potrese Ejzu da nepažljivo vozi, doživljava saobraćajnu nesreću i završava u bolnici gde se zamalo otruje sredstvom za dezinfekciju ruku. Kompulzije – kao što je gutanje sredstva za dezinfekciju u trenutku kada ima povredu jetre usled udesa – imaju za cilj da spreče bilo preplavljujuću anksioznost kod Ejze bilo neke događaje ili situacije kojih se ona plaši, kao što je infekcija opskurnom bakterijom. Na jednom predavanju čula sam dirljivu definiciju da se kompulzije uvode kao očajnički odbrambeni mehanizam koji treba da spreči opasnost.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ejzina opsesija je strah od zaraze, dok je povezana kompulzija stalno menjanje flastera na prstu koji sama povređuje, kao i pijenje sredstva za dezinfekciju, ali i proveravanje simptoma na Internetu. Ukratko, njen uobičajeni dan oblikovan je strahom i patnjom. Opsesije su nepredvidive i nemoguće ih je kontrolisati, a samim tim i izbeći, i kada potraju dovode do osećanja bespomoćnosti. Potiskivanje intruzivnih misli zapravo dovodi do njihove učestalije pojave. Nije retko, stoga, da ljudi sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem pate i od depresije te različitih tipova grešaka u mišljenju:

pomišljam, kaže Dejzi, nikada se ovoga nećeš osloboditi. Pomišljam i pomišljam i pomišljam.

Kako je za efikasno ”držanje pod kontrolom” (nećemo napisati ”lečenje” iz razloga koji slede) simptoma opsesivno-kompulzivnog poremećaja potrebna kombinacija lekova i kognitivno-bihejvioralne terapije, to Ejza posećuje doktorku Sing i neredovno pije lekove za raspoloženje. Kognitivne tehnike koje dr Sing koristi poznate su svakom edukantu; pa ipak, njihov efekat na Ejzu je neznatan.

Dr Karen Sing je umela da kaže kako je neželjena misao kao auto koji prolazi pored tebe dok stojiš kraj puta, pa sam govorila sebi kako uopšte ne moram da uđem u taj auto, da trenutak mog izbora nema veze s tim da li ću nešto pomisliti, već da li ću dozvoliti da me to ponese. Ali ipak sam ušla u auto.

Takođe, dr Sing koristi i terapijski odnos, psihoedukaciju, normalizaciju, i njen odnos sa Ejzom ne odgovara tipičnom stereotipu hladne terapeutkinje i adolescenta koji žudi za razumevanjem, iako Ejza povremeno mora da je opiše tako:

Dr Karen Sing je stalno bila u pokretu, kao loše nacrtan crtać, ali imala je najbleferskiji izraz lica koji sam ikada videla… potom me je pitala da li sam voljna da ponovo probamo onu terapiju izlaganja i prevencije odgovora, kojom smo onomad i počele viđanje… to je neko vreme funkcionisalo, ali sad kad vratim film, sećam se da sam bila prestravljena, a više ne mogu da podnesem da budem toliko prestravljena…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Opis je dat vrlo verno kliničkoj praksi: naime, pacijenti koji ne reaguju dobro na bihejvioralnu terapiju počinju da veruju da njihove kompulzije zapravo zaista imaju podlogu u realnosti.

John-Green_949_529_72-ppi-e1543837908946 Džon Grin

Međutim, neuspeh ili vrlo polovičan uspeh terapije dr Sing može se pripisati zapravo iskustvu samog pisca, Džona Grina. On je knjigu Nema kraja kornjačama napisao kao jedan vid svoje borbe sa demonom zvanim opsesivno-kompulzivni poremećaj. Grin navodi da sadržaj Ejzinih opsesija nije isti kao sadržaj njegovih, ali da se trudio da verno prenese osećaj bespomoćnosti i izolacije koji anksioznost nosi sa sobom.

S druge strane, u knjizi za Ejzu nema srećnog kraja: nastaviće da pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i biće i u odraslom dobu hospitalizovana zbog simptoma. Grin je objasnio:

Svi volimo priče koje uključuju pobedu nad preprekama i teškoćama, i ja ih volim, ali moja priča o mentalnoj bolesti nije bila takva i nisam želeo ni da Ejzina bude takva. Za mene, bolest nije nešto što očekujem da pobedim, to je nešto sa čime očekujem da živim i da još uvek imam ispunjen život.

I Grin ga zaista, nesumnjivo, ima; pored toga što je uspešan pisac čija je delo Krive su zvezde ekranizovano, autor je zanimljivog Jutjub kanala još od 2007. zajedno sa bratom.

Grinovi romani imaju razne teme, a Nema kraja kornjačama prvi je koji se bavi temom mentalne bolesti, iako se Grin evidentno bori sa njom celog života. Mnogo puta smo pisale o tome da je hrabro kada javne ličnosti govore o svojim mentalnim problemima. Grejem Dejvi u svome blogu na Psychology today navodi da stigma vezana za mentalno zdravlje utiče na one koji pate od mentalnih bolesti, kako kroz njihovu ulogu u društvu tako i ostavljajući traga na njihov put ka oporavku.

Ljudi međutim  imaju određena uverenja o mentalnoj bolesti koja nisu zavisna od njihovih godina, znanja o mentalnoj bolesti ili toga da li znaju nekoga ko pati od mentalne bolesti. Povećanje znanja stoga nije dovoljno; potrebno je uticati na stereotipe. Određeni broj javnih ličnosti kroz svoje nastupe postaje sinonim za borbu sa određenom bolešću, kao što je slučaj sa Šinejd O Konor i bipolarnim poremećajem. Međutim, nije važno samo pričati o mentalnoj bolesti, važan je i način na koji pričamo o njoj, i važno je da svojim načinom života pokažemo pošaljemo upravo najznačajniju poruku – da čovek nije isto što i njegova bolest.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovaj test će meriti da li ste angažovan, informisan i produktivan građanin sveta, i odražavaće se u kafićima i bolnicama i spavaonicama. Bićete testirani na prvim sastancima, intervjuima za posao, dok gledate fudbal i dok skrolujete na svom Tviter nalogu, kaže Grin u prvoj epizodi kursa o svetskoj istoriji.

Svojom knjigom, svojim načinom života, činjenicom da je napravio serijal Crash course world history  uprkos svojoj bolesti, odnosno ruku pod ruku sa njom, Džon Grin možda čini više za svoje anksiozne sapatnike nego da je dao milion intervjua ili napisao hiljade tekstova na temu opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

 

http://www.psihobrlog.com/filmovi-i-knjige/a-da-ja-to-ipak-proverim-kako-se-izboriti-sa-demonom-zvanim-okp/

Share this post


Link to post
Share on other sites

У  парохији имам једну особу која пати од Опс.копл. неурозе.Буде јој лакше после нашег  разговора,али то није  уопште довољно.Потребна јој је редовна психотерапија уз лекове.Она да би се смирила од  нереалних страхова принуђава себе на најсмешније ритуале који су њој наравно права опсесивна мука.И тако стално јалово неколико година.Коме у Београду да се обрати за психотерапију,зна ли неко?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, свештеник Александар рече

У  парохији имам једну особу која пати од Опс.копл. неурозе.Буде јој лакше после нашег  разговора,али то није  уопште довољно.Потребна јој је редовна психотерапија уз лекове.Она да би се смирила од  нереалних страхова принуђава себе на најсмешније ритуале који су њој наравно права опсесивна мука.И тако стално јалово неколико година.Коме у Београду да се обрати за психотерапију,зна ли неко?

Pa najbolje je prvo kod doktora opste prakse po uput za psihijatra, gde ce dobiti adekvatne lekove. A ako hoce bas psihoterapiju ima u Beogradu dosta privatnih centara za psihoterapiju, recimo Korak je jedan od njih, moze ih mejlom kontaktirati za besplatnu konsultaciju korak@verat.net . 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 3.12.2018. at 15:39, свештеник Александар рече

У  парохији имам једну особу која пати од Опс.копл. неурозе.Буде јој лакше после нашег  разговора,али то није  уопште довољно.Потребна јој је редовна психотерапија уз лекове.Она да би се смирила од  нереалних страхова принуђава себе на најсмешније ритуале који су њој наравно права опсесивна мука.И тако стално јалово неколико година.Коме у Београду да се обрати за психотерапију,зна ли неко?

У дому здравља нека потражи упут за: Инситут за менталне болести у склопу КЦС. 

Најбоље би било да потражи др. Нађу Марић-Бојовић. Ефекат гарантован , лично се лечим код ње и прешла поменуту голготу уморног ума. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Рапсоди,
      Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!
      STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako  
    • Од JESSY,
      "KAD SE DEVOJKA OBEĆA, NEMA 'NEĆU'":

      Majka je svoju maloletnu kćerku bez bilo kakvog razgovora i objašnjenja poslala od kuće sa kesom stvari i izjavom da je taj mladić njen muž. "Kad se devojka obeća, onda to stoji, nema neću", rečeno joj je. Devojčica zbog straha nije smela ništa da kaže, samo je plakala. U kući gde su je udali, odnosno prodali, živela je s tim čovekom i njegovom porodicom. Istog dana kada je došla bila je primorana da ima svoj prvi seksualni odnos sa “suprugom” nakon čega je dobila batine i pretnje, što se svakodnevno ponavljalo.
        Kasnije je "suprug" devojčice postao njen makro, i prisiljavao ju je da se bavi prostitucijom, da krade, dok su je kod kuće smatrali svojom sluškinjom. Nakon brojnih pokušaja bekstva, devojčica je pomislila da je pronašla spasioca, ali je i on bio nasilan i nastavio da je primorava na prostituciju. Sledeći put kada je uspela da pobegne, treći "spasilac" ju je prisiljavao na teške fizičke poslove i psihički i fizički zlostavljao.
      Devojčica je uspela da pobegne i oporavi se od traumatičnih iskustava uz pomoć Udruženja građana Atina koje je kroz studiju slučaja ove jedanaestogodišnje Romkinje prisiljene na brak otkrilo vezu između prisilnih brakova i modernog ropstva.
        Svake godine se sklopi 2.000 dečjih brakova
      U Srbiji se svake godine sklopi 2.000 dečjih brakova, a naša zemlja bi tek sada, sudeći prema najnovijim izmenama i dopunama Porodičnog zakona, trebalo da ih ukine.
      - Nove "supružničke" odgovornosti obično primoraju devojčice da napuste školu, imaju seksualne odnose sa svojim "supruzima" i rađaju i odgajaju decu - kaže za Nedeljnik Jelena Hrnjak iz Udruženja građana Atina za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja: "Za većinu devojčica, dečji brak je doživotna kazna. Iz ugla UG Atina, ‘dečji brak’ je termin za seksualno zlostavljanje dece, naročito devojčica, koje je u određenim društvenim i kulturnim kontekstima ‘ozakonjeno’ brakom. Zaista je bespredmetno u 2019. godini imati tako gnusnu pojavu u društvu, poput ove."
      "Od svih devojčica sa kojima smo radile nikad nijedna nije znala kada i za koga će se udati. Ta deca, kada idu u inostranstvo, odlaze sa saglasnošću svojih roditelja, i na granici neko vidi da romska devojčica odlazi sa starijim ljudima koji joj nisu roditelji. Pre toga se odvode kod ginekologa da bi dobile izveštaj da su nevine, budu ispisane iz škole odmah posle prve menstruacije da bi se očuvala nevinost. Poenta je da su svi indikatori tu, da svaki deo sistema vidi šta se dešava i svi normalizuju to i svi stavljaju u fioku kulture. Kada pričate s tom decom, reći će da su mislila da time čine dobro sebi i uslugu svojoj porodici, jer prethodno nisu imala sredstva za život i školovanje, imala su egzistencijalni pritisak. Dolazile su nam devojčice koje nisu znale da razlikuju boje i sve dane u nedelji, bile su totalno obrazovno zapostavljene", kaže Jelena Hrnjak za Nedeljnik.
      Član 23 Porodičnog zakona (stav 1) i do sada je vrlo jasno određivao da (1) Brak ne može sklopiti lice koje nije navršilo 18. godinu života, uz stav 2 koji govori da (2) Sud može, iz opravdanih razloga, dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.
       
    • Од JESSY,
      “Primih prvake pre tri dana.
        Slatki, veseli, krezubi, širokih osmeha…
      Radujem se đacima prvacima uvek.
      No, moram priznati da sam ove godine iznenađena. Da ne kažem – šokirana!
      Većina dece ne izgovara pojedine glasove, a nekoliko njih ne izgovara većinu glasova.
      „Usitejice, vesi mi peukle, mama nije imaua vemena da me nauci!“
      Tri puta sam tražila da mi ponovi rečenicu, dok nisam shvatila šta želi!
      Znam ja šta je u pitanju, ali sam i dalje u šoku.
      Ne zbog te rečenice. Nego zbog toga što roditelji toliko malo vode računa o deci. Ali im zato kupuju satiće- smartiće i patike koje moraju jaako da čuvaju jer: „Molim te, učiteljice, obriši mi patike, tata će me ubiti na mestu ako vidi da su prljave, dao je silne pare za njih!“
      Nađite vremena za svoju decu!
      Ne dozvolite da maternji jezik uče slušajući crtaće i ponavljajući reči onako kako ih sa TV-a ili kompjutera čuju.
      Igranje na tabletu nije smisao odrastanja.
      Lutka ginjola kroz koju sam se danas obratila đacima, držala im je pažnju duže nego bilo koja igrica, verujte mi!
      Nije mi se do sad dogodilo da deca ne znaju šta znači „grafitna olovka“. Nije mi se dogodilo da ne znaju da povuku liniju „od- do“.
      Troje učenika ne zna svoje prezime. A jedan ne zna kako je mami pravo ime,kaže da je svi zovu Beba.
      Ali, roditelji kažu: „Sve on (ona), zna! A meni je tako slaatko što ne govori „čisto“… Ima vremena, naučiće.“
      Ima vremena? Koliko?
    • Од Драгана Милошевић,
      KAO PATRIOT ne bih htio da ova zemlja doživi iskustvo jednog pokušaja stvaranja hrvatske države u 20. stoljeću. Taj pokušaj kolabirao je u sramoti jer je bio utemeljen na mržnji prema Srbima. S današnjom opsesivnom mržnjom prema Srbima Hrvatska je na istom putu”, rekao je danas Milorad Pupovac na konferenciji za medije sazvanoj zbog posljednjih organiziranih napada na Srbe. 
      Izjednačavanje Republike s Nezavisnom Državom Hrvatskom
      Odmjereni i oprezni, dugogodišnji najistaknutiji politički predstavnik srpske nacionalne manjine današnju Republiku Hrvatsku usporedio je s ustaškom Nezavisnom Državom Hrvatskom. Ne samo da ju je usporedio, jer uspoređivati se može svašta, nego je ustvrdio da se boji jer je Republika Hrvatska na istom putu kao i ta kvislinška i zločinačka država koja je trajala od 1941. do 1945. Negdje drugdje takvo izjednačavanje Republike, u čije ustavne temelje je upisan i antifašizam, s nacističkom marionetom izazvalo bi bijes, ako ne i intervenciju liječnika koji bi onog koji je tako nešto izrekao strpali na prisilno liječenje.
      Na žalost Hrvatske, ali i na radost nekih Hrvata, Pupovac je u pravu.
      Nema potrebe za logorima
      U Republici Hrvatskoj ne postoje rasni zakoni kakvi su postojali u NDH. Za njima nema potrebe. Srba nema dovoljno da bi se zbog njih pisali posebni zakoni. Postoji, međutim, mržnja. U 21. stoljeću nije potrebno osnivati koncentracijske logore da bi se istrijebio jedan narod. Dovoljno je iz dana u dan poticati i podgrijavati mržnju, tolerirati nasilje, proglašavati organizirane napade izoliranim incidentima, praviti se blesavim žmireći pred očitom atmosferom ili klimom, kako vam drago, mržnje prema cijelom narodu. Toleriranjem nasilja ono malo preostalih Srba prisiljava se da više ni svojoj djeci ne kažu da su Srbi i da se ili odsele, ili asimiliraju. To ni na koji način nije različito od Budakovog pokrštavanja trećine i protjerivanja trećine. Dobar dio toga je već odrađen.
      HOS je bio stranačka milicija inspirirana ustašama
      Ne treba u 21. stoljeću šef države nositi titulu poglavnika, dovoljno je naći nešto malo razumijevanja za Antu Pavelića ili stavljati u kontekst njegov poklič Za dom spremni. Država koja na bilo koji način i na bilo kojem mjestu ima razumijevanja za ustaški poklič, nedvojbeno sama sebe identificira s ustaškom NDH. Priče o HOS-u i njegovoj ratnoj ulozi samo su priče jer HOS se tako nazvao upravo zbog NDH i za svoj moto je uzeo ustaški poklič upravo zbog NDH. Da si ne lažemo, vodstvo Hrvatske stranke prava osnovalo je stranačku miliciju pomoću koje je željelo oživiti ustaški režim. 
      Napadat će oni koji najviše žele NDH
      Zato je Milorad Pupovac u pravu kada kaže da se boji da je današnja Hrvatska na istom putu kao NDH. U posljednjih pet godina ustaštvo je normalizirano uz blagoslov politike. Na ustaštvo koje se valja ulicama svi glavni faktori hrvatske politike ili blagonaklono gledaju, ili se pretvaraju da ne postoji. Od predsjednice koja je ne tako davno poručivala da oni kojima se u Hrvatskoj ne sviđa mogu otići i Srbe optuživala da provociraju nasilje, samim svojim postojanjem valjda, do premijera koji se izvlači na različite kontekste ustaških simbola.
      Bili bi ustaše, ali da se ne zna
      Nažalost, Pupovac je u pravu, ali njegova izjava izazvat će još više mržnje. Paradoksalno, napadat će ga najviše oni koji otvoreno ili poskrivećki, pokvareno, potiču mržnju ili oživljavaju NDH. Takva je priroda hrvatske politika i društva. Oni koji baš žele NDH ili se otvoreno pozdravljaju ustaškim pokličem, podići će se na zadnje noge i arlauknuti zbog Pupovčeve kvalifikacije jer oni bi bili ustaše u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali ne bi da se to i kaže. Srame se i plaše sami sebe pa se skrivaju iza domoljublja umjesto da otvoreno kažu da su fašisti. Pupovčevoj konstataciji bi se trebali radovati jer je rekao upravo ono što žele, ali će ga napasti.
      U pravu je, ali je i sukrivac
      Milorad Pupovac, već se ponavljamo, je u pravu, ali Milorad Pupovac je i sukrivac. Tvrdoglavom podrškom ovoj Vladi i premijeru koji je izmišljenim povjerenstvom legalizirao ustaštvo dao je svoj obol širenju spirale mržnje. Još jedan paradoks, Srbe mrze i jer podržavaju hrvatsku Vladu puno više nego što bi ih mrzili da je sruše. No, za takvo što će očito trebati više od nekoliko udaraca šipkom u uzdoljskom kafiću.
      link
    • Од JESSY,
      David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa
      Izvor: Profimedia / Autor: Auto
      Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest?
      Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...