Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Danijela

Одликовања Карађорђевића на аукцији у Немачкој

Оцени ову тему

Recommended Posts

Комплет с ордењем Карађорђеве звезде, Белог орла, Југословенске круне и Светог Саве, који је био у власништву последњег краља Југославије Петра Другог, продаје се по почетној цени од 30.000 евра.
ordenje.jpg
Ордени Карађорђеве звезде, Белог орла, Југословенске круне и Светог Саве (Фотографије Аукцијска кућа „Андреас Тис”)

 

Међу стотинама одликовања, која ће се 14. децембра наћи на аукцији куће „Андреас Тис” из Немачке, биће понуђена и четири ордена који су били у власништву Петра Другог Карађорђевића (1923–1970), сазнаје „Политика”. Ордене Карађорђеве звезде, Белог орла, Југословенске круне и Светог Саве колекционари ће моћи да купе можда већ за 30.000 евра. Толико износи почетна цена комплета који, осим знамења, садржи и неколико личних предмета и писама, али и пехар којим су ова четири одликовања награђена у САД 1977. године признањем за најбољу поставку.

Према наводима из каталога аукцијске куће, понуђени ордени Карађорђеве звезде и Белог орла су првог реда, с мачевима. На позадини првог је назив париске фирме „Артус Бертранд” која га је израдила, док Орден Белог орла садржи посребрени, емајлирани драгуљ, али и мања оштећења емајла на крунама. У понуди су и Орден Југословенске круне (1919–1945) и Орден Светог Саве с приказом овог светитеља. Свако од четири одликовања садржи и звезду од сребра, такође пресвучену сребрном позлатом и емајлом – материјалима од којих су направљени и крстови на знамењима.

У цену су урачуната и два писма која сведоче о путу које је ово ордење прешло за време боравка Петра Другог, последњег југословенског краља, у изгнанству после 1945. године. Прво је сачинио управо он, 1. јануара 1969. у Њујорку, а осим Петра потписао га је у својству сведока његов „уважени пријатељ и лични представник” Џејмс Џејкобс. Тим дописом, Петар је именовао Американца Филипа Мејна Вебера за трајног управитеља новоформиране Канцеларије краљевских ордена задужене за заштиту и чување југословенских краљевских одликовања и навео да ће Веберу посредством Џејкобса бити достављена управо четири ордена чију продају данас оглашава немачка аукцијска кућа. У истом писму, печатираном штамбиљем новоуспостављене Канцеларије, истиче се да ће ордење Веберу бити поверено на „бригу и чување” докле год је Петар Други жив. Потом ће прећи у лично Веберово власништво „у знак сећања на лично поверење и пријатељство” између њега и Петра.

Ипак, у каталогу се наводи да је Вебер после Петрове смрти продао одликовања Роберту Елиоту, председнику ОМСА, кровног удружења колекционарских друштава у САД, и тадашњем сараднику Дизнијевог студија. Управо на конвенцији ОМСА у Санта Марији у Калифорнији 1977. сва четири ордена су предочена јавности а та поставка је добила признање за најбољу изложбу.

ORDENJE-11.jpg Предмети са сахране Петра Другог

На који начин је ордење из САД доспело до Кирхајма код Штутгарта, где је седиште аукцијске куће „Андреас Тис”, у каталогу се не наводи. Али колекционар Зоран Бајић, који је јавио нашој редакцији вест да ће се ова одликовања наћи на аукцији, наводи да то није необјашњиво јер „Андреас Тис” има развијен бизнис и у Америци.

„Оно што је важније за ову причу јесте да држава Србија има могућност да куповином овог ордења поврати бар део културног наслеђа, јер се доста наших одликовања налази по иностранству и често заврши на аукцијама, а потом у приватним колекцијама”, наводи Бајић за наш лист.

Ова четири одликовања Петар Други је понео са собом у изгнанство, али поставља се питање коме су заправо припадала. Ту мистерију донекле развејава друго писмо које је, следећи Петрову вољу, Џејкобс упутио Веберу заједно с ордењем. Џејкобс тамо наводи да су знамења Карађорђеве звезде и Белог орла по свему судећи припадала Петру Првом и Александру Карађорђевићу, али да Петар Други „сасвим искрено признаје да не памти коме је који тачно припадао”. Слично сматра и историчар Радивоје Бојовић, који за наш лист каже да су та два одличја, будући да садрже мачеве, додељена у знак храбрости за ратне заслуге које Петар Други, рођен 1923, извесно није могао имати.

„Оба ордена су израђена у париској радионици ’Артус Бертранд’. Реч је о ретким примерцима, јер су одликовања с мачевима престала да се додељују неколико година после Првог светског рата. До тада су их добијале војсковође попут Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића. Што се тиче ордена Југословенске круне и Светог Саве, они су рађени у радионици браће Игенин из Швајцарске, која је била преовлађујући произвођач одликовања за Краљевину СХС, односно Југославију. Вероватно су припадала управо Петру Другом јер је он као краљ, по закону, био поглавар свих ордена која је династија успоставила. Могуће је и да потичу из дворских депоа јер је сваки владар морао да увек располаже с по неколико примерака ордења како би могао у сваком тренутку, ако има потребе, да некога одликује”, наводи Бојовић.

http://www.politika.rs/articles/details/416561?fbclid=IwAR0lelFYvd4ziPByJdleQqpnnKU8m0soxVoEzTpJVVF9VmyKoFiJ_voYp-8

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У црквеном центру Свети Сава у Хановеру данас је одржан симпосион под називом „Српска православна црква у Немачкој у прошлости, садашњости и будућности“. Симпосион је организовала Епархија диселдорфско-немачка у част два јубилеја - пола века постојања ове Епархије и 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве.

      Научни савет данашњег симпосиона чине најеминентнији професори теолошких факултета у Немачкој:  проф. др Данијел Бенга са Православног богословског факултета у Минхену, проф. др Мартин Тамке са Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Гетингену и проф. др Томас Бремер са Католичког теолошког факултета Универзитета у Минстеру.
      "Веома сам срећан и мислим да је овај Симпосион врло успешно протекао и да смо први пут у Немачкој успели да окупимо младе научнике који раде на изучавању историје и садашњости Српске православне цркве у Немачкој. Колико ја знам ово је први пут да Епархија диселдорфско-немачка организује овакав догађај и с обзиром да је врло успешан мислим да би Епархија требало да настави да ради у овом правцу" - рекао је др Томас Бремер, професор католичког теолошког факултета у Минстеру. Он је на питање какву будућнст за Српску православну цркву у Немачкој види истакао да је за њену будућност велико и важно питање њене интеграције:
      "Велико питање је питање интеграције у том смислу да православни Срби који живе овде у Немачкој живе у овом друштву и они су део нашег друштва али са друге стране веома је важно да они очувају свој идентитет, своје српство и своју веру, тако да ће то бити највећи задатак да они нађу начин да изједначе та два елемента али ја се надам да ће то бити успешно" поручио је професор Бремер.
      Тродневне свечаности поводом јубилеја организоване су уз финасијско и материјално учешће католичке и евангелистичко-лутеранске цркве у Немачкој, што је потврда добре сарадње Епархије диселдорфско-немачке са осталим црквама на овом простору.
      Епархија диселдорфско-немачка се током свог педесетогодишњег постојања у Немачком друштву позиционирала као одговоран саговорник по свим питањима и достојан представник српскога народа, са чиме су сагласни сви учесници и посетиоци симпосиона.
      "Овај Симпосион обрађује прошлост и садашњост али значајан акценат ставља на будућност постојања ове Епархије која се у кроз протеклих 50 година значајно мењала и прилагођавала потребама како нашег народа тако и окружења у ком наш народ овде живи, почевши са првим генерацијама политичких прогнаника из Србије па до дана данашњег и последњих генерација које овде долазе из економских разлога. Наша Епархија потврђује да је једина институција која протеклих 50 година показује један историјски континуитет према нашем народу и води пастирску бригу о нашем народу на овим просторима" - рекао је др Павле Аничић, секретар Епархије диселдорфско-немачке.
      Епархија диселдорфско-немачка је на челу са Преосвећеним Владиком Григоријем предузела значајне активности у процесу прецизнијег дефинисања њенога статуса и остваривања тзв. права јавности, чиме ће се олакшати функционисање наше цркве у Немачкој и њен статус подићи на виши ниво.

      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      У Хановеру се овог викенда одржава низ свечаности у част јубилеја пола века постојања Епархије диселдорфско-немачке. У цркви светог Јована одржана је свечана академија коју је својим поздравним словом отворио Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије. Уследила су обраћања највиших представника Васељенске Патријаршије у Немачкој, Евангелистичке и Римокатоличке Цркве а потом и излагање Владике Григорија који је, на немачком језику, представио своју визију мисије и улоге коју Српска православна црква у будућности треба да има Немачкој. Излагање Владике Григорија преносимо у целости:

       У свом данашњем излагању, oвим дивним поводом, а како бих представио своју визију мисије и улоге коју наша Црква у Немачкој треба у будућности да има,  желио бих прво да укратко представим своје теолошко поимање Цркве уопште, као и њене улоге у нашем времену. Чини ми се примјереним да излагање започнем констатацијом коју у својим теолошким расправама истичу поједини савремни православни теолози, међу којима је најистакнутији митрополит Јован Зизјулас, а која гласи да сваки говор о теологији треба заправо започети говором о коначном Царству Божијем, са чиме се, уз извјесне допуне коју ћу изнијети нешто касније, у потпуности слажем. Наиме, оно што ће се посљедње догодити у времену уистину је онтолошки најизворније и најтемељније. Из оваквог схватања проистиче и поимање односа историје и есхатологије, а према којем је и сама историја есхатолошки условљена. Другим ријечима, иако се наизглед чини парадоксалним, хришћани се сјећају прошлости „у свјетлу будућности“, тј. у светлу коначног циља. У том смислу, уверен сам да би и Христова молитва упућена Оцу „да сви буду једно“, ако је посматрамо из есхатолошке перспективе, требалo за нас који вјерујемо да значи да ће тако уистину и бити, да ћемо сви бити једно. И не само то, у складу са оваквим есхатолошким поимањем Цркве, смисао историје и сваког од нас у њој управо је у томе да, колико је то у нашој моћи, допринесемо остварењу Царства, тј. споменутог свеопштег јединства (а не подела!) свих у Христу.
      Поменуту опаску да сваки говор о теологији треба започети говором о коначном Царству Божијем стога бих сада унеколико преобликовао и допунио запажањем да сваки говор о теологији треба започети и говором о другоме и о заједници. Однос с другим јесте, заправо, у средишту проблемâ нашег времена које је у знатној мјери обиљежено индивидуализмом. Други је, како најчешће имамо прилику да видимо и чујемо, за савремног човјека углавном фрустрација, али, опет, још увијек је очигледно да без другог не можемо. Индивидуализам је често узрокован не само одсуством жеље за другим, него и одбаченошћу од стране другог. С друге пак стране, остварена личност се од пуке индивидуе разликује управо својом упућеношћу на другог, својим оствареним односом са другим. Други је за нас као личности конститутиван, што значи да смо ми тек у односу с другим у стању да заснујемо своје биће. Пошто је другост конститутивна чак и за биће Божије, самим тим је конститутивна и за биће уопште. На крају крајева, и сама Црква као начин постојања подразумијева другост. Наиме, Црква се као другост остварује у заједници и као заједничарење у различитости. Другост се у Цркви заправо реализује кроз јединство дарова и црквених служби. Службе садрже другост просто зато што су различите, али је притом свака од њих упућена на остале, а опет су све неопходне како би Црква била (једно) Тијело Христово.
      Супротно овом стоји нажалост често схватање, које је најсликовитије изразио Сартр, да је други за нас пакао, на основу којег се може само закључити да примат сопства и даље доминира свијетом у цјелини, јер се други најчешће доживљава као „наш пад“, а не као онај који је конститутиван за наше биће. Услед оваквог поимања другога не изненађује ни страх наших религиозних фанатика од другога и другачијег. С колико се само мржње и страсти они устремљују на свакога ко је другачији, и као такав није више извор њиховог постојања већ смртоносна опасност. Чини ми се да је крајње вријеме да се запитамо смијемо ли ми, хришћани, да устукнемо пред таквим фанатизмом? Или ћемо се, по угледу на Христа, молити и жељети „да сви једно буду“. Притом „једно“ у овом случају не значи поништавање разлика оног другог, већ заједничко постојање са свим посебностима и различитостима које другог одликују.
      На овом месту бих се позвао или боље рећи ослонио на један дио из пророчки написане књиге покојног професора Романа Гвардинија која је написана у Минхену 1950 године „Конац новога вијека“. Књига је препуна мудрих путоказа за решења криза у којима се налази савремени човек (кога, узгред буди речено, чувени светогорски теолог, Василије Гондикакис, назива врло једноставно: „уморни савремени човек“). Гвардини већ половином прошлог века доноси смернице за које верујем да су лек за тај умор и апатију, али се ми (макар сам сигуран да ово важи за нас православне хришћане) још увек нисмо упутили тим спасоносним путевима. Он, дакле, као прву „силу“ која нам може користити у остварењу овог циља предлаже озбиљност утемељену на истини! Мој утисак је да Истини треба да приступамо као прегаоци и тражитељи, а не као њени поседници. Само на тај начин ћемо од Истине добијати снагу и моћ која нам је неопходна. Надаље професор Гвардини предлаже б) храброст, и то личну храброст. Он упозорава да ће таква храброст увјек имати непријатеље у мноштву, у јавном мнењу, у неистини, згуснутој у паролама и организацијама (каква, не заборавимо, неретко нажалост може бити и сама Црква). Усуђујем се на ово додати само још питање – није ли тако одувијек и било? Претходно споменуто, сматра Гвардини, изискује и нешто треће: слободу од свих окова. Да не набрајам овом приликом све чиме је бомбардована наша слобода, издвојићу само оно што он назива сектама моћи, које имају демонски карактер и опијени том моћи задиру у дубине нашега бића. Томе се, учи Гвардини, можемо супроставити само помоћу аскезе. И по професору Гвардинију а и по споменутом Василију Гондикакису, одвојен од аскезе савремени човјек је задремао, уморан и суморан – он постаје жртва самога себе. У жељи да постане господар, он је постао слуга, јер није путем аскезе постао господарем властите моћи. Слобода је ту, усуђујем се рећи, да би нам помогла да искорачимо из себе, да доносимо озбиљне и стварне одлуке, а не да се исцрпљује у тривијалним могућностима избора да нпр. купимо ову или ону ствар. Стварна слобода није могућа без аскезе и управо то је један од кључних задатака Цркве у савременом свету, да човеку приближи стварни значај аутентичне хришћанске аскезе, која се пречесто, опет не без наше одговорности, међу неупућенима доживљава као пуко (и бесмислено) мучење тела.
      Превазилажење индивидуализма, то јест сепаратизма, и узмицање пред провалијом над којом нас држи страх од другога, пружа нам са свим овим горе наведеним елементима, истином, храброшћу и слободом у првом реду Црква као заједница par excellence. Црква је, дакле, увијек схватана у релацији према неком и зато не би смјело да се догоди да епископ и Црква помисле да је могуће њихово постојање које подразумијева изолацију од других и од свијета који их окружује. Или, другачије речено, епископ и Црква имају одговорност за друге и другачије и за све и свет који их окружује. Такв став изискује аскезу, о чему је напред било речи, јер се аутентичне и добре ствари не догаћју по аутоматизму, него кроз борбу за истинску слободу и, у крајњој линији, за истинску љубав.
      Због чега је по мом мишљењу веома важно све ово о чему је било ријечи? Због тога што је наведено теолошко виђење Цркве и другости управо онај темељ на којем сматрам да је потребно градити и нашу цркву, ма на којем се простору она налазила, па и у Немачкој, у којој ми живимо. Црква и сви њени чланови – дакле, и клир и вјерни народ, стално треба да имају на уму да је Црква икона – слика Царства Божијег на земљи и да као таква тежи да загрли цијели свијет и све у њему. И оно што је још битније – црквена заједница је начин превазилажења и зацјељења рана изазваних индивидуализмом и отуђеношћу модерног доба, те спасоносан пут успостављања личносног односа с Богом и људима. Да би се тај однос остварио и да би Црква уистину била оно што у првом реду треба да потребна нам је заједница, личносни однос не само са Светом Тројицом већ са сваким чланом Цркве понаособ – од епископа до тек крштеног дјетета. Јер без тог личносног односа нема ни Цркве, нити иког од нас. Притом, иако ову тежњу ка заједничарењу на практичном плану остварујемо у оквиру своје конкретне литургијске заједнице, отвореност према другом и другачијем никада не смемо везивати искључиво за (често преуске) канонске границе различитих деноминација, нити, како смо раније већ истакли, гордо веровати да једини поседујемо не само некакву „истину“, већ да можемо да ограничавамо и Бога самог и одређујемо му с ким и колико сме бити у заједници. Мада нисам ни слутио да ме чека долазак на службу у Немачку, међу делима која су ме претходних година највише инспирисала, и у којима сам, ништа мање него у делима православних аутора, препознавао аутентичну хришћанску веру и истинску бригу и промишљање о свету и човеку, су нпр. и дела евангелситичког немачког теолога Дитриха Бонхефера и чувеног тибингеншког професора, римокатолика Ханса Кинга, и то са радошћу признајем. А и 50 година практичног живота ове Епархије на територији Немачке сведоче о бројним братским чиновима представника овде већинских хришћанских цркава. Бројни храмови у којима служимо добијени су уз великодушну помоћ Римокатоличке и Евангеличке цркве. У одређеном периоду они су чак давали плате нашим свештеницима, као и својима. На крају крајева, обе ове сестринске цркве на сопствену иницијативу равноправно са нама учествују у организацији овог скупа у част нашег значајног јубилеја.
      Морамо, дакле, гајити отвореност без предрасуда и хришћанску љубав, пре свега према својим најближима, а потом и према свима другима. Ово сматрам јединим исправним путем који нам омогућава да се у правом свјетлу представимо свима онима који нису православни, или уопште нису хришћани. Другим ријечима, а тиме уједно и завршавам своје излагање (и изаржавам још једном шта је циљ моје службе у овој епархији у Немачкој), ако ми као православци, конкретно овдје, у Њемачкој, успоставимо чврсту заједницу међу собом, заједницу с јасним хришћанским идентитетом, тек тада ће моћи да нас препознају и прихвате и католици и евангелици и све друге вјерске заједнице око нас, јер тек када будемо имали љубави међу собом – други ће за нас моћи да кажу да заиста вјерујемо у Бога или, штавише, да заједно вјерујемо у истога Бога, у Бога Исуса Христа, за кога нам апостол Јован Духом Светим открива и објављује: БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Хвала вам најљепше на пажњи.
      Црква Светог Јована
      28. јун 2019.
      Хановер

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј крстио је 15. децембра 2018. године младог принца Стефана Карађорђевића, сина принца Филипа и принцезе Данице, у дворској капели Светог Андреја Првозваног на Дедињу. Саслуживао је Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије који је 1985. године венчао престолонаследника Александра и принцезу Катарину, а такође је крстио принчеве Филипа и Александра.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Принц Стефан је на крштењу носио одело које је краљ Петар II носио на дан свог крштења које је обавио патријарх Димитрије 1923. године у Београду, а његов кум је био је британски краљ Џорџ V. После крштења, Његово Краљевско Височанство Принц Стефан стекао је право и обавезу да буде носилац Великог крста Краљевског ордена Карађорђеве звезде првог реда, највишег одликовања Краљевског дома.   Поред чланова Краљевске породице крштењу су присуствовали и принцеза Марија да Глорија од Орлеана и Браганце, војвоткиња од Сегорбе,принцеза Ана од Француске, као и  гђа Маја Гојковић, председница Народне скупштине Републике Србије. Поводом крштења Принца Стефана, у Краљевском двору представљена је изложба „Краљевске свечаности“ која приказује фотографије са свечаности као што су крунисање краља Петра I, венчање краља Александра I и краљице Марије, крштење краља Петра II, венчање краља Петра II и краљице Александре, крштење престолонаследника Александра, венчање престолонаследника Александра и принцезе Катарине, крштење принца наследника Петра, крштење принца Филипа и принца Александра и друге. Принц Стефан је рођен 25. фебруара 2018. године у Београду. Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, звона београдског храма Светог Саве огласила су рођење новог члана српске Краљевске породице.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије посетио је 13. децембра 2018. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, храм Руске Православне Заграничне Цркве у Дармштату.   Црква је посвећена Светој Марији Магдалини, а подигао је, пре око 120 година, Свети мученик цар Николај II Романов као поклон супрузи Светој мученици царици Александри која је била принцеза хесенске владарске породице.   Сачуван је камен темељац који је приликом градње положио сам Свети цар мученик Николај и алат којим је камен поставио у темељ храма.   Град Дармштат је удаљен око 40 километара од Франкфурта. У њему су се родиле сестре Алис и Ела, познатије као последња руска царица Света мученица Александра и велика кнегиња Света преподобномученица Јелисавета. Родитељи су им били велики војвода Лудвиг IV од Хесена и Рајне и британска принцеза Алиса. Преко своје мајке, биле су унуке британске краљице Викторије. Обе су пре удаје прешле из лутеранства у православље. Свети мученик цар Николај је подигао православни храм Свете Марије Магдалине у Дармштату како би приликом посјета царичиној фамилији одлазили на православно богослужење.   У пратњи владике Јоаникија је јеромонах Сава Вукајловић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Дана 16. септембра 2018. године у храму Светог Саве у Диселдорфу , после свете Литургије која почиње у 10 часова, Његово Преосвештенство г. Григорије биће уведен у трон архијереја Епархије франкфрутске и све Немачке. Чин устоличења обавиће Преосвећени Епископ шабачки г. Лавренитије уз саслужење других православих епископа и свештеника - плакат.
      Хиротонија и устоличење изабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија биће обављени 23. септембра 2018. године у храму Светог Преображења Господњег у Требињу са почетком у 9 часова. Свету Литургију са хиротонијом и чином увођења у трон Епархије захумско-херцеговачке служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве - плакат.         Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...