Jump to content

Сведочење из пакла

Оцени ову тему


Препоручена порука

ТРАГОМ ФЕЉТОНА „НАДБИСКУП СТЕПИНАЦ И ХОЛОКАУСТ У НДХ”

Потресно казивање сликара и скулптора Недељка Неђе Гоге, који је као петогодишњак преживео усташки логор за децу у Сиску

djecji_logor_u_staklani_sisak.jpg

Дечији логор у стаклани Сисак

На предлог сисачког бискупа Владе Кошића, у Сиску ће за који дан, 30. новембра, бити одржан „научни” скуп ,,Збрињавање ратне сирочади у Сиску 1942–1943”. Организатори су Хрватски студиј Свеучилишта у Загребу и Хрватско католичко свеучилиште. Међу учесницима ће бити и др Влатка Вукелић, која је почетком овог месеца у „Гласу концила” изјавила да је тврдња о постојању концентрационог логора за децу у Сиску, у време НДХ, „апсолутна лаж”. Циљ предстојећег скупа је, према њеним речима, да се докажу напори локалног становништва и надбискупа Алојзија Степинца у помоћи деци која су страдала, те да се „покушају дефинирати судбине особа које су преживјеле ту хуманитарну калварију”.

Када је у Сиску 9. маја ове године подигнут споменик надбискупу Алојзију Степинцу, поводом 120-годишњице његовог рођења, монсињор Јурај Батеља, челна особа акције за проглашење Степинца свецем, изјавио је да су усташки концентрациони логори за децу у Сиску и Јастребарском били прихватилишта, која су организовале „установе НДХ”.

Логор у Сиску заиста је носио службени назив Прихватилиште за децу избеглица, а био је под покровитељством „женске лозе” усташког покрета, католичких часних сестара и политичке полиције – Усташке надзорне службе.

Какво је то „прихватилиште” било и зашто је од 3. августа 1942. до јануара 1943. године прогутало животе око 2.000 српске деце, углавном с Козаре, узраста од колевке до петнаест година? На ово питање одговара Недељко Неђо Гога, преживело дете-логораш, сликар и скулптор, светски путник и инвалид прве категорије, човек готово нестварне биографије.

goga.jpg

Петнаестак година после проживљеног у логорима Јасеновац и Сисак, после тешких психичких и физичких криза, ипак се искобељао из света мрачних сећања на пакао у који је 1942. бачен као петогодишњак са старијим братом Васом. И данас је једва спреман да о доживљеном сведочи.

– Техником самосавлађивања и контроле емоција овладао сам током годину дана боравка на Тибету, где сам као тешки инвалид, на штакама и с несносним боловима, стигао 1956. и тамо остао нешто дуже од годину дана, али и данас, кад видим нож, кад видим униформу, ма коју униформу, кад видим чизме с високим сарама, почињем да се тресем – каже наш саговорник.

Нож – због клања недужне деце и слика које су му се урезале у сећање, униформу због усташких злочинаца који су крв с ножа лизали... А чизме, питамо Гогу, зашто му се смрачи када види чизме? Није спреман да одговори.

Радије сведочи како је њега и брата му, из сисачког логора, у једној готово надреалној акцији, наизглед осуђеној на пропаст, извукла мајка Савка, партизанка, пушкомитраљезац с Козаре.

pismogoa.jpg

Неђо Гога је добио захвалницу од Стивена Спилберга, којом му славни режисер захваљује на „непроцењивом

доприносу” који је дао пристајући да сведочи о свом животу пред камерама, за Спилбергову

чувену филмску архиву о Холокаусту и геноциду

А до тада, шта се дешавало до тада?

– Били смо окружени часним сестрама – каже Гога – оне су нам спремале и доносиле храну, оне су „бринуле” о нама. Болесни, с ранама по целом телу, изгладнели, у ритама, пуни вашки и смрдљиви, чекали смо да нам на земљу, у блато, искрену казан кључале водурине с мало кромпира. И увек исто – ми деца бисмо почела да се грабимо, да бар нешто од те „хране” окусимо, а онда би почели јауци. Наше ручице су већ раније биле изранављене и у пликовима, морали смо брзо да их извлачимо из те вреле текућине, чекајући као гладни вуци да се бар мало охлади.

– Часне сестре су стајале око нас, сладиле се над том сликом из пакла, смејале се и подстрекавале нас да прионемо, да будемо брзи.

– Срећом, уз мене је био старији брат, зрелији од мене. После првих таквих искустава упозорио ме је да треба да се стрпим, да сачекам. Упозоравао ме и на нешто још важније. Увек је пред нас децу у тим врелим помијама, избацивано и туцано стакло које су часне сестре справљале као „додатак оброку”. Јели смо и то стакло, унезверени од глади. Због халапљивости коју је било немогуће контролисати, већи комади стакла су расецали утробу многих. Такви су се у најтежим мукама убрзо растајали од живота – казује Неђо Гога.

Мучно је оваква сведочења слушати, мучнину ствара и писање о њима, али данас, када снажни гласови поричу да је у Сиску постојао усташки логор за децу, да је то било „прихватилиште” за њихову добробит, елементарна је

морална и професионална обавеза новинара да из саговорниковог сећања „ишчупа” бар још неку слику.

Док се Гога опире, причамо о сликарству и уметности, о његовим путовањима диљем света, о смирености коју му је у живот уткало искуство стечено на Тибету.

Нисте, ваљда, на неком од тих путовања, неким случајем, или у некој тучи, сломили нос, упитах саговорника.

– Нисам – одговара смирено, чак уз осмех. – Усташа ми је у логору у Сиску нос одсекао. Брат и друга деца су ми одсечени комад носа прилепили, увили га у прљаве рите, да зауставе крварење и скрпе што се скрпити могло. На шта је мој нос личио кад нас је мајка ишчупала из логора тешко је и замислити. Онда је 1945, пред крај рата, протутњала и једна черкеска, белогардејска јединица, били су на страни нациста. Био је међу њима и један лекар. Када ме је видео, имао сам тада осам година, узео ме к себи, расекао ми поново нос и зашио га по медицинском протоколу. Добро је то урадио, од онда имам само мање сметње при дисању.

04542%20Franjo%20Vujdec%2C%20grobar%20u%20Sisku.jpg

Фрањо Вујдец, гробар у Сиску

– Усташама ни мој исечени нос није био довољан да задовоље своје животињско сладострашће – наставља Гога. – Бајонетима су ми као петогодишњаку пробадали бутине и на левој и на десној нози, дубоки, велики ожиљци су и данас јасно видљиви. Због свега тога сам, када нас је мајка извукла из логора, заиста био „живи леш”. Није смела да ме подигне него ме је увила чврсто у неке крпетине, као бебу на рођењу, да јој се на распаднем у рукама – смирено каже Гога.

Искористих тај моменат и упитах поново за чизме – зашто се узнемири када види чизме, за нож и униформу је појаснио.

– Зато што су угланцане чизме усташа с високим сарама у мом сећању нешто најокрутније, оне су ми нанеле највећи бол. Онако малог, изнемоглог, гладног, изранављеног, бацио ме на земљу и онда ухватио за косу, поставио у седећи положај, раширених ногу. Једном чизмом ми је подупро леђа, а другом је згазио на моје мошнице. Онесвестио сам се од пакленог, неописивог бола. Тако су кастрирали нас, српску децу, да немамо порода. На моју срећу, тај усташа је у брзини само половично обавио свој злочиначки посао. Када сам стасао, после рата, изродио сам две ћерке, близнакиње – каже озареног лица Неђо Гога, који већ двадесет година живи и ствара у свом летњиковцу у Врњачкој Бањи, пошто је 1999. године избачен из свог новобеоградског атељеа.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/416630/Svedocenje-iz-pakla

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Са муком сам прочитао овај стравичан тескт.Зашто са муком?Зато што од када сам се родио слушам такве ствари од мајке, а од кад сам се оженио и од таште.Од покојног оца нисам слушао јер је био у коми од тифуса, а када се пробудио уместо мајке и оца и двају сестара били су њихови гробови.Мајка и ташта су живе рођене су у размаку од 15 дана у новембру и децембру 1929.на Банији.Мајка ми је причала како су  41.најпре покупили мушкарце рекавши им да их воде у град.Кад су зашли иза кривине везали су их жицом.А као жене су одмах за њима повели(кажем као јер је мој мајка била дете)Одвели су их у град.Костајница . Жене ставили у затвор, а мушкарце су клали и бацали у Уну.Моја мајка је видела како њеном оцу покушавају лопатом да одсеку главу, а он је викао "Јој дјецо моја".Ушли су онда код жена.Ту су биле наше српкиње довођене и са босанске стране.Једној девојци из Босне нашли су срквени календарић на којом је била слика краља Петра.Рекли су да је то четнички календар и дословно је самлели гвозденим штанглама.Ујака, брата моје мајке кога су тражили да кољу имао је само четири године сачували су Немци али не војска него немачки досељеници који су ту досељавани у Доба Аустроугарске.Њих је било мало и колико сам чуо ти Немци потомци већином су у прошлом рату били у Војсци Републике Српске Крајине.Те све злочине нису вршиле никакве усташе него комшије из села Хрвати који су добили пушке.Најстрашније је ово што овај човек описује да су деци сипале стакло у храну римокатоличке монахиње.Пошто су то особе које су сигурно живеле монашким животом оне су производ неке болесне католичке аскетике и аскезе.У тешкој прелести.Би ми криво што сам понекад критиковао Брјанчанинова који о томе пише.Ипак понекад претерује.Али опет ови монструми су производ те аскетике и ту је у праву.Бизарно је што се овај текст појављује у рубрици "Дијалог са браћом римокатзтолицима" Како су ми причали наши стари владике и попови који су давно умрли и који су их добро знали-немају они покајања кад верују да им је шеф изасланик Бога и непогрешив.Нек нам је Бог у помоћи..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!
      Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!
      У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.
      Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!
       










       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!
      Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!
      У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.
      Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!
       










       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештеник Александар Милутиновић, старешина храма у изградњи посвећеног св. Владики Николају охридском и жичком у Реснику, говорио је данас о блаженопочившем Патријарху српском г. Павлу, чија је 10. годишњица упокојења обележена пригодном духовном академијом у манастиру Раковица.    Звучни запис беседе   "Патријарх Павле је имао план и програм свете, јеванђељске, небеске Србије", рекао је између осталог о. Александар. Замолили смо нашег госта да нам појасни дубину речи "будимо људи", али и да нам приближи појам вере код Патријарха Павла. "Црква није морално-хуманитарни сервис, већ богочовечански организам" подсетио је између осталог о. Александар, који је све време указивао да је блаженопочивши Патријарх Павле својим животом сведочио Јеванђеље.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше". Уследио одговор: "Ово је Христово и не одлазимо!"     Албанци из Бесе, надомак Мурића, "појачани" сународницима пристиглим са ко зна које стране, провоцирали су у среду монахиње у манастирском комплексу на острву Бешка, на Скадарском језеру.   Речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија, да му се јавила игуманија манастира Благовијести мати Фотина и казала да су их напали Шиптари из Скадра, Улциња и неки који живе у Америци, тврдећи да је све то њихово и да припада Албанији, за "Новости" је потврдила и монахиња Варвара. Она је, према традиционалном православном обичају дочекивања гостију, дочекала и ову групу од двадесетак људи, коју је бродићем довезао човек по имену Рамадан или Рамазан, из места Беса надомак Мурића, на обали језера.   - Било је међу њима неколико жена и деце. Дочекала сам их са "Добар дан". "Мердита", одговорили су, и додали да су из Албаније. Почели су да снимају, после чега сам их упозорила да за то немају благослов. "Добро, добро", казао је један подругљиво, и наставио да снима, упркос још једном упозорењу.   Ја сам овде био и раније, казао је, и поново се мати Фотини обратио подругљивим тоном, питајући чија је манастир светиња.   - Српске православне цркве - уследио је одговор.   - Никада није била католичка? - наставио је да провоцира човек који је говорио на албанском, док су му речи наше игуманије превођене.   - Никада! Црква је окренута према истоку, а католичке богомоље према западу. Остао је без речи - наводи, за "Новости", монахиња Варвара.   - А где је она Албанка? - настављао је да провоцира незнанац у напетој атмосфери, мислећи на сестру Стафанију, која је Српкиња из Враке у Албанији.   - Ово је све наше! Узећемо вам све, као што смо узели Косово. Биће ово наше, моје - преводила је сестра Стефанија речи побеснелог Албанца.   Одговорила му је:   - Ово није ни моје ни твоје, већ Христово.   - Када ћеш отићи одавде? - обратио јој се поново тај човек.     - Када умрем. Такав завет сам дала - казала је монахиња Стефанија.   Група туриста из Енглеске, којој је све превођено, била је у шоку, прича за "Новости" монахиња Варвара, која, као и остале сестре, сведочи о новим провокацијама којима су изложене.     Наиме, Албанци из Мурића готово свакодневно шенлуче рафалима из аутоматског оружја. Међутим, упркос свему, сестринство наставља са службом Божјом, јер своји су на своме...    МОШТИ     Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву. Један је од највећих манастира на језеру. Манастир датира из 14. века и чува многе светиње. Састоји се од две цркве, старије посвећене Светом Георгију и млађе, Свете Богородице.     Извор: Новости   ПОТРЕСНО СВЕДОЧЕЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА БЕШКА: Претили су нам да је све њихово, да ће нам узети као и Косово! | Друштво | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше"...
    • Од о.Горан,
      Да не испадне да затрпавам форум, на овој једној ћу постављати оно што сматрам да је битно да се постави у вези ове битне теолошке теме.
×
×
  • Креирај ново...