Jump to content
Поуке.орг инфо

Гејл Волошек: Разноврсност и Критски сабор

Оцени ову тему

Recommended Posts

Православна црква је одувек одражавала разноврсност. Уласком у Цркву сусрећемо се са иконама светитеља на свим зидовима – владарима и подвижницима, образованима и неуким, мушкарцима и женама, старима и младима; сва занимања су заступљена – теолози, исцелитељи, пастири, војници, кувари, сви. Црква је разнолика не само на сабору светих током миленијума већ такође кроз народ који учествује у животу Цркве у садашњем времену и ту можемо пронаћи сличан широк дијапазон узраста, позива, знања, искустава и перспектива како данас тако и у ма ком периоду Цркве. Црква чак цени разноликост гледишта. Значајно је да Црква прихвата не једну већ четири књиге Јеванђеља које су заједно уврштене у једну јеванђелску поруку, при чему се свака књига разликује не само у гледишту већ и у приказивању чињеница и прича. Све ово указује на идеју да се у Цркви похрањује разноврсност.

Црква такође вреднује саборност као изражавање јединства различитих гласова. Ово се осликава у нашој теологији, где нам Света Тројица даје икону таквог јединства. Црква не само да толерише већ и подстиче различитости у култури, литургијској пракси и малим предањима која Цркву чине виталном и живом а не неком збирком архаичних и застарелих пракси. Црква спремно прихвата да се праксе у Африци могу разликовати од пракси у Америци и да опет све оне могу бити изрази истински аутентичног православља.

1041967898.jpg

Док је Црква и хијерархијска и саборна у деловању, ова два вида црквеног живота могу се на неки начин разумети као да су у сукобу један са другим. Равнотежа између одлука личности (јерарха) и одлука тела личности (сабора) допушта мудрости и једног и мудрости многих да имају утицаја. Оба су неопходна.

Каква је импликација ове саборности? Јасно ми је да постоје различите примене зависно од прилике и контекста. У већем делу западног света, имамо различите врсте сабора и црквених тела која одлучују. Свакако се епископи сусрећу на саборима на локалном нивоу и у различитим архиепископијама. Ипак, све православне јурисдикције на западу имају нека тела која одлучују а која укључују не само епископе већ такође и представнике лаоса (мушкарце и жене) и свештенике (и ђаконе). Неко би требало да се позабави историјатом како се до овога дошло, али ја замишљам да је макар један аспект у томе била потреба за разноврсношћу мишљења и знања; јасно је да епископи у „граничним“ ситуацијама не могу да осветле све потребе народа и одговарајући лаици треба да буду укључени при одлучивању. Осим тога, постављало се зацело питање „власништва“ када лаици у свом зноју и сузама саграде црквене зграде током свог века и осећају (исправно или не) како имају права да кажу како се истим треба руководити.

У разумевању саборности која се пројавила на Криту, Православна црква није Црква у којој свака група мора бити присутна да би била заступљена. Може се расправљати да ли мој епископ одражава моје гледиште када је на сабору са другим епископима. На њему је одговорност да размотри да ли су сва гледишта његове пастве на одговарајући начин заступљена и да он може бити прави заступник и оних најмањих гласова на сабору. Овај модел је Црква користила током миленијума и он је и надаље норма у доминантно православним земљама… али ја нисам више убеђена да он може добро делати у овом сложеном и разноврсном свету. Да ли се заиста може очекивати од јерарха да буде експерт у темама које се крећу од питања рођења и почетка живота, преко ограничења исхране до друштвене правде и сложене теологије… и много тога још? Може ли јерарх заиста очекивати да сâм може разумети сложеност питања која се истражују у научном, политичком, друштвеном и етичком гледишту неког проблема? Чак и на скупу такве врсте какав је био Сабор на Криту, где је можда била нека разноврсност животних погледа, мало је стручњака који нису били присутни црквени теолози а који би могли да осветле истинске проблеме који муче комплексан свет финансија, трговине, политике, науке или медицине, које све утичу значајно на Цркву и на која се сва, на један или други начин, упућује у документима Сабора.

Може се тврдити како је много саборског посла обављено пре самог Сабора, тако да се од јерараха очекивало само да дају завршну ноту или минорне промене у текстовима. Ипак, тимовима који су писали је, такође, поново недостајала разноврсност на свим нивоима. Можда је неколицина млађих свештеника била укључена, али је било мало лаика, мало људи са образовањем које је изван теологије, мало разноликости у географском представљању и свакако без укључивања жена. Да ли овакве групе заиста могу да одразе аутентично православље? Како је раније примећено, православље се често изражава кроз разноврсност гласова; када су само одређени гласови за столом, порука која настане ће у већини случајева одразити само поменуте гласове.

Сабор је формулисао Поруку која треба да буде послата свету, поруку која изражава љубав, мир и наду Православне цркве у свом писаном облику. Упркос томе, ту је такође и неписана порука која гласно говори свету изван Цркве. Та неписана порука Критског сабора гласи да Цркви није потребна разноврсност, да она не мора слушати многе различите гласове у процесу развоја позиција, да је њен израз ограничен на неколицину а не на многе. Ова порука селективног представљања одјекује на начине који су изнад онога што је била намера Сабора. Таква Црква живи у древном свету у коме су заиста најобразованији били ограничени искључиво на унутар црквене зидове. Но, ово више није случај у данашњем свету, а неспособност да се прихвати шире учествовање лаика је једнако древно и не тиче се данашњице.

Позитивна порука Сабора јесте да је нова саборност поново уведена у живот Цркве. Ово је добар и позитиван развој, који је веома задоцнио. Како би овај Сабор на Криту био истински нови почетак… онда он мора отпочети укључивањем, разноврсношћу и отвореношћу. Предсаборска окупљања оних који су укључени у писање текстова за наредни Сабор морају укључити не само лаике већ и жене али такође и људе из различитих образовних и професионалних области који могу дати поуздано виђење данашње реалности у документима која ће Сабор разматрати. Ово мора бити нови почетак у правом смислу речи укључивањем и разноврсношћу као кључним карактеристикама.

 

Извор: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, ур. епископ Максим (Васиљевић), Себастијан Прес, Западноамеричка епархија Српске Православне Цркве, 2018, 75-77.
Превод: Андријана Младеновић

теологија.JPG


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свечаност са више хиљада учесника ове године је посебно посвећена значају молитве и у светлу богослужења отвориће је митрополит Арсеније.     Реч је о осмој по реду манифестацији овог типа. Програм има мото: „Молитва и ја: како говорим са Богом?“ Сусрет се одржава у студијском центру Матер Салваторис у Бечу. Богослужењем  у 9,30 ч. митрополит Арсеније, иначе председавајући Епископске конференције у Аустрији, отвориће ову лепу манифестацију. Учешће у богослужењу узеће многа свештена лица више православних јурисдикција у Аустрији.   Централно предавање одржаће игуман манастира Марије Покровитељке на Цикзее, отац Пајсије (Јунг). Више радионица са религијским и културолошким темама с радошћу дочекују своје младе учеснике. У понуди су и инстант курсеви иконографије, црквеног појања и фолклора, као и спортске активности.   Свеправославни сусрет младих проистекао је из иницијативе Православне епископске конференције. Први сусрет је био 2012. и од тада се одржава сваке године. И ове године се очекује више стотина учесника.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      На Малу Госпојину, 21. септембра 2019. године, у манастиру Раковици светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор  Игњат Товаровић, док су саслуживали су протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки (Епархија зворничко-тузланска), протојереј Милан Шаренац, ђакони  Александар Аздејковић и Адријан Чунчук из Владивостока; у олтару су се  молили протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и протођакон Радомир Ракић.     Игуманија мати Евгенија са сестринством за певницом узносила је пјенијем молитве Господу док су се верни усрдно молили. Торжественом сабрању присуствовали су и песници, учесници Деветог Међународног сабора духовне поезије. Празничну проповед је произнео прота Миладин Вуковић, старешина цркве Пресвете Тројице у Теслићу. После Литургије одслужен је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу и руском патријарху Алексеју.   Свечано отварање Деветог међународног сабора  духовне поезије   По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз подршку и помоћ Удружења књижевника Србије и Српске академије наука и уметности наше Цркве,  Књижевно друштво Раковица је и ове године највећи допринос дало у организацији Деветог међународног сабора духовне поезије. Помоћ је посебно пружио манастир Светог архангела Михаила у Раковици, а придружили су се у организацији и Градска општина Раковица и Центар за културу и образовање Раковица.    „Ако је поезија богослужбени језик благословеног Царства, и ако су Библија и Литургија највећи небески дарови, онда је овај Сабор духовне поезије који се одржава из године у годину у манастиру у Раковици, на дан Пресвете Богородице, небеске покровитељке песника и поезије, и баш због те чињенице, тај и такав дан је поезија по себи уденут у непролазне календаре вечног битисања, уједно је уоквирен и овом непоновивом у увек оригиналној трансмисији религијских садржаја...“ - казује нам књижевник Веселин Мишић.   На свечаном отварању је гостовао песник Међународних сусрета писаца, које организује Удружење књижевника Србије, руски писац Сергеј Главјук, као и наши песници Радомир Андрић и Нина Симић, док су Јања Поповић Тодоровић, Петар Жебељан, Ранко Ђиновић. Модератор програма је био књижевник Душко Новковић. У програму је учествовао хор цркве Светог Георгија на Бановом брду.   Сусрети су отворени у 11 часова, а током дана, сем песничких стихова, говорило се и на тему осам векова самосталности Српске Православне Цркве и десете годишњице блаженог престављења патријарха Павла, на округлом столу у поподневном делу. Учесници округлог стола су били протојереји-ставрофори др Радомир Поповић, др Александар Средојевић, протођакон Радомир Ракић, др Миомир Милинковић и др Јован Јањић. Саборовање су завршили песници који су својим стиховима нашли место у Венцу изабраних Зборника Деветог међународног сабора духовне поезије.   Из слова г. Живорада Ајдачића, председника Културно-просветне заједнице Србије, бележимо  да Сабор лагано, али сигурно, разиграва искру духовности и радости Београда и да су песници у чијој души се разгорела ватра духовности успели да потврде да је реч спона међу људима, али је и спона са Богом.    На свечаном отварању сабора госте су поздравили и духовник манастира Раковице прота Игњат Товаровић и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу саЦрквама и верским заједницама. Неколико стотина људи могло је да чује на овим небеским ливадама под ведрим небом небеске дарове стихотвораца. Како је могуће неколико стотина?  Ту су се нашли они са литургијског сабрања и после литургијског сабрања, они који су дошли у манастир на молитву, да се поклоне српским патријарсима, на свадбу, по воду... и сви они дођоше и прођоше у време трајања Сабора песника, те је свако од њих чуо неке стихове у славу Господњу.   Може се рећи да су песници на уздарје свима казивали: ово је Ваша песма, ово је Молитва за човека, овде је Разговор са Богом и овде се отварају Очи духовне ... Певамо Успеће Светога Саве и  славимо осам векова самосталности Српске Православне Цркве. На необичан  начин овај јубилеј наше Свете Цркве прославили су песници са народом у манастиру Раковици.     Награђени  и похваљени песници   Стручни жири у саставу: Петар Жебељан, Душко М. Петровић и Немања Калем, извршио је избор песама, па је тако првонаграђена песма Зеница ока мога гнездо је твоје Милована Илића из Баточине, другонаграђена песма је Идемо даље, Милоша Милићевића из Добоја и трећенаграђена песма Пресвета Мајка, аутора Божидара Пешева из Београда.     Похваљене су песме аутора из Београда: Где је почетак и крај - Горана Витића, Сопоћани - Миомира Милинковића, Бесмртност - Душана Плавшића;  Воздизање оца Тадеја - Слађане Поповић Манџукић из Скорице, Улазак у цркву - Радоја Радосављевића из Обреновца, Фрескопис - Витомира Стевановића из Добоја,    Награђене и похваљене песме, као и Песнички венац од 99  изабраних песама, и песници гости Сабора: Миљурко Вукадиновић, Ранко Ђиновић, Петар Жебељан, Јеремија Лазаревић, Јања Поповић Тодоровић и Весна Радовић из Београда, Гордана Ђилас из Новог Сада, Ранко Рисојевић из Бања Луке и Срећко Симић из Врбовца (Косово и Метохија) нашли су своје место у врхунски урађеном зборнику Девети међународни сабор духовне поезије.       За вишегодишњи рад и изузетан допринос у медијској афирмацији Сабора пригодним одликовањем награђена је књижевница Зорица Зец, сарадник Информативне службе Српске Православне Цркве и Радија Слово љубве.    Преглед учесника у Зборнику песама    На конкурсу духовног песничког стваралаштва учествовало је 323 песника са исто толико песама. Као и претходних година, песници су своју инспирацију проналазили у светињама Српске Цркве - Хиландару, Грачаници, Високим Дечанима Витовници, или у светитељским ликовима - Светом Сави и Симеону Немањи, Светом Василију Острошком... блаженопочившем патријарху Павлу...    Преглед заступљености аутора у Сабору према месту становања: Из иностранства учествовало је 23  песника из 8 земаља: Енглеска (1), Италија (1), Немачка (1), Република Српска (10), Француска(1), Хрватска (1) и Црна Гора (6).    Из Србије у Зборнику је заступљено: 74 песника из 30 градова, односно места, и то: Баточина (1), Београд (24), Бечеј (1), Врање (1), Врбас (1), Гојна Гора (2), Зајечар (1), Земун (1), Јагодина (1), Кикинда (1), Косовска Митровица (1), Крушевац (3), Крагујевац (2), Краљево (1), Лесковац (2), Ниш (2), Нови Сад (2),  Прањани (1), Параћин (1), Петроварадин (1), Петровац на Млави (1), Ражањ - Скорица (1), Руменка (1), Сврљиг (1), Смедерево (1), Смедеревска Паланка (1), Суботица (1), Чачак (2), Темерин (1) и Футог (1).   По благослову Епископа шумадијског Јована, књижевну јавност и вернике обрадовала је књига изабраних и награђених песама о којима је, после прегледаних радова на анонимном конкурсу, одлучио жири у саставу: Петар Жебељан, председник, и чланови Душко М. Петровић и Немања Калем.     Издавачи су  Центар за културу и образовање Раковица Књижевно друштво Раковица, а  за издаваче потписују гђа Маријана Бутулија и г.  Братислав Магдић. Приређивач и главни и одговорни уредник је Никола Рајаковић, председник Књижевног друштва Раковица, уредник  је гђа Аница Перић, а технички уредник Дејан Зељковић Поповић.   Да књига изгледа опремљена врхунском фотографијом потрудили су се Живорад Костић Коле и Бранислав Црнић.   Насловну корицу краси фотографија манастира Раковице из 1908. године, а на задњој корици фотографија владике Николаја са поклоницима у Јерусалиму 1930. године и песма Рођење Пресвете Богородице (из Охридског пролога). 110 година је од монашења овог Божјег угодника у манастиру Раковици.   Редакцију препознативе саборске књиге  потписују: протођакон Радомир Ракић, председник, и чланови: Петар Жебељан, Немања Калем, Душко М. Петровић, Братислав Магдић, Аница Перић, Дејан Зељковић Поповић, Даринка Бела Томић, Милун Милорадовић, Бранислав Црнић, ђакон Александар Аздејковић, Наташа Јокић и Никола Рајаковић.      Велику благодарност за помоћ у реализацији Деветог међународног  сабора духовне поезије Књижевно друштво Раковица упућује Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама,  Епархији шумадијској, Градској општини Раковица, Српској Православној Цркви, Манастиру Раковици. Удружењу књижевника Србије, Српској академији наука и уметности, Секретаријату за културу града Београда и  Канцеларији за сарадњу са дијаспором и Србима у расејању.     Посебну благодарност упућује високопреподобној игуманији мати Евгенији и њеном сестринству за сву благодат, гостопримство и труд око гостију из Србије и расејања.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У 14. Недељу по Духовима, на празник Светих Јоакима и Ане, 22. септембра,  Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Добриловина.     Обраћајући се сабранима архипастирском бесједом Преосвећени Епископ Јоаникије је навео да је јуче наша Света црква прославила први дан празника Рођења Пресвете Богородице, које ће се наставити и наредних дана. У овај васкршњи дан, додао је владика, помињу се родитељи Пресвете Богородице, Свети Јоаким и Ана.   „Није случајно што сјутрадан, после празника Рођења Пресвете Богородице славимо Њене Свете родитеље или, како их у Цркви издвајамо и називамо Богородитељима. Једно је било царског, а друго свештеничког поријекла, сабирали су у себи најбоље што је имао јеврејски народ у то доба. Није ни то случајно, јер Пресвета Богородица родила је Христа Господа Кога прослављамо као вјечног Цара неба и земље, као Цара душа наших и као вјечног Архијереја, вјечног свештеника“, казао је Његово преосвештенство.   Додао је да су они у свему били свети, праведни и богоугодни, али, по промислу Божјем, задуго нијесу имали дјеце.   „По схватању народа бездјетност је била казна од Бога, а супружници су са великом тугом подносили ту неприлику, што се може видјети и по другим примејерима из Старог завјета. Мислили су да је то због неких њихових тајних грехова или родитељима им, али, није се радило о томе, него је био промисао Божји да им Господ да пород у поодмаклој доби, у вријеме када супружници више не рађају, тада је њихов пород био од Бога благословен“, бесједио је Преосвећени Епископ.   Пород Светих Јоакима и Ане, истакао је владика, био је више резултат Божјег дејства, Божје милости, човјекољубља и промишљања, него што је био по људској природи.   „Пресвета Богородица је рођена на сасвим природан начин од родитеља, од мужа и жене, али је, више него видљив, Божји промисао и Божје дејство. Оно се сматра претежно, као што и јесте. Било које зачеће је са Божјим благословом, а нарочито, када су услишени супружници Свети и честити у поодмаклој доби. Ту се види Божји благослов“, поучавао је владика Јоаникије.   Пресвета Богородица, будући да је рођена по дејству Божјег промисла, и својим животом показала да је Њен живот устројен по Божјем промислу.   „Од најранијег дјетињства сву своју душу, своју мисао, срце, осјећања посветила је Господу Богу, Његовом светом имену, служби Божјој, молитви и тако је освећивала своје биће. Ријешила да се не удаје, али је Господ промишљао о Њој и у одређено вријеме послао је анђела са Неба да јој јави вољу Божју, да ће Она родити сина на натприродан начин, дејством Божје силе, дејством Духа Светог.   На такав начин Господ је устројио спасење рода људског, што је послао Бога у овај свијет да буде рођен од Пречисте Дјеве Богородице и да буде као један од нас, да буде као дијете, као што су ова дјеца међу нама, да се поистовјети са нама људима. Он се родио као Богомладенац Христос Спаситељ свијета и појавио се као један од нас, али Спаситељ свих. У томе је тајна богоматеринства“, указао је Епископ Јоаникије.   Зато се, по његовим ријечима, Пресветој Дјеви Богородици обраћамо одмах послије имена Божјег, а, такође, призивамо и Њене блажене и свете родитеље, Богородитеље, јер су, заиста, поручио је он, благословени и узвишени, и помињемо их на свакој светој служби.   „Свака породица може узети као своје заштитнике Свете Богородитеље Јоакима и Ану због њихове изузетне побожности, изузетних врлина, трпљења, због тога што су дочекали да буду од Бога благословени више од свих других родитеља, овдје, на земљи“, нагласио је владика будимљанско-никшићки.   Владика је благословио дјечји Сабор у манастиру Добриловини, који је, како је подсјетио, устројила мати Макрина са дјечаком Вуком.   „Сад, Богу хвала, прилазе нова дјеца и омладина и он постаје све љепши и бројнији, све свјетлији. Ништа љепше нема него када родитељи дођу у цркву са дјецом, да цијела породица учествује и да се дјеца од најранијег узраста васпитавају у страху Божјем, да их Божја милост укрепљује, да узрастају тјелесно и духовно, да сазријевају у дому Божјем, у крилу Мајке Цркве и да их милост Божја упућује у све дане живота њиховог“, закључио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.   Током богослужења, Свету тајну крштења примили су Далибор и Јелена Васић из мојковачких Поља.   Освештан је и преломљен славски колач поводом славе Хора Светог Јоакима и Ане из Мојковца.   Потом је, у порти наше дивне и древне светиње манастира Добриловина, одржан дјечији Сабор, који се, с благословом надлежног Епископа, организује, већ, шесту годину, а у којем учествују дјеца са вјеронауке и хорови из Бијелог Поља, Берана, Никшића, Мојковца, Жабљака…   У такмичарском дијелу програма дјеца су се надметала у вјеронауци, те ликовној умјетности и фудбалу. По оцјени жирија, у чијем саставу су били: протосинђел Евстатије (Драгојевић) и свештеници Никола Скопљак и Милосав Јовановић, прво мјесто, у познавању основа наше вјере, освојила је екипа из Бијелог Поља (вјероучитељ о. Никола Скопљак), друго полазници вјеронауке „Растко“ из Страшевине (Никшић), вјероучитељ богослов Лука Јововић, а треће чланови Православне омладине „Светог Евстатија“, Ђурђеви Ступови.   Што се тиче ликовне умјетности, у категорији од 5 до 10 година, најуспјешнији су били радови: 1. Миломира Марсенића, 2. Бојана Зејака, 3. Душана Булатовића, а у категорији од 10-15 година: 1. Нађе Лакић, 2. Милене Пековић, 3. Стефана Станишића.   У фудбалу је одмјерило снаге шест екипа, а најбољи су били: 1. Ђурђеви Ступови, Беране, 2. Сутиван, Бијело Поље, 3. Добриловина, Мојковац, док је за најбољег стријелца проглашен Петар Барјактаровић.   Додијељене су и дипломе.   Изведен је пригодан културно-умјетнички програм у коме су учествовали: хор Светог Николе из Бијелог Поља, хор при вјеронауци „Растко“ из Страшевине, етно група „Светог Евстатија“ из Берана, млади гуслар Синиша Петрић, рецитатори: Нађа Ђоговић и Милица Кљајевић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Четврти редовни сабор Митрополије аустралијско-новозеландске одржан је од 5. до 7. септембра 2019. године у просторијама при Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати, Сиднеј.     Сабор је отпочео призивом Светог Духа у храму, после чега се прешло у црквену салу где је започео радни део сабора у присуству великог броја свештенослужитеља, председника одбора Црквених општина и савета Мисионарских парохија, као и делегата из целе Митрополије.   Епископ Силуан је поздравио све учеснике сабора Митрополије и поделио радост што се сабор одржава у години великих јубилеја Српске Цркве. Први радни дан сабора завршен је свечаном академијом у Касл Хилу. Други радни дан сабора отпочео светом Литургијом. Уследиле су седнице на којима су поднети извештаји одбора и митрополијских помоћних организација. После преподневне седнице, епископи Лонгин и Силуан служили су опело протојереју-ставрофору Милану Збиљићу. У паузи између седница, приликом свечаног ручка, присутнима су се обратили епископ Лонгин и амбасадор г. Мирољуб Петровић који је захвалио на подршци и досадашњој сарадњи на пројектима који презентују српску заједницу у Аустралији. Сабор је завршен централном литургијском прославом 800 година аутокефалности и 70 година Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду на имању Колеџа Светог Саве.   Поздравно слово верном народу са сабора Српске Православне Митрополије аустралијско-новозеландске   Драга браћo и сестре, сабрани на овом важном састанку, на коме су представници свих црквених јединица разматрали важна питање из живота наше Митрополије, те после успешног саборовања, шаљемо вам заједничку поруку, коју почињемо речима Светог апостола Павла: „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Рим. 15,13). Сматрамо да нема бољег и лепшег поздрава од овога и то свима вама, члановима Свете Српске Православне Цркве, Цркве Бога Живога, коју нам је свима оставио у аманет највећи између светих у роду српскоме – Свети Сава I Архиепископ српски.   Нема сумње да је Свети Сава разумео још у оно давно време да је за наш народ, на балканској ветрометини, аутокефална Српска Православна Црква представљала гаранцију његовог опстанка. А он је, свети Божји човек, изобиловао у свим врлинама вере, а посебно у „нади силом Духа Светога“. Јер само заједница са Богом обезбеђује испуњење „сваком радошћу и миром у вјери“. Прихватајући аутокефалност Српске Цркве, од оца вере и нације, усвојили смо Христа као главу те Цркве и то заједништво, увек изнова утврђивано и освежавано Светим Савом, трајало је, траје и трајаће док је света и века.     У ово време, ове године, када обележавамо 800 година аутокоефалности, обнављамо успомену на Светог Саву - највећег светитеља, кога је Бог подарио Србима и православљу, а који је постао и остао темељ те аутокефалности. Мислимо да нећемо погрешити ако кажемо да никакав озбиљан успех у нашем народу није постигнут изван наше Цркве односно ван њеног утицаја у последњих 800 година. Ми се, тога ради, сећамо осам векова живота са Христом, кога нам је Свети Сава приближио, кроз свој живот у Христу. Сви наши успони, наше врлинско живљење, наши успеси, наше преживљавање у вековима ропства, све је то било омогућено нашом Светосавском вером – вером у Христа, протумаченом од стране овог Божјег угодника.     „Нема лепше вере од хришћанске“, говорио је Свети мученик ђакон Авакум. Свети мученик овде говори о српској вери – о вери православној, о вери, како рекоше Свети оци Седмог васељенског сабора, „која је утврдила васељену“. То је та вера која живот осмишљава, која даје духовну димензију, која оживотворава све, која је испуњена надом и осталим врлинама. Да, то је уистину српска вера, вера Светог Саве и свих Срба светитеља, који стоје око наднебеског престола Бога Вишњега. Због те вере Срби су изнедрили на хиљаде светитеља и мученика, и многих великих људи кроз сву своју дугу историју.  Зато је народни песник и могао да каже да Срби „украсише Небо са свецима“.   Велики је циљ, драга нам богољубива браћо и сестре, постављен испред нас. Циљ је да не разжалостимо наше светитеље, да не растужимо душе мученика, који су пали за „Крст часни и слбоду златну“. Од нас се не тражи у данашње време нека нарочита жртва, јер уживамо слободу ове благородне земље, али нас у тој слободи вреба озбиљна опасност. Наиме, веома је лако постати равнодушан, када је вера у питању. А без вере, ако је веровати историји Српске Православне Цркве и српскога народа у последњих 800 година, нема стварнога живота. Ако, дакле, разводнимо нашу веру, ако нам све постане свеједно, ако не-критички примамо законе и упуства, који се косе са нашом Вером и поретком у Цркви, удаљићемо се од Христа, што би било погубно за наше духовно живљење. А живимо у времену великих духовних изазова, па слободно можемо рећи и духовних лажи и обмана. Времену где се мењају свести, губе корени и одузимају људске вредности. Стога, посебно апелујемо на родитеље да васпитавају своју децу у вери, да их уче молитвама и јеванђелским врлинама.    Велика је радост свима нама што нас је почаствовао својом посетом високопреподобни архимандрит Методије, игуман царске лавре – манастира Хиландара, јер је његовим присуством дат посебан печат прослави овог значајног догађаја, за кога су неодвојиво везани Свети Сава и Свети Симеон, оснивачи манастира Хиландара, нашег највећег светилишта.    Наша Митрополија, поред овог значајног јубилеја, обележава и 70 година организованог парохијског и црквеног живота у Аустралији. Од 1949. године прошлога века до данас, много је архијереја бринуло о овим просторима, много свештеника и верног народа, који су, често са великим одрицањем, градили црквени и духовни простор у Аустралији и Новом Зеланду. Молимо се Господу да упокоји душе свих преминулих свештенослужитеља и верних чланова наше Цркве, а да садашње прегаоце, наследнике старије генерације, подржи и оснажи како би могли успешно наставити са овим одговорним послом око одржања црквеног живота на овим просторима.     Једина истинска вредност у овоме свету јесте Христос, како то благовесте Свети Оци. Зато, „будимо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је глава – Христос“(Еф. 4,15). А када смо Христови онда смо и светосавски, свесрпски и свеправославни. „Чинимо“, дакле, „све да се Христос вјером усели у срца наша!“ (Еф. 3,17).     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      Саборност је једно од основних својстава Цркве Божије. Сви чланови Цркве су, по ријечима Светог Јустина Поповића, међусобно повезани богочовјечанском саборношћу – кроз Свете Тајне и врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме.      Црква и јесте сабирање, окупљање око Христа и у Христу Духом Светим. Отуда је литургијско сабрање срж црквеног живота јер оно представља заједницу, саборовање са Богом и свима Светима. И свако друго унутарцрквено сабрање проистиче из тог литургијског сабрања и представља његов наставак. Јер, Христос је рекао: Гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја с њима (Мт. 18,20). Стога су сабрања, сабирања, окупљања битан аспект црквене мисије и живота. Једно од таквих сабрања је Православни дјечији сабор на Цетињу који сваког љета, пред почетак школске године окупи преко хиљаду дјеце поред кивота Светог Петра Цетињског.   Све је почело прије двадесет година, када су, благословом Митрополита Амфилохија, трудољубиви вјероучитељи организовали прво сабрање полазника вјеронауке у Цетињском манастиру. Данас, кроз Дјечији сабор ми беремо најљепше плодове које су они засијали својим ентузјазмом и преданошћу прије двадесет љета. Ако ми вјероучитељи током године учимо наше ђаке истинама вјере и црквеног живота, на Сабору су они наши учитељи од којих ми учимо како да се те истине отјелотворе. Уче нас како да се дружимо, како да се радујемо, пјевамо, играмо, слушамо…како да се здраво надмећемо. Довољно је посматрати дјецу док играју фудбал: рукују се пред почетак утакмице, честитају једни другима сваки добар потез у току утакмице, а по завршетку честитају побједнику – путоказ и правило како и ми одрасли да играмо наше “утакмице“. Једном ријечју, на Сабору нас дјеца уче како да постанемо као они јер је то заправо и основни услов за улазак у Царство Божије – да се повратимо и будемо као дјеца (Мт. 18,3). Кад Господа нису прихватили и препознали великаши, кнежеви, књижевници, препознала су Га и објавила мала дјеца. Зато Господ и тражи дјечије особине код својих сљедбеника јер је Царство небеско намијењено онима који задрже дјечије врлине: незлобивост, смиреност, чедност, послушност…   Дјечији сабор је на један начин и круна годишњег рада на пољу вјерске наставе јер се тада сагледа и оцијени постигнуто а сам Сабор својим духом јесте награда за уложен труд. Зато је Дјечији Сабор истински празник вјеронауке јер је он сусрет оног најврједнијег и најчистијег што имамо, а то су наша дјеца. Црква и јесте сабрање око Дјетета Младог и око оних који су прославили Дијете. Сабирајући се са дјецом у крилу Цетињског манастира – новог Витлејема, како рече Митрополит Амфилохије, ми настављамо дјело наших предака, пјевајући с њима: Отроча младо, предвјечни Бог.   Наша обавеза и одговорност је да дјецу приводимо Богу, да чувамо Христов лик у њима како би се сутра на прави начин сусрели се са свијетом “одраслих“, носећи у себи свјетлост и чистоту православне вјере. Ако у томе успијемо онда можемо да кажемо да смо испунили и смисао нашег постојања и Христову заповиијест: Пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско (Мт. 19,14). Пустимо дјецу ка Господу и сјећајмо се ријечи Аве Јустина да ће нас управо они – дјеца и цвијеће – оправдати пред Богом.     Јереј Слободан Лукић     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...