Jump to content
  1. Milica Bajic

    Milica Bajic

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.       Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење.   Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву.   Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести.   Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од JESSY,
      Сусрећемо се са светом и стичемо сазнања о свету преко наших чула. Преко наших чула не само да смо свесни света, већ смо исто тако и укључени у њега. Сва наша чула нас стављају у додир са светом предмета који нас окружују, са свим стварима око нас.
         Наш вид, о коме је Господ говорио у Своме Јеванђељу, је једини начин како спокојно можемо разумевати свет, али под условом, као што Господ каже, да наше око буде неподељено, светло,  и да преко њега до нас долази само светлост.
        Један од савремених енглеских писаца нам даје две слике, за које верујем да ће нам помоћи да понешто разумемо из ових јеванђелских речи. У роману „Ноћ вештица“, Чарлс Вилијамс нас упознаје са младом женом која је умрла у саобраћајној несрећи и чија душа постепено тражи свој пут у новом свету у који је управо ступила.
         Затекла је себе како стоји на обалама Темзе, гледа у воду  и одједном је види онако како је никада раније, док је њена душа била спојена са телом, није видела. Тада је имала одбојност према овој тамној, замашћеној и прљавој води зато што је њена имагинација одмах била повезивана са додиром и директним утиском који потиче од тела.
         Али сада када је душа слободна од тела она види воду Темзе слободно, онаквом каква она јесте у стварности. Она види ову воду управо онаквом каква она треба да буде, будући да је то вода реке која протиче кроз велики град и сакупља сву прљавштину и односи је. А пошто више није имала уобичајену одбојност тела, ова душа почиње да у непрозирности ове воде, у њој, види све нове и нове дубине; испод површинске непрозирности она открива слој чистије воде веће провидности, и испод тога и још дубље – и у самом средишту ове воде која протиче кроз велики град, проналази потпуно прозиран слој. А још види да ће и овај велики град једнога дана постати град Божији и у њему види ток невероватно блистајуће воде, воде вечнога живота, првобитне воде коју је створио Бог, воде о којој Христос говори жени Самрјанки. Зато што је била ослобођена од личних реакција и одбојности, ова мртва жена је могла да кроз површинску таму види растуће слојеве светлости.
         А док је била жива било је другачије. Услед тога што се све више упетљавамо у сопствене само-усмерене реакције, понекад успевамо да кроз слојеве присутне светлости видимо таму, а некада је чак и стварамо умишљајући је. Зато што је наше око тамно видимо таму и неспособни смо да видимо дубину, прозирност и сјај.
         Друга слика која се налази у истој књизи је вероватно још и трагичнија. Ова млада жена затиче себе како стоји на једном од великих мостова. Она зна да овај мост не може бити празан, да људи шетају, да пролазе аутобуси, свуда је живо, па опет она ништа од свега овога не види. Зато што је раздвојена од тела сада може да види само оне ствари и оне људе са којима је била повезана љубављу, а будући да није волела никога изузев свога мужа, сада је слепа за све око ње, постоји само празнина и ништавило.
         И она постепено постаје свесна овога преко малих љубави које је имала у свом животу. Преко повезаности  са овом љубављу, колико год она била мала, она је почела да ово све јасније увиђа. Дакле, сада, (тек сада и то је оно што је трагично) увиђа да је љубав једини однос који остаје и да је друго само једна велика празнина…
         Зар то није начин како и ми живимо? Окружени смо светлошћу а видимо ништа друго осим пролазних сенки и празнине. Kолико пута неки човек прође кроз наш живот а да не остави никаквог трага? Прође непримећен упркос чињеници да нам је био потребан или да је ту просијавала нека лепота; али то је било небитно за нас, наша срца нису имала ништа са чим би могла да одговоре, била су празна.
         А ово опет долази од начина како посматрамо (јер гледамо без љубави) и зато не видимо ништа јер нам само љубав открива нешто. А ми смо способни да само чкиљимо у тами и то на зао начин. Kолико често пружамо зле интерпретације онога што смо видели? Уместо да их сагледамо као чињенице, ми их видимо онако како их разумевамо у дубинама наше тамне душе и нашег искривљеног искуства. Kолико често погрешно интерпретирамо поступке и речи људи зато што гледамо оком које је већ тамно?!
         Дакле, ове Христове речи нас позивају на изузетно пажљив став спрам начина како ћемо гледати и посматрати. Морамо запамтити да ако не видимо ништа, да то потиче из нашег слепила. Уколико видимо зло, оно потиче из таме која је у нама; уколико имамо одбојност према нечему, то често потиче из наше усмерености на саме себе због које не можемо гледати спокојно и чистог срца. То је тако, зато што, на крају крајева, не гледамо само физичким очима које нама преносе утисак, већ гледамо и срцем које може видети Бога само када је чисто, и притом не само Бога у Његовом тајанственом бићу, већ и Бога у Његовој присутности кроз благодат и лепоту и благослове. Свети Исак Сирин каже да човек који је задобио чисто око и чисто срце више не види таму у свету зато што је ова тама истиснута сијањем Божанске благодати која почива на свему ма колико нам се нешто чинило да је тамно.
         Хајде да научимо ову лекцију из Јеванђеља! Хајде да будемо пажљиви и да гледамо чистотом, да појмимо чистог срца и да делујемо љубављу и тада ћемо бити способни да слободно и прозирно видимо сјај света и у свету и да га волимо, да му служимо, и да будемо у овоме свету, у месту које нам је додељено од стране Христа, да благосиљамо Његово Име, верујући у све, надајући се свему, и никада не престајући да волимо чак и ако то значи да треба да положимо свој живот како би свет и други живели. Амин!
      https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје недељног дана, када савршавамо свештени спомен на Светог Јевстатија српског, у суботу 3/16. јануара 2021.  лета Господњег, васкрсно вечерње богослужење у Светосименовском храму у Ветернику, уз саслужење братства храма, служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Благољепију свечаног богослужења допринело је појање новосадског катихете Бранислава Илића и појаца ветерничког храма.
      Светлописи - храм Преподобног Симеона мироточивог у Ветернику

      Пред појање тропарâ, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио прота Миливој Мијатов изражавајући радост што по први пут служи у ветерничком храму откако је у потпуности завршено осликавање ове светиње, која својом лепотом свакога човека подстиче да понови речи химнографа: Мислимо Богородице, као да на небу стојимо!
      После кратког пастирског слова, архијерејски намесник новосадски први предочио је сабранима две одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја. Према одлуци господина Епископа, протопрезвитер Предраг Билић, досадашњи парох четврте парохије, постављен је на трећу парохију при ветерничком храму, као и за новог настојатеља ветерничке светиње.
      Прота Миливој је сабранима предочио и текст друге одлуке Епископа бачког, којом је, према потреби пастирске службе, досадашњи парох ветернички и настојатељ Светосимеоновског храма, протонамесник Бранислав Ђурагић, постављен на нову парохију при Светосавском храму у Новом Саду.
      Спроводећи у дело наведене одлуке Епископа бачког Иринеја, прота Миливој је позвао сабране да са љубављу и уважавањем прихвате новог настојатеља Светосимеоновског храма, указавши да је прота Предраг искусан свештенослужитељ и достојан части и послушања које му је надлежни Архијереј из очинске љубави и ради пастирских потреба поверио. У свом слову, прота Миливој је заблагодарио оцу Браниславу, досадашњем настојатељу храма, посебно истичући његову ревност у служењу и брижност око светиње Господње у новосадском насељу Ветерник.
      Сабранима се обратио нови настојатељ храма, прота Предраг Билић, заблагодаривши Господу који га је призвао на благословено дело свештеног служења, а потом узносећи благодарност Епископу Иринеју чија очинска љубав и брига га прате кроз вишедеценијско служење Цркви на многим парохијама у Богом чуваној Епархији бачкој. Велика је част, радост и одговорност бити настојатељ овог велелепног храма у Ветернику чија лепота није само у зидовима, већ у благословеној хармонији и љубави којом ова литургијска заједница одише, истакао је протопрезвитер Предраг Билић.
      На крају, сабранима се обратио протонамесник Бранислав Ђурагић говорећи о важности послушања и хришћанске љубави без којих нема успеха ни у свештеничкој служби, ни у црквеном животу уопште. Благодаран сам Богу што сам осам година био свештенослужитељ и настојатељ овог предивног храма, чија градња и украшавање је и мене духовно изградило, чинећи ме спремним за нове пастирске подухвате који су ми поверени, нагласио је отац Бранислав.
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прича о проти Живану Маринковићу је и историографија једног од најтежих периода наше цркве, пре, за време и после Другог светског рата. Ипак, то доба изродило је по оцу Саши Антонијевићу, пароху бресничког храма, неке од најзначајнијих личности и духовника наше свете цркве.

       
      Звучни запис разговора
       
      Прота Живан Маринковић је један од њих. Дугогодишњи ректор Богословије у Призрену, отац Живан Маринковић је водио ову школу, у његово време богословско-учитељску у тешким и турбулентним временима, пре почетка Другог светског рата и годинама распада Краљевине Југославије, за време окупације и у послератним комунистичким временима.
      Рођен у Брзану, преминуо је у Крагујевцу а сву своју имовину и кућу у нашем граду завештао је цркви.
      Како каже отац Саша прота Живан Маринковић сав свој живот посветио је цркви и свом народу. Образован у Паризу и једно време вероучитељ у Београду свештеник Живан Маринковић, пуно је писао и објављивао и преводио и то не само за црквену и богословску публицистику. Протонамесник Саша Антонијевић, парох у Храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници приљежан је историчар цркве и црквених збивања и објавио је више историографских радова о историјату наше цркве и Епархије шумадијске. Његов рад о проти Живану Маринковићу објављен је 2019. године приликом прослављања стогодишњице Храма Свете петке у Лапову, тако да је тема наше данашње емисије „Изазови историје” не само животпис проте Живана Маринковића, већ и прича о патријарху Димитрију Павловићу, као и историјат лаповске цркве и призренске Богословије чију је библиотеку и ризницу за време окупације у Другом светском рату сачувао баш отац Живан Маринковић.
       
      Извор: Радио Златоусти
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао:
      „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини  грешке!’“

       
      Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.
      Љут  и без имало исказивања  захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“
      Роб му одговори:
      „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не  греши!“
      Бесан због одговора, краљ је наредио да роба  стрпају у тамницу.
      Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања  људи.
      На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља.
      Након  повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба.
      Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“
      Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у  тамницу?“
      Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста.
      Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов.
      Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и  да све има своју сврху.
      Свако  јутро, предај свој дан Богу, немој  бити у журби.
      Моли  Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје.
      И  немој бити уплашен. Бог никада не греши!
      Знаш  ли зашто је ова порука за тебе?
      Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке…
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...