Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Bernard
      Resnično, resnično, povem vam: Če pšenično zrno ne pade v zemljo in ne umre, ostane sámo; če pa umre, obrodi obilo sadu. (Jn 12, 24)
    • By Поуке.орг - инфо
      Прича о Гаврилу Кујунџићу, наставнику музике, аутору и композитору култних песама, својеврсних химни Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, Косовским Божурима, Метохији Гаврило Кујунџић је рођен 22.маја 1954. године у Ораховцу, а прича о његовом уласку у свет музике почиње од времена када је уписао Нижу музичку школу “Вук Караџић“, Одсек за хармонику, код професора Александра Грковића у Ораховцу.   Звучни запис емисије   Љубав према хармоници га је повела тада и  није га напуштала до данашњег дана. После основне уписао је Средњу музичку школу у Призрену, где је први пут у  припреми за матуру почео сам да пише и компонује. Од основе преузете  из старе призренске пјесме “Разгранала грана јоргована” настала је Гаврина прва песма “Призренска ноћ” посвећена Призрену, граду цара Душана, Бистрици, Шадрвану, младалачким жељама у гимназијским данима проведеним у њему.  Прерађену верзију те песме је касније снимио Ранко Шемић у студију  РТВ Београд, а после обнове Богословије у Призрену 2011. године  о. Иларион је песму препевао у химну Призренске богословије.   У то време настанка Призренске ноћи,  Гаврило се прикључио оркестру Браће Карић из Пећи. Свирали су у хотелу Метохија, и ниједан празник на Космету није могао да прође без њих.  Са Карићима је свирао од 1974. до 1979. год. када је отишао у војску у Сарајево. Укључио се у војнички оркестар и написао и компоновао песму ,,Југославија на Балкану,,. У сећању му је остало гостовање у једној ТВ-емисији у оквиру припрема за олимпијске игре у Сарајеву, када је најмање 30 позива гледалаца било са молбом да се поново изведе његова песма. После војске, због немогућности да у родном месту нађе посао запослио се у Рожају у СИЗ- у за културу. Тамо је радио са децом у хору и фолклору две године. Али, Ораховац га је вукао назад па се вратио и основао свој оркестар који је свирао на весељима у Ораховцу, Призрену, Ђаковици.  У то време лепог живота настала је његова песма ,,Ораховцу башто рајска,, у којој је осликан Ораховац од сунца које је над њим сијало, преко зрења најлепшег грожђа, вина које је текло као река и камена уклесаног у калдрму, до становника и њиховог гостопримства. Песма је снимљена у РТВ Приштини у извођењу Живорада Младеновића, али су снимци 1998.год. уништени. У том лепом периоду живота се Гаврило оженио и добио двоје деце. Писао је песме за своје друштво, а уз звуке његове хармонике најлепше их је певао, сада покојни, његов друг Младен Стојановић.   Ти лепи дани су нестали нападом терористичке тзв. УЋК на Ораховац 1998. године. У Гаврилову душу као и у душама свих Срба овога краја, урезао се  сваки тренутак са те границе између живота и смрти. Од тренутка када је први метак са брда испаљен на уплашени српски народ, па преко дана када су му сестрића Александра убили снајпером, гаврило је почео да пише и компонује своје нове родољубиве песме.   1999. године Гаврило почиње да ради као наставник у школама Светозар Марковић у Великој Хочи и Вук Караџић у Ораховцу и са двадесеторо школске деце наступа на Светосавској академији у Никшићу. Од митрополита Амфилохија његов хор добија име ,, Косовски божури“.  Убрзо потом са драмском уметницом Иваном Жигон оснива ансамбл деце са Косова и Метохије, које ће на наступима широм света проносити истину о Косову и Метохији кроз култне Гаврине песме: Дечји пркос, Ој Косово душо Србинова, Ораховцу башто рајска, Метохијо моја, Ђенерале, Велика Хоча, Косовски божури, Русија моја љубимаја и многе друге… наступали су пред бројном публиком и многим значајним личностима из Цркве (Патријарх српски Павле, Патријарх московски и све Русије Алексеј) и држава Путин, Медведев,…)…Више од 150 хуманитарних концерата одржаће  широм Србије и света у сарадњи са Фондацијом Делије и помоћи да се обновљају светиње на Косову и Метохији…     О делу његовог живота и догађајима који су условили настанак само неких песама са Гаврилом Кујунџићем разговарамо у емисији Косметска кандила.     Извор: Радио Светигора
    • By Ромејац
      Радмила Петрушић са сином Данилом Петрушићем који је и написао текст
      Радмила Петрушић, рођена 16. децембра 1948 у Пећи. Била је наставник српског језика и живела је у Пећкој Бањи до 1999. године. заједно са супругом Михаилом, синовима Данилом и Гораном.

      Радмила је свој радни век почела далеке 1968. године у вароши Врела (етнички албанско место) у коме је предавала српски језик Албанцима 31 годину, уједно она је била у већини година једина православна особа која је тамо радила и нон-стоп водећи вербалне "ратове" са албанским крвницима и сецесионистима.
      Рада је била прави пример храбре и сигурне у себе жене, уједно поносне Српкиње, која се увек водила крилатицом "Све за Србију, Србију низашта"! Иначе, њен род Маровићи доселили су се у Метохију у давна времена из Брскута (Kучи) Црна Гора.
      Иако је цели радни век провела радећи са Албанцима, они никад на њу нису гледали благонаклоно и пријатељски, већ супоротно од тога гледајући је увек " испод ока"...
      Када је НАТО напао СР Југославију, супруг Михаило (рез. официр), синови Данило и Горан добијају позиве да бране домовину и бивају распоређени у своје ратне јединице. Како се радило о доказаним српским родољубима, они изазов прихватају са задовољством.
      Јуна месеца 1999. после потписивања Кумановског споразума, албански терористи и фашисти "ОВК" својеврсним сплетом околности заробљавају је у својој кући, заједно са девером Луком Петрушић (из Подгорице) и мужем од своје заове Мишом Вујачић, око 21 сат навече 1999. одводе их у Врела где је Радмила радила и ту сви троје завршавају животе на суров начин.

      Када су терористи упали у Радмилину кућу у Пећкој Бањи (група између 5 или 6 војника на челу са командантом Ељезијем који је дошао из Новог Села близу Пећи, вероватно из исте породице Ељезај Авнија), или пак можда и лично он који је убио легендарног комаданта Видомира Шалипура - Муњу, што је врло занимљиво...
      Радмила је одлично говорила албански језик, покушавала је да им објасни да ником ништа није скривила, међутим то је било узалуд, командант Ељези је хвата за косу и на силу је угурава у ауто њеног девера Луке, затим и самог Луку и Миша.

      Занимљивост и спецификум приче добија на значају још више у следећем случају, Радмила је са собом када је ухапшена узела са собом своју женску ташну, за коју су терористи знали и нису је претресли. У њој се управо налазио њен лични пиштољ 7,65 мм " Црвена застава" популарна "седмица" , као и једна бомба М75. да јој се нађе ако затреба, а ова идеја је била лично њеног сина Данила, који јој је рекао:
      - "Мајко, од хлеба се одвајај, али од овога никако"... Та мудрост њеног сина ће доћи на наплату само пар дана од њиховог растанка, када ће Радмила убити из пиштоља двојицу терориста, међу њима и команданта Ељезија.

      Приликом уласка у ауто Ељезај је сео да вози Лукину "Ладу", Радмила је седела иза њега на задњем седишту, а поред ње још један терориста, остали су ушли у Мишов "Опел", а један је узео да вози трактор.
      Када су стигли на руб вароши Врела, наилазе на пункт других терориста "Овк", то је било око 21,30 навече, из кола у којима је Рада била излази само терориста који је седео до Раде, а командант Ељезај остаје на место возача, Рада такође остаје у колима, из других кола терористи извукују Луку и Миша, почињу да их бесомучно туку, то је сад већ била група од око десетак терориста...
      Гледајући Рада шта њима раде и мислећи тек каква смрт њу чека, вади полако из ташне пиштољ (био је увелико спреман и репертиран са пуним шаржером и метком у цев) и са једним метком у потиљак убија команданта Ељезаја, затим отвара врата и ка групи терориста који су били увелико "запослени", испаљује остатак из шаржера и са три метка у уста убија још једног терористу (непознато име).
      Албански терористи су одговорили рафалом из аутомата и тешко је рањавају, прилазе јој, везују је за врат рањену, конопом па затим за аутомобил, и тако је вуку асфалтом да би јој испала душа на најстрашније муке...
      Рада не хајућу за свој живот, онако измучена и рањена псује албанску мајку терористима непрестано, они је у завршном чину њеног живота везују онда и за ноге, па потом за други аутомобил и идући тако полако аутима у супротним смеровима један од другог полако је растржу док се није глава од тела одвојила... бацају је у јарак поред пута.
      Луку и Миша су одмах искасапили и раскомадана тела разбацали у више различитих праваца да би скрили на тај начин трагове злочина! Убијени терористи од Радине руке, имали су грандиозну сахрану, уз огроман број људи и владало је велико огорчење код свих, како то да их једна жена поубија...

      Радмилино тело никада није пронађено, јер гробови хероја не постоје! Овим херојским подвигом, мученичком смрћу, Радмила Петрушић је несумљиво себе сврстала у народне хероја наше миле отаџбине Србије. О њој су писане разне народне песме. Такође, никад нису нађена тела Луке и Миша.
      Радино је сунце одавно угашено, али једна искра и даље највећим сјајем сја, која ће служити многим генерацијама као пример како се чувају, част, образ, вера и отаџбина.
      Иако нажалост није дочекала ниједно унуче, Рада данас има шесторо унучади од своја три сина: Данило, Горан, Милија.
      http://www.zlocininadsrbima.com/BombZlocin.aspx?Naslov=Прича-о-херојству-неустрашиве-Српкиње:-Раде-Петрушић-из-Пећи

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...