Jump to content
  1. Flojd

    Flojd

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Вилер Текс,
      Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово
      29.07.2021. - 10:13   Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“, који је разоткрио новинар Кит Кларенберг, заправо има за циљ истискивање Русије и Кине из региона и спроводи се већ осам месеци. Између осталог, циљ је и створити албанску државу на Косову на коју ће Срби пристати и малтене је заволети.   Идеја о „глобалној Британији“, коју је након изласка ове државе из ЕУ прокламовао премијер Борис Џонсон своје обрисе изгледа добија и на Балкану кроз тајни пројекат британске владе под називом „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“.   Разоткривен од стране истраживачког новинара Кита Кларенберга и објављен на веб порталу телевизије „Раша тудеј“, документ говори о организовању мреже појединаца, НВО, медија и политичара за повећање подршке Срба са Косова и Метохије приштинској влади – просто речено, британска влада жели да Срби прихвате косовску независност и за то су између 2020. и 2022. издвојили пет милиона фунти. Оно што пада у очи јесте решеност Вајтхола да угуши сваки отпор зацртаном циљу и за то предвиђа, како Кларенберг каже, средства слична онима која су САД користиле када су компромитовале бразилског председника Лулу да Силву – уз помоћ мреже „тројанских коња“ дискредитовати политичаре и све оне који се противе британском циљу. Британски тајни пројекат – усадити Србима мишљење да су расисти
      Уз то, све би требало да се одвија тајно и да изгледа спонтано – зато су за циљну групу и одабрани „млади који нису у могућности да емигрирају, па се претпоставља да ће због незапослености бити вољнији да се ангажују“. Ако би се Кларенбергово откриће повезало са, на пример, изјавом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана који је изразио намеру своје земље да лобира за признање косовске независности, могао би се стећи утисак да се ради о координисаним акцијама. Међутим, Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона и добар познавалац прилика у Великој Британији, каже да је британски пројекат старији, као и да се ради о делу ширег западног пројекта који се пре свега бави стварањем мреже медија и НВО против присуства Русије и Кине на Балкану.   „То се прикрива једном другачијом формом – помирењем у региону и обезбеђивањем мира кроз школовање и прање мозгова углавном младим људима из НВО и млађим новинарима који већ раде у одређеним медијима. Реализација пројекта почела је пре око осам месеци, а британска улога у пројекту (јер то није само њихов пројекат, већ и амерички и немачки) је да људе доводи у Британију и да их, уз помоћ НВО провлаче кроз школу и да се они са „новим знањем“ враћају овде“, објашњава Љепојевић.   Методологија обуке је стара, у њој нема нових идеја, а суштина је спровођење антируске и антикинеске политике, али и онога што Љепојевић назива културом поништавања – она, према његовим речима, у српске мозгове треба да усади став да су Срби расисти.   Британија подржава најстрашније национализме на Балкану Тајни британски пројекат за историчара Чедомира Антића не представља новост, али показатељ је британских амбиција за доминацијом. Некада империја, а данас увелико смањених политичких, економских и војних капацитета, Британија води политику дугог трајања. Отуда и амбиција за доминацијом на Балкану. Према Антићевим речима, суштина пројекта је стварање албанске државе на Косову и Метохији – зато се говори о „позитивном миру“ и утицају на идентитетску заснованост Срба на Косову. Британска акција је морално недопустива јер са једне стране, Британија, заједно са неким другим великим силама, намеће албанску државу на Косову и Метохији, док са друге стране, не обраћа пажњу на кршења људских права Срба у региону.   „Ово је веома важна информација и Србија треба да поступа у складу са њом – да за једног од врло важних партнера имамо државу која своју политику заснива на чистом антисрпству“, истиче Антић.
        Британија заправо жели да Србима наметне „Пунски мир“ где се од Срба очекује да Бошњацима или Албанцима дају она права која Срби у региону не могу да очекују, додаје он.   „Да су ово неке друге године и нека друга епоха то би се јако лоше завршило по Велику Британију и њене савезнике. Међутим, не само Србија и српски народ, већ и цео Балкан је у опадању и то је иживљавање на све слабијим земљама зато што они буде најмрачније националистичке снаге међу Албанцима, Бошњацима, етничким Црногорцима и то је најстрашније“, наглашава наш саговорник.   Косово за почетак, после Бујановац, Медвеђа и западна Македонија   За македонског новинара Миленка Неделковског британски пројекат о Косову и Метохији само је припрема за ширу акцију која ће у будућности обухватити и Бујановац, Медвеђу, западну Македонију и друге регионе. То показује и решеност да се сви опоненти дискредитују и униште, каже он. Ипак, Љепојевић сматра да су британски империјални капацитети ограничени. Балкан, поготово онај његов део који још није постао део ЕУ, занимљив је за Британију и она процењује да би било корисно да се уложе одређена средства за ширење њеног утицаја. Јер, како наш саговорник каже, одатле би био британски уцењивачки капацитет био проширен и на ЕУ, и на Блиски исток.   „То су планови и амбиције, међутим, реалност је много другачија и зависи од две ствари. Пре свега зависи од догађаја, јер не знамо шта ће се све дешавати. Друго, зависи од тога у којој мери Британија може да представи себе као обновљену силу. Моје мишљење је да је то потпуно нереална амбиција, али тамошња државна номенклатура верује да треба покушати“, закључује Љепојевић.   rs.sputniknews.com   Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово | ИСКРА
      ISKRA.CO Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Ми треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. јула 2021. године на светој архијерејској Литургији у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора Светог архистратига Гаврила. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи ваљевски г. Исихије и топлички г. Јеротеј, изабрани Епископи хвостански г. Јустин и марчански г. Сава, монаштво, свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве.
      После прочитаног јеванђелског одељка, Патријарх српски је у својој беседи нагласио значај угледања на анђелске силе у свакодневном хришћанском животу:
      „Данас је Сабор Светог архангела Гаврила. То је слава ове свете ковиљске обитељи, као и слава многих манастира широм православне васељене, али и многих храмова. Ми хришћани знамо да је Бог створио свет, да је створио све и да је створио, поред онога што ми видимо, и много тога што не видимо. Тако је створио и анђелски свет да служи вољи Божјој и да служи људима на путу спасења. Наравно, већ у анђелском свету показало се да је Бог Љубав, зато што је свим словесним бићима дао слободу, иако нас је све створио за Царство Своје, за пуноћу и лепоту живота како у историји, тако, још већма, у пуноћи, у Царству Своме. Иако је то све учинио, дао је слободу нама словесним бићима, а ту су анђели, анђелски свет и човек, који је створен по слици и прилици Божјој. Анђелски свет је створен да служи нашем спасењу. Предање Цркве каже да сваки човек има свога анђела чувара. Поред тога што су анђели покровитељи, они су и узор управо у том свом опредељењу да служе непрестано, непрекидно, неуморно вољи Божјој, љубави Божјој и Цркви Божјој, тојест нама људима. Међутим, и тамо, у анђелском свету, било је оних који су се одлучили да иду својим путем, који су помислили да без Бога могу бити нешто или, једном речју, да без Бога могу бити бог. Нажалост, то што се дешава и што се десило у анђелском свету, дешава се непрестано и у нама и око нас. И ми често мислимо да можемо сами својом вештином, својим знањем, својим способностима, својом упорношћу да преваримо Бога, варајући, заправо, претходно себе, мислећи да без Бога можемо постићи било шта. Ми, дакле, треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју. То јесу, браћо и сестре, манастири, по својој природи и по своме опредељењу. Зато светитељи Божји, међу њима и свети Ава Јустин, а и неки други умни људи су рекли да је духовно здравље једнога народа видљиво по броју манастира, по броју монахâ у том народу; да се молимо да будемо бољи и да то, када будемо бољи, видимо у броју, али и у квалитету монахâ и монаштва у нашем народу. Монаштво је најбоље што смо могли да изнедримо. Ако ту имамо посртања, ако ту имамо падова, ако ту имамо тог искушења да без Бога можемо учинити нешто, шта онда рећи за нас људе који живимо у свету? Али то је оно што смо, као народ, у овом тренутку могли да изнедримо. Зато, браћо и сестре, треба да будемо бољи, тојест треба да се трудимо да Христос буде у центру нашег живота, да вредности Јеванђеља буду оквири у којима се крећемо, а да знамо поуздано, јер то ништа није ново: Ако су Мене гонили, и вас ће гонити. Ми треба у себи да обнављамо Христа. Треба ми Христом да се обнављамо и онда да будемо сведоци јеванђелских вредности. То је најбоља проповед. Дођи и види, каже Господ. Анђелски свет јесте покровитељ нас људи и свако, заиста, има свог анђела чувара. Када из дубине душе, искрено, у смирењу, изустимо једно Господе, помилуј, осећамо присуство анђела Божјег поред нас, осећамо присуство Божје у нама и око нас. Зато Христос Господ треба да буде темељ нашега живота. И онда, како каже данашњи одломак из Апостола, ћемо знати да нас је Господ у овај свет поставио мало мањима од анђелâ, а то значи са само мало мањом одговорношћу и да нам је дао да ми владамо делима Руку Његових. Рекао нам је Господ да онај који слуша нас, слуша Њега, а људи ће нас слушати онда када ми будемо слушали реч Божју. Ко није научио да слуша, ни њега нико слушати неће. Овде у манастиру се то зове послушање, а на послушање је позван сваки човек: да будемо послушни једни другима у љубави, у смирењу, служењу Христа ради, не из неког другог циља. Нека би нам Господ зато, браћо и сестре, дао смирења, љубави и молитве да на данашњи дан, када славимо свете архангеле, светог архангела Гаврила, имамо молитву анђелског света, покровитељство и покров њихов, али да се угледамо на њих како бисмо онда, у слави, љубави, радости, миру и хармонији служили Једноме у Тројици, Богу Оцу и Сину и Светоме Духу”, истакао је, поред осталог, Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи.
      После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Светејши Патријарх српски Порфирије је честитао славу манастирском братству.
      Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У препуној цркви манастира Савине молитвено и саборно било је на Четврту недјељу по празнику Педесетнице у недјељу 18. јула 2021. године. Свету литургију служили су игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије и свештеници: протојереј Данило Радмиловић из Диселдорфа и протојереј Небојша Стојадинов из Врања.

       
      Поучним словом пастирске поуке, коју преносимо интегрално, вјерном народу обратио се игуман Макарије.
      “У име Оца и Сина и Светога Духа.
      Браћо и сестре, проповед Јеванђеља или благе вести о спасењу рода људског, јесте тајна која се открива само онима који заиста иду за Христом и који свим срцем и целим својим бићем, умом и душом воле истинитог Бога. Дакле та тајна је сакривена од људи и оних који живе у овоме свету на телесни начин.
      Чујемо данас у Светом јеванђељу како су за Христом ишли многи, а прилази му неки капетан из редова служења војске, вероватно из незнабожачких кругова, али је, чувши да Христос може да му помогне дошао да затражи помоћ. И наравно, било му је по вери његовој. Но поред чуда што је учинио, Христос се тада окрете и рече онима који су ишли за Њим: Оволике вере ни у Израиљу не нађох. За Христом су ишли многи, пратећи Га и гледајући шта ради, као што ми данас идемо за Њим, долазећи у Цркву где видимо или не видимо разна чудеса која Бог чини. То мноштво народа који Га је пратио и ишао за Њим, је у ствари и данашња Црква Христова, односно ми који смо овде сабрани. Када се Христу обратио човек који у том тренутку није припадао Цркви, Он се окрену својим следбеницима сабраним у цркви рекавши: ,,Видите ли колико вере има човек који још није у цркви. Исто тако ни апостол Павле није био у Цркви, био је гонитељ хришћана, а затим постао апостол народа. Тако и овај човек, и многи други који тренутно нису у Цркви могу имати много више вере него они који јесу. Зато се Христос и окреће народу у цркви и каже: ,,Видите колико вере има овај човек? Ни у Израиљу, ни међу онима који верују и који су у Цркви често нисам нашао толико вере”.
      Зато ми, који смо у Цркви, треба да се запитамо какву ми то веру имамо и имамо ли уопште веру, и да се запитамо зашто смо ми у Цркви. И ако већ јесмо у Цркви запитајмо се, колико се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, и поред свег тог труда, колико успевамо да променимо себе у том смислу.
      У овим речима и овом размишљању је тајна нашег спасења. Не значи да ћемо се спасити ако долазимо у цркву. Овај одговор је потребан човеку. Ако човек не буде имао дужну пажњу, посебно у Цркви, он ће, како каже Јеванђеље, бити изгнан напоље. Многи ће са Истока и Запада, из разних крајева овог видљивог света, ући у Царство небеско док ће синови Царства бити изгнани напоље. Зато свако од нас треба да се запита: Да нисам управо ја тај који ће бити изгнан напоље? Ако се то не будемо питали читавога свог живота, може нам се десити да све што смо радили буде узалуд. Да смо промашили читав свој живот испуњавајући све, али само споља, имајући један лажан осећај сладуњаве љубави док Христа никада, у ствари, нисмо ни упознали. Из тог разлога Христос упозорава: Пазите ви који сте у Цркви да можда нисте промашили. Добро пазите! Ви чак треба да пазите много више него они који још нису ушли у Цркву, у коју Христос позива све.
      Ако не будемо имали дужну пажњу, ако не будемо имали дужно покајање као апостол Павле онда нећемо бити са Богом и схватити шта је истински подвиг у Цркви. То је подвиг да останемо у заједници са Христом, а то значи да ћемо стално, у сваком тренутку, имати такозвано покајничко расположење. Онај који иде ка Христу не може себе видети као доброг. Онај који себе види добрим иде кроз живот умом овога света. Овде је таква математика, овосветска. Дух овога света је некакво сабирање и одузимање. Љубав Божија није сабирање и одузимање, и можемо се преварити ако нам се учини да постајемо све бољи. Није тако. Свети оци упоређују приближавање Христу са приближавањем светлости. Што те више светлост буде обасјавала ти ћеш боље видети своје грехе. Ту је одговор. Зато се добро замислимо, да ли ја живим тако? Да ли ја себе видим све горим? Ако видим, то би значило да се приближавам Христу имајући, самим тим, све дубље и дубље покајање. Ми се ужасавамо када треба да учинимо било какав напор ка покајању падајући одмах у очај и депресију, мислећи: Па нисам ја најгрешнији. То је погрешна мисао. Ја јесам најгрешнији. То читамо сваки пут када се причешћујемо у молитвама пред Свето причешће: “Грешнике од којих сам први ја”. Човек заиста то треба тако да види у свом животу. То се може видити благодаћу Духа Светога, а никако телесним умом и очима. Значи тек кад видите себе као највећег од свих грешника, кад схватите да нема других грешника него ја сам, тек онда заиста стојите у истини и у заједници сте са Христом.
      Зашто је то потребно? Зато што би човек пао у очајање кад то не би осећао. То је тај осећај наше бесконачне немоћи да било шта учинимо за своје спасење. Дакле, ми ћемо у том тренутку схватити да је спасење дар Божији, а не наш труд. Иако ми прилажемо том труду видећемо да је то ипак дар Божији и видећемо своју бесконачну немоћ да се сами спасемо. У тој бесконачној немоћи, док се бесконачно смиравамо видећи своју немоћ телесну, душевну или био коју другу коју као људи имамо, отвара се димензија бесконачне свемоћи Божије. То је тај сусрет између човека и Бога. О томе Христос говори и све ово чини да би човек познао управо тај и такав сусрет. И то је почетак нашег духовног живота. И то је улазак у Царство небеско. Ко још није доживео тај сусрет није ни почео да иде истинским путем духовног живота и још увек није осетио шта то значи Царство Божије које је унутра у нама, у нашим срцима, у нашим бићима.
      Зато ми у Цркви управо то треба да постигнемо. Зато се Христос окреће Својим следбеницима, људима у Цркви и каже: Пазите ви који сте у Цркви да не промашите циљ, да не промашите Мене, Христа. На крају, тада је ту поред Христа и био ученик који га је издао. Све је видео, као што видимо и ми који долазимо у цркву, где користимо све тајне Цркве и благодат Божију, али запитајмо се: Да нисам управо ја тај који ће Христа издати? Да нисам ја онај који Те издаје, Христе? То се дешава стално и ми изнова, и изнова морамо да чинимо напоре воље да се предајемо Христу тражећи помоћ од Њега да бисмо се одржали на том путу. Иначе владаћемо се као и људи овога света који живе у свету потпуно га користећи и уживајући у њему. Упитно је како ће Бог такве спасавати и на који ће начин призвати сваког од њих. Није наше да о томе судимо. Наше је да видимо где се ми налазимо и шта ми радимо у свом животу. Како се ми односимо управо према онима који нису у Цркви. Ако се будемо односили лоше према њима, не показујући истинско Јеванђеље у своме срцу, ми смо лицемерни. Никоме не треба то лицемерје и наша маска коју ћемо ставити па бити фини и сладуњави према свима док у ствари ,,прождиремо камилу и, како каже Јеванђеље, оцеђујемо комарца.
      Човек треба да буде постојан у тој истини да буде оно што јесте пред Богом, исповедајући своју немоћ стојећи пред Њим и очекујући помоћ од Њега. Тек ће се тада кроз човека пројавити сила благодати Божије, а ми тек тада постати истински хришћани и истински радосни људи који живе Васкрсењем. Тада ће се Бог пројављивати кроз нас без наше велике приче о томе, јер ће се сила изливати их нашег бића, сила благодати Духа Светога коју добијамо управо у Цркви.
      Потрудимо се зато да не будемо спољашњи хришћани, који само споља испуњавају заповести Божије јер нам то неће донети спасење већ нас још више гурнути у промашај и обману. Само ако се чврсто будемо држали путева Христових ћемо осетити истинску радост и шта то значи истински служити Богу, шта значи волети друге. Тако ћемо стећи силу да можемо да волимо сваког човека, најпре у својој породици.
      Решимо прво оно што имамо око себе, а онда ћемо решавати светска или која већ питања. Ми најпре решавамо светска питања, сву околину и све комшије око нас, док нам се распадају породице, распадају нам се заједнице…То није хришћанство! Очисти прво своју кућу, а онда ћеш видети да помогнеш и неком другом, али истински и у љубави, у Христу. Извади, како каже Јеванђеље, брвно из ока свога па ћеш онда видети да извадиш и трун из ока брата свога. Док најпре себи не помогнеш нећеш знати, умети нити успети да помогнеш било коме а понајмање себи.
      Зато, браћо, имајмо дужну пажњу како живимо и каква су наша јеванђелска дела. Покајмо се за своје грехе, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос увек помоћи. Господ ће нам помоћи сваки пут кад год Му затражимо помоћ свим срцем својим, нелицемерно, не са пола срца или неким благим покретом. Бог хоће читаво наше срце како и каже у Светом писму: Сине дај ми срце своје. Дакле, ономе коме дате срце томе ћете и служити. То је одговор. Ономе коме дате своје унутарње биће ту ће бити усмерена ваша душа и ваш читав живот.
      Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин.
       
      Приредила: Слободанка Грдинић
    • Од JESSY,
      Одломак из књиге „Основе породичног живота. Размишљања и савети архимандрита Јована (Крестјанкина)“ издавачке куће „Вољни страник“   
      Ви сте породични људи и отац Ф. је у праву кад Вас усмерава на главно – на бригу о породици. А како и чиме то је унутрашња ствар, својим трудом, по својим могућностима. Сви треба да живимо хришћански: и монаси, и мирјани, али су путеви различити и одговараћемо за различите ствари. Стваралачки изграђујте своју породицу. И не могу сви сликари да сликају иконе, не треба толико икона колико има људи који би желели да их сликају. И свет не може без лекара, без учитеља и без уметника, јер ће осиромашити и разболеће се. Јер свако обавља свој посао и треба да га обавља као Божје послушање – с радошћу и љубављу.
      ***
      И немојте заборавити: за самовољне подвиге, за постове ван захтева Цркве нећете одговарати пред Богом, а за породицу, за кћерку и за супруга ћете одговарати само ви. Ви сте се до те мере усредсредили на себе да сте престали да видите потребе ближњег. Зар је Бог могао тако нешто да Вам сугерише? Непријатељ иде поред и довија се како да Вас скрене с Божјег пута.
      ***
      Ваши доживљаји су изузетно деликатно и стваралачко дело – дело љубави. И не успевате увек да ускладите тон и да складно запевате. Али то је живот. Живот је подвиг, живот је наука, она васпитава у нама и стрпљење, и смирење, и љубав.
      Ј. И., размислите, до нас који наизглед живимо далеко од узбурканог света, допире његова грозница, а шта да кажемо за оне чијих душа, ума и срца се директно дотиче? Нека би им Бог дао снаге да опстану и да се не поводе за тренутним каприцима живота (јер живот се још увек гради без Бога, а то значи да живот још увек није како треба).
      Дакле, драга Ј. И., знајте да нам је дата врло важна улога – да схватимо и да се молимо, и да на време дамо, и да с утехом примимо, олакшавајући на тај начин супругу тешко бреме спољашњих догађаја.
      Ви треба да будете помоћница, а за то није обавезно да знате, али је обавезно да осећате. И завршићу речима апостола, оне нам долазе у прави час и у одговарајућој прилици: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1 Кор. 8, 1). Знам да имате велике тешкоће, желите ослонац, а свима око себе Ви морате бити ослонац. Ево, ја имам већ 90 година, а сви од мене још увек немилосрдно захтевају да будем ослонац. Али ја знам да је наш ослонац Један и да је наша снага у Једном, и да је спасење у Једином – све је у Христу, Господу нашем Спаситељу. И уз Божју помоћ све ћемо издржати и преживећемо чувајући веру и верност. За нас је главно да увек и у свему будемо с Богом.
      Нека је на вашој породици Божји благослов.
      ***   
      А за породицу се треба борити, то нису просто ваши односи са супругом. То је од ране младости несређен живот ваше деце. Прво што треба да чините стално јесте да се молите за супруга и да се молите светом Гурију, Самону и Авиву за очување породице. Друго и подједнако важно јесте да завирите у своје срце, да пажљивије погледате себе – да ли има Ваше кривице у томе што муж избегава кућу.
      ***
      Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело.
      Добро је то што се молите за њега. То обавезно треба да чините како га не бисте изазвали да хули на Бога. Доћи ће време и тајно ћете моћи да чините јавно.
      ***
      А породицу треба да чувате мудрим и стрпљивим односом према супругу. Само је лако рећи: „Развешћу се!“ Лако је рећи кад мислиш и знаш само себе, а ако размишљаш још и о супругу, па и о деци, уложићеш све напоре да деца знају оца, а муж – своју породицу.
      ***
      Вера у то да ти је Господ ближе од било кога од блиских, да не чује шапат твојих усана, већ чује молитвене дамаре твог срца и чиме је оно испуњено у тренутку кад се обраћаш Богу. А ти си породичан човек и за сваког члана породице одговараш пред Богом, значи, срце треба да те боли за свакога. Нека би ти Бог дао мудрости! И почни, С., од испуњавања поуке преподобног Серафима Саровског: „С., радости моја, стеци дух миран и неће се спасити само твоја породица, већ ће се хиљаде спасити око тебе.“ И то је све. Гледај како нас живот учи да живимо. Ако хоћеш да будеш задовољан и срећан – живи у Богу, а ако нећеш – ту нема среће.
      https://srpska.pravoslavie.ru/140466.html
       

      View full Странице
    • Од JESSY,
      Одломак из књиге „Основе породичног живота. Размишљања и савети архимандрита Јована (Крестјанкина)“ издавачке куће „Вољни страник“   
      Ви сте породични људи и отац Ф. је у праву кад Вас усмерава на главно – на бригу о породици. А како и чиме то је унутрашња ствар, својим трудом, по својим могућностима. Сви треба да живимо хришћански: и монаси, и мирјани, али су путеви различити и одговараћемо за различите ствари. Стваралачки изграђујте своју породицу. И не могу сви сликари да сликају иконе, не треба толико икона колико има људи који би желели да их сликају. И свет не може без лекара, без учитеља и без уметника, јер ће осиромашити и разболеће се. Јер свако обавља свој посао и треба да га обавља као Божје послушање – с радошћу и љубављу.
      ***
      И немојте заборавити: за самовољне подвиге, за постове ван захтева Цркве нећете одговарати пред Богом, а за породицу, за кћерку и за супруга ћете одговарати само ви. Ви сте се до те мере усредсредили на себе да сте престали да видите потребе ближњег. Зар је Бог могао тако нешто да Вам сугерише? Непријатељ иде поред и довија се како да Вас скрене с Божјег пута.
      ***
      Ваши доживљаји су изузетно деликатно и стваралачко дело – дело љубави. И не успевате увек да ускладите тон и да складно запевате. Али то је живот. Живот је подвиг, живот је наука, она васпитава у нама и стрпљење, и смирење, и љубав.
      Ј. И., размислите, до нас који наизглед живимо далеко од узбурканог света, допире његова грозница, а шта да кажемо за оне чијих душа, ума и срца се директно дотиче? Нека би им Бог дао снаге да опстану и да се не поводе за тренутним каприцима живота (јер живот се још увек гради без Бога, а то значи да живот још увек није како треба).
      Дакле, драга Ј. И., знајте да нам је дата врло важна улога – да схватимо и да се молимо, и да на време дамо, и да с утехом примимо, олакшавајући на тај начин супругу тешко бреме спољашњих догађаја.
      Ви треба да будете помоћница, а за то није обавезно да знате, али је обавезно да осећате. И завршићу речима апостола, оне нам долазе у прави час и у одговарајућој прилици: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1 Кор. 8, 1). Знам да имате велике тешкоће, желите ослонац, а свима око себе Ви морате бити ослонац. Ево, ја имам већ 90 година, а сви од мене још увек немилосрдно захтевају да будем ослонац. Али ја знам да је наш ослонац Један и да је наша снага у Једном, и да је спасење у Једином – све је у Христу, Господу нашем Спаситељу. И уз Божју помоћ све ћемо издржати и преживећемо чувајући веру и верност. За нас је главно да увек и у свему будемо с Богом.
      Нека је на вашој породици Божји благослов.
      ***   
      А за породицу се треба борити, то нису просто ваши односи са супругом. То је од ране младости несређен живот ваше деце. Прво што треба да чините стално јесте да се молите за супруга и да се молите светом Гурију, Самону и Авиву за очување породице. Друго и подједнако важно јесте да завирите у своје срце, да пажљивије погледате себе – да ли има Ваше кривице у томе што муж избегава кућу.
      ***
      Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело.
      Добро је то што се молите за њега. То обавезно треба да чините како га не бисте изазвали да хули на Бога. Доћи ће време и тајно ћете моћи да чините јавно.
      ***
      А породицу треба да чувате мудрим и стрпљивим односом према супругу. Само је лако рећи: „Развешћу се!“ Лако је рећи кад мислиш и знаш само себе, а ако размишљаш још и о супругу, па и о деци, уложићеш све напоре да деца знају оца, а муж – своју породицу.
      ***
      Вера у то да ти је Господ ближе од било кога од блиских, да не чује шапат твојих усана, већ чује молитвене дамаре твог срца и чиме је оно испуњено у тренутку кад се обраћаш Богу. А ти си породичан човек и за сваког члана породице одговараш пред Богом, значи, срце треба да те боли за свакога. Нека би ти Бог дао мудрости! И почни, С., од испуњавања поуке преподобног Серафима Саровског: „С., радости моја, стеци дух миран и неће се спасити само твоја породица, већ ће се хиљаде спасити око тебе.“ И то је све. Гледај како нас живот учи да живимо. Ако хоћеш да будеш задовољан и срећан – живи у Богу, а ако нећеш – ту нема среће.
      https://srpska.pravoslavie.ru/140466.html
       
×
×
  • Креирај ново...