Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Предраг Драгутиновић: Писмо, однос и демократија у делу апостола Павла

Оцени ову тему

Recommended Posts

АДМИН

Писмо или посланица је најзаступљенија књижевна врста у канону Новога завета, као и код Апостолских отаца чија дела се непосредно надовезују на новозаветне списе. Из тога произилази да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца. Писма (= посланице) апостола Павла, као и античка писма уопште, имају задатак да превазиђу просторну дистанцу са саговорницима. Она се пишу са одређеном намером и конкретним поводом и самим тим представљају један акт комуникације, отварање дијалога. Код Павла писма представљају – поред личног присуства и слања сарадника – један посебан вид апостолског присуства (παρουσία) у заједници и израз његове бриге и старања за њу (уп. 2Кор 11,28). У антици и савременом добу постоји категоризација различитих типова писма која се врши на основу карактеристичних мотива који се по правилу срећу код сваке појединачне категорије. Међутим, писма апостола Павла се у контексту античке епистолографије не могу категоризовати без потешкоћа. Она се налазе најближе „пријатељским писмима“ или пак „философским писмима“ античког света. Можда би најприближнија била дефиниција „писмо заједници“. Павлови адресати нису индивидуе (посланица Филимону је, такође, посланица његовој „домаћој цркви“), већ заједнице одређеног места које су на богослужбеним сабрањима читале и слушале његова писма.

Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал).

paul-scribe-e1483629346792.jpg

Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме.

Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна.


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од БанеЛ,
      Кренуо сам још некад давно да читам рана дела владике Николаја, тако да ми је сада ова интересантна тема дошла на ред. 
      Није данас лако бити жена, то је свима јасно. На њена нејака плећа данас су натоварене разне ствари. Питање је: Да ли је морало тако?
      Извући ћу неке делове осврта Н. Велимировића на ово дело, које сам сматрао најинтересантнијим, а вас молим да изнесете своја мишљења, критике, идеје, сугестије ...
      "Тражењем права и својим социјалним уздизањем хтела је еманципација уздићи цену жени, па ју је још више понизила и оборила. Док се женска као таква пре еманципационог покрета и без новца, као таква високо ценила, данас се једва цени нешто више него ли сума, коју као мираз носи собом. И из дана у дан се све већи мираз тражи, све скупље морају женске плаћати - куповати - мужеве. (Некад је било обратно!) Свакоме је то данас јасно, Ређи су случајеви да и један човек средњег положаја и стања узме девојку без новаца. А ко да се реши да узме жену адвоката, инжињера, учитељицу или поштарку. Ко? Свак помишља, да тим добија ортака у раду, заради, али не жену, не матер, неговатељку и васпитатељку деце.
      На тражње жена људи одговарају ћутањем они немају ништа против, али... али само неће да се жене. Све је мање људи који одлучују ступати у брак и породицу заснивати. А нико се на тај корак без великог и тешког колебања не решава. Некога и старост затекне у двоумици: да или не?
      А коме штети то целибатно стање људи? Шкоди култури, напретку; шкоди људима, али... - али највише шкоди женама. Јер нежењен човек још и може некако живот забушити, пројурити кроз живот без тако велике опасности, без тако неутољивих болова и чемера, с којим се неудата женска(па ако је она без породице, сама самохрана у свету!) мора из дана у дан, - не, него из часа у час хрвати. Што су такве женске образованије, у толико је беда већа и неподношљивија.
      Хиљаде и хиљаде лепих и здравих девојака остају неудате и постају - робиње. Робиње најмучнијег и најгнуснијег ропства. "
       
      Да не помислите да је Н. Велимировић био против образовања жена, касније у тексту стоји: 
      "Срећан и миран живот појединаца и добро и напредак нације, то се двоје мора имати у виду кад се мисли о образовању женскиња. Јер од образовања женскиња зависи како појединачна срећа и добро, тако исто и опште народно, пошто се ово последње заснива на првом. Нигде није опасније захуктано и слепо подржавати запад, него у овом погледу. "
      Даље иде цитат од др Чедомира Марјановића из овог дела: 
      "... по западним обрасцима уредили смо државу, војску, судове, школе... Све је то било лепо и красно, све је то било за нас новина, новина нам се свидела. Али кад смо дошли до породице, ту смо се сударили - са тим ми не можемо да се сложимо ... породица на западу постављена је на нездравој основи, .... а породица у нас то је све. "
       
       
    • Од .............,
      Већ неколико дана отац Предраг Поповић, који служи у Великој Плани при Цркви Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, пешачи ка Острогу. Са њим путују и Иван Тупајић и Иван Ћирковић, као и Јелица Павловић и Мирослав Ојданић који им представљају логистичку подршку.
      За своје путешествије спремали су се више од месец дана и на свом путу ка Острогу сутра ће посетити манастир Милешеву. Ова група кренула је у молитвени ход 9. фебруара, а тренутно се налазе у Мрчајевцима.
      Извор: Србија данас

    • Од Логос,
      „И гле, анђео Господњи се појави, и светлост обасја просторију, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку" (Дела. Ап. 12, 7).     Овај дан посвећен је спомену на тај догађај. Хришћани су часне вериге Светог апостола Петра чували и због њихове целебне моћи. Јерусалимски патријарх Свети Јувенал дао их је царици Евдокији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови и једну половину посла цркви Светих Апостола у Цариграду, а другу кћерки царици Евдоксији, Валентијановој жени, у Риму.   Евдоксија подиже у Риму цркву Светог апостола Петра и у њу положи ове вериге, а са њима и оне у које је га је оковао Нерон непосредно пре него је распет на крст.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...