Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

НОВА КЊИГА: Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури

Rate this topic

Recommended Posts

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у сарадњи са Институтом за систематско богословље Православног богословског факултета БУ је заједнички публиковао зборник радова са Научног богословског скупа одржаног 21. маја 2018. године у манастиру Покајница, поводом прославе два века оснивања манастира, под називом „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“.

pokajanje-prastanje-spasenje-zbornik-pokajnica_b.jpg

 

Садржај:

Богословско-философске претпоставке покајања

  • Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“
  • Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“
  • Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“
  • Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“

Покајање у отачком, литургијском и канонском предању

  • Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“
  • Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“
  • Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“
  • Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“

Покајање и други

  • Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“
  • Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“

Публиковање књиге помогла је 
Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

271.2-55-549(082) 
НАУЧНИ богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури (2018 ; Манастир Покајница) Зборник радова / Научни богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури, Манастир Покајница, 21. мај 2018. ; Златко Матић, уредник. 
- Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2018 (Ужице : Графичар). 
- 205 стр. : илустр. ; 20 cm 
На насл. стр.: Поводом прославе два века 
оснивања манастира Покајница. 
- Слике аутора. 
- Тираж 200. 
- Белешке о ауторима уз текст. 
- Напомене и библиографске референце уз текст. 
- Библиографија уз сваки рад.

ISBN 978-86-87329-63-8

a) Свете тајне - Покајање - Православна црква - Зборници

COBISS.SR-ID 269958156

https://izdavastvo.sabornost.org/zbornik-pokajnica


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Певала је „Вилу са Кошара,“ а данас се за њу може рећи да је својеврсна вила са Балкана. Даница Црногорчевић, најпопуларнија је млада уметница која се бави етно, традиционалном и духовном музиком. Са њом су репортери Спутњика разговарали у манастиру Острог где је снимала спот за своју нову песму „Црква Света.“     Повезан садржај:    Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву!   Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији   Ђакон Иван и Даница Црногорчевић гости емисије "Огледало" подгоричке српске РТВ     Свој несвакидашњи таленат и гласовно умеће поделила је и са народом на литијама у Црној Гори. Оне који су имали част да је слушају уживо оставила је без текста. И нас је...   Нова времена и догађаји рађају нове песме, а како је и сама била неизоставни учесник литија, објаснила нам је да „Црква Света“  велелепно осликава све оно што је последњих месеци захватило Црну Гору али и земље региона.   „То православље које се буди у Црној Гори подстакло је све нас да се запитамо ко смо и шта смо, одакле смо и у кога верујемо. Мислим да је моја дужност да целокупној ситуацији допринесем са оним у чему сам најбоља - песмом,“ рекла нам је Даница Црногорчевић.   Даница заплакала због песме о литијама - „Црква Света“     Ова уметница која је рођена Баранка, али живи у Подгорици, каже да је спот нову песму снимала захваљујући Рају Јеврићу, док је пројекат  потекао од попадије Дајане Петровић која је иначе чланица групе Нектарија, а њен супруг је свештеник у Ваљеву.   „То су дивни људи. Дајана је написала музику и текст. У последње време имала сам много понуда да снимим песме које осликавају ситуацију у Црној Гори али ми је суза потекла када сам чула њену песму „Црква Света“, знала сам да управо њу треба да снимим. Посебну захвалност дугујем и кавалисти Милошу Николићу који је издвојио своје драгоцено време у мору наступа, да буде главни инструмент на песми,“ прича нам Даница.   Стварање песама у љубави     Она открива у студију Александра Ковачевића снима и свој нови албум за који је текст песама написао управо супруг, ђакон Иван Црногорчевић.   „Најлепше је када човек може да ствара у оквиру породице и ово доживљавам као наш заједнички пројекат. Привилегија је када вам супруг пише текстове, а онда га ја пратим и скромно пишем музику. Јако је битно да човек ствара у љубави, јер можеш да кажеш и да је нешто мање или више добро, а да се нико не наљути,“ прича нам ова млада уметница.   Мама, да ли она стварно постоји?       На питање да ли је свесна чињенице да све више постаје узор девојчицама, Даница каже да искрено не жели да буде свесна те популарности.   „Нећу да будем лажно скромна али се и постидим од све те пажње. Од деце ми не смета ништа, јер су искрена.Трудим се да им будем узор у свему. Ипак, када неке од њих сретнем на улици они просто родитељима не верују да сам то ја и питају их: „Мама, па она стварно постоји?“ Већина деце мисли да ја живим у Храму гледајући ме како сам обучена, чак и моја ћерка каже да сам принцеза.“   Поред мужа који је ђакон СПЦ и двоје деце, двогодишње Касијане и једногодишњег Јована, Даница нађе време и за себе.     „Било би све много теже да сам неко ко себе доживљава као звезду и да стално морам да наступам. С обзиром на то да ја желим да послужим Господу, свом народу и Цркви онда ништа није тешко и све стижем. Има мајки које имају и више деце па се не жале, ја само желим да уживам у њиховом одрастању,“ додаје она.   Ујединила партизановце и звездаше     Ова млада уметница каже да је певањем почела да се бави још пре основне школе, у цркви светог Николе у Улцињу, на веронауци, а касније се развила и љубав према духовној музици као исконском очувању наших корена.   „Моја душа је сва у томе али немам прилике да снимам баш праве духовне песме псалме и тропаре које много волим“. Ова млада уметница певала је чак и стихове из Његошеве „Луче микрокозма“, што је мало коме пошло за руком. Због многобројних позива једва чека да се ситуација стабилизује и да посети Србију.     „Скоро смо наступали у Нишу на утакмици Партизана и Звезде и сви су певали углас једну песму. Сви треба да схвате да смо браћа и сестре у Христу и да заправо између нас нема разлике,“ завршава нам причу Даница Црногорчевић.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Спутник
    • By Логос
      Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја.      Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем?   Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили.   Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....”   И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује.   У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32).   Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо.   Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили.   Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.”   Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим.   Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми.   Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића,  објављен у "Православљу" бр. 1248.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 
    • By Логос
      Протојереј Марко Пантић објавио је Приручник за хришћанску етику, збирку предавања на Теолошкој школи у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Књигу је аутор поделио у два дела: О хришћанској етици (појам, предмет и циљ, однос са догматиком, морални закон, савест и слободна воља) и О природи човека.     Ова публикација је врло корисна јер је хришћанска етика део етике, као науке, који је прожет хришћанским погледом на живот. Ова научна дисциплина је врло значајна за хуманистичке науке у целини јер није пуки скуп правила, већ показатељ учествовања у божанском животу. Христове заповести човеку откривају божански етос и негују етику сагласну са Богом и Божјим законима.   Христос је пуноћа Закона и Пророка, и Христово јеванђеље је допуна и давалац смисла етици и социјалном учењу Старог завета. Циљ етике је да помогне човеку у суочавању са етичким проблемима, обликовању правила понашања, као и да га усмери ка иправном избору. Мандазирис пише у својој књизи Хришћанска етика да човек није створен ради етике, већ етика ради човека. Међутим, човек наше епохе одстранио је етику од свакодневног живота, и сада је потребно да је се поново сети и врати јој улогу коју је увек имала, а не да створи нову етику. Зато аутор Приручника за хришћанску етику и пише други део: пририода човека, са посебним акцентима на грех и врлину.   Први део књиге доноси поглавља о хришћанској етици уопште, о односу догматике и етике, о историјском развоју хришћанске етике, о моралном закону, о савести, о слободи воље; док у другом делу аутор наводи поглавља о природи човека, о паду у грех и нарушавање образа и подобија по Светим оцима, о самољубљу, о развоју греха у човеку, о хришћанској врлини и њеним својствима, о хришћанским врлинама (о вери, нади, љубави, смирењу, трезвености), уз додатак о врлини (добродетељи) и стању воље.   Књигу Приручник за хришћанску етику препоручујемо свим ђацима и студентима богословских школа, свим свештенослужитељима и верницима.   ђакон др Ивица Чаировић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      “Сукоби и мржње су за нама, а пред нама је љубав. А то свједоче лица учесника литије која носе неку чудесну радост. Наша мисија је од почетка, братска слога, мир и међусобно праштање”, казао је  за Вијести протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре.     Отац Никола је у сусрет сјутрашњем празнику, Недјељи православља, истакао да смо као хришћани позвани на стрпљење и делање кроз свједочење истине, правде и љубави Божије. Томе нас, како је казао, управо учи и Недјеља православље, побједа која се чекала читав један вијек.   “Сви бринемо, и свима кроз главу пролазе разноразне мисли, и то је, у неку руку природно и оправдано. Међутим, у име Цркве која протесте води, и која их води на начин молитве и литијског хода, поручујем: Нема сукоба, нема крви, нема мржње. На улицама је нова Црна Гора, слободна Црна Гора, Црна Гора која припада свима нама. То је наша лијепа будућност… Сукоби и мржње су за нама, а пред нама је љубав. А то свједоче лица учесника литије која носе неку чудесну радост. То је наша мисија од почетка, братска слога, мир и међусобно праштање”, поручио је протојереј Никола Пејовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...