Jump to content

Пријави

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Maja J., zaposlena u jednoj beogradskoj apoteci, morala je da svojoj šefici donese potvrdu o tome da slavi Svetog Nikolu, kako bi dobila slobodan dan i otišla kući u jedan grad u unutrašnjosti.

       
      Kako je kazala, u lancu apoteka u kojem radi protekla tri meseca, ovo je postala uobičajena praksa.

      "Kako radim samo radnim danima, najavila sam početkom decembra da mi je u četvrtak 19. slava i da će mi biti potreban slobodan dan koji mi sleduje po zakonu. No, šefica me je na to sumnjičavo pogledala, kazala mi da i druga žena, koja je obično sa mnom u smeni, slavi Nikoljdan. Pitala me pokušavam li to da se izvučem sa posla i kako ona može zna da mi je baš Nikoljdan slava. Potpuno zbunjena, krenula sam da se pravdam, ni sama ne znajući kako se slava dokazuje", kazala je ona za "Telegraf".
      Njena šefica je za to imala rešenje - tražila je potvrdu od sveštenika, i to porodičnog sveštenika, iz Majinog rodnog grada.

      "Šta ću, otišla sam kući i pravo kod prote da mi napiše potvrdu da slavim Nikoljdan. Prvo je mislio da se šalim. Onda ni on nije znao šta da napiše... Na kraju je ispisao cedulju i pozvao starešinu koji je to stavio pečat crkvene opštine. Potvrdu sam odnela šefici, a onda je nekako ispremeštala smene da bismo taj dan i koleginica i ja bile slobodne", dodala je Maja.

      Raspitujući se kod kolega, ubrzo je saznala da je ovo postala praksa u firmi i da se o tome ko koju slavu slavi vodi pažljiva evidencija.

      "Izgleda da su na drugim radnim mestima ljudi lagali. Ako bi morali da rade, primera radi, 2. januara, govorili bi da slave Svetog Ignjatija i tako novogodišnje praznike produžavali za još 24 sata".

      Većina firmi pre potpisivanja ugovora traži od svojih budućih radnika da popune formular u kome, između ostalog, navode da li im je i koji verski praznik potreban, te tako unapred mogu da se organizuju ako se desi da veći deo radnika obeležava neku masovnu slavu poput Nikoljdana, Aranđelovdana, Jovanjdana, Đurđevdana.

      "Onda bi se napravili ludi, pa opet tražili slobodan dan za pravu slavu. Izgleda da je jedan kolega, koji uopšte ne slavi, svake godine obeležavao nekog drugog sveca, ako je slutio da će tog dana biti više posla ili mu se, prosto, nije radilo", kaže ona.

      Čak i na njenom poslu, ističe, ovo ipak bili izolovani slučajevi.

      "Nikome, naravno, ovo nije bilo smešno, ni promoćurno. Slava je svetinja! To nije slobodan dan koji ti, jelte, 'pripada', već vreme koje treba da posvetiš svom svetitelju, onom koji pred Bogom moli za tvoju porodicu i tebe. Prvo sam bila ljuta na šeficu što me naterala da od sveštenika tražim potvrdu, ali sada je razumem i saglasna sam sa njom što ne da da se od ovog pravi sprdnja", tvrdi Maja.

      Dodaje kako njena mlađa sestra u šali kaže da je samo pitanje dana kada će i tetkice u studentskoj menzi početi da studentima traže potvrde od sveštenika da poste, kako bi ih pustile da jedu ribu.

      "Moj sveštenik mi je rekao da sam prva koja mu je tražila potvrdu za slavu. Većina parohijana radi u našem malom mestu, gde i poslodavci po prezimenu znaju kada njihovi zaposleni slave, te prevare nema, a verujem da nikome ne bi ni pala na pamet", napominje Maja.

      Sa druge strane, beogradski sveštenici kažu da je praksa retka i nova, ali da su čuli da postoji.

      "Čuo sam da se to negde dešava, ali dosad nisam imao takav zahtev. Pisali smo potvrde našim parohijanima za druge stvari, tipa članovima hora koji je trebalo da nekuda sa nama putuju na radni dan, ili vernicima koji su posećivali hramove na Kosovu i Metohiji. Da mi se parohijan obrati sa molbom da mu napišem potvrdu da slavi određenu slavu, svakako bih to uradio. Važno je i dobro da ljudi slave, ali naravno da ne možeš imati više od jedne slave i zloupotrebe nisu u redu", rečeno je iz Hrama Svetog Vasilija Ostroškog u Novom Beogradu.
      Firme proveravaju ko slavi? "Šefica tražila da joj donesem potvrdu od popa"
      MONDO.RS Maja J., zaposlena u jednoj beogradskoj apoteci, morala je da svojoj šefici donese potvrdu o tome da slavi Svetog...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Devijacija zvana ’svetska popularnost Marine Abramovič’
      PRVIPRVINASKALI.COM PRVI PRVI NA SKALI Kragujevac_Rečju_Autori PPNS_Dimitrije Vasiljević: Devijacija zvana ’svetska popularnost Marine Abramovič’  
      Kako smo, kao civilizacija, došli do devijacije zvane "svetska popularnost Marine Abramović"?
      Na nižim nivoima popularnosti, kao i u kategoriji anonimnosti, oduvek je postojalo pregršt raznoraznih, što pacijenata, što prevaranata koji sebe nazivaju umetnicima i svoju, što šarenu lažu, što dijagnozu, pokušavaju da predstave kao nešto vredno, nešto jedinstveno i nešto originalno - dakle kao umetnost. Uvek će se naći neka lokalna publika, neki opičeni kružok ili već kakva druga skupina ljudi koja će biti izmanipulisana i zagristi mamac takvih, te učiniti tu osobu i njenu besmislenost donekle uspešnom i popularnom. To je još i razumljivo.
      Ali kako je moguće da jedna osoba, svojim mahinacijama i koještarijama zaludi publiku na globalnom nivou, stekne internacionalnu popularnost, zaradi tolike silne pare i ostvari status istinskog svetskog selebritija? Šta to sa svetom nije u redu, kako to da je "zlo ipak na kraju pobedilo"? Kako to da je "lepota ipak na kraju izgubila"?
      Problem leži u trendu koji poslednjih godina, pa i decenija, uzima sve više maha u zapadnom svetu (da da, dotična nije postala popularna u Rusiji ili Turskoj, nije čak ni u Nemačkoj ili Italiji, nego baš u SAD i to u Njujorku), a on se zove "izjednačavanje estrade i umetnosti". Amerikancima umetnost uglavnom mora da bude zabavna - "fun", što bi rekli. Oni kao društvo, koliko god se trudili da isprate, podrže i očuvaju umetnost starih vremena, što jeste za pohvalu, ipak nemaju tu istorijsko-kulturnu kilometražu i perspektivu kojom bi kao publika navikla na cirkus i atrakcije, istinski i dubinski razumela umetničko delo stare Evrope. Jer ta dela nose vremenski kod, patinu, estetiku, miris i ukus bogate evropske istorije koju Amerikanci, i uz najbolju nameru i želju, jednostavno ne kontaju.
      Zato oni smišljaju 1001 način da svojoj publici ova dela predstave kroz zabavu, zezanje, moderan pristup, mešanje sa različitim atraktivnim i aktuelnim sadržajima, i uz to su naravno, veliki pokrovitelji moderne umetnosti koja se zasniva na performansu i konceptu, jer je to oblast koja često sadrži i atrakciju i šok i dinamiku savremenog sveta koju Ameri prirodno jako dobro razumeju i za koju se usrdno zalažu, a koja je uz sve to i , je li, "fun".
      Tako je SAD, a u njemu Njujork kao centar svega progresivnog i slobodnog u umetnosti, što može biti iskra i za dobro i za loše, postao karijerna kolevka i inkubator jednog devijantnog i perfidnog uma, žene našeg porekla, koja je povukavši prave poslovne konce, uspela da se nametne dekadentnoj njujorškoj publici svojim propagiranjem besmisla, ružnoće i tame.
      A besmisao, ružnoća i tama, smatraju se veoma modernom estetikom u tom modernom progresivnom svetu (nasuprot lepoj i patinastoj Evropi sa stilom i istorijom, je l’). Još je dotična žensko, pa još singl žensko bez porodice, sa sve onim svojim veštičje-sablasnim imidžom, što se u tom svetu smatra za izuzetno popularno. Taj njen satanističko-darkerski momenat je ono na šta snobovski krugovi širom Amerike, koji sebe smatraju umetničkim i progresivnim, padaju. Plus, njena vešto podešena medijska figura opresora svemu uvreženom i tradicionalnom, sjajno komunicira i sa elčibiti pristalicama i njima sličnim pokretima, što takođe u današnjem svetu ekstremno dodaje na popularnosti.
      I kada se jedan takav lik napumpa do iznemoglosti, potpomognut krugovima moći koji se lože na okultizam, dekadenciju, sablazan i progresivizam, on postaje ikona, a njegovo delo postaje nebitno. On doslovno može da se ispovraća i iskenja pred publikom, taj čin biće dignut u nebesa kao kakav jedinstveni, besprekorni krik umetnika, koncept, ideja, originalnost, smisao, a plus će biti i "fun" i atraktivno, pa će i širim masama u Americi to poststi zabavno. Jer običan američki konzument umetnosti razmišlja ovako - "uuu ovu Marinu su umetnički krugovi u Njujorku ocenili visoko, aha vidi što je zabavno i nesvakidašnje, znači neće mi biti dosadno, uuu još je i dark i morbidno, znači progresivno, a ja sam deo nacije koja slepo podržava svaki progres. IDEM NA IZLOŽBU NOGOM U DUPE, PLEASE TAKE MY MONEY."
      Dalje je lako. Ceo svet se loži kad je neko ili nešto popularno u Njujorku. Epidemija se širi na zapadnu Evropu, a onda evo, dolazi i do nas čemernih, koji se ložimo na celu tu šaradu jer smo večito ona nesrećna žaba sa 10 brojeva većom potkovicom. Marina postaje i ikona umetničkih mediokriteta koji sve više zaposedaju svetsku umetničku scenu. To su oni koji ne znaju ništa da nacrtaju, da odsviraju, da otpevaju, da izvajaju, do odplešu, ali zato znaju da polivaju prostorije, platna i sebe kantama farbi, da spaljuju klavir na bini, da vrište kao Damjanov zelenko na mikrofon (je l’ neko rekao Joko Ono), da pokušavaju da predstave umetnost kao kategoriju za koju nije potrebna ama baš nikakva veština, već samo, zaboga originalna ideja, po mogućstvu afektivne i neuračunljive prirode.
      Takvi Marinu dižu u nebesa, govoreći nam kako mi nju ne kontamo, ne doakavamo, ne dosežemo, a zapravo je car ponovo go, samo što to niko ili neće ili ne sme da kaže jer se boji da će ispasti glup u (devijantnom, blaziranom i mediokritetskom) društvu.
      Umetnost mora pored originalnosti ideje, da nosi refleksiju lepote prirode (koja može biti predstavljena na razne načine) i VEŠTINU. Ovakvima kao Abramovićevoj i veština i refleksija lepote prirode fale, a i ta originalnost ideje je, realno, do mojega. Čitao sam originalnije pismene zadatke iz srpskog u srednjoj školi od njenih konceptualnih ideja.
      Tako je zlo odnelo još jednu pobedu nad dobrim, ružno nad lepim, lažno nad istinskim, a okultno nad prirodnim. A raja se loži i oseća se jako progresivnom.
      Ali ne, ne kapiraš ti to Dimitrije, žao mi te je, zaista. 
    • Од JESSY,
      FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina.
      Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam.
      BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU
      U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.
    • Од Милан Ракић,
      Nikolina Adamov iz Aero kluba „Kikinda“ nedavno je postala jedan od najmlađih pilota u zemlji, dodavši tako još jednu stavku u svojim vazduhoplovnim aktivnostima saopštili su iz Vazduhoplovnog saveza Srbije.

      Kako navode, sedamnaestogodišnja učenica Vazduhoplovne akademije u Beogradu (smer avio-tehničar) još u svojim najranijim godinama detinjstva upoznala je vazduhoplovstvo, uz svog oca Niku Adamova, jednog od najuspešnijih srpskih sportskih pilota.
      – Kada sam imala četiri godine, prvi put sam se vozila avionom, bez imalo prisutnog straha. Kasnijih godina, moje interesovanje se okrenulo ka raketnom modelarstvu i takmičenjima u ovom sportu. Međutim, uz razmišljanje koje je došlo sa školovanjem, prilikom odabira srednje škole, shvatila sam da sam zaljubljena u vazduhoplovstvo i letenje i da je moj pravi izbor Vazduhoplovna akademija.
      Teorijski deo PPL-a sam završila u svojoj srednjoj školi Vazduhoplovnoj akademiji, gde sam odslušala preko 150 časova koji uključuju devet različitih vazduhoplovnih predmeta. Praktičan deo sam završila u mom rodnom gradu Kikindi, gde sam ostvarila nalet od preko 45 sati. U tih 45 sati naučila sam oštre i blage zaokrete, maršutno letenje, prinudno sletanje, kako odreagovati u slučaju otkaza motora, i najvažnije segmente – poletanje i sletanje.
      Konačno sticanje dozvole došlo je nakon leta sa ispitivačem iz Direktorata civilnog vazduhoplovstva kada sam imala završni ispit – rutu od Kikinde do Novog Sada i nazad. – objasnila je Adamov.

      Adamov poseduje i takmičarsku dozvolu Saveza za raketno modelarstvo / Foto: Vazduhoplovni savez Srbije
      Kako kažu iz Saveza, Nikolina i njena mlađa sestra Maja Adamov već nekoliko godina poseduju takmičarsku dozvolu VSS-a za raketno modelarstvo:
      – Njih dve su prvi put nastupile 2014. godine na državnom prvenstvu u raketnom modelarstvu, najvažnijem domaćem takmičenju. Nikolina je tada osvojila drugo mesto u kategoriji S7 (makete) u konkurenciji i seniora i juniora. Posle toga je nastupala na brojnim takmičenjima, ali kao najbolja ističe Ljubljana kup 2015. godine, kada je bila najbolji junior u klasi S6A i Ljubljana kup 2017. godine, kada je ponovo osvojila zlato u klasi S6A u juniorskoj konkurenciji i treće mesto u istoj klasi, samo u seniorskoj konkurenciji. –
      Tango Six je već pisao o interesantnoj opciji koju Vazduhoplovna akademija nudi svojim učenicima koji su zainteresovani za PPL dozvolu.
      Marta LUTOVAC

    • Од JESSY,
      FOTO: YOUTUBE, SCREENSHOT / SCREENSHOT Devojčica Džulijet Vejts (2) rođena je sa ozbiljnim deformitetom leve noge, zbog kojeg nije mogla da se kreće. Zbog njenog zdravstvenog stanja stanja, morala je na amputaciju pre nego što je prohodala, ali to je nije zaustavilo.
×
×
  • Креирај ново...