Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

НАФОРА, Прича о изгубљеном новцу и украденим колима

Recommended Posts

 

Прича коју ћу вам изложити може звучати невероватно, али она је заиста истинита. Било је то почетком децембра 2007. године. Силно су ме секирале свакодневне бриге и нарочито одређена породична посла. Али добро, мислила сам, такав је живот. Али тог јутра ми је све изгледало као да је свему наступио крај! Стари дугови су ме веома мучили. На послу сам из касе узајамне помоћи добила 20 хиљада евра на зајам како бих могла да сведем рачуне са банком. Банка је на добош ставила нашу викендицу и процедура конфискације имовине је већ отпочела. Била сам потиштена јер је та кућа била плод нашег тешког рада. Тамо смо сваког лета са децом проводили одмор. Нисам хтела да изгубим викендицу ни у којем случају, мада је наша финансијска ситуација била тешка, једино на шта смо могли да рачунамо је била плата. Због тога сам и била приморана да на послу узмем зајам, под условом да ми се од плате одбија 250 евра месечно. Чим сам добила готовину одмах сам 6 хиљада евра уплатила мом стрицу, а он је послао ту своту банци као гаранцију како би конфискација била одложена. Преостали новац сам намеравала да уплатим на рачун у банци. Нисам имала код себе број жиро-рачуна, па је требало да обавим телефонски позив и дођем до тог податка.

305003.p.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Док сам ја све то обављала банка се затворила. Одлучила сам да оставим паре и документе у колима, у џепу од врата са возачеве стране. Свеједно је требало од раног јутра да одем у банку. Никада нисам изгубила ништа што сам оставила у колима. Све паре сам положила у коверат. У таквим ковертима су ми у рачуноводству на послу паковали новац када су нам исплаћивали зараду. Увек сам негодовала због те праксе коју сам сматрала застарелом, али службеници су увек пратили своја правила. Тако су се коверти гомилали и ја сам их користила у разне сврхе. Вероватно вам досађујем наводећи све ове детаље, али ћете како прича буде одмицала схватити зашто то радим.
   Ујутру сам се спремила да однесем паре у банку. Обично паркирам кола око куће, али је неко прошле вечери био заузео моје место, па сам ауто оставила мало даље. Долазим до тог места – кад кола нема. Ноге су ми се одсекле. То је било невероватно. Свега неколико метара од куће. Никада нисам чула да су некоме у нашем мирном крају украли ауто. Била сам близу нервног слома. Нестанак кола је и сам по себи велики проблем. Како их сад наћи, да ли је то уопште и могуће? И друго, како сад да стигнем на посао, како да возим сина у школу скоро свако јутро? Немам новца да купим нова кола, а у украденим ми је остало 14 хиљада евра!! Мој ум није све то могао да разбере! Губим кућу, јер нисам уплатила новац на рачун. Нема ни кола, ни пара. Поврх тога још ће ми од плате одбијати 250 евра док не отплатим кредит. Облио ме је хладан зној и задихала сам се. Када сам се вратила кући осетила сам се обамрло. Шта да радим? Позвала сам полицију.
   «Шта да вам кажем? – одговорио је полицајац. – У Атини се сваки дан деси око 100 крађа аутомобила. Проследићемо ваше податке и ако кола буду пронађена – значи да вам се посрећило. Отиђите у полицијску станицу и напишите званичну изјаву о крађи».
   Пао ми је мрак на очи! Отишла сам у оближњу полицијску станицу, тамо су ми рекли све исто. Један младић, полицајац, ми је донео воде да попијем када је видео у каквом сам стању.
   – Не брините се, можда ће се наћи...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вратила сам се кући и чекала... Размишљала сам о свему што се десило. Како се то догодило, зашто? Зашто ми је Бог послао такво искушење? Сетила сам се давног разговора са једним старцем. Бринула сам се за децу, о свом животу... Плакала сам, говорила и плакала... Тада ми је он рекао: «Не плачи. Бог нам увек шаље искушења са неким циљем. Он је наш Отац и воли Своју децу, жели нам само добро! Ми треба да имамо поверења у Њега. Не шаље нам Он све то узалуд. Не плачи, грех је то. Тиме показујеш да Му не верујеш... Моли се, и нека све буде по вољи Његовој!»
   Ја сам обичан лаик. Наравно, и ја трагам за духовним стазама, али мала је вера моја. Присетивши се речи старца, покушала сам да сагледам догађаје другим очима. Зашто се све то збива? Ради чега нам Бог шаље искушења. То трагање није дуго потрајало, изнова је мноме овладала безизлазност. И опет сам помислила на речи старца. Одједанпут сам се сетила: он ми је дао једну молитву да је читам и у тузи и у радости. Где ли сам је одложила? Прошло је 8 или 9 година отад. Ипак сам је некако нашла и прочитала много пута. Била је то молитва оптинских стараца:
   «Господе, дај ми да с душевним спокојем претрпим све што доноси дан који је преда мном. Дај ми да се у потпуности предам вољи Твојој. У сваком часу овога дана упути ме и подржи ме. Какве год новости да чујем у току дана, научи ме да их примим мирне душе и са тврдом увереношћу да је све воља Твоја. Руководи свим мојим речима и делима, мислима и осећањима. Пред свим непредвидим случајевима не допусти ми да заборавим да је све то од Тебе. Научи ме да правилно и разумно поступам са сваким чланом моје породице и да никог не тиштим и огорчим. Господе, дај ми снаге да издржим бриге дана који је преда мном и све догађаје који ме очекују. Руководи мојом вољом и научи ме да се молим, верујем, надам, трпим, опраштам и волим. Амин».

Share this post


Link to post
Share on other sites

Опет сам позвала полицију. Ништа ново. Позвала сам и станицу – исто. Дошло је подне. Деца су се вратила из школе. Испричала сам им све до детаља и они су се узнемирили. Притисак није сплашњавао, али сам полако почела да мислим да живот треба прихватити таквим какав јесте. Ослонићу се на Бога. Али то се дешавало принудно, јер ништа друго нисам могла да урадим. Па ипак, разговор са старцем ми није излазио из главе... Све се дешава са циљем... Ништа се не догађа узалуд. «Значи, треба размислити зашто се све то догађа?» – говорила сам себи. То је била тактика на коју сам навикла, увек и свуда тражити објашењења. Али неке ствари су изван мог домашаја. Тако је протекао дан. Звала сам, бринула се, поново звала и опет читала молитву.
   Око 23:30 неочекивано је зазвонио телефон.
   – Полицијска станица рејона Като Патисија. Ви сте власник белог аутомобила те и те марке с тим и тим таблицама?
   Само што ми није стало срце.
   – Да, ја сам. Шта се десило?
   – Овде код нас су двојица, возили су се у вашем ауту. Зауставили смо их због провере и нашли вашу возачку дозволу и документе. Хитно дођите.
   Не да сам пошла, већ сам потрчала. То су била два младића, наизглед добри момци. Погледи су им били упрти у земљу.
   – Госпођо, – обратио ми се полицајац, – шта је било у вашим колима, осим докумената?
   – Новац.
   – Колико?
   – 14 хиљада евра.
   – Како сте могли да оставите толику своту у колима?
   Шта сам могла да одговорим, човек је био апсолутно у праву. Извадио је из фиоке стола коверат, управо мој коверат, и рекао: «Пребројте».

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само што се нисам онесвестила. Па зар тако нешто може бити? Почела сам да бројим. Све паре су биле на месту, све до последњег евра.
   – То не може бити, зар је тако нешто могуће?
   Тада је полицајац питао младиће:
   – Како то да нисте ни такли паре? Нисте их видели, шта ли?
   – Не, – одговорио је један од њих. – То јест, нашли смо коверат и отворили га.
   – Зашто? – упитао је полицајац.
   – Када смо претраживали кола, у касети смо нашли дозволу и документе. А нашли смо и такав исти коверат у коме се налазио комад сувог хлеба из цркве.
   – Нафора, будало, – промрљао је његов друг.
   – Да, нафора. Наставили смо да тражимо и у вратима са стране возача смо нашли идентичан коверат. Помислили смо да је и у њему нафора – ваљда је власница верница, – и нисмо га ни отворили.
   Сви су занемели. Полицајци су стајали у чуду. Нико није прозборио ни реч.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нећу вас замарати са другим подробностима. Кроз неко време су дошли родитељи момака, врло добри људи. Повукла сам изјаву и пошла кући. Деца нису могла да поверују да су кола пронађена и да су остала у једном комаду. И новац приде. Једино није било бензина у резервоару. То је било задивљујуће. Мали комад нафоре је успео да измени след догађаја! Да су нашли паре, све би се другачије завршило. Најчудније је да се нисам сећала како се нафора нашла тамо. Претинац ретко отварам. Највероватније је нафора тамо лежала још од летос. Понекад обилазим света места. Али зашто је нафора била у коверти? Никако не могу да се сетим!
   Оно што је важно јесте да ме је тај догађај натерао да сасвим другачије посматрам живот. С поштовањем и благодарношћу примам све што се дешава. Чак и оно најгоре. Тај случај је оставио траг на многим људима. Под један, утицао је на мене. Под два, на моју децу. Често је међу нама долазило до несугласица, али сада они стално разговарају на духовне теме. А млађи, матурант, је први пут постио ове године.
   У то време сам била на постдипломским студијама и тог дана нисам пошла на предавања, објаснивши притом разлог професору. Следећег дана, он је саслушао наставак моје приче, замишљено климнуо главом и посаветовао ми да се причестим. Причестила сам се на Светог Николу. Сувишно је препричавати колики је утисак то оставило на све у полицијској станици, сви су ме посматрали с чуђењем. Мајка једног од момака који су ми украли кола ме је позвала после Божића и рекла да је њен син одлучио да пости и да се причести. На њега је случај са нафором извршио велики утицај. И што је најважније њихов злочин није имао тешких последица. Он се горко покајао због свега.
   Колеге са посла су сазнале све. Неко је после и све заборавио. Али с некима од њих често разговарам о постојању више силе, која има удела у нашим животима. И још нешто. Тај догађај ме је зближио са пријатељицом, која ми помаже да са више уверености корачам на духовном путу. Она се зове Ангелика. Увек памтим речи старца, речи молитве, када је све добро и када је све лоше. Та молитва ми се урезала у ум и у срце. Често је поновљам у себи, може се рећи свакодневно.
   «Господе... пред свим непредвидим случајима не допусти ми да заборавим да је све то од Тебе... Господе, дај ми снаге да издржим бриге дана који је преда мном и све догађаје који ме очекују... и научи ме да се молим, верујем, надам, трпим, опраштам и волим. Амин».
    Јер у тој свакодневној журби људски ум не може себи да представи шта ће бити и шта се све може сутра догодити.

   Никос Ваксеванидис

https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2018/11/blog-post_0.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Баш поучна прича:) 

Значи,ако оставимо ауто у гаражи када имамо неке недоумице у понашању неких у саобраћају,може да нам се деси да нам неко узме ауто из гараже.Но,немам никада више ни у новчанику од 10 е,или противредност у другој валути,а камоли у ауту,бар сам са те стране растерећена       :D:flying-helicopter-smiley-emoticon:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

pre par godina, skupljamo mi pare ovde na forumu za pomoć jednoj oboleloj sestri, skupi se svota ali fali još 1000 dinara da bi bilo koliko je potrebno, uzmem ja tuđe pare koje su sticajem okolnosti trenutni bile kod mene i krenem u poštu. na putu stalno razmišljam gde ću nabaviti tih hiljadu dinara ali sa verom krenem i reko snaći ću se nekako (tad još nisam zarađivao).

stojim ja u redu od jedno 15 ljudi, red se polako pomera... gledam ja tako i pogledam u pod a ispred mene 1000 dinara, pogledam oko sebe, sve penzioneri.. jad i beda a ispred mene neki lik nervozan ko pas skakuće sa noge na nogu, sav fensi i stalno drnda ultra tanak mobilni telefon. pri tome drži butku para da ti se zavrti u glavi. sagnem se ja uzmem 1000 i gledam: dok dođem na red ako vidim da neko od baba i deda počne da kmeči javljam se jer sigurno je izgubio neko ispred mene (nije moguće iza mene), ako niko ne digne larmu onda znači da je šmele posejao a njega mi neće biti žao pošto verovatno neće ni osetiti nedostatak (usput učiniće i dobro delo :))).

dođem ja na red, niko se nije javio, uplatim pare i na putu nazad razmišljam kako je bitno imati poverenja u boga i kako je njegova volja (a mislim da je pomoć drugima uvek njegova volja) čudna. nekada je suprotstavljena čak i "poštenju" ili drugim normama ponašanja ali u svetlu njegove "volje" to sve bledi i dobija potpuno drugi smisao.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи. 
       
       
    • Од Логос,
      Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима.     Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“.   Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12).   Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици…   У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила!   У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли.   Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт.   Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма).     Архимандрит Василије Гондикакис     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      "Politika"
      5. septembar 1940.
      Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja

      OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA
      Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari.
      Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira.
      U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti.
      I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca.
      Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje.
      Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba.
      Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak.
      *
      Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje.
      Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom.
      Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom.
      Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka.
      Oproštajni govor u ime drugova
      Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog:

      Anton Ercigoj, stoji drugi sleva
      "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija.
      Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe.
      Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura.
      Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom.
      Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu.
      Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."
       
       
    • Од александар живаљев,
      Епископ славонски Јован: Свака наша прича о холокаусту почиње у Јасеновцу
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 27. ЈАНУАРА 2019. • 
      Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, рекао епископ славонски Јован у разговору са Аном Томашевић
      Епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) и Ана Томашевић
       
      Свака наша прича о холокаусту почиње у Јасеновцу, рекао је поводом Међународног дана сећања на жртве холокауста епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк).
      „Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити са личном мржњом свога убице. То није била фабрика смрти као Аушвиц, јер просечан есесовац није имао ништа са жртвом, осим да спроведе оне који су  долазили возовима до гасне коморе. Овде је убица убијао лично. И друго, Јасеновац је једини логор смрти чије главне жртве нису биле Јевреји”, каже епископ Јован.
      На питање како у контексту холокауста доживљава своју службу цркви и народу у Јасеновцу, владика Јован Ћулибрк одговорио је да му је то као да служи на гробу:„Кад одемо на места страдања Срба, сваки дан као да је Велика субота – као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење.“
      Он је у емисији „Седмица“ Радио Београда упозорио на опасност ревизионизма и негирања злочина.
      „Порицање холокауста је веома опасно јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о холокаусту. Због тога је јако важно што ће на Сајмишту бити меморијал државе Србије свим жртвама холокауста. Порицање и ревизионизам у Хрватској су онлико опасни колико се тим људима дозволи приступ у мејнстрим медије и политички живот. А нажалост, сам ревизионизам у Хрватској је само део ревизионизма у свету. Јасеновац је већ три године на светској листи угрожене баштине холокауста управо због појаве ревизионизма у Хрватској“, рекао је Ћулибрк.
      Да је ревизионизам глобална појава, појаснио је примером локалног споменика у Бостону. „Огромна је жртва руских ратних заробљеника, којих је три милиона умрло само прве зиме 1941-1942. године, који се скандалозно заборављају. Пре неку годину био сам у Бостону, где локални споменик холокаусту има и споменик Јеврејима, и Ромима, чак и хомосексуалцима, само нема спомена руским ратним заробљеницима умрлим током само једне зиме. Е, то је право порицање холокауста, а не ово што неки локални псеудостручњак каже да није било Јасеновца. Ово је много опасније, јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о холокаусту.“
      Указао је на потребу веће бриге и пажње званичног Београда када је у питању неговање културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату. „Јасеновац није само српска прича, већ и јеврејска, од којих иначе много тога можемо да научимо у култури сећања“, казао је Јован Ћулибрк.
      Ми смо, закључио је, као народ обележени Другим светским ратом исто као што смо обележени Косовском битком и с тим не можемо да живимо један дан и да сећање на холокауст буде само једанпут годишње.
      Послушајте целу емисију
      Прегледач звучних записа
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
            Уредник и водитељ: Ана Томашевић
      (Стање ствари)
    • Од Ромејац,
      Овај логор је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити с личном мржњом свога убице, кажев епископ Пакрачко-славонски

      Свака наша прича о Холокаусту почиње у Јасеновцу, рекао је поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 27. јануара, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк).„Јасеновац је јединствен међу свим логорима и свим стратиштима Другог светског рата. Он је страшнији и од Аушвица и од Треблинке, јер се овде убијани морао суочити с личном мржњом свога убице. То није била фабрика смрти као Аушвиц, јер просечан есесовац није имао ништа са жртвом, осим да спроведе оне који су долазили возовима до гасне коморе. Овде је убица убијао лично. И друго, Јасеновац је једини логор смрти чије главне жртве нису биле Јевреји”, казао је епископ Јован, преноси Танјуг.
      На питање како у контексту Холокауста доживљава своју службу цркви и народу у Јасеновцу, владика Јован одговорио је - као да служим на гробу.„Кад одемо на места страдања Срба пустимо тишину да завлада и сваки дан као да је Велика субота - као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење”, казао је.
      Он је у емисији „Седмица” Радио Београда упозорио на опасност ревизионизма и негирања злочина.„Порицање Холокауста је веома опасно јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о Холокаусту. Због тога је јако важно што ће на Сајмишту бити меморијал државе Србије свим жртвама Холокауста”, рекао је владика Јован.
      Порицање и ревизионизам у Хрватској су онолико опасни колико се тим људима дозволи приступ у мејнстрим медије и политички живот, навео је и додао да је нажалост, сам ревизионизам у Хрватској само део ревизионизма у свету.„Јасеновац је већ три године на светској листи угожене баштине Холокауста управо због појаве ревизионизма у Хрватској”, рекао је владика Јован.
      Да је ревизионизам глобална појава, појаснио је примером локалног споменика у Бостону.„Огромна је жртва руских ратних заробљеника, којих је три милиона умрло само прве зиме 1941-1942. године, који се скандалозно заборављају. Пре неку годину био сам у Бостону, где локални споменик Холокаусту има и споменик Јеврејима и Ромима, чак и хомосексуалцима, само нема спомена руским ратним заробљеницима умрлим током само једне зиме. Е, то је право порицање Холокауста, а не ово што неки локални псеудостручњак каже да није било Јасеновца. Ово је много опасније, јер је то део мејнстрима, државног наратива који говори о Холокаусту”, казао је он.
      Указао је на потребу веће бриге и пажње званичног Београда када је у питању неговање културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату.„Јасеновац није сам српска прича, већ и јеврејска од којих иначе много тога можемо да научимо у култури сећања”, казао је владика Јован, који је и председник Управног одбора Музеја жртава геноцида и аутор књиге „Холокауст у Југославији”.
      Ми смо, закључио је, као народ обележени Другим светским ратом исто као што смо обележени Косовском битком и с тим не можемо да живимо један дан и да сећање на Холокауст буде само једанпут годишње.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/421408/Svaka-nasa-prica-o-Holokaustu-pocinje-u-Jasenovcu
×
×
  • Create New...