Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Пол Тилих: Сукоб вере с вером

Оцени ову тему

Recommended Posts

crucifixion-1975.jpgLarge.jpg?resize=480%2C600

Постоји много заједница вере, не само у домену религијског него и у световној култури. У нашем садашњем свету, највећи број њих је у међусобном додиру и претежно показују склоност ка узајамној трпељивости. Међутим, постоје и знаменити изузеци; вероватно је да ће се под политичким и друштвеним притисцима нашег доба њихов број повећати. Изузеци, пре свега, припадају световно-политичком типу вере. Ови укључују не само тоталитарне него, као реакцију на њих и у одбрану себе, и демократске типове. Постоје изузеци и у религијском домену: званична доктрина Римске цркве као искључивог носиоца права на истину, и негативни начин на који протестантски фундаментализам гледа на остале облике хришћанства и на друге религије.

Нетрпељивост као карактеристика вере може се лако разумети. Ако је вера стање врхунске бриге, и ако се свака врхунска брига мора испољити конкретно, посебни симбол врхунске бриге учествује у њеном врхунству. Симбол учествује својим безусловним карактером, мада сам по себи није безуслован. Ова ситуација је извор идолопоклонства, али и извор нетрпељивости. Један израз врхунског пориче све остале изразе. Он постаје – скоро неизбежно – идолопоклонички и демонски. То се догодило са свим религијама које своје конкретне изразе врхунске бриге схватају преозбиљно. То се догодило и хришћанству, мада се симбол крста супротставља само-уздизању конкретне религије до врхунства, укључујући ту и хришћанство. Предност класичног мистицизма је што не прима конкретне изразе нечије врхунске бриге озбиљно, те, према томе, може да се огреши о скуп конкретних симбола на којима се заснива свака религија.

Таква равнодушност према конкретним изразима врхунског је толерантна, али јој недостаје снага да преобрази егзистенцијална искривљења вере. У јудаизму и хришћанству стварност је преображена у име Бога историје. Искључиви монотеизам пророка, борба против ограничених богова паганства, порука свеопште правеђности у Старом и свеопшта милост у Новом завету – све је то створило одбојност преме идолопоклонству у јудаизму, исламу и хришћанству. Ове религиие правде, историје и ишчекивања краја нису могле да прихвате мистичку трпељивост Индије. Оне су нетолерантне и могу да постану фанатичне и идолопоклоничке. То је разлика између искључивог монотеизма пророка и трансцедентног монотеизма мистика.

Питање је: Да ли сусрет вере са вером мора да води ка трпељивости без критерија или ка нетрпељивости без самокритичности? Ако се вера схвати као стање врхунске бриге ова алтернатива се превазилази. Критериј сваке вере је врхунство врхунског које она покушава да испољи. Самокритичност сваке вере је увиђање релативне ваљаности конкретних симбола у којима се она појављује.

Из претходног се може разумети значење преобраћења. Термин „преобраћење“има конотације које га чине тешко употребљивим. Он може да значи буђење из стања у коме недостаје (или где је скривена) врхунска брига и прелаз у стање будне свести у њој. Ако је то преобраћење, свако духовно искуство је искуство преобраћења.

Преобраћење значи и замену једног скупа веровања са другим. Преобраћење у овом смислу нема врхунску вредност. Оно може, али не мора, да се догоди. Оно је значајно једино ако је, у новом веровању, врхунство врхунске вере боље сачувано него у старом веровању. Ако се то догоди, преобраћење је од великог значаја.

Најважнији пример сусрета вере са вером у западном свету је сусрет хришћанства са облицима световног веровања. Јер, световност не постоји без врхунске бриге; према томе, сусрет са њом је сусрет вере са вером. При том сусрету, два начина делања су прилагођена ситуацији, док два друга нису. Први од начина који одговарају ситуацији је методолошко истраживање оних елемената сукоба којима се може причи истраживањем, а други је сведочанство о елементима сукоба који воде преобраћењу. Комбинација ова два начина је одговарајући приступ сусрету вере са вером. Тиме се признаје да врхунска брига није предмет доказивања, као и да се у испољавањима врхунске бриге налазе елементи који могу бити предмет разматрања на чисто когнитивном нивоу. Овај двоструки начин се мора користити у свакој борби око значења симбола вере. То би растопило фанатизам који се тиче конкретних испољавања вере, и потврдило врхунску бригу као предмет тоталног човековог учешћа. Преобраћење није ствар јачег аргумента већ ствар личног потчињавања.

Оно о чему се може расправљати је на другом нивоу. Ако мисионари покушавају да преобрате мноштво из једне вере у другу, онда они покушавају да допринесу јединству вере у човечанству као целини. Нико не може да буде сигуран да ће се такво јединство остварити у људској историји; нико не може да оспори да је такво јединство жеља и нада човечанства у свим раздобљима и на свим местима. Нема другог начина да се досегне ово јединство осим разликовањем врхунства по себи од онога чиме се оно испољава. Пут ка свеопштој вери је стари пут пророка – називање идолопоклонства идолопоклонством и његово одбацивање у име онога што је стварно врхунско.

Таква вера можда никад неће моћи да се изрази једним конкретним симболом, мада се свака велика религија нада да ће да обезбеди свеобухватни симбол којим ће се човекова вера универзално изразити. Таква нада је оправдана само уколико религија остане свесна условне и не-врхунске природе сопствених симбола. Хришћанство изражава ову свест симболом „крста Христа“, чак и поред тига што хришћанске Цркве запостављају значење овог симбола приписујући врхунство сопственим изразима врхунства. Коренита самокритика хришћанства најбоље га оспособљава за универзалност – док год има ту самокритичност као своју животну силу.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      (Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан.

      [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини
      Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега
      све постало.
      Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди
      живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим.
      Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не
      рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“
       
      Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама

      View full Странице
    • Од Логос,
      (Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан.

      [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини
      Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега
      све постало.
      Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди
      живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим.
      Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не
      рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“
       
      Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама
    • Од Логос,
      ”Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе” - рекао је Епископ.      У недељу, дана 17.02.2019. године, када наша Црква слави преподобног Исидора Пелусиота и преподобног Николаја, свету архијерејску Литургију у Сотину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј Миладин Спасојевић, парох сотински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља.    На крају свете Евхаристије Епископ је изговорио беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан Господњи! Свака недеља је дан Господњи – дан љубави и милости Божије! Љубав и милост Божија изливају се на свакога човека који жели заједницу са Живим и Делатним Богом. Литургија је икона Царства Божијега – вечне заједнице Бога и човека. Та вечна заједница се испуњава у светој Тајни Причешћа.   Данас смо из светог Јеванђеља чули дивну причу о митару и фарисеју која нам даје образац савременог човека наспрам духовног човека који жели заједницу са Богом.    Фарисеј, говорећи о себи је заправо себе хвалио износећи своја добра дела. Са друге стране видимо човека који је у другом духу стајао пред Господом говорећи: ”Господе, милостив буди мени грешном”. Често пута када из нашег угла сагледавамо стварност можемо рећи да фарисеј није урадио ништа погрешно, али греши гледајући све земаљским очима које терају у филозофију живота која нас одваја од заједнице са Богом. Митар је гледао свет духовним очима стражећи тако над својом душом и молећи се за опроштај својих грехова. То је праобраз покајања које нас прати у припремним данима пред свету четрдесетницу. Ово је је прва од припремних недеља пред свету четрдесетницу у којој нас Црква упућује на покајање и изграђивање љубави једних међу другима. Требамо да изграђујемо љубав према Богу и према ближњима, јер ако негујемо заједницу и љубав према ближњима имаћемо и однос и заједницу са Живим Богом.    Кроз свети Апостол чули смо исто тако дивну причу која нас упућује на ревност и открива нам смисао нашег живота у овом свету. Свети апостол Павле упућује писмо свом ученику апостолу Титу које говори каква то љубав и вера сваког човека треба да буде. Иако је било тешко време гоњења у којем су се хришћани морали сакривати по пећинама како би узносили своје молитве Господу. Љубав и вера коју су апостоли имали, о којој смо кроз историју као народ могли да сведочимо, била је откривана кроз њихову ревност. Као народ требамо бити ревнитељи своје вере, они кроз које ће се отеловити љубав Божија у овом свету. Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе. На то нас упућује Црква и учи нас томе од времена светих апостола све до данас. То је идеологија љубави, мира и толеранције. То је пут свакога хришћанина, а превасходно нас православних који желимо љубав, утеху и милост Божију.    Стога, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Сотину. Молимо се да наша заједница овде опстане. Црква Божија никада неће заборавити на наш народ где год се он налазио. Док год кандило вере овде гори света Служба ће се служити и народ ће се сабирати. Ми ћемо овде долазити и бићемо нашем народу утеха и раме на којем ће наш народ пронаћи своју наду и утеху.    Живели! Бог вас љубио и благословио!    Трпеза љубави приређена је трудом пароха сотинског протојереја Миладина Спасојевића.      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ова књига нема намеру да убеди читаоца у своја становишта нити да се бори са замишљеним противницима. Не представља никакву „апологетику“ хришћанске вере и не настоји да своја гледишта наметне читаоцу. Она хоће да постигне само једно: да раздвоји оно што јесте хришћанско веровање од онога што није хришћанско веровање; да отклони, колико је то могуће, пометњу која данас постоји у свести људи у вези са истином хришћанске Цркве; да ослободи ту истину од страних јој и туђих примеса које теже да је замене.
      Све то треба да буде на једноставан и разумљив начин, доступан такозваном „просечном човеку“, а нарочито просечном „интелектуалцу“. Јер, углавном, тај интелектуалац је истовремено и носилац и жртва пометње. Одсечен, по правилу, од животних корена вере, можда и под психолошким притиском формалистичке породичне религиозности, са успоменама, углавном негативним, на површне часове веронауке у школи, данашњи интелектуалац одбацује оно што сматра вером, не знајући у стварности шта је то вера. Ако ипак некад пожели да се обавести ο томе шта је заправо то што одбацује, нека постоји барем једна књижица - азбучник или основни приручник - писана његовим језиком, којој може да прибегне.
      То је, свакако, веома смео подухват. Јер, немогуће је ο извесностима живота говорити језиком ума, језиком интелекта. Али благовест црквене вере јесте, пре свега, сама љубав Цркве, која „све трпи“. Она, дакле, треба да поднесе и ово „напаћено поколење, одгојено логиком и просвећеношћу“, као што вели песник, и да је упућена на рационалисту који се данас налази у свакоме од нас и који мање-више представља наше „ја“. И треба та љубав да говори таквим језиком да, не претварајући веру у рационалан систем, тај језик буде разумљив човеку који је данас заточеник своје логике - односно, да пружи к њему некакав мост.
      Укратко, овде се нуди „азбучник вере“ који није најпотпунији нити најбољи. Веровање које се овде излаже јесте православна вера Цркве - књига не говори ништа своје. Али начин излагања и презентирања, у сваком случају, представља индивидуалан покушај који свакако има своје слабости и недостатке. Рекли смо: да би се пронашао прави начин за представљање вере, потребно је много љубави. Α љубав није ни сентименталност ни само добра намера већ највећи подвиг самопревазилажења, односно светости, како учи Црква.
      Ако, и поред свега тога, понеко ипак успе да кроз овај азбучник започне са срицањем вере, обистиниће се, по ко зна који пут, апсурд из Силоамске бање: да се са мало праха земаљског отворе човекове очи за чудесност живота.
      Христо Јанарас
       
      Садржај
       
      ПРЕДГОВОР ПОЗИТИВНО ЗНАЊЕ И МЕТАФИЗИКА ПРОБЛЕМ БОГА 1. Религијско полазиште 2. Тражење истине 3. Лични однос 4. Избор циља и пута ΒΕΡΑ АПОФАТИЧКО ЗНАЊЕ 1. Догма ијерес 2. Границе искуства 3. Апофатика (одречни богословски говор) 4. Језик слика (икона) 5. Јелинска философија и хришћанско искуство ТРОЈИЧНИ БОГ 1. Библијско сведочанство 2. Изазов философије 3. Језичка „плот“ истине 4. Суштина и ипостас 5. Личност 6. Искуство односа 7. Откровење живота 8. Животворно начело 9. Слобода и љубав СВЕТ 1. Мистификација науке 2. „Логосни“ састав материје 3. Природне енергије 4. Посматрање природе 5. „Посредник“ – „микрокосмос“ 6. Аскетско поучавање 7. Употреба света ЧОВЕК 1.Икона 2. Душа 3. Разум - независност - началство 4. Личност 5. Језик науке 6. Језик Цркве 7. Живот после смрти 8. Разликовање полова  9. Сила љубави 10. Пад  11. Последица пада: голотиња 12. Кривица 13. Трагедија твари 14. Агонија пред смрћу 15. „Кожне хаљине“ ИСУС ХРИСТОС 1. Саблазан 2. Кеноза 3. „Несливено“ и „нераздељиво“ 4. Савршени Бог и савршени човек  5. Богородица 6. Историјске одреднице 7. „Извор и извори“    8. Добровољна смрт 9. „Откуп“ и „искупљење“ 10. Васкрсли 11. Саваскрсавање људског рода 12. Осми дан ЦРКВА 1. Призив - сабирање 2. Пасхална вечера 3. Обнова живота 4. Педесетница 5. Егзистенцијално претварање 6. „Претварање суштине“ и „символ“ 7. Свете тајне 8. Црквена јерархија 9. Сабори, првенства, ауторитети 10. Религијско отуђење ПРАВОСЛАВЉЕ 1. Апофатизам и формализам 2. Јерес и саборност 3. Критеријум православности 4. Допринос Старе Грчке 5. Западна девијација 6. Историјски преображај 7. Позападњачење Истока 8 Православље и Запад данас
    • Од Логос,
      У петак 25. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља свету мученицу Татијану, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Сава Арсенијевић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, јеромонах Тихон, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Борис Миливојевић и ђакон Урош Костић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима поздравом празника Богојављења који носи поруку да се Господ није јавио само на реци Јордану, већ се јавља и сада свакој богочежљивој души. “Бог се јавља сваком човеку по мери његове вере и жеље. Ако не чујемо глас јављања Божијег, треба да се запитамо шта није у реду са нашим односом према другима и према Богу. Онај који не осећа јављање Бога он је сав утонуо у себе, сав је испуњен собом и не осећа другог. Бог се ником не намеће. Он чека да га ми пожелимо и да чујемо поруку Јорданску: “Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. Литургија је Богојављење. Али онај који није на Литургији неће осетити Богојављење, јер његов ум блуди, те се тек понекад сети где се налази. Док онај који осећа Богојављење и када се сврши света Литургија он живи литургијским животом и изван храма”, поучио је Епископ. Преосвећени је посебно нагласио да је Господ примио крштење у Јордану од Јована Крститеља, не зато што је то њему било потребно, већ ради нас и нашег спасења. “Он се својим крштењем поистоветио са свим људима, грешницима, онима који жеље покајање. Из љубави Бог грли грешнике, јер је и дошао ради грешника. У наставку Преосвећени је говорио о љубави Божијој, али и о једној другој љубави коју данас прослављамо, љубави Мајке Божије. Данас прослављамо икону Богородице Млекопитатељнице. Ову икону је Свети Сава добио у Палестини да њом просвећује род Српски. Зашто се ми баш молимо Мајци Божијој? Зато што Бог Њу слуша. Једна потврда нам је довољна да ово схватимо, а то је свадба у Кани Галилејској. Када им је недостало вина, нису имали смелости да приђу Христу, али су имали смелости да приђу Мајци Божијој. Богородица се моли Сину за оне који који се њој моле. Стално говори, не само онима у Кани Галилејској, већ и нама данас: “Шта год вам каже учините”, подсетио је Владика Јован.   На самом крају поуке Преосвећени је подвукао да се Богородица моли за све нас и када ми не знамо како да се молимо. Не треба нам нека школа за ово, јер и неписмени могу да науче ове речи: “Пресвета Богородице спаси нас”.   По заамвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.     Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...