Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

АлександраВ

Испоставило се да је човек способан за то

Оцени ову тему

Recommended Posts

Немачке машине су нешто из области „sehr gut“. Тој области припадају баварске прерађевине од меса, попут виршли, кобасица и осталог. Томе треба додати и кисели купус, кнедле, печене патке, и томе слично. Органско кулинарство овде стаје раме уз раме са савршенством немачке технике. Осим виршли, простиру се многоброје сорте пива, весели људи у националним костимима, и огромна количина туриста, што као резултат даје познати Octoberfest. Због њега и вреди, чини се, посетити Баварску.

Чини се...

Сасвим недалеко од Минхена, негде на двадесетом километру налази се градић Дахау, који вреди посетити много више, него било шта друго у овим крајевима. Пиво је пиво, и ништа више. А Дахау је откровење о тамној страни медаље немачке организованости и откровење о човечанству уопште.

До долазака нациста на власт, ово место је, захваљујући изузетном сезонском колориту, привлачило пажњу само уметника-пејзажиста. Почевши од 1933. године, овде се оснива експериментални логор за преправљање људског материјала према новом поретку, а такође и за рециклажу оних који не журе да се прекроје. Причају да су житељи логора Дахау на изборима као један гласали против Хитлера, и дим из пећи крематоријума је за њих постао посебна одмазда од стране нове власти.

Дим из пећи...Тешко је замислити шта значи годинама удисати гареж из пећи, гледати узаврелу трубу и знати шта – тачније: кога гурају у пећ из дана у дан, уредно као по механизму часовника.

304705.p.jpg?mtime=1542236755
Још увек није био потписан Минхенски споразум, нису Судети отишли Немцима, није дошло до Аншлуса Аустрије, још су се на своју војну снагу надале Пољска и Француска, ни не сумњајући да ће доспети под менгеле Вермахта током предстојећих недеља. Тек предстоји све што је у вези са Другим светским ратом, а овде, у Дахау, се од почетка 1933. године, ради пуном паром. Овде довозе оне, које режим сматра за „генетски отпад“: јевреје, проститутке, цигане, преступнике, душевно оболеле. Од идеолошких противника – комунисте, религиозне прегаоце, бунтовнике против режима, Јеховине сведоке. Народ и Рајх морају бити чисти! Такав је циљ. И логор, а затим цео низ сличних логора се организује са циљем „расне и социјалне хигијене“. Истина, некад је боље мање волети чистоћу.

Човек у логорским условима постаје извор биолошких сировина (кожа, кости, органи) и материјал за експерименте. На живим затвореницима, претходно лишеним статуса човека, раде експерименте о томе како на организам утичу нагле промене притиска, на ниским температурама. У најбољем случају, он (затвореник) може бити стрељан, као живи нишан, тако испада природније. Тако су и овде радили, обучавајући нове војнике. Али Хитлер је маштао о савршеном војнику. Маштао је о мешавини машине и човека, о створењу које се не боји смрти, бола, мраза, екстремних оптерећења, не зна за саосећајност, итд. Нацистичким лекарима је било много боље, много ефективније да испитују лекове и специјалну муницију не на мишевима и зечевима, него на људима, преименованим у „потчовек“. Одводе људе у гасне коморе, оперишу без анестезије, држе голе на снегу, и све то описују, мере, анализирају. Потом, господо, медицина може смело коракнути напред, и многа велика достигнућа, може бити, имају такву тајну историју, да пацијенти који су оздравили, боље да ништа о томе не знају.

304707.p.jpg?mtime=1542236912

Логор је радио као часовник. О неким нервним ломовима, покушајима самоубиства, или случајевима саботаже од стране радника логора нема никаквих података. Ако их је и било, остали су на нивоу појединачног случаја. Људи у униформама СС (бројали су се у хиљадама) методички и исправно су радити свој „посао“, као да су били запослени на фарми меса, или у машинској индустрији. Они су исто тако исправно жвакали доручак, ручак и вечеру, не губећи апетит, и не мучећи се нападима мучнине. Вероватно су прослављали исти онај Октобарфест. Мирно су спавали, писали писма женама. Фотографисали су се, узгред речено, испред гомиле трупова. Одлазили су на одмор, и на одморима зачињали децу. Смејали су се, слушали музику – може бити Вагнера или Бетовена, маштали о животу после рата.

Испоставило се да је човек способан за то. Све је то у њему садржано. Треба само поверовати у идеологију партије која је победила, у националну или другу величину. Довољно је да се изнутра пређе нека граница, или просто да се научи не размишљати. Довољно је, могуће, осетити посебну насладу у мучењу жртве, која не може ни да бежи, ни да се супротставља. Не знам шта још. Али, начинивши унутрашњи напор, човек је способан на нечувено.

Нису само немци такви. Оно што је могао да ради немачки Ханс, или Јохан, могу, да раде и руски Иван са енглеским Џоном. Треба само над њима темељно и искусно порадити. Дахау није откровење само о Немачкој, колико о самом човечанству.

И сломљени 1945.г. нацизам, и комунизам који је самостално умро, и данашњи храбри (у многим појавама ништа мање фашистички) либерализам су само форме политичког постојања једног истог материјализма. Безбожности, кратко речено. Разноликост идеолошких безбожности, доведених до граница логике, и апсурда. Ево шта је достојно Нирнберга.

Амерички војници, који су ослободили Дахау, без суда и истраге су одмах након ослобађања, изрешетали скоро без изузетка све раднике логора. Неке су голим рукама удавили и раскомадали преживели затвореници. Укупан број тих жртава је преко петсто. На рачуну бивших заробљеника је 40 убијених нациста. Ова борба је добила назив „битка у Дахау“. Нико после није размишљао да за то суди америчким војницима и официрима. Пошто су пећи тада још увек биле вреле, а гомиле трупова, тачније костура, лежало на све стране, и свака од четрдесет и више барака била је толико натопљена страхом и смрћу, о судским процесима било је смешно и говорити.

Сада овде шетају туристи. О чему размишљају, Бог зна. Вређа само то што се многи од њих фотографишу испред пећи, исто онако како се фотографишу испред Кеопсове пирамиде, или моста Риалто. По мени, ова манијакална страст за фотографисањем свугде (чак и овде) сасвим се добро уклапа у општи списах бизарних и страшних ствари на које је способно човечанство.

Узгред речено, овде у Дахау, седео је и протестантски пастор Мартин Нимелер. То је онај који је после рата рекао надалеко познате речи о свом и туђем ћутању, када су нацисти долазили да хватају комунисте, раднике, јевреје... „Ћутао сам, – говорио је Нимелер, – јер нисам био ни јеврејин, ни комуниста, ни радник. Када су дошли по мене, није имао ко да стане у моју одбрану.“

Овде је са правима „специјалног затвореника“ седео, заједно са патријархом Српским Гаврилом златоусти проповедник Христове истине и лепоте, епископ Жички Николај (Велимировић). Овде је његова вера прошла још једно ватрено жариште, које има снагу да убије. И када је, према његовим речима, немачки официр питао да ли и даље верује у Бога, Николај је рекао: „Не“. Али то није било оно „не“ које је очекивао есесовац. „Сада не само да верујем у Бога, ја знам да Он постоји“, – рекао је епископ.

Ако газиш шљунковитим стазама логора Дахау, ако покушаваш да продреш и да замислиш ШТА се овде дешавало, онда много тога, неприметно, може да се промени у теби. И када у повратку видиш немачке натписе типа „Ausgang“ (Излаз), ови тевтонски натписи претећег тона одједном наводе и тело и душу да се најежи.

Разуздани немачки празници такође губе на својој привлачности. И сав тај хваљени, као машина усклађен живот престаје да ти се осмехује. Почиње да ти се руга.

Тамо треба одлазити, ако идеш у Минхен. И носити оданде не само тело напуњено немачким напицима и ђаконијама, него и избезумљену и уплашену душу. Преплашену позадинском истином о томе, какав кошмар може да се крије иза речи „човек“, „нација“, „педантност“, „ред“, „цивилизација“.

Узгред, мерећи живот историјским мерама, то јест, мало већим од просечног живота појединца, све што се десило у Дахау (Равенсбруку, Бухенвалду, Аушвицу, Собибору, итд.) десило се буквално јуче.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У петак 6. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог свештеномученика Евтихија и свету мученицу Сиру, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        У беседи којом се обратио верницима, Владика Јован истакао је значај покајања у животу хришћана. “Апостол Павле у првој реченици данашњег прочитаног Апостола каже: “Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост по овоме свету доноси смрт”. О којој то жалости је овде реч? Жалост која је по Богу, то значи да је човек осетио да се огрешио о Бога, и та жалост човека побуђује на покајање. То је благодатни дар Божији који Бог даје човеку да би осетио покајање и осетио тугу, али радосну тугу. Покајање доноси радост зато што у покајању човек осећа, ако се искрено покајао, он осећа да му је Господ опростио грехе.    Покајати се значи васкрснути, изменити се, и све док човек не измени самог себе он уопште не може ни да осети ту потребу да треба се каје. Покајнику Бог излази у сусрет, то је оно што је најважније, и са очинском љубављу га грли, као што је отац загрлио блудног сина у причи из Јеванђеља, јер је син видео да је погрешио, осетио је тугу, дошао је себи, познао себе и признао себи себе и признао да је погрешио. Ту је нама камен спотицања, што ми не признајемо да смо погрешили. Грех увек тражи оправдање. Зато треба спознати себе онаквог какав јесте. Човек треба да “преврне” и “изврне” себе, другим речима, треба да изађе из себе и да постави себе наспрам себе, а то значи да призна себи себе. Ми ћемо увек признати себе у позитивном смислу, а никако да признамо да нисмо добри. Нама је за спасење потребна воља и жеља.    Кад имаш вољу за спасење, онда ће те та воља покренути и изазвати тај осећај грешности да би дошао у покајање. Воља изграђује богочежњиво расположење. Човек покајањем доводи себе пред лице Божије. Човек без вере и смирења не може да призна своју слабост. Зато покајање помаже да човек сагледа себе у светлости Божијој. Тада првенствено савест излази пред нас и човек себе спознаје тек онда када свим својим бићем доживи покајање.    Тада човек апсолутно доживљава себе и препознаје шта је важније од важнијега и потребније од потребнијега. А покајања нема без самоспознаје. Покај се и спознаћеш себе, то је порука апостола Павла. У покајању је спасење, без покајања нема Царства Небескога. Само покајничка суза води до покајања. У овом свету постоје само две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Једна доноси покајање, а друга доноси смрт. Нека нам Господ помогне да се истински покајемо, да знамо да је жалост по Богу радост, а да је жалост по овоме свету смрт”, поручио је Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 28. августа 2019. године, на празник Успенија Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пивском манастиру поводом храмовне славе те светиње. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и монаштво из више Епархија са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Серафим, игуман манастира Нове Грачанице у Чикагу.     Многобројном верном народу речима пастирске поуке обратио се игуман Серафим који је, осврнувши се на одговор Пресвете Богородице: Нека ми буде по речи Твојој, беседио о Божјем промислу и предавању вољи Божјој:   -Данас славимо Успеније Пресвете Богородице, славимо дан кад је Она, Која је апсолутно слушала Господа Бога нашег, Која је апсолутно радила по вољи Његовој, напустила овај свијет, који без Бога нема смисла, и ступила у вјечни живот, у вјечно Царство небеско у коме све има апсолутног смисла. Запитајмо се колико смо спремни да питамо Бога: Шта је то воља Твоја, Боже? Да онда кажемо искрено, у молитви Оче наш, нека буде воља Твоја и да онда видимо, бар, на моменат, како наш живот, без обзира гдје смо и ко смо, јесмо ли у миру, изобиљу, сиромаштву, у изгнанству, или код куће, да ли наш живот, онда, унутар Божје воље и Божјег промисла, има смисла, рекао је, између осталог, игуман новограчанички Серафим.     Велики празник Успенија Пресвете Богородице сабранима је честитао Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, подсетивши на речи једног од Светих Отаца који је казао да су анђели и свети примили делимично светост од Бога, а Пресвета Дјева Богородица примила је пуноћу светости.   -Сав Њен живот је велика тајна, тајна над тајнама. Како да не буде тајна за људски ум оваплоћење Христово у које анђели не могу завирити, а камоли људи. Није случајно што у светим јеванђељима, тек, понешто, има казано о Пресветој Богородици. Али, иако је о Њој мало казано, када гледамо на Христов живот, који је у значајној мјери описан, свуда видимо, ту, негдје, и Његову Пресвету Мајку Дјеву Богородицу. У Његовом животу посебно се истиче да је Пресвета Богородица била под крстом Христовим и да се, као мајка, сараспела свом Сину на Крсту. Испунило се пророштво Светог Симеона Богопримца да ће мач пробити Њену душу. Она је, на овај дан, уснула, као и Христос Господ што је издахнуо на крсту и Она је уснула, примила реалну, људску смрт. Њена смрт имала је много заједничког са Христовом смрћу. Она је била причасник Христове живоносне смрти и истовремено се јавила као Побједитељка смрти. Како Она, Која је носила испод свог срца Извор живота, да буде поробљена смрћу?, беседио је Његово Преосвештенство.   -Смрт Пресвете Богородице је само враћање дуга Адамовог и огреховљеној, палој људској природи. Она, као Богородица одмах је стала са десне стране Сина Свог и испуни се Давидово пророштво: Стаде Царица с десне стране Тебе, одјевена у позлаћене ризе и преукрашена. Нијесу то весташтвене ризе, него нетрулежне, ризе саткане од вјечне славе Божје и од вјечног живота Божјег. Овај празник има двострукост, с једне стране, помиње се успеније, смрт Пресвете Богородице, Њена сахрана, опијело, али, овом узвишеном погребу слиједило је прослављење, јер се Пресвета Дјева Богородица јавила као Побједитељка смрти. И то је остало тајанствено. Нађен је Њен гроб празан. Јавила се после Светом апостолу Томи и Свети апостоли су се утјешили Духом Божјим. Од те радости, која се давно догодила и ми данас црпимо као из свјежег извора, јер оно што је божанско никад не застарјева, она благодат која се излила једном на Цркву Божју увијек је прожима. Ми у овој светињи сабрани, у задужбини Светог Патријарха Саватија Соколовића, у славном Пивском манастиру, данас се радујемо том духовном радошћу и наша срца се испуњавају духовним миомиром од присуства Духа Светог, од причешћа светим тајнама Христовим и од благодатног заступништва Пресвете Дјеве Богородице, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Преосвећени Владика је благословио славски колач и жито, које су, поводом храмовне славе, принели домаћини славе г. Тадија Бајовић са Црквеним одбором Пивског манастира. Обавезу за наредну годину преузео је г. Мијушко Бајагић, председник Општине Плужине.   У манастирској порти је, затим, одржана духовна академија на којој је свечану беседу одржао књижевник Мирослав Максимовић. Говорећи о вези манастира и песника, Максимовић је навео да у српској средњовековној држави песника није било изван манастира. Поезија се писала за литургијске потребе или је била део црквеног живота. Данас, међутим, сматра Максиновић, песници, углавном, не живе у манастирима, поезија се, углавном, не пише у манастирима, али невидљива, суштинска веза песништва и манастира и даље је жива.   -Манастири су настали да би човек имао где да се посвети разговору с Богом. До поезије је човек дошао покушавајући да допре до Бога, да изађе из малог живота на велику висину спознања. Достојевски у писму брату Михаилу каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога.“ А Његош у песми „Ко је оно на високом брду“ описује песника овим стихом: „Творац мали најближи божанству“. Православни Рус и православни Србин на исти начин, у истом простору, гледају песника, јер на исти начин поимају Бога. Бог је, дакле, веза манастира и поезије, монаха и песника, казао је Максимовић.   У пригодном културно-уметничком програму који је водио песник Ранко Мићановић учествовали су хор Преподобне мати Ангелине, КУД „Зеленгора“, мушка певачка група КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, етно-певачи Матија и Катарина Благојевић, уметник на фрули и двојеницама Радован Сукновић, народни гуслари Војин Тепавчевић и Иван Вулић.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      Храм Успења Пресвете Богородице у Вукони у архијерејском намесништву тамнавском прославио је славу великом молитвеном свечаношћу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва.     -Кад погледате природу која нас окружује, видимо како све у њој има смисао, а то даје Господ, Творац свега и давалац живота. Дао је свету најлепше мирисе, човека као боголико биће створио, а он чини свашта што уништва Божју творевину. Природа воли човека и човек мора да воли природу, јер лепота творевине сведочи о лепоти Творца, беседио је епископ Милутин на светој Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Вукони.   Подсетивши на благослов рађања од Бога дат роду људском, владика Милутин је указао је на грех абортуса, врло распрострањен у нашем народу:   -Данас је празник Пресвете Богородице и сви који тај грех имају на својој души требало би да њој да завапе да код Сина свог измоли милост и помогну децу која расту без родитеља и у сиромаштву. Господ ће опростити сваки грех, ако се искрено покајемо. Зато нам је дао свету Цркву и у њој свете тајне исповести и покајања. Многе империје су биле снажне, али нису могле победити смрт. Зато је било потребно да дође Спаситељ света, обећан када је човек погрешио. Смрт је закуцала у тело Мајке Божје. Зашто? Свети Отац Јустин каже: `Лагана смрт је дошла на Мајку Божју и заспала је лаганим сном.` После тога Господ Христос ју је пробудио као праведног Лазара и Јаирову кћер. Христос смрт назива лаганим сном. Сви ми хришћани то морамо доживети. Али, опасно је ако нам душа умире, ако дозволимо да грех овлада нама. Господ Христос је подигао Мајку Божју на небо и горе је васкрсао. Ето радости, браћо и сестре! Нема страха од смрти, морамо заспати сви лаганим сном. Онда, о Свом Другом доласку, Христос ће срушити остатке смрти и васпоставити вечно царство. Радујмо се, браћо и сестре!, беседио је владика Милутин.   Владика Милутин је честитао славу свештенику Предрагу Велимировићу и Црквеном одбору, похваливши презвитеру Јелену која се са својим супругом брине о храму у Вукони и подиже четворо деце. -То је вредно сваке похвале, јер само новим нараштајима можемо се обновити као народ, поручио је Владика.     Извор: Инфо служба СПЦ / Радио Источник
    • Од Логос,
      Света Литургија служена је у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј и протојереј Синиша Смиљић улцињски парох и ђакон Саво Лазић из Шапца.       Отац Сергије је обраћајући се сабранима ријечима литургијске бесједе казао да ако градимо живот и дјелање на Христу, остварићемо, како каже Апостол Павле, да будемо храм Божији.   – Заиста ми јесмо храм Божији. Сваки човјек као психосоматско биће саздан од тијела и душе треба да постане и остане храм Божији и да се још више обожава Светим Тајнама и врлинама. Прије свега да се учимо да с љубављу испуњавамо заповијести Божије – казао је отац Сергије.   Ми се често, рекао је отац Сергије, као и апостоли кад су били на морској пучини и Христос им прилазио узнеиримо, ако не отворимо довољно срце за Господа.     -Управо у животним страдањима и искушењима у којима се често налазимо, ако смо се опредијелили правилно за принцип живота, срце ће се отворити и призвати Господа који треба да нам буде темељ свега – нагласио је протосинђел Сергије.     Извор: Манастир Острог   Хиљаде вјерника у Острогу у девету недјељу по Духовима | Манастир Острог
      MANASTIROSTROG.COM У девету недјељу по Духовима, 18. августа 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Евсигнија и...
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.     Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?   -Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази  време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.   Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку?    -Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.    Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?         -Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.   Да ли можете нешто да поручите српском народу?   Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.   Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!   А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.   Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.     Разговор водила: теолог Милана Ивковић; „Православни мисионар“, мај/јун 2012.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...