Jump to content
Sign in to follow this  
obi-wan

Средњевековни турски документ против прекрајања историје

Recommended Posts

http://hronograf.net/2018/08/11/turci-ruse-prekrajanje-istorije-u-15-veku-kosovo-bez-albanaca-cak-ih-nije-bilo-ni-u-severnoj-albaniji/?fbclid=IwAR1Ay3Aa01I4mA5tUHH3IbwuYT6FvhqaYqkSexb6xR4KTY5Hu_RGdibSA3k

...

ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: У 15. веку Косово без Албанаца; Чак их није било ни у северној Албанији

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.

Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.

Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И северна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Eto pa nek neko kaže da Turci baš nisu valjali. :D

Slaba je vajda od ovoga osim što stvarno može stajati protiv prekrajanja istorije tj biti argument protiv slova na papiru, ali ne može imati nikakav značajan uticaj na sam status Kosova sada i šta Srbija po tom pitanju može učiniti. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On ‎11‎/‎20‎/‎2018 at 7:07, obi-wan рече

У 15. веку Косово без Албанаца; Чак их није било ни у северној Албанији

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

 

пре 22 часа, Justin Waters рече

Eto pa nek neko kaže da Turci baš nisu valjali. :D

Slaba je vajda od ovoga osim što stvarno može stajati protiv prekrajanja istorije tj biti argument protiv slova na papiru, ali ne može imati nikakav značajan uticaj na sam status Kosova sada i šta Srbija po tom pitanju može učiniti. 

Kada bi danasnja vlast isticala ovaj argument I cinjenicno stanje jos od tog doba, onda bi odbrana integriteta nasih granica bila jaca. Da su Jevreji ovako mislili da je proslost ostala u proslosti ne bismo videli danasnje rezultate njihove drzave. Mi se predajemo unapred, bez vecih pokusaja da odbranimo ono sto je nase uvek bilo. Polazimo od toga da medjunarodna zajednica poznaje nasu istoriju ali da ne mari, a znamo li je mi sami? Duznost je svakod od nas da istice I bori se za istinu, koliko I kako je kome dato. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, "Tamo daleko" рече

Kada bi danasnja vlast isticala ovaj argument I cinjenicno stanje jos od tog doba, onda bi odbrana integriteta nasih granica bila jaca. Da su Jevreji ovako mislili da je proslost ostala u proslosti ne bismo videli danasnje rezultate njihove drzave. Mi se predajemo unapred, bez vecih pokusaja da odbranimo ono sto je nase uvek bilo. Polazimo od toga da medjunarodna zajednica poznaje nasu istoriju ali da ne mari, a znamo li je mi sami? Duznost je svakod od nas da istice I bori se za istinu, koliko I kako je kome dato. 

Da li je jasna i nepobitna činjenica da je Srbija pored velikih sila antante, bila jedan od faktora koji su doprinjeli pobjedi saveznika u I sv.ratu? Jeste, to se uči u svim školama i to svi znaju, znaju naročito Francuzi, a kod kojih se organizovala nedavno proslava 100-godina pobjede saveznika u prvom sv.ratu. Da li je ta činjenica doprinjela da oni koji su sastavljali protok, odrede da predsjednik Srbije stane u 1 red, a da predstavnik takozvanog Kosova ide negdje u zapećak gdje bi mu priličilo kad je već pozvan? Nije...Francuzi su sramno na toj proslavi upravo prekorojili istoriju...i isto tako mogu i da je prekroje i da kažu na Kosovu su prvo živjeli Albanci, pa onda Srbi ako to njima odgovara tj u interesu ime. Sila Boga ne moli. 

Jevreji su upravo tako i dobili zemlju. Ne nekim dekretom jer je neko rekao, nema nam druge, papir kaže jasno crno na bijelo, oni su tu živjeli hiljadama godina...Ne Jevreji nemaju nikakvo veće pravo od Palestinaca na tu državu, ali oni su je dobili zbog gole sile. Što zbog iskupljenja zapada zbog holokausta, što zbog činjenice da su vlasnici ogromnog kapitala zbog čega imaju najjaču vojnu silu i ujedno najvećeg svjetskog treroristu, SAD uz sebe koji im toleriše sve to vršljaju dolje . Jevreji ne je*** živu silu rade šta hoće, i naravno da se izgovaraju kako oni imaju na to pravo jer oni tu navodno žive hiljadama godina, i prije njih niko na tim prostorima nije živio...ali to nije zbog toga, nego izrazito jer imaju kapital i najjaču vojnu silu iza sebe. 

Srbija bi svakako mogla imati opet Kosovo pod svojom kontrolom, pa makar Srbi prvi put se doseili na Kosovo 1900-te, da su Jevreji, da imaju kapital, da imju tu genioznost generisanja istog, da imaju najjacu silu iza sebe...ali da je baba djevojka, ne bi se zvala baba :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Срндаћ,
      Разговор великих умова који увелико отвара очи. Све похвале и најљепше жеље модераторици трибине:
       
    • Од Логос,
      Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су хиљадама година нестали народ и да су дужне да сачувају и заштите споменике „несталог народа”.     Шта се крије иза служења католичких бискупа у православној Цркви Светог Николе у Новом Брду, шта је иза косовске заставе која се данас вијори на старој српској тврђави, а пре неки дан је била и на цркви? Да ли је то наставак сталне потраге за симболима, провокацијама и непријатељима? Послератни Балкан често личи на простор по којем лутају различите скупине људи у потрази за изгубљеном идеологијом. Што су идеје мање вероватне, научно недоказиве, историјски замагљеније и етнички острашћеније, то је вера у њих снажнија, а поборници и следбеници бивају агресивнији, са наглашеном потребом да они и њихове „истине” постану део институција.   Тако, преузимајући на себе улогу рестауратора „албанског духа”, косовски бискуп Ђерђ Дода каже: „Желели смо да дођемо овамо јер је то место које доказује да смо били пре религије. Боже, били смо овде пре Христова рођења, били смо пре него што су Османлије дошле са Мухамедом, били смо овде пре него су дошли Словени. Били смо овде иако је наше сећање можда избрисано…” Бискуп је ово реченицу изговорио док су му у леђа гледала три олтара православне Цркве Светог Николе у Новом Брду. Он је све сумње одагнао, он зна да је ту био „пре религије”, он је обновитељ „избрисаног сећања”.   Кључно је питање: каквим доказима располаже бискуп, какав га је контекст довео до оваквих ставова? Извори, документа, чињенице и власништво цркве говоре нешто сасвим друго. Има ли код локалног албанског становништва свести да је то припадало њима, има ли предања које их везује за новобрдску тврђаву и Цркву Светог Николе?   „Можеш ли, молим те, да нам кажеш шта је ово?”, питао је аутора овог текста, пре годину дана, један Албанац у Новом Брду. Наставник из двадесет километара удаљеног села Враголија код Косова Поља преводио је кратко објашњење својој супрузи. Они ништа не знају о Новом Брду, јер оно није део њиховог породичног сећања, не везују их за њега приче или предања. Они су само заинтересовани посетиоци неког споменика из праисторије, из античког доба, из средњег века и ништа више. Из свега се закључује да је бискупе и целу кампању око Новог Брда и српског наслеђа овде довело нешто друго: политички контекст и узурпација историје. Ипак, то није до краја тачно. Ако је нова историја Косова почела на Конференцији у Рамбујеу 1999. године, ако је на њој, према сведочењу Ветона Суроија, тадашњи вођа Ослободилачке војске Косова Хашима Тачија ироничном реченицом запитао: „А шта, ја да будем наставник историје у Малишеву?”, ако су се албански и Тачијеви снови остварили – шта им данас, двадесет година касније, недостаје?   Борба, национализам, западни новац и подршка нису изградили албанско друштво на Косову, па се оно данас налази у потрази за неком врстом сопственог садржаја. Усред хиљада споменика, гробаља, цркава, то друштво очајнички покушава да надомести ту празнину. Основна препрека је што се на целој територији Косова и Метохије, од села надомак Скопске Црне Горе до осликаних пећинских испосница на Проклетијама, изнад Дечана јављају докази српског присуства, културе и духовности.   У почетку је изгледало да је протеривање становништва и разарање споменика, од оног Његошу у Приштини, преко обележја НОБ-а, преко старих гробаља и цркава средњег века, довољно и да је дошло до коначног обрачуна. Међутим, показало се да су култура и духовност преживели и да косовска љуштура без садржаја мора нечим да се попуни. Иза Срба је остао огроман празан простор, нека врста пусте земље са споменицима и остављеним наслеђем. Увидевши све то, западне силе су одлучиле да у Ахтисаријев план, а потом и у Устав Косова, унесу, означе и заштите имовину Српске православне цркве и, како су то формулисали, „историјска и културна места која имају посебан значај за заједницу косовских Срба”. Прецизно у метар нацртане су парцеле, специјалне зоне и објекти. Преписани су најбољи „европски модели заштите”, а на законе су потом пали прашина и заборав. Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су један хиљадама година нестали народ и да су те институције дужне да на територији коју контролишу сачувају и заштите споменике „несталог народа”.   Енвер Хоџај, још један из плејаде историчара изашлих из шињела Ослободилачке војске Косова и заменик премијера Косова у оставци, недавно је изјавио да „Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима”. Ако припадају Косову, зашто Хоџај и бискуп Дода крше законе, зашто не оду двадесет километара јужније, до уништене цркве у селу Жегра код Гњилана, да са њених зидова обришу увреде и поруке мржње?   Где год да се окрену, сусрећу се са српским наслеђем и културним благом и зато је тешко живети у кући у којој се готово ништа не зове по вама. Зато се понашају као да су други нестали, као да су Римљани и да наша култура и духовност немају власнике и наследнике. Намерно су помешали два основна појма: власништво и вредности српског наслеђа. Власништво има свога аутора, свака црква има свога српског градитеља и то припада Србима. Вредности које та култура и уметност имају припадају човечанству и сваком човеку који може да их доживи, осети или тумачи, али се тешко може рећи да припадају онима који их уништавају.   Уз све проблеме на терену, уз целокупно наслеђе чији су власници, баштиници и наследници, косовски Срби морају да убеде Албанце да постоје, да су ту, да нису Римљани или неки нестали народ. Они морају да подсећају и свет и Београд да су део једне живе и непрекинуте културе и духовности. На тврђави у Новом Брду јуче је висила огромна косовска застава, њену тежину може да покрене само јачи ветар. Из угажене траве у олтару никао је један црвени цвет, иза олтара је одбачени дрвени сто који су овде заборавили људи жељни туђе историје. Заборавили су и да затворе гробнице које се налазе иза олтара, у њима су посмртни остаци заслужних Новобрђана, у њих улазе дивље животиње, у њих упада смеће.       Живојин Ракочевић     Извор: Радио Светигора
    • Од Ромејац,
      Црногорске власти најављују пријаву због „кршења закона, истицање симбола других држава, скрнављење државне химне и политичких и националистичких порука”
      .
      Хуманитарни концерт за Косово у Херцег Новом

      ПОДГОРИЦА - Министарство културе Црне Горе најавило је кривичну пријаву против организатора мултимедијалног концерта одржаног у понедељак у оквиру програма „Трг од ћирилице” у Херцег Новом, због, како се наводи, кршења низа законских одредби, истицање симбола других држава, скрнављење државне химне и готово незаобилазних политичких и националистичких порука.
      Из тог ресора поручују да су сигурни да постоји много бољих начина за промоцију домаћег, регионалног и ширег музичког стваралаштва током сезоне - довољно је видети, заправо, остале фестивале на црногорском приморју.
      С тим у вези они су поздравили одлуку будванске општине да, након оштрих реакција црногорске јавности, одустане од идеје организације концерта трубача из Гуче у том граду.
      „Али, на 'програме' налик прексиноћњем, Министарство културе и Држава Црна Гора неће ћутати - напротив. Од сада, свако коме концепт 'манифестација културе' буде параван за националистичке поруке и кршење закона, одговараће на начин како је то регулисано прописима ове државе, поручили су из Министарства културе, пренео је портал Аналитика.
       
       
      Сматрају да смотре културе не смеју да буду изговор за организацију националистичких скупова, а посебно када се, како кажу, као у случају Херцег Новог, њима негира црногорски идентитет.
      „Жалимо што је Херцег Нови био домаћин овог програма, тим пре јер смо недавно на истом месту могли да испратимо фестивал сасвим другачијег типа - који у много лепшем светлу промовише и тај град и Црну Гору”, наводи се у саопштењу, преноси Танјуг.
       
      Политика Online - Кривичне пријаве против организатора концерта у Херцег Новом
      WWW.POLITIKA.RS Министарство културе Црне Горе најавило је кривичну пријаву против организатора мултимедијалног концерта одржаног у понедељак у оквиру програма „Трг од ћирилице”...
    • Од Јаков.,
      Pored TV Pinka koji je generalno najgore što može da zrači sa TV ekrana, postoje još neke bljuvotine koje se provlače po raznim televizijama.
      Ceca i Anabela ušle kao gošće na Farmu.
      Svi na Pink!!!

      Peticija Pinku sutra za reprizu


    • Од Логос,
      Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе!     Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси?    Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија.   Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања.  На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“.   Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација.    У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа!    Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“.   Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи.   Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“.   Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи.   Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“.   У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција.   Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће!   Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално!   У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности.    Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци.     Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...