Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
obi-wan

Средњевековни турски документ против прекрајања историје

Recommended Posts

http://hronograf.net/2018/08/11/turci-ruse-prekrajanje-istorije-u-15-veku-kosovo-bez-albanaca-cak-ih-nije-bilo-ni-u-severnoj-albaniji/?fbclid=IwAR1Ay3Aa01I4mA5tUHH3IbwuYT6FvhqaYqkSexb6xR4KTY5Hu_RGdibSA3k

...

ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: У 15. веку Косово без Албанаца; Чак их није било ни у северној Албанији

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима.

Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.

Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом.

„Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију.

Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

И северна Албанија без Албанаца

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани.

Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Eto pa nek neko kaže da Turci baš nisu valjali. :D

Slaba je vajda od ovoga osim što stvarno može stajati protiv prekrajanja istorije tj biti argument protiv slova na papiru, ali ne može imati nikakav značajan uticaj na sam status Kosova sada i šta Srbija po tom pitanju može učiniti. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On ‎11‎/‎20‎/‎2018 at 7:07, obi-wan рече

У 15. веку Косово без Албанаца; Чак их није било ни у северној Албанији

Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца.

 

пре 22 часа, Justin Waters рече

Eto pa nek neko kaže da Turci baš nisu valjali. :D

Slaba je vajda od ovoga osim što stvarno može stajati protiv prekrajanja istorije tj biti argument protiv slova na papiru, ali ne može imati nikakav značajan uticaj na sam status Kosova sada i šta Srbija po tom pitanju može učiniti. 

Kada bi danasnja vlast isticala ovaj argument I cinjenicno stanje jos od tog doba, onda bi odbrana integriteta nasih granica bila jaca. Da su Jevreji ovako mislili da je proslost ostala u proslosti ne bismo videli danasnje rezultate njihove drzave. Mi se predajemo unapred, bez vecih pokusaja da odbranimo ono sto je nase uvek bilo. Polazimo od toga da medjunarodna zajednica poznaje nasu istoriju ali da ne mari, a znamo li je mi sami? Duznost je svakod od nas da istice I bori se za istinu, koliko I kako je kome dato. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, "Tamo daleko" рече

Kada bi danasnja vlast isticala ovaj argument I cinjenicno stanje jos od tog doba, onda bi odbrana integriteta nasih granica bila jaca. Da su Jevreji ovako mislili da je proslost ostala u proslosti ne bismo videli danasnje rezultate njihove drzave. Mi se predajemo unapred, bez vecih pokusaja da odbranimo ono sto je nase uvek bilo. Polazimo od toga da medjunarodna zajednica poznaje nasu istoriju ali da ne mari, a znamo li je mi sami? Duznost je svakod od nas da istice I bori se za istinu, koliko I kako je kome dato. 

Da li je jasna i nepobitna činjenica da je Srbija pored velikih sila antante, bila jedan od faktora koji su doprinjeli pobjedi saveznika u I sv.ratu? Jeste, to se uči u svim školama i to svi znaju, znaju naročito Francuzi, a kod kojih se organizovala nedavno proslava 100-godina pobjede saveznika u prvom sv.ratu. Da li je ta činjenica doprinjela da oni koji su sastavljali protok, odrede da predsjednik Srbije stane u 1 red, a da predstavnik takozvanog Kosova ide negdje u zapećak gdje bi mu priličilo kad je već pozvan? Nije...Francuzi su sramno na toj proslavi upravo prekorojili istoriju...i isto tako mogu i da je prekroje i da kažu na Kosovu su prvo živjeli Albanci, pa onda Srbi ako to njima odgovara tj u interesu ime. Sila Boga ne moli. 

Jevreji su upravo tako i dobili zemlju. Ne nekim dekretom jer je neko rekao, nema nam druge, papir kaže jasno crno na bijelo, oni su tu živjeli hiljadama godina...Ne Jevreji nemaju nikakvo veće pravo od Palestinaca na tu državu, ali oni su je dobili zbog gole sile. Što zbog iskupljenja zapada zbog holokausta, što zbog činjenice da su vlasnici ogromnog kapitala zbog čega imaju najjaču vojnu silu i ujedno najvećeg svjetskog treroristu, SAD uz sebe koji im toleriše sve to vršljaju dolje . Jevreji ne je*** živu silu rade šta hoće, i naravno da se izgovaraju kako oni imaju na to pravo jer oni tu navodno žive hiljadama godina, i prije njih niko na tim prostorima nije živio...ali to nije zbog toga, nego izrazito jer imaju kapital i najjaču vojnu silu iza sebe. 

Srbija bi svakako mogla imati opet Kosovo pod svojom kontrolom, pa makar Srbi prvi put se doseili na Kosovo 1900-te, da su Jevreji, da imaju kapital, da imju tu genioznost generisanja istog, da imaju najjacu silu iza sebe...ali da je baba djevojka, ne bi se zvala baba :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Књига о cудијама спада у ред историјских књига Старог Завјета и приказује период након Исуса Навина до успоставе монархије. Овај период обиљежен је серијом одступништва Израиљевих, њихових страдања, која након кајања завршавају тако да их Бог спасава „подизањем“ избавитеља из народа, односно главних личности књиге – cудија. Да би на прави начин сагледали релевантност историјских чињеница које се наводе у Књизи о cудијама, морамо прије свега схватити контекст времена и простора у коме настаје ова књига. Наиме, у такозваним историјским књигама, налазимо хронике, генеологије и описе личности и догађаја који читаоца задивљују историографијом. Но ипак, врло је важно знати да библијски писци догађаје схватају првенствено теолошки. Стога историјско-критички метод треба примјенити како на ову књигу, тако уосталом и на цјелокупну Библију, како би се издвојила историјска истина из литерарно обрађених догађаја. На први поглед, догађаји описани у овој књизи представљају јаку историјску причу, у одређеној мјери објективизовану.
       
      Да би схватили контекст Књиге о судијама на прави начин, треба да објективно сагледамо тај улазак Израиљаца у Ханан који је описан на почетку књиге и који заправо представља наставак  Књиге Исуса Навина.
      Ситуација у Ханану, крајем 13. вијека прије Христа, погодовала је уласку Мојсијеве групе Јевреја у Ханан. Библијски опис побједоносног налета дванаест племена под Исусом Навином вјероватно је идеализован али је историјски тачан. Ипак, ратови са Хананцима нису били толико крвави и велики. Историјска и археолошка сазнања потврђују чињеницу да су се и Јевреји коначно настанили у Ханану крајем 13. вијека. Јеврејски народ је у то доба састављен од дванаест племена која су се удружила на вјерској основи, поштовањем Бога Јахвеа. Није било централне власти и племена су имала потпуну независност. Ових пар наведених аспеката укратко представљају свијест у јеврејском народу тога времена. Оквир за тумачење Књиге о судијама подразумијева да се стварни смисао Израиљевог искуства једино може схватити са религиjског гледишта и све приче слиједе исти образац и подучавају истим поукама, што уосталом свједоче и сами стихови књиге:
      „И синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и служише Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске… И разгњеви се Господ на Израиља, и даде их у руку људима који их плијењаху, и прeдаде их у руке непријатељима њиховијем унаоколо, и немогоше се више држати пред непријатељима својим… Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку оних што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповјести Господње; они не чинише тако. И када им Господ подизаше судије, бијеше Господ са сваким судијом, и избављаше из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина. А кад судија умрије, они се враћаху опет и бијаху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се. Зато се распали гњев Господњи на Израиља и Господ остави те народе и неизгна их одмах не предавши их у руке Исусу.“ (Суд. 2, 11-23).
      Када је Израиљ био вјеран Богу, у народу је било благостање. Када би Израиљ напустио сопственог Бога Јахвеа и окренуо се другим божанствима, страдали би, пошто нису могли да се одупру непријатељима. Налазећи се у великој пометњи и патњама, народ Израиља се поново окретао Богу који их је избављао кроз помазанике из народа, односно судије, чија улога није била правничка, већ би се прије могло рећи да су били вође или спасиоци. Након смрти судије, потпуно исти образац догађаја се изнова понављао.
      Дакле, видимо да се кроз Књигу о судијама провлачи интересантна идеја која говори да је гријех и напуштање савеза са Богом узрок страдању. Међутим, та идеја доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мјера ради враћања Израиља своме Богу, што је свакако један потпуно нови моменат. Страдање није просто одмазда Божија према незахвалном и невјерном народу, већ је она благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће бити логика старозавјетних писаца који ће приказати Израиљеву историју као учитељицу живота.
      Такође, за адекватније поимање ове проблематике, потребно је направити паралелу историје старозавјетног Израиља у овом периоду са историјом Срба у периоду туркократије. Схватања и код једних и код других су готово индентична када је у питању однос Бога и човека. Трагови старозавјетне свијести су и те како очувани у свијести нашег народа. Не личи ли суштинска идеја која се провлачи кроз Књигу о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“. Библијски пандан султану Мурату јесте моавски цар Еглон, кога је на превару убио израилски судија Аод, библијски Милош Обилић. Сличан пример јесте и историјски догађај убиства аустро-угарског престолонаследника Франца Фернинанда од стране младог Гаврила Принципа, на Видовдан, 1914. Слика „Кнежеве вечере“, из истоимене народне песме, неодољиво подсећа на библијски приказ Тајне вечере.
      Па ако погледамо само начин на који су се судије појавиле као вјеште и способне личности из народа увидјећемо велику сличност са појавом Карађорђа у српском народу. Србија се пет вијекова бори са турским јармом, изложени су патњама и страдању. Карађорђе се ту јавља као храбра и харизматична личност која уједно штити а и бодри народ. Стога се у народу и дан данас преувеличавају казивања везана за њега. Таква свијест и књижевни стил је био присутан и код аутора Књиге о судијама.
      Свакако најконтраверзнија и најхаризматичнија личност у овој књизи је судија Самсон. Прича о Самсону је готово лични крсташки поход, односно рат против Филистејаца. Догађај када он са магарећом чељушћу убија хиљаду Филистејаца, за данашње поимање је поприлично неизводљив. А у контексту паралеле са нашом историјом, овај догађај поредимо са догађајем када Марко Краљевић узима рало и са њим убија Турке јањичаре. Дакле, присуство библијских наратива у средњевековној литератури и народној књижевности веома је велико.
      Са друге стране, приче и догађаји везани за Девору и Варака представљају илустрацију природе Израиљског друштва тог времена. Њихови подвизи против Хананаца предвођени Сисаром, те војним заповедником Јавином, царем града Хозара, живо су описани у великој пјесми коју је скоро сигурно саставио очевидац описаних догађаја (Суд. 5, 1-31). Без обзира на бројчану инфериорност у односу на Јавинову војску, за коју се у Писму наводи да је бројала 900 гвоздених кола (Суд  4, 13) Господ им учини по ријечима Деворе Вараку: „Устани, јер је ово дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи за њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице.“ (Суд 4, 14-15). Након што је Кисон набујао, Сисарина бојна кола су од тежине остала заглављена у блату. И ту имамо још једну аналогију блиску нашој националној историји, конкретно када је у питању ратна стратегија, а односи се наравно на Први свјетски рат. Приликом друге аустроугарске офанзиве која је уследила већ у септембру 1914. српска војска се грчевито и са невиђеном упорношћу борила да заустави напредовање непријатеља преко Дрине. Ове борбе познате су у историји као Битка на Дрини и спадају у ред најкрвавијих. Српска војска је на Мачковом камену и Гучеву пружила отпор достојан Термопила. Битка на Мачковом камену спада у ред најкрвавијих у току целог рата. Иако нису успеле да потпуно зауставе аустроугарску војску овим надљудским отпором сломљена је оштрица аустроугарске офанзиве. Напад је успорен, а непријатељ је практично заглављен у блатњавим пољима и излоканим путевима.
      Приповијест о Девори и Вараку свакако је написана негде у 12. вијеку прије Христа, и уједно представља један од најстаријих текстова у Библији, иако је извјештај у коме се налази цјелокупна пјесма, настао тек у 7. вијеку прије Христа. Владари хананских градова посједовали су бројно савршеније оружје укључујући двоколице, а Израиљци су били успешнији само због тога што су могли да створе дјелотворне савезе. Девора је наиме успјела да уједини шест Израиљевих племена – Завулоново, Нефталимово, Јефремово, Венијаминово, Манасијино и Исахарово племе, а оно што их је ујединило била је њихова заједничка вјера. У том смислу, приређивач Књиге о судијама не претјерује када тврди да их је послушност Богу водила ка успјеху, док је непослушност водила у пропаст.
      Ипак, треба нагласити да је тешко наћи било који изван библијски извор који би потврдио догађаје о којима пише ова књига. У самој књизи хронологија је произвољна, те се њоме не може служити као чврстим историјским извором. Према хронологији књиге, раздобље судија траје 410 година, што увелико превазилази званичне претпоставке раздобља судија (од 1200–1020). Очигледно је да се до овог броја дошло понављањем типичних библијских бројева,  а познато је да 40 година означава једну генерацију. Са друге стране, археолошки остатци потврђују постојање најпре Филистејских градова, као што су Газа, Аскалон и Екрон, са њиховом богатом културом која је била под снажним утицајем западних крајева.
      Превасходни циљ је био снажење духа у народу, те су са тим циљем одређени моменти преувеличавани. Свака од прича о судијама служи да покаже и уједно да срж овом теолошком схватању Израиљеве судбине. Из тог разлога често је сугерисано да су догађаји врло мало тачни у историјском погледу. Узимајући у обзир личну природу већег дјела приче, очигледно је немогуће било доказати или оспорити то, иако свеукупна слика која се даје о животу у Ханану тог периода изгледа да се подудара са оним што се иначе зна о начину живота у оно време. Усмена предања сакупљена уз велика израиљска светилишта из тога доба, као што је Сихем, представљају основу за писане извјештаје који имају историјско језгро, те конкретне наводе и описе личности и догађаја од стране библијског писца. Али је неминовно да је библијској приповијести о судијама широку распрострањеност и очување у традицији превасходно омогућио епско – романсијерsки вид преношења, који је као у случају наших епских приповијести, зарад конкретне поруке и смисла, занемаривао или преувеличавао историјску релевантност текста.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Mertok,
      Један од најупечатљивијих елемената украјинске историје и украјинске културе су такозвани "козаци". То су били аналози наших граничара, који су живели на подручју реке Дњепар и бавили се различитим врстама активности, укључујући и рат против Турака и Татара, као и предаторске нападе на све околне земље. То не значи да то је било нешто посебно. Ови козаци су живели на територији коју су оспориле две земље – Турска и Пољска. Због тога, редовни гранични инциденти, рације и пљачке били су уобичајена рутина, а не неки ужасан догађај.
      Много важнија је културни образ овог козака. Канонично препознатљива слика овог човека је црнкаст, мишићав човек у веома широким панталонама званим "шаљваре" и готово потпуно обријане главе. Само на врху главе има реп, који они називају "чуприна". Веома занимљив и необичан  образ за Европу. Нарочито се његова необичност манифестује на месту које ова слика заузима у културној репрезентацији Европе.
      Идемо у главни град Пољске, Варшаву. У центру града налази се споменик пољском краљу Јану III Собjеском, спасиоцу Беча од турске претње. Споменик приказује самог краља на коњу у жару битке, а под копитами његовог коња моли се за милост два Турака, од којих један носи турбан и огртач, а други – "шаљваре" и "чуприну". То јест, тај образ, који Украјинци проглашавају ратником, бранитељем слободе народа Украјине, припада Туркама. Међутим, ово је само Пољска, која се дуго борила против Украјине. Можда ће на другим местима бити нешто друго?
      Кутна Хора, Чешка. Тераса испред старог колеџа језуита. Статуа Светог Луја, краља Француске и вођа 8. крсташког рата. Он приказује самог краља на постољу, а око њега су заробљени Сарацени и Арапи. Да, споменик се не претвара да је историјска прецизност. Да, споменик не тврди историјску тачност слике. Краљ Луј се појављује овде више као шпански аристократ већ средњовјекови краљ. Али заробљени Сарацени из неког разлога су обучени у шаљваре и имају чуприне. Можда је то зато што се Чешка никада није сусрела са Туркама, а вајари су као примјер узели козачке плаћенике који су учествовали у многим европским ратовима. Али постоје и други примери.
      Погледајмо статуу Св. Фрањо, која се налази у Бечу у катедрали Св. Стефана. Аустријанци, који су се већ 400 година борили против Турака, морају да тачно знају какав је њихов непријатељ и да га прате довољно детаљно да би разликовали један од другог. Али Свети Фрањо ставља своју ногу на пораженог непријатеља хришћанског света у облику јањичара, војника гарде турског султана. Али ако погледамо ближе, поново ћемо видети да из неког разлога овај Турак носи шаљваре, а на глави му је чуприна.
      Испоставља се да цела украјинска култура има турску основу. Ово не значи да је такав феномен у својој суштини лош. Свака култура има основу другог народа. Ми, Срби, долазимо из културе Византије. Већина Европе, без размишљања, назвала би културу Рима својом основом. Народна Република Кина, комунистичка држава, ослања се на достигнућа династије Хан. Друга ствар је да нам покушавају да докажу да су чуприна и шаљваре несумњиви атрибути Европљанина. То заправо није случај.
      Причично забаван је патос, са којим Православна црква Украјине говори о своје аутокефалије и о излазку од Руске православне цркве као о важном кораку на путу ка пуној независности Украјине и ка уласку у ЕУ. Али, у ствари, није добила независност већ је постала само део Цариградске патријаршије, заправо државне Турске цркве. И цели еврипски пут Украјине је до сада ограничен на све већу трансформацију у уобичајену маргиналну ауторитарну "републику". Са одговарајућом количином људских права и одговарајућом културном нивоу, где главни хероји су они, ко су били под ногама и копитама светих и спасиоца.
    • Од ризница богословља,
      Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери.
      Грубо мешање власти
      У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом.
      А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести.
      Дељење „духовног хлеба“
      То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике.
      Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника.
      Католици из XVII века су знали шта раде.
      Заједнички центар утицаја и управљања
      Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту.
      Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града.
      Одузимање државне регистрације
      Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите.
      Има још једна ствар.
      Занемаривање обичног верујућег народа
      Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“
      Тако су многи мислили и мисле.
      Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“
      Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј.
      Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео.
      У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном.
      Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји.
      Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти.
      Посебну улогу имају манастири
      Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“.
      Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама.
      Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка.
      Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција.
       
      Извор: Православие.ру
       
    • Од ризница богословља,
      Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).  
    • Од ризница богословља,
      На заседању Светог Синода РПЦ 28. децембра 2018. усвојен је документ „Свештенослужење монаха у женским манастирима“. Нацрт овог документа припремила је комисија Међусаборског присуства по питању организације живота манастира и монаштва, сходно препоруци председништва Међусаборског присуства од 17. јула 2017.г. У јесен 2018. овај нацрт је разматрала редакцијска комисија Међусаборског присуства, а затим је био упућен Свјатјејшем патријарху Кирилу за Свештени Синод.   Извор: Српска Православна Црква
×