«Може се слободно сматрати да je прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи», каже Килпатрик. Међутим, као што смо у претходним поглављима могли видети, православна вера нас учи да сами пo себи нисмо добри, да постоји извесна грешка у нашој природи, која потиче од прародитељског греха. Између осталог, она нас позива да превазиђемо нашу огреховљеност и да ходимо путем савршенства. «Будите ви, дакле савршени, као што je савршен Отац ваш небески» (Мт. 5,48). 
С тим у вези православни свештеник и психотерапеут, др Стивен Мјуз каже: «Управо je недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, aпсихотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје камен спотицања, (узрокован терапеутовим приступом), који доприноси проблему због којег нам се неко обрати за помоћ.
Када то кажем мислим да je вера у Бога наша главна психотерапија, a да jeординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читав живот и завршава се тајном коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа што je мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током читавог живота, a не, као што je то често случај, тако што целог живота тражимо начин да се променимо да бисмо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.»
Према томе, иако je утицај наслеђа и првих година развоја детета неоспоран, карактер човека, према мишљењу данашњих психолога и психотерапеута, као и теолога, није споменутим утицајима нужно детерминисан. Људски карактер није статичко, већ динамичко својство човека, и процесно je усмерен ка трансформацији и самотрансценденцији. Људски карактер je представљен оним у шта човек верује, шта зна и хоће, оним чему се нада и оним што воли, обележјима која чине суштину човека отвореног према трансценденцији и егзистенцији.
«Овакав стваралачки индивидуациони процес не може се замислити без препознавања својих погрешака и мана, хришћани би рекли - грехова, али онда ни без (по)кајања. У овоме су такође сложни и теолози и психијатри, односно психотерапеути, иако препознавање грешака у себи и њихово отклањање називају различитим именима. Духовник ове грешке у човеку назива гресима, aчишћење од њих (по)кајањем док психотерапеут говори о комплексима којих се ослобађамо освешћивањем путем катарсе или неког другог облика психотерапије,» закључује др Јеротић.

На­јед­ном сам про­ле­ћем опи­је­на,
као на пу­чи­ни њи­шу се ства­ри,
и идем пре­ма пе­сми ко­ја из­гре­ва
као ме­се­цу ме­се­ча­ри.
Има ли ишта вре­ли­је и лу­ђе и чуд­ни­је
не­го кад у ср­це се­ме пе­сме уђе
и као лист се спре­ма да из­би­је.
До ју­че ми све за­кљу­ча­но
от­кљу­ча­вам на­јед­ном вол­шеб­ним кљу­чем.
И чи­ни ми се да ми је да­но
пу­чи­ном да га­зим,
у не­бе­са ру­ку да за­ву­чем.
Буд­на сам, али као да спа­вам,
по­ве­зу­јем ства­ри не­по­ве­за­не,
гла­ва ми је чу­да кр­ца­та,
и ме­ло­ди­је на­до­ла­зе са сва­ке стра­не.
 

У среду 28. новембра почиње Божићни пост о чијем пореклу, суштини и значају за радио „Источник“ говори протонамесник Саша Максимовић, архијерејски намесник ваљевски други и парох при Храму Васкрсења Христовог. Отац Саша подвлачи да је циљ поста сусрет и сједињење са Господом и да треба постити цео пост, а не само прву и последњу седмицу како чини већина верника. „На Бадњи дан се пости на води“, каже наш гост, а што се тиче исповести, треба се исповедити пре причешћа, односно пре Свете Литургије. „Није у реду исповедати се у току Свете Литургије јер су то две свете тајне, а због велике гужве исповест се обави брзо како би сви стигли на ред“, каже отац Саша који у наставку појашњава: „То вам је као кад вас лекар на брзину прегледа. Ако вас тако прегледа неће вас добро лечити“, каже отац Саша који саветује вернике да се клоне рђавих мисли и дела и да опросте једни другима.

Слатко је ћутати.
Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
да сам у земљи скривено зрно жита.
Не тиче ме се шта се у свету збива,
ни ко за чим у животу хита.

Не знам пролазе ли векови или минути.
Нити ми се шта пита, нити саопштава.
Добро ми је као стени што у мраку ћути,
као коме ко под травом спава.

Сада ми сасвим друкчије изгледа
све што је међу људима било,
и нечије речи и нечија рука бледа,
и сто за којим се смејало и пило.

Самилосно сад гледам, као из раја,
кроз ћелијска мутна стакла,
људске жудње и грехе без краја
и све чега сам се некад срцем такла.

И ништа више немам да кажем коме,
и што бих чути могла, за мене није.
Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
да сам њива изнад које ветар вије.