Данас, 28. јула 2020. године, уснула је у Господу наша драга мати, монахиња Ирина (Јефтенић) из манастира Раваница – Врдник. Мати Ирина је у манастир Гомионица дошла на Видовдан 1958. године а замонашена је на Петровдан 1963. у истом манастиру. Била је на послушању у двору, у Бањалуци, код Епископа Андреја.  
У манастир Раваница – Врдник, на јужним падинама Фрушке Горе, у Епархију сремску, мати Ирина је дошла давне 1981. године, код Епископа Андреја, причислена манастиру Раваница, док је на послушању у двору била код Епископа Андреја и Епископа Василија до 1992. године и од 2004. до 2020. године.   Готово шест деценија, као верна слушкиња Господња, мати Ирина провела је у англеском монашком чину, сведочећи својим унутрашњим животом и зрачећи у сусрету са светом, са ближњима. Њу је красила монашка скромност, хришћанска ведрина и љубав према сваком.   Света архијерејска Литургија биће служена сутра, 29. јула 2020. године са почетком у 9.30 часова, а опело у 11.30 часова, у манастиру Раваница – Врдник.   Иако смо тужни, ми знамо да је право живљење наше не овде на земљи, него управо на небесима, па зато мати Ирина може сигурно да запева са псалмопевцом Давидом: Мили су ми станови твоји Господе. А ми остајемо овде, дужни сада да њу у молитвама помињемо јер она ни сада неће стати да се моли за нас. Амин.     Извор: Радио Српски Сион

Бремена других људи нису само њихове спољне несреће, већ и њихови дубоко укорењени недостаци карактера: слабе тачке, болести зависности, предрасуде, заблуде, себичност, и тако даље. Ја сам позвана да понесем та „бремена“ других људи, баш као и ја, и други у мом животу, носе моје. Исто као што Христос носи моје и како их је са собом и на крст понео.
Имам прилику да понесем туђа „бремена“ и да испуним закон Христов, закона крста, кад год туђи его крочи на мој сопствени. Ја пропуштам ову прилику сваки пут када се фокусирам на сопствена „бремена“; уколико дозволим себи да се осећам повређено, занемарено или бедно. И моја „бремена“, можда иронично, постају лакша ношењем туђих. Она нису тешка кад их прихватам као своја. Као што је неко једном рекао: „Он није тежак. Он ми је брат!“
 

У чину монашког пострига монаху или монахињи се не уручује само крст, као „штит вере“, већ и бројаница („κομποσκοίνι“ на грчком, „чотки“ на руском), као“духовни мач“. Приметићете да се оне често сматрају средством за одбројавање које нам служи ради увида у број изговорених молитава или метанија. Али монашка литература и чин пострига нам говоре да је бројаница нешто више; то је „духовни мач“, јер нам помаже да победимо расејаност у току молитве и од душе одагнамо зле помисли. Замолили су ме да објасним како/зашто ово делује или не.
Говорећи савременим речником, коришћење бројаница се може упоредити са „добровољним врпољењем“, као што је стезање гумене лопте, жврљање, шеткање по соби или кликтање хемијске оловке, опет и опет, док се усредсређујемо на неки други, важнији задатак. Новија истраживања показују да код многих (иако не свих) људи активност која заокупља чуло небитно за извршавање примарног задатка заправо помаже фокусирању пажње на тај задатак. Сензорно-моторичка активност повећава нивое неуротрансмитера допамина и норепинефрина (норадреналина), као и лекови за ADHD поремећаје, тако да оба повећавају и изоштравају пажњу. Али пошто међу људима постоје различитости и у склопу нервног система неки од нас успешно обављају само један по један задатак. Неки од нас седе потпуно мирни за време дугог концерта, док други за то време пљескају по колену или чак штрикају.
Да се вратимо на бројанице, неки се „врпоље“ с њима током црквене службе, док је другима коришћење бријаница за време Литургије сувишно. Сматрам да оне могу бити мање или више корисне, у зависности од нашег неуронског склопа. Лично, налазим да су од велике користи у борби против зависности од мог мобилног телефона у оним тренуцима кад га треба искључити, нпр. увече. На спавање одлазим са бројаницом у руци, оставивши телефон у другој просторији како не бих дошла у искушење да га проверавам ноћу. (Ово се догађа јер примећујем да телефон и сам на неки начин лако постаје средство за „врпољење“, али то је већ друга тема.)
У сваком случају могу рећи: „Хвала Ти Боже за све алатке које имамо на располагању, које нам помажу да усмеримо пажњу ка Теби.“
монахиња Васа (Ларин)
Извор: Coffee with Sister Vassa
Превод: Подвижничка слова

Изложба слика монахиња манастира Јасеновац поводом 75. годишњице пробоја логора Јасеновац, злогласне усташке фабрике смрти, приређена је у храму Преображења Господњег на Пашином брду у Београду.      Слике посвећене Новомученицима Јасеновачким можете погледати у Преображењској цркви од понедељка 27. априла 2020. године. Протојереј Драгиша Јоцић, старешина овог светог храма, позива сав благочестиви народ да види ову прелепу, аутентичну и дубоко потресну изложбу.   Подсећамо да се храм Преображења Господњег на Пашином брду у Београду налази у улици Крушевачка б.б., а у непосредној близини је окретница тролејбуса број 22.     Извор: Радио Слово љубве

Девет сестара се у потпуности посветило Христу у манастиру Покрова Пресвете богородице у Красногорск у Черкаској епархији Украјинске православне цркве.     Јуче, 26. марта 2020, Његово Високопреосвештенство митрополит черкаски и канивски Софроније увео је монахиње у велику схиму, највиши степен православног монаштва, извештава Информативно-образовно одељење УПЦ.   Последњих дана се у другим украјинским манастирима догодило сe неколико монашења. У среду 25. марта митрополит Винице Варсануфије замонашио је неколико сестара у манастиру Свете Тројице у манастиру у Браилову.     Извор: Инфо-служба СПЦ