Jump to content
  1. AnaLaz

    AnaLaz

  2. Rašo

    Rašo

  3. Благовесник

    Благовесник

  4. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

  5. Августин

    Августин

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Архијерејски Синод обавештава свештенство, монаштво и верни народ да ће се током молитвеног испраћаја блаженопочившег патријарха српског Иринеја, у Саборном храму Светог Архангела Михаила и у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, Српска Православна Црква стриктно придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи прописали наделжни државни органи.

       
      Из тог разлога, обезбеђен је директан пренос на првом програму Радио-телевизије Србије, а Свети Синод позива свештенство и наше вернике  да умноже своје личне молитве за покој душе нашег драгог Патријарха.
       
      Свети Архијерејски Синод
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Milan Nikolic,
      ,,Ова претпоставка је део теоријског модела универзума названог конформна цикличка космологија.''
      https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/4108385/nobelovac-rodzer-penrouz-univerzum-pre-naseg.html
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије са Високопреосвећеним Митрополитом запорошким г. Луком из Украјинске православне цркве, уз саслужење свештенства и монаштва, служио је данас, на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној овом светитељу у острошком скитуЈован Долу код Никшића.   Звучни запис беседе   У литургијској проповиједи Митрополит је рекао да се данас сјећамо једног од најстрашнијих дана у историји рода људског, уз подсјећање да је најстрашнији дан распеће Господа нашега Исуса Христа, “а иза њега исто тако страшан дан јесте управо усековање главе Светог Јована Крститеља”.   “Свети Јован Крститељ је највећи међу пророцима, највећи рођени од жене, како је рекао сам Господ за њега, био је претеча Христов, Његов свједок прије Његовог доласка, он је крстио Господа у ријеци Јордану и прорекао Његово страдање и распеће.”   Владика је подсјетио да је управо на данашњи дан, по наредби ондашњег владара Ирода, овом великом Божјем угоднику и страдалнику глава била посјечена. Иако је Ирод имао поштовање према Светом Јовану, чак и волио да разговара са њим, осјећајући да је он праведан човјек, као што га је и читав народ прихватио као таквога, он је на једном пиру у пијанству обећао Саломији, Иродијадиној кћерки, због њеног играња, да ће јој дати све што заиште, а она, по мајчином наговору, затражи главу Јована Крститеља и он заповиједи да Јовану одсеку главу и да је донесе на тањиру.   “Можете замисли какав је то страшан догађај. Посјекли су главу Светог Јована Крститеља. Послије тога ученици Јованови су га сахранили, а његова глава се у времену појављивала на разним мјестима. Рука Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, и то је чудо Божије, која је ишла од Јерусалима, Палестине до Цариграда, стизала и до царскога двора рускога, на крају је предата од Марије Фјодоровне, потоње руске царице, преко Митрополит кијевског Антонија Храповицког, краљу Александру Карађорђевићу, такође мученику”, бесједио је владика.   Подсјетивши да су послије бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, Петар Други Карађорђевић и Патријарх српски Гаврило пренијели и тајно похранили у манастиру Острог светиње: руку Светога Јована Крститеља, заједно са дјелом Часног крста, које се данас налазе у Цетињском манастиру, и иконом Мајке Божје Филеримске, која се налази у Музеју Црне Горе на Цетињу, Високопреосвећени је изразио наду да ће се и икона вратити Цркви и да ће те три свехришћанске светиње бити похрањене у Саборни храм Свете Тројице, који је предвиђен да се гради изнад Цетињског манастира.   “Храм Свете Тројице је започет да се гради приликом крунисања краља Николе 1910. године и камен темељац се чува код мене у кабинету на Цетињу. На том камену темељцу пише: Овај храм се подиже у вријеме краља Николе, подиже га цар Николај Други, августа 1910, године. Ја се у Бога надам да ћемо идуће године почети да градимо храм, да ћемо положити тај камен темељац у славу Божију – Свете Тројице, и у част Царских страстотерпаца Романових, који су такође мученички, као и Св. Јован Крститељ, пострадали 1918. године.”   Архиепископ цетињски Амфилохије је поздрављајући драгог госта Митрополита запорошког Луку, који је донио благослов дивне благословене кијевске Руси и Митрополита Онуфрија, казао да је Украјинска православна црква страдална, као што је наша Митрополија:   “Та Црква страда од сличнога безумља, нажалост у томе учествује и Васељенски патријарх по својим немоћима људским, притиснут од сила овога свијета. Даће Бог да се то поново поправи, а Митрополит Онуфрије је сачувао са својим митрополитима, епископима, јединство Православне цркве свесловенске кијевске Русије. Ево благослов тога јединства, те јединствене Цркве, дошао је и овдје код нас, да заједнички прославимо овај страшни догађај у историји Цркве – мученичко страдање Светог Јована Крститеља Христовога.”   На крају Свете службе Божије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је владику Луку даривао у знак јединства и љубави панагијом Мајке Божије, иконом Светога Василија и књигама, истичући да је његово присуство велики Божји благослов и потврда да је Црква Божја једна света саборна апостолска:   “То јединство се темељи на Христу Господу, на Светој литургији и Светом причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, на Тајни крштења у име Оца и Сина и Духа Светога, на Тајни Духа Светога животворнога којим се запечећујемо, на Тајни живота у Христу и у времену и у вјечности.”   Благодарећи на дару Његово вископреосвештенство Митрополит Лука је казао да му је част, коју је имао више пута још од 2006. године, да служи са владиком Амфилохијем и у сјећање на данашњи дан поклонио му крст, панагију и икону Св. Теодосија исповједника:   “Молим за ваше молитве за нашу отаџбину. Ми се саосјећамо са вама јер све што ви проживљавате и доживљавате у Црној Гори и ми доживљавамо од стране наших власти. Невјерујући човјек ће да сједне и плаче, а вјерујући ће увијек да се моли Богу и једни за друге. И заиста смо ми једно, и то што ми маштамо и сањамо је јединство у Духу и у времену и у вјечности. Данас смо једним устима и једним срцем са народом Божијим прослављали Бога.”   Високопреосвећени Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве је казао да се Свети Јован Крститељ није бојао никога и ничега и да је увијек говорио истину и борио се за правду, као и да се Митрополит Амфилохије не боји никога и ничега, да и он увијек говори истину и бори се за правду:   “Ви сте прије избора у Црној Гори рекли да за своје 82 године нисте излазили на изборе, али да сада излазите и позвали све да изађу. И ваш глас је био одлучујући јер га је чуо народ Божији. Ви као добар пастир можете рећи Господу: Ево ја и моја паства; а паства са своје стране може рећи: То је наш пастир за којим ми ходимо, који нас води у Царство Божије својим примјером, животом и молитвама.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године.   1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања?   - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве.   Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион.   Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење.   Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи.   Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства.   2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе?   - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије.   3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења?   - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија...   Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма.   4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви?   - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године.   Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју.   5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве?   - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији.   6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве?   - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани.   Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова).   7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори?   - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима.   Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе.   8. Који је по Вама пут изласка из кризе?   - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“.   9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску?   - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве.   Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена...   Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић.   10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика?   - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији.   Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца.   Разговор водио, Дејан Давидовић новинар   Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима.   Звучни запис беседе     Повезан садржај:    У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића   Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!   Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела"     Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса.   “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије.   Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело.   “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.”   Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно.   Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена.   “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.”   Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима.   “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.”   По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи.   “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски.   Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова,  у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска.   “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије .   Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље.   “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања.   И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу.   “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...