Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest ага пије млеко

"Слике наших дана"- Отац Милић

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest ага пије млеко

Отац Милић у ауторском тексту

"Слике наших дана"

даје своје виђење Цркве и света око нас

Слике наших дана?! - 04.06.2010.

Век у коме живимо све више личи на кућу без прозора у коју ни од куда да уђе зрак светлости, траг наде и излаза. Свет се упустио у '' демократску и тржишну '' авантуру, без циља и визије. У сликама наших дана присутна је једна посебна логика, свест и менталитет. Свако за себе мисли да је НЕВИН, а да је други КРИВ. Свако се само брани. Свако верује да води ПРАВЕДАН РАТ, да је на његовој страни ИСТИНА и ПРАВДА. Почињем да верујем кад не би било праведних ратова, рат би вероватно нестао као начин остваривања ПРАВЕДНИХ ЦИЉЕВА.

Не тако давно на овим просторима су ратовали Срби и Хрвати, Хрвати и Бошњаци, Бошњаци и Срби, Срби и Шиптари. После свега што се догодило хоће ли ико од учесника рећи да је водио неправедан рат? Неће. Сви су невини и сви виде себе као жртву. Ако тако ствари стоје где је ИСТИНА?

Од када је Бог створио свет и човека, тај исти човек, не престаје да диже руку и на Бога и на другог човека. Слободом коју му је Бог подарио бира да буде вођен ЛАЖНОМ ВЕРОМ, да ће без Бога и без другог човека бити срећнији. Такви поступци чине суштину безбожништва, а изражавају се речима: Бог смета људској срећи.(1)

Кренувши путем оцеубиства човек постаје заражени тиранин, жедан и жељан поседовања свега око себе. Истовремено роб и тиранин. Бунтовник према јачем, а тиранин према слабијем. Такав човек производи по својој ''слици и прилици'' ауторитете и богове и то је суштина пада људског. За таквог човека Бог престаје да буде оно што стварно јесте, јер га никада не упозна.Нови ауторитети, макар били и религиозни, захтевају апсолутну власт и господарење. Тако се однос између Бога, природе и човека претвара у грчевиту борбу за превласт.

Може ли Црква Божија која борави у земљи Србији да помогне савременом човеку, може ли да га излечи од вируса оцеубиства? Поседује ли Црква Светлост којом би обасјала таму безбожних Брозових путева? Има ли снаге да преобрази Његово братство и јединство у Сабор народа Божијег, у Цркву Божију? Хоће ли умети данашњи сведоци Благовести да донесу радост на Његове тргове, како би се преобразили Његови комесари, Његови другови, Његови пионири, Његови историчари, Његови певачи и песници, Његови градови и села, и не само они него и њихови потомци?

(1)Колико је овај вирус опасан нека Вам посведоче старији људи да је основни постулат васпитања деце, до времена комунизма, била заповест да дете НИКАДА у животу не сме родитељу рећи ''НЕЋУ''.

Хоће ли народ поробљени, народ понижени, у гласу Цркве чути Реч Божију и позив Божији, или ћемо као Израиљ роптати на Мојсија, слугу Божијега, и четрдесет година лутати по пустињама живота, од немила до недрага, чекајући да умре и последњи заражен вирусом оцеубиства? Од нас зависи, а не од других.

Она Србија која себе сматра просвећеном и паметном, која воли Европу, зато што воли педере и лезбејке, виче са свих страна: Луди народе, зар не видиш да су попови за све криви. Док смо ми комунисти владали нису смели да писну и зато сте живели срећно и лепо, чим сте им дали глас све пропаде. Ако хоћеш да ти опет буде лепо зна се рецепт.

Она друга Србија која себе сматра народном и напредном плаче за Косовом и мери својим кантаром ко је патриота, а ко није. Ови први, уздајући се у своје лажне богове, шире лажну наду да ће бити рај на земљи кад уђемо у Европу. Размишљајмо заједно. Ако у Србији у једној кући, наслеђеној од оца, под једним кровом на два спрата, посебно живе два брата са својим породицама да ли ће породица чији су месечни приходи 73 хиљаде динара додати бар 10 хиљада братској породици чији су приходи 23 хиљаде. Или још јасније, хоће ли брат помоћи брату новчано тј. да ли ће се се одрећи летовања да би ублажио беду свога брата? Најчешће неће, то је истина. Ако је тако на основу чега градимо наду и очекујемо разумевање, помоћ и милост од других?

Са друге стране док плачемо и тугујемо за Косовом и Метохијом, замислимо ситуацију. Дошли браћа Руси, освојили Балкан и зато што нас воле протерали све Шиптаре са Косова у Албанију и на граници поставили кинески зид како би нас заштитили ''правдом Божијом''. Питам се који би Срби населили тако добијено срце Србије, кад нам се у сред Шумадије школе затварају, а села гасе. Тако да и ово што је сигурно наше зараста у трње и коров поред нас мало живих.

Гледајући отворених очију у ове слике наших дана, као свештеник и као човек, нисам обесхрабрен него сам сигуран и уверен да је Црква жива и да је жив Бог, Прави и Истинити, и да је кадар да нас оздрави и сачува. Многи ће ми с правом рећи: лекару излечи се сам, а ја управо о томе говорим. Црква се налази као и увек на добром путу. То је пут ЗДРАВЉА, пут ЖИВОТА. Некада застане, некада успори, али никад мимо ПУТА.

Библијска историја нам сведочи да је Израиљ, народ Божији, оздрављао и ишао благословеним путем када је признавао Бога за путовођу, а када је тражио смисао и циљ пута, по својој памети и без Бога, лутао је страдајући, по непрегледним пустињама живота.

Како доћи у близину Божију, како постати Духоносац, истински побожан човек? Може ли икона '' града који на гори стоји'' постати реално огледало света?

Последње слике наших дана сведоче да се Црква окренула себи и да почиње да решава нагомилане проблеме. Садашњи патријарх Г. Иринеј није изабран да би био награђен као највиђенији и најдостојнији пред Богом и људима, него да би Црква у Његовом лику обновила обличје свог јерархијског устројства нарушеног вишегодишњом болешћу патријарха Павла. Тако се патријарх јавља као видљива икона и гарант јединства наше помесне Цркве. У Његовом председавању Св. Архијерејским Сабором исповедамо веру да је Бог са нама, да архијереји саборују у Духу Светоме, Кога и призивају, како би и одлуке носиле на себи печат дара Духа Светога, изражавајући тако ВОЉУ БОЖИЈУ, а не вољу своју.

У намерном нарушавању јединства Цркве, током претходних година, неки чланови Цркве међу којима је било и епископа, свештеника и монаха, уносили су пометњу у Тело Христово. Гневни дух осуђивања који се уселио у поједине органе Тела није могао да чека. Терао је пре свега лажне борце за веру да изађу на позорницу великих људи и историјских личности. Зато Црква сигурно није погрешила што је владику Артемија препознала као зачетника таквог духа и такве духовности. Таква духовност је грађена на страху: '' Браћо и сестре задња су времена, ако мислите да се спасите будите са нама, јер ко није са нама пропашће.'' Такав дух је стављао акценат на туђе мане и туђе грешке, стварајући лажну слику о личној светости и непогрешивости. Заливано осуђивање прерасло је у практично одвајање. Лажни дух није могао остати у близини Духа Светога, јер тамо где је Дух тамо је и Христос, тамо је Истина. Онога часа када кажете да Ваш брат нема Истине у себи, да је Његова служба лажна, објавили сте другу ИСТИНУ, а у исто време слушаоце, гледаоце и учеснике позвали да се определе за коју су ИСТИНУ.

Ако кажете да је папа јеретик и да је римокатоличка црква безблагодатна, а да су патријарх и већина владика наше Цркве папољупци, тада сте обавестили јавност и народ Божији да Дух Свети није са Њима. Такви духовници и такви учитељи попут Симеона рукумијског, Николаја црноречког, Венјамина преображењског, Јелене вазнесењске уз јавну и тајну подршку владике Артемија и владике Никанора, учили су збуњени народ Божији како у епархији жичкој тако и у другим епархијама наше свете Цркве да не иду на службе које служе владика Хризостом, Игњатије, Јован и њихови свештеници. Без суда и пресуде они су осуђивали јавно и тајно правоверне и легалне свештенослужитеље Цркве Божије.

У духовним саветима често су се мучили не знајући ни сами куда воде збуњене овце стада Христовог. Од ''истинских'' бораца за веру очекивало се да што јаче пљуну оне који су стављени на стуб срама, поготову епископе чије су слике и имена на својим гласилима поставили као мете за одстрел. Као у комитету седели су и обележевали све оне који нису били са Њима крштавајући их именом ''новотарци''. Првоборци су отворено и јавно вређали епископе и свештенике као своје највеће непријатеље, пишући чланке и књиге сталног наслова '' Ко продаје веру за вечеру?''Они ревносни су прекидали Свете службе уз уличарско добацивање и скрнављење Светиња. Престали су да примају свештенике у своје домове уз секташко лобирање да т и други тако чине. Они умеренији и страшљивији су тихо напустили своје Цркве тражећи ''праве'' свештенике и ''праве'' службе, апсолутно поштујући духовне савете и ''науку'' својих учитеља. Док смо проживљавали својеврсно ванредно стање у Цркви, као последицу болести блаженопочившег патријарха српског Г. Павла, једно је сигурно да су борци за веру јасно изопштавали један број епископа Цркве уз закључак да са Њима не треба имати никакву заједницу. Истовремено су исповедали веру у ауторитет Св. Арх. Сабора, са надом да ће Његове одлуке испунити Њихове жеље. Дошао је и тај дан, Сабор је васпостављен, патријарх изабран и Сабор одваја лаж од Истине, полако, али сигурно. Последње одлуке Светог Арх. Сабора, не свиђају се владици Артемију и Њему сличним духовницима, али то није никаква новост. Разочарана верна чеда, такве духовности, закључују здушно да је Сабор у прелести и да Његове одлуке нису благодатне. Ово је срце проблема. Из оваквих ставова следи закључак: ако ИСТИНА није у Сабору, онда је ван Њега, вероватно са владиком Артемијем. Слике наших дана управо то сведоче, од релно кривог прави се мученик и светац, јер како ће бити Истина са Њим ако није жртва завере.

Лажни дух који је кренуо у развој од осуђивања, узрастао је до суштинског одвајања, тако да је остало да каже последњу реч. Сви смо на леду, ово није ствар политике, ово је питање Цркве, питање спасења, ово је борба за веру. Куда даље?

Или ће они који су годинама градили лажну духовност, трујући и себе и друге, принети покајање и замолити опроштај од Мајке Цркве или ће јавно обелоданити, речју и делом, циљ свога пута- раскол. Трећа могућност не постоји.

Сви ми као људска бића доносимо на овај свет нека божанска семена. Рађамо се са неугасивом тежњом за вечним и бесмртним. Жедни смо живота вечног. Све што чинимо-чинимо са надом да бисмо били бесмртни и непролазни, апсолутни и непоновљиви. Истовремено носимо у себи неко скривено ЈА, један тамни стуб, који нашу природу тера на саможивост, егоизам, агресију, насиље, мржњу и смрт. Чим прогледамо у нама почиње рат, права драма, сукоб божанског и демонског, Истине и лажи, добра и зла, мрака и светлости, љубави и мржње. На сву срећу зло не побеђује, али ствара пустош и чини живот неподношљивим. Имајући у виду све ове дилеме уверен сам да су свештенослужитељи Цркве Божије најпозванији и најодговорнији да их јасно и гласно реше пред народом Божијим. Свакодневно срећем људе који ме питају зашто се толико пише о Цркви, те владика хомосексуалац, те попови се потукли, те калуђери напустили манастир итд... Ко то жели да облати Цркву, Невесту Христову? Ако други пишу, зар је требала и Црква да пусти у јавност грехе владике Артемија? Ко ће после свега дати прилог Цркви итд? Често одговарам да бих волео да се што пре напише све што било каква ''удба'' зна о владикама, свештеницима и монасима како би се испуниле речи: ништа нема тајно што се неће сазнати...

У једно сам сигуран да ко год жели да понизи Цркву и умањи Њену снагу заборавља да Црква није од овога света, те да се и Њена суштина не исцрпљује бројем верника нити количином Њихових грехова. Црква је са Христом ушла у време и историју и док трају време и историја носиће ране на свом телу, али неће престати да буде Тело Христово и Лађа спасења. Она ће заувек сигурно пловити ка мирној луци вечности. Ране ће јој наносити како Њена деца и путници Лађе, тако и они који јој завиде са стране. И једни и други то чине слободно, јер им је такво право оставио Дародавац живота. Зато ако има ишта на овоме свету што Бог не може-то је немоћ да спаси човека без Његовог пристанка, без Његове жеље и воље. Бог је дакле благословио човека да мисли својом главом и да доноси одлуке за које преузима одговорност и пред Богом и пред људима.

Гледај у многе путеве, али бирај ПРАВИ ПУТ. Слушај многе речи, али научи да препознаш која је ИСТИНИТА. Ако знаш где је ИСТИНА и којим ПУТЕМ треба ићи, доћи ћеш до циља, а то је ЖИВОТ. Свега овога не може бити без ВЕРЕ, а Вера бива од проповеди. Од тога кога изаберемо да слушамо зависиће и наш идентитет, наша љубав, наше спасење. Или патријарх Иринеј, или патријарх Милоје, или Црква са благословом епископа или етно село без Цркве?!

Да не би ушли у шизофрено стање морамо исправно одговорита на многа питања. На пример: Колико је владика Артемије сведок истине када јавно каже да је осуђен без суда и пресуде? Којој Он Цркви припада када му је ова једина и права маћеха? Колико су истините речи протосинђела Николаја када годинама у назад духовно руководи борце за веру, епархије жичке, против епископа Хризостома, а данас иште Његове свете молитве и целива свету десницу? Ако смо браћа у Христу, онда смо и јуче и данас и сутра. Или можда нисмо никад ни били? Ако је Црква мајка онда је мајка и кад милује, али и кад укорева.

На крају да кажем ове речи су израз најдубље чежње да се проблеми именују правим именом, јер како ћемо их решити ако их нисмо идентификовали. Без претензија да сам ја свегрешни поседник ИСТИНЕ, прилажем ове слике наших дана као мали допринос онима који можда немају дар да мисле својом главом. У исто време, ако се људи које сам поменуо лично, осете повређеним молим Њихов опроштај. И ја сам се више пута осетио повређеним, јер сам морао да објашњавам и мајци и жени и деци и парохијанима да не продајем веру за вечеру, јер неки борци за веру приложише читаву књигу доказујући супротно.

Завршавам речима удружених грађана, бораца за веру, оданих закону и правилима који кажу:

Ово је братска и јавна критика наших слабости, за добробит наше Мајке Цркве коју ћемо бранити од сваке несаборне самовоље. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

(овај текст је преузет са тзв "ревнитељског" сајта, те се поставља само ради поређења и истине)



Одговор на текст о. Милића Драговића „Слике наших дана“



Тешко је данас свакој души која у нашој Светој Цркви проходи своје земаљско странствовање, трудећи се на благочестивом делу свога спасења. Тешко је, јер са трепетом ишчекује крај неодговорним поступцима, маскираних некаквом чудном саборношћу, појединих пастира Цркве, који дубоко потресају све оно најблагочестивије у душама наших верника. Ређање и смењивање оваквих поступака ипак не престаје, чега смо сви сведоци.
Најчудесније ипак у свему томе јесте то што овакво стање у Цркви највећи део народа искрено забрињава, али не и сав верни народ, чак ни све пастире овог народа. Један од тих чудесних пастира је и о. Милић Драговић, кога ја лично не познајем, чак нисам сигуран ни шта је њему овде име, а шта презиме, али оно у шта сам сигуран, јесте, да ми његов текст (текст доносимо у прилогу – прим. „Борба за веру“), чланак, памфлет или шта већ, није ни мио ни драг! Све то управо из горе наведеног разлога, тј. у његовом тексту под насловом „Слике наших дана“ не осаћам никакву, а особито не искрену, забринутост за Цркву, већ навијачки дух, који некакву саборност, коју помиње у свом чланку, као да проживљава и доноси не из Цркве, већ са фудбалског стадиона.
Сви ће се сложити да и тамо постоји извесна саборност, али наравно та и таква саборност, афирмисана у поменутом тексту, нема, ама баш никакве везе са оном Црквеном, параклитски осењеном и надахнутом. Сам текст цењеног аутора, морам признати, јесте сликовит, стога се и наслов текста уклапа и слаже са његовом садржином. Ипак из уметничког аспекта коментаришући такву врсту књижевног сликарства, да га тако назовем, рекао бих да његове „Слике ових дана“ највише одговарају сликарским остварењима Пабла Пикаса, због претеранаог присустава авангарде, изобличених црта и ликова, једном речју духа постмодерне. Није додуше ни чудо, јер речено је да „човек говори од сувишка срца“ можда је поштовани аутор у претераном надахнућу Црквеног модернизма који отворено заступа, управо изабрао и њему сличну постмодерну као стил свог изражавања. Но данас се све може у нашој Цркви, то је очигледно, ако постоји толика уметничка слобода у служењу Свете Литургије, ко још може ограничавати наше свештенике у одабиру књижевног стила у свом писању? Зато закључујемо да стил о. Милића Драговића не представља никакав проблем. У чему је онда проблем који је изазвао ову реакцију пројављену овим редовима?
Пре свега недопустива је контрадикторност до самопоништења, присутна у поменутом тексту, недопустива је чак иако аутор овај славни чланак намењује онима који, како вели „немају дар да мисле својом главом“. Верујем да је довољан минимум писмености сваком разумном људском створу како би увидео, да аутор у тексту није доследан ни самом себи, а камоли истини коју маркетиншки пропагира, као власништво, не Цркве у смислу њене пуноте, већ само пробране епископске елите, која систематски (читај јефтином кадровском политиком) узима сву Црквену власт у своје руке. Наиме, на почетку свог чланка, отац се најпотресније, мада прилично театрално, одриче рата и ратовања, да би у даљем тексту повео прави крсташки поход на своје неистомишљенике. Оно што је у уводу ипак добро јесте помињање греха оцеубиства, мада прилично апстрактно, за том апстркцијом нема реалне потребе пошто Косовска земља ових дана стење и јечи под теретом и братоубиства и оцеубиства, наравно свима је јасно да овде говоримо о протеривању и медијском и јавном масакрирању лика и личности доскорашњег, а сугуран сам и јединог правог пастира косовских Срба, Владике Артемија. Зато је јадно овакво навијачко-памфлетско прегалаштво овог српског свештеника, који осуђује „лажну наду да ће бити рај кад уђемо у Европу“, а својим речима и поступцима ставља себе упорно у ред свих потплаћених медија, новинара и новинарчића, који свим силама апостолују у име Европе по нашој ојађеној земљи. Довољно би било погледати бар једну емисију или прочитати један чланак оваквих медија и видети језиву сличност овог текста о. Милића Драговића са њима, још је језивије то што не само њему, већ и појединим архијерејима наше Цркве то ни мало не смета. Напротив, њихово согласије и сословије импонује и једнима и другима, очито зато што имају исте циљеве и намере у свом јавном прегалаштву. Уосталом, зашто би сличност у ставовима и стилу писања са проевропским медијима сметала било ком свештенику који у име „просвећивања“ нашег народа, посебно оног дела „који нема дар да мисли својом главом“ (цитат из ауторовог текста, јер верујем да онај други део нашег народа неће никад пристати на овакво „просвећивање“), уместо најчистије воде Светосавља, користи мутну воду проевропског, протетанско-ватиканског богословља ткз. „Париске школе“ (тј. новотарства). Из тог разлога се овако увезено богословље западне Европе, сасвим природно уклапа и слаже са проевропским врбовањем нашег народа од стране новинарског, добро потплаћеног, еснафа у нашој земљи.
Друга контрадикторност свештеника-чланкописца извире и израња из плитког мора теолошке површности сваког реда,  који говори о Цркви, а особито о саборности, у овом тендециозном тексту. Наиме, овде наилазимо на потпуно ново, предању Цркве непознато, тумачење односа Патријарха и саборности, по овом постмодернистичком схватању присуство Патријарха на Сабору је знак присустава Божијег тј. надахнутости сабора Духом Светим, како он, доследно богословљу које заступа, задовољно тврди“ У Његовом (тј. Партријарховом) председавању САСабором исповедамо веру да је Бог са нама, да архијереји саборују у Духу Светоме“. Зато је, како логички следи из овакве тврдње, а како и сам аутор вели  Црква нарушена „вишегодишњом болешћу Патријарха Павла“, тј. без преседавања Патријарха САСабором нема благодатног доношења одлука, а самим тим нема ни живота Цркви. Оваква бесмислица у потпуности одговара римокатоличком погледу на папоцентрично устројство њихове верске организације, а коју богослови, слични овом чији текст коментаришемо, у својој дубокој, али дрској самоуверености најчешће називају Црквом. Православни међутим, никад неће заборавити да је осведочење присуства Духа Светог у одлукама Сабора увек потврђена сагласноћу тих одлука са апостолско-светоотачким предањем Цркве, а не једноставним присуством Патријарха. Кад се горе поменутој, ишчашеној еклисиологији дода снисходљивост према нарастајућом опасношћу за Тело Цркве, званом екуменизам, пројављен прећутним одобравањем већине архијереја, као и логистичком богословском подршком корифеја савременог српског богословља из Херцеговине, а све то потврђено практичном применом у облику грљења, заједничких молитава и богословских комисија са јеретицима сваке врсте, ја не могу да се начудим тврдњи нашег увекпомињаног текстописца из Ужица. То је тврдња да било ко поред чињеница у предходно наведеној реченици, мора овоме народу да појашњава како се све то ради без надахнућа Духом Светим. Сваком и полуписменом човеку у овој земљи и у овој Цркви, биће довољно да прочита катихизис св. Владике Николаја како би сам ово схватио. Хвала Богу те наш верни народ не чита само катихизис, већ много више Светоотачке литературе, тако да уз свој једноставни побожни живот, рибарским, а не аристотеловским поимањем и прихватањем вере лако препознаје пастире вођене Духом Светим, и оне друге, вођене духом светским. Вероветно је страх од тог чула који у нашем народу постоју вековима, чак и у оном делу народа који по речима аутора „нема дар да мисли својом главом“ (јер вера је уосталом ствар чистог срца, а не умишљеног теолошког разума) нагнао нашег аутора да покаже језуитску, беспоговорну сервилност и верност свом надлежном архијереју, те, како и приличи париској богословској школи, онако културно-европски и учтиво- академски, изложи руглу духовнике које је овај народ управо поменутим чулом познао и препознао за праве духоносце, за разлику од осталих како аутор вели „легалних свештенослужитеља Цркве Божије“ (читај, верних тренутним модернистичким евроинтеграционим богословским кретеањима  у Цркви). Ипак, с обзиром да смо у истој Цркви ја разумем оца аутора, јер и сам појашњава у тексту дату ситуацију, где вели: „Нови ауторитети, макар били и религиозни, захтевају  апсолутну власт и господарење“ , тако да настају „Истовремено  роб и тиранин. Бунтовник према јачем, а тиранин према слабијем“, његово настројење као и околности у којима се налази у потпуности су изражене овим речима, отуда потреба аутора за показивањем робовске сервилности свом епископу, с једне стране, као и тиранском прогону неистомишљеника, са друге стране. Овде аутор примењује свој „основни постулат васпитања деце“, како вели „да никада у животу не сме родитељу да каже НЕЋУ“ у овом случају свом епископу, чак и кад је у питању Предање Цркве, тј. служење Свете Литургије. Ово заиста јесте наука коју могу да „посведоче стари људи “ како их отац списатељ назива, али међу Светим Оциме кад су у питању ствари вере не може да посведочи ама баш ниједан.
Кад после овакве површности и теолошког дилентантизма усрдни пропагатор новотарске теологије и праксе, наш поштовани отац аутор, наставља да пише о новојављеном исповеднику Владици Артемију, највећем богословском бранику насупрот поплави оваквог теолошког и пастирског релативизма, саображаваног духу овога света, то заиста постаје права авангарда у богословском смислу, а у етичком смислу издаја свих могућих хришћанских вредности.
Главни и суштински проблем овог чланка  јесте управо у ономе што наш аутор ставља на душу Епископу Артемију, а то је грех нарушавања Црквеног јединства. Најпре тврдња оца М.Д. да Владика Артемије проповеда некакву апокалиптичну побожност показује његово потпуно непознавање Епископа кога неосновано оптужује, тј. свесно клевета. Духовност Владике Артемија јесте грађена на „страху“ како и сам аутор вели, јер „страх је Божији почетак премудрости“ како Соломон вели, али не на страху од људи, који попут нашег аутора вођени таквим страхом морају да пишу текстове, подилазећи тиме претпостављенима и обезбеђујући себи сигурно ухљебије, а наводно бринући се за Цркву и Њено јединство, већ на страху од Јединога Бога. О томе сведоче и монаси који су кренули за својим пастиром, не бојећи се „саборној“ претњи надлежних Црквених власти.
Највећи мистици и подвижници Православља сведоче да ће овај страх постојати и у Царству Небескоме, јер се без страха свака љубав претвара у дрскост, о овоме говоре св. Антоније Велики и св. Максим Исповедник. Управо наводна љубав без страха, у суштини умишљена и дрска острашћеност и јесте руководитељ савремене екуменистичке стоглаве јереси, та и таква љубав гура многе архијереје Славне Цркве Божије у загрљај неправославној „браћи“, док са друге стране ти исти архијереји, оне који су им заиста браћа прогоне и рашчињују, чега смо сви били сведоци протеклих дана. Они који се радују оваквој „љубави“ без страха, и који је проповедају, попут нашег аутора и осталих чланова ове црквене неолибералне партије, себе сврставају управо у ред оваквих архијереја, те не изненађује овако горопадни ауторов напад на Владику Артемија.  Управо су такви архијереји и њима слични припадници нижег свештенства, били главни иницијатори поменутог прогонства.
Пошто се у чланку очитава недовољна теолошка упућеност аутора, ствар раскола који помиње се може објаснити и на једноставнији, што би се рекло, народски начин. Ко не схвата шта је то Литургија, тај не може схватити шта је то Црква, ово су парафразиране речи руског богослова А.Хомјакова, из овога следи да је повезаност Свете Литургије која најјасније пројављује Цркву, и сама Црква два нераздвојна, врло деликатно,  до сраслости повезана, појма. Зато је истинита тврдња да свако ко се игра  Светом Литургијом, преиначујући је из било које намере, добре или лоше, тај се несумљиво игра и Црквом. Не морамо ићи далеко у историју наше Помесне Цркве да би се сетили дана у којима није било новотарија, а самим тим ни подела, као данас. Највећи парадокс, а можда и глупост до њених крајњих, адских граница, јесте појава да они који су увођењем новотарија унели и раздор у Цркву, окривљују за тај раздор оне клирике који су остали верни предању Литургијског благочешћа наше Цркве. Паметноме доста, тендециозним списатељима мало је и ово, јер глупости је својствено да не види саму себе, поготово, како то често бива, кад се сједини са злобом и злонамерношћу. Парадоксално је дакле да су управо суштински рушиоци Литургијске, а како смо показали, самим тим и Црквене саборности, постали њени главни проповедници, да ли је у питању замена тезе или површност Црквеног живовања и Црквеног богословствобвања, оставићу на суд савести аутору текста о коме је реч. О овом проблему је писано и писаће се још пуно, само је битно одговорно и са трепетном побожношћу приступати овој теми, како би писање било на изградњу Цркве, а не злоупотребљавати је за љагање било које Црквене личности, а самим тим и Ње Саме!
За крај, нећу тражити опроштај о. Милићу Драгићу, јер се због истине не треба извињавати, већ би му поручио, као и свима који су морали „мајци и жени и деци и парохијанима“ да објашњавају, како отац са жаљењем наводи, да не продају веру за вечеру, да се присете од кад су таква објашњења свима њима била потребна, и зашто? - Онда ће схвaтити да проблем није у људима које је, како сам вели „ставио на стуб срама „ у свом тексту, већ у једној не тако ситној и не тако давно учињеној грешци, за коју се човек може лако покајати и још лакше исправити. Тада ће,  сигуран сам,  слободно моћи иза својих чланака да цитира браћу са „Борбе за веру“ и то много искреније него што сад чини. Амин!Амин!


Један од Лазаревих

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Наравно, чувен "ревнитељски" потпис  bluelite , безимени наравно, али зато се пита како се зове о. Милић. Жалосно...

Share this post


Link to post
Share on other sites

bighugbighug

Све ово су уистину слике наших дана!!! Уистину нисмо у стању љубити једни друге...

Ништа није случајно...

Ма ко ће невернику показати пут...

Ја сам дете комунизма, примеран пионир, вазда демократа и Дарвинов следбеник! Ко год да ми је што рекао, налазила бих психолошка објашњења где се човек у суноврату хвата за Бога!!! И нисам бранила Хришћанима да верују у шта верују, сматрајући то као пут који све једно води исправном понашању...

И управо овакве ствари су ме држале далеко од Цркве! Говорила бих: '' Па среди прво своју кућу и своје двориште, па мене научавај!''

Након силних повика у мојој пустињи, рекох: ''Ајде да чујем и тебе, шта ћеш ми рећи на сву ову лудост!''

Јесам привилегована, ова привилегија ми је свагда пред очима, што не значи ништа! Чак шта више носим бреме да видим, а грешим, јер Господин зна моје срце и душу...

Ништа није случајно... Ево и старице која је умрла од глади!!! Па који ће ми рећи да је то Божија воља???

Ми смо себични и нисмо у стању да се понизимо до крста проклетства, јер сви ви боље од мене знате да су распети били они који су кршили Божије законе...Да су Израелци пред Богом праведни распињали на очи његове кршиоце закона...

О како је лепо бити глуп...

Ево шта ми је Господин рекао кад сам гунђала на Папу који ужива у свом престољу, док се ми у милионима пржимо под Сунцем, клањајући се човеку: приче Салоимонове 30,27: ''Скакавци који не знају за јата, али опет иду сви јатом!''

И опет  0202_238 јер Господин ми је рекао да се не плашим и да је он стрпљив и да ја будем стрпљива и да не судим и да су разлике добре јер коримо једни друге...

Али да се плашим што ће ми пред свима опростити што сам бринула за бриге које ће ми се на земљи платити, да будем мудра и у одорама помазаника, да се хвалим милостима, а што ми даде не умех да поделим...  89898989898989

Све има своје добро!!! Не судите, праштајте и биће вам опроштено!

То је Дух Свети!!! То је Исус Христ!

А старица је дело моје, јер вазда сам спремна да потрчим за оне који ће ми вратити и да се борим за ИСТИНУ коју не могу понети! Истина се зове имајте исти дух, исту љубав, исте осећаје...  drlove

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...