Jump to content

Владика Херувим у Маркушици: Литургија је загрљај човека са Богом!

Оцени ову тему


Препоручена порука

tekst_305-4.JPG
 
У суботу, дана 10. новембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Арсенија Сремца и светог мученика Терентија, Епископ Херувим је началствовао евхаристијским приносом у цркви Свете Тројице у Маркушици. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Добривоје Филиповић, из Маркушице, протонамесник Владимир Недељковић из Габоша и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице.
 
Након литургијског отпуста Епископ се обартио литургијском сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је благословен данашњи дан и ово евхаристијскога славље, које нас је окупило у овом нашем храму, силаска Светог Духа на Апостоле овде у Маркушици. Велики је благослов данас што смо овде и што смо могли принети бескрвну жртву због свега и за све. А шта је то све? То је све оно што је Господ учинио да и ми људи, у овоземаљскоме животу, можемо остварити заједницу с Њим. Управо ово евхаристијско славље је догађај који нас непрестано сваке недеље или кад год се Служба Божија служи, подсећа на ту Тајну, Тајну нашега спасења. Кроз читање Светога Јеванђеља и кроз Тајну Тела и Крви Христове Црква нас поучава и води да ступимо у најприснију заједницу са самим Богом. Јеванђеље нам се увек даје, сваке Литургије нам се даје реч Божја и ми у нашим срцима и животима треба да имамо клицу тога Јеванђеља и да донесе стоструки плод. Не смемо дозволити да као оно семе које падне на неко трновито поље и мало изникне, односно човек се на почетку одушеви, а онда одустане од тог спасоносног пута, који нас води ка Царству Божијем. Ми као деца и народ Божији никако не смемо тако да живимо, него да семе које нам је дато и Јеванђеље које нам се даје да носимо у срцима нашим. Оно непрестано треба да доноси плодове и да се разгранава у срцима нашим, и да ходећи у том правцу живимо једним врлинским, преображеним животом који нас узводи у загрљај са самим Богом. 
 
-Литургија је тај загрљај човека са Богом, јер се на том месту и у том догађају сусрећу најприсније Бог и човек. Ту кроз Тело и Крв Христову примамо живог и делатнога Бога, и тај загрљај Божији је печат нашега живота у Цркви Божијој. Нигде у овоземаљском животу не можемо стварити ту најприснију и најлепшу заједницу човека са Богом сем у Цркви, кроз живљење Светотајинским животом, кроз живљење преображеним начином живота. То је подвижнички пут и испоснички пут нашега живота ако живимо у Цркви и вршимо заповести кроз Свето. То је најбољи и најлепши живот који нам се даје овде на земљи, који нам је Господ оставио, да можемо бити у непрестаној заједници са самим Њим. Сваке недеље нам се отварају Двери Раја ако ми то хоћемо, и ако својом слободном вољом ми то желимо. Једино слободном вољом и љубављу можемо да остваримо ту најлепшу заједницу са Богом у Светој Тајни Причешћа. Непрестано, кад год се Службе Божије служе морамо, као народ Божији, као они који су позвани да носе Крст који нам је дат, да приступамо Светој Чаши и да живимо једним врлинским животом. То нам се непрестано даје и тога се ми сећамо сваке Литургије када служимо. Непрестано се сећамо и другог Христовога доласка на који ми као народ Божији треба увек да будемо спремни, да стражаримо над душом својом, јер тај час не знамо кад ће бити, а у Јеванђељу и Светом Писму се каже да ни анђели небески то не знају, а камоли ми мали људи овде на земљи. 
 
-Зато нам је Господ оставио Цркву, да се непрестано изграђујемо и да очекујемо тај други Христов долазак, као печат наше вере у овоземаљскоме животу. Тај печат вере мора бити омеђен врлинским животом и Светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква Божија је пуноћа те стварности, пуноћа истине и пуноћа вере која нас узводи од земље ка Небу. То је најлепши пут, драга браћо и сестре, најбоља лађа над свим овим ветровима овоземаљским, који нас непрестано удаљавају од тога пута.
 
-Нека би Господ дао да се молитве и семе које је у срцима вашим посејано донесе стоструки род, да се наш народ обожи и умножи и да ова заједница никада не нестане, да се увек умножава, да буде велика пред Престолом Свевишњега Бога. Живели, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао. Амин! 
 
Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Маркушици.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај.      Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века била главна Литургија египатске Цркве. Има све карактеристике које су својствене Египту: помињање патријарха александријског, наглашено поштовање према личности Светог Апостола Марка, помињање реке Нила и пољопривредних култура које од ње зависе...    Литургија Светог Апостола Марка је била уобичајена Литургија Александријске Цркве и Цркве целог Египта од самог почетка па све до 13. века. Поред ње паралелно су се служиле и литургије: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Јерусалимска Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег. На крају су ову древну Маркову Литургију сасвим потисле две византијске литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста. Она се сада у Александрији служи само једном годишње, на дан свештеног спомена на Светог Апостола и еванђелиста Марка, 25. априла / 8. маја.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу, 19. априла/2. маја 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је Пасхално Јутрење и началствовао на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије и свештено братство Саборног храма.

       
      Васкршњу посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Порфирија и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ Светогеоргијевског храма. Васкршње слово светог Јована Златоуста прочитао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј.
      Светој Литургији је присуствовао г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 29. априла, године 2021. када се наша света Српска Православна Црква молитвено сјећа догађаја који се збише на Велики Четвртак, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у најстаријем храму у граду Бијељини, посвећеном Светом великомученику и побједоносцу Георгију.

       
      Сабрани око Свете тајне Евхаристије, у заједници љубави, поштовања и смирења, Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински; протојереј-ставрофор Жико Мићановић, парох друге парохије бијељинске; јереј Остоја Дикић, протојереј-ставрофор Цвико Мојић, архијерејски намјесник у пензији и протођакон Богдан Стјепановић.
      Богослужење су украсили својим појањем богослови и теолози из бијељинских парохија.
      У својој бесједи Преосвећни владика је говорио о примјеру Господа Исуса Христа који на овај дан, прије установљења Свете тајне Евхаристије, опра својим ученицима ноге и тиме нам показа на живом примјеру како изгледа свето и божанско смирење. Господ нам је личним примјером показао како се требамо односити једни према другима.
      Бесједећи о догађају установљења  Свете тајне Евхаристије – Новозаветне Пасхе, на Тајној вечери Великог Четвртка, Епископ Фотије је у богонадахнутој бесједи поучио ријечима:
      ''Ми, који смо се данас причестили у овом светом храму, смо учествовали на истој тој Тајној вечери која је једна и иста, јер је исто Тело и иста Крв Христова. Али треба да се запитамо - као што су се апостоли питали, кад је Христос рекао да ће Га један од њих дванаест издати: Да нисам ја? – морамо и ми да се запитамо: Да нисам ја онај који се данас причестио Телом и Крвљу Христовом а својим начином живота ћу Га издати.''
      Завршавајући данашњу бесједу Владика Фотије је истакао оно што је најбитније за све нас:
      ''Треба нам Бог и треба нам Светиња његова и треба нам Света Литургија на првом мјесту, да се достојно причешћујемо Тијелом и Крвљу Христовим да будемо Његови свједоци у ово наше распето вријеме.''
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг.

       
      Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину.
      Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат.
      Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца.
      Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас.
      Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета.
      Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу.
      Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу.
      Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања.
      Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот.
       
      (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године)
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...