Jump to content

Празник Светог Јакова брата Божјег у Патријаршији јерусалимској

Оцени ову тему


Препоручена порука

screen_shot_20181111_at_115913_am.png
 
У понедељак 5. новембра 2018. у Патријаршији јерусалимској прослављен је Свети Јакови Брат Господњи у Саборном храму њему посвећеном, а који се  налази између седишта Светогробних отаца и цркве Светог гроба и такође служи као унутрашњи пролаз између њих.
 
Црква прославља Светог Јакова и као првог Епископа Цркве Јерусалимске, писца једне посланице у Новом Завету, председавајући Апостолског сабора 49. године и као праведног човека, кога су Јевреји убили јер је проповедао да је Исус Христос.
 
Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил алужио је  на вечерњој служби увече и на Божанској Литургији ујутру уз саслужење архиепископа константинског Аристарха, архиепископа пелског Филумена и митрополита илинопуљског Јоакима, светогробних отаца, свештеника Арапа, свештеника ове цркве о. Фараха Бандура, архиђакона Марка и ђакона Хадера.
 
На пријему у Патријаршијској дворани читана је кратка молитва и Патријарх је одржао беседу.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа.

       
      По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима.
      Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију.
      На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају.

       
      Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“
      „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17).
      Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост.
      То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју.
      Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ.
      И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву.
      Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас.
      У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника.
      Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо?
      Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово?
      Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи.
      Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад.
      У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети.
      Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду 7. априла 2021. године, када Света Црква молитвено прославља празник Благовести, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у манастиру Светог Романа у Ђунису који данас прославља своју храмовну славу.
      Повезана вест: 
      Свештени чин монашења у светој обитељи манастира Светог Романа

       
      Звучни запис беседе
       
      Пред почетак Свете Литургије, Преосвећени Владика рукопроизвео је најпре у чин чтеца, а потом и у чин ипођакона оца Николаја Јоцића.
      На овом Евхаристијском сабрању Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Дамаскин Грабеж, игуман ове свете обитељи, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јеромонах Ефросин Уко, клирик Епархије источноамеричке, протосинђел Нектарије Ђурић, протођакон Александар Грујовић, клирик Епархије жичке и ђакон Ђорђе Филиповић.
      По благослову Његовог Преосвештенства по прочитаном Светом Јеванђељу, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић поучио је верни народ говрећи о данашњем празнику.
      Свету Литургију посебно је красило предивно појање певнице манастира.
      Храм је био испуњен свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама из Епархије нишке и других Епархија наше Помесне Цркве као и верним народом.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство је положио своје руке на главу ипођакона Николаја Јоцића и рукоположио га у свештени ђаконски чин.
      Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове и пререзао колач.
       
      Извор: Епархија нишка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду , 7. априла 2021. године, када наша света Црква прославља Благовести, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесникâ Саве Николића, Срђана Нешића и Бранислава Шијачића, презвитера Младена Глушца и ђакона Александра Верића.

       

      Празник Благовести је слава Радио-Благовесника Епархије бачке, који делује у оквиру Српске православне Црквене општине сомборске. После свете Литургије је пререзан славски колач и освештано славско кољиво. Отац Бранислав, главни и одговорни уредник Радија, захвалио је присутнима и честитао им празник.
      Овогодишњи кум славе је ђакон Александар Верић са породицом, а за следећу годину кумства се прихватио г. Никола Ступар.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном.       По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога.   Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света.  О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној  која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога.      Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар)   Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса.    Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак)   Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин  једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве.    И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда.   И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ     Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...