Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Логос

Поводом имендана Епископа нишког г. Арсенија - Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!

Оцени ову тему

Recommended Posts

МОДЕРАТОР
0020.jpg
 
На дан када наша света Црква савршава молитвени спомен на светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније (Главчић) прославља свој имендан. Уредништво нашег Портала упућује молитвене честитке предстојатељу Цркве Божје у Епархији нишкој и свесрдно са пуно љубави узвикује:  Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Арсенију, Божијом милошћу Православном Епископу нишком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!
 
Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!
 
 
Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија (Главчића)
 
0017.jpg
 
Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.
     
Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.
     
Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду.
     
На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.
     
У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.
     
Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
     
На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.
      
На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког.
 
      
Устоличен у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године.
 
 
Вашој пажњи препоручујемо интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у "Православном мисионару", званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе:
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Председник Републике Србије Александар Вучић уручио је поводом Дана државности Србије одликовања заслужним појединцима и институцијама. Свечаности је присуствовао и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Укази о одликовањима /pdf/   Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Дан државности и истакао да не постоји бољи дан од овог да се подсетимо колико је за снове и остварење њихово мало потребно, као и да је за почетак ослобађања државе и независност било потребно тек око 300 људи у једној јарузи, где су се српски прваци заклели на крв, чиме су наши очеви ударили темељ модерне нације. „Честитам велики државни и национални, али и црквени празник Сретење Господње, велики дан у нашој историји и важан дан за нашу земљу. Кажу да је у револуцији најтеже написати крај, а Србија је то урадила на најлепши начин. Српска револуција је била борба за слободу. Данас смо део слободног и демократског света“, рекао је председник Вучић.   Председник подсећа да је Србија прошла у својој историји кроз многе крваве ратове и поднела жртве које нико други не би могао да поднесе и истакао да смо све то поднели управо да их не би поново било, због чега је једина остварива политика она коју је формулисао Борислав Пекић: 'Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих''. Председник Вучић истиче да су управо то радили и наши прадедови правећи земљу не за себе већ нас и додаје да зато треба да чувамо оно што су они направили и јачамо земљу за оне који ће тек доћи, а то је слободна и независна Србија, наша једина и најлепша Србија.    „Историчар Леополд фон Ранке је то назвао српском револуцијом, која се завршила 31 годину касније када је проглашен први српски Устав и када се Србија устројила као модерна дражава“, навео је председник Вучић. Он је рекао да је у револуцијама најтеже написати њихов крај, а Србија је то урадила на најлепши начин, доношењем Сретењског устава који је увео слободу, права и поделу власти, што је био и један од најлибералнијих устава по питању светских и европских вредности.    Председник Вучић истиче да када нас данас питају где смо, одговарамо да смо одговор дали још те 1835. године са Сретењским уставом и да смо део слободног света, традиције и вредности које су биле темељ Европе и барјак испод којег је окупљен сав демократски свет.   Председник Вучић подсећа да је Србија у два светска рата дала више него што је имала и да су страдале читаве генерације, као и да смо тада носили заставу слободе у читавом региону ослобађајући и друге народе којим смо омогућили да буду слободне државе и нације и то одричући се и сопственог идентитета само да би тај сан био заједнички.  Председник наводи да смо после силних експеримената и промашаја схватили да је Марићевића јаруга само почетак, као и они који су је сањали, да треба да изађемо из ње слободни и усправни, али и да схватимо да, као и они, можемо више и готово све. "Да поверујемо у себе, сопствену земљу и дамо јој слободу и право да одлучује. И наш народ да поново кренемо да рађамо, не постоји данас важнији задатак од тога", поручио је он. Председник Вучић додао је да смо данас међу најуспешнијим европским земљама по питању економије и да све што радимо треба да служи за нове генерације. Он је поручио да зато неуспех не постоји за нас као опција, као и да када је реч о слободи - да се то односи за цео наш народ и да не смемо да заборавимо на наш народ преко Дрине и Дунава, и у Црној Гори, Северној Македонији, Словенији и другим земљама.   "Морамо да урадимо све што можемо да људе из света вратимо у Србију, јер нема ни лепше ни богатије земље. Морамо да радимо више и уверен сам да ће њихова помоћ бити већа", закључио је председник Вучић. Председник Вучић је поручио да данас, када су српске институције угрожене широм региона, морамо да будемо постојани, али и да кажемо да за нас рат није опција, већ само мир и сарадња. "Данас, када су наше институције широм региона угрожене, када се прети опстанку Српске Православне Цркве на територији Црне Горе и када се прети опстанку српског идентитета на територији Босне и Херцеговине, неретко и неких земаља Европске уније, морамо да будемо постојани и снажни и да кажемо да рат за нас није опција, већ да су наши избори само мир и сарадња. Али, такође, и да за нас капитулација није могућност", поручио је председник Вучић. Председник Србије наглашава да ће Србија постојати и опстајати заједно са својим народом и да се никада неће стидети српског рода. "Ма где Срби да живе, моћи ће да очекују помоћ своје српске државе, ма где да живи српски народ потребни су слобода и мир", нагласио је председник Вучић.      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.     "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:   ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.   А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).   Митрополит Амфилохије,  Епископ Данило -  Нема лепше вере од хришћанске
    • Од Логос,
      Млади ретко одлазе у цркву и уопште се не баве својим духовним жиотом. Они сматрају да им то није потребно и препуштају се таштини и испразности овоземног живота. На то заиста треба обратити посебну пажњу. То је у ствари плод гордости и духовне незрелости. Они сматрају да је одлазак у цркву ствар простог народа и жена, а притом заборављају да заједно с људима у цркви служе и анђели који сматрају да су изузетно срећни и блажени због тога. Молитва је стални осећај да смо духовно немоћни. Молитва је стални осећај захвалности. О, блажено време молитве!  
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Монасима искушења долазе са следећа четири извора: од наше пале природе, од света, од људи и од демона. У суштини, постоји само један извор искушења: наша пала природа. Кад се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појављивало у нама самима. Световне саблазни не би ни на који начин утицале на нас, људи не би устајали један против другога, пали духови не би имали ни повода ни права да нам приступе. Свето Писмо због тога и каже: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара (Јак 1,14).   Безгранична доброта и премудрост Божија устројила је за оне који се спасавају тако, да сва искушења, ма каква била, истинским робовима и слугама Божијим доносе само највећу корист, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло не може имати добар циљ; оно има само зао циљ. Међутим, Бог је тако чудесно устројио дело нашег спасења да зло, имајући зао циљ и дејствујући с намером да слуги Божијем нашкоди и у времену и у вечности, на тај начин потпомаже његово спасење. Као духовно тајинство које човека чини причасником божанственог добра, спасење је недокучиво за зло, које је слепо у односу на божанствено добро и, будући да му је (божанствено добро) потпуно страно, оно разуме само своје, односно, или једнострано зло или добро пале природе, које је помешано са злом и њиме затровано. Преподобни Макарије Велики каже: „Зло рђавом намером потпомаже добро.“ И Апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим 8,28).   Пала природа, избацивши из себе грех у разним видовима (овде се не мисли на делатни грех, него на грех у помислима, у осећањима срца и тела) и препирући се са Јеванђељем, даје подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и исцрпно поимање пада, како његовог сопственог, тако и оног који је заједнички за васцело човечанство. Она му даје опитно познање о неопходности Искупитеља, даје му познање о томе да Јеванђеље исцељује и оживљава душу. Осим тога, она му даје скрушен и смирен дух који се у човека усељава услед његовог виђења безбројних рана и болести какве је пад задао човеку. Отров греха, који је падом убачен у сваког човека и који се налази у сваком човеку, у онима што се спасавају дејствује, према Промислу Божијем, на њихову суштинску и највећу корист.   Искушавајући подвижника, свет му даје опитно познање о непостојаности и варљивости овоземаљског живота, познање о томе да се све што је у њему слатко, пожељно и велико завршава празнином и жалошћу. Услед тих опитних познања, подвижник постаје хладан према овоземаљском животу, према својој гостионици – земљи, и према свему на њој што синови овога света сматрају за пожељно. Он погледе свог ума и срца управља ка вечности и најусрднијим молитвама почиње да се заузима код Бога за своју загробну судбину.   Искушавајући подвижника, човек му даје могућност да постане извршитељ најузвишенијих јеванђелских заповести, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем коју је узаконило Јеванђеље. Онај, који је достигао љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем, и њему су се, сама по себи, отворила врата љубави према Богу. Све препреке су уклоњене! Вечне браве и резе су попустиле и отвориле се! Подвижник више не осуђује ближњег; он му је опростио сва његова сагрешења и моли се за њега као за уд који припада истом телу. Он је прихватио и исповедио да се све патње, које се дешавају слуги Божијем, не дешавају другачије него по заповести Божијој. Он се покорио вољи Божијој и свим околностима, личним и друштвеним, и због тога слободно, као повереник свештеног мира, као онај који у односу на ближњег испуњава све што је Бог заповедио, ступа у наручје љубави Божије. Подвижник то не би могао да достигне уколико не би био изложен разним искушењима од људи и да посредством искушења, као очишћујућег лека, није из себе избацио сво зло и гордост којима је заражена пала природа.   Искушења од палих духова обично се допуштају након поучавања у искушењима која потичу од пале природе, од света и од људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у њеној борби против Јеванђеља или учествују у искушењима која подвижнику наносе људи и световне саблазни. Најзад, у своје време и по особитом допуштењу Божијем, и они сами започињу личну битку против слуге Христовог, која га води у велики подвиг. Победник у тој бици бива овенчан посебним духовним даровима, као што се може видети из житија преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и осталих светих монаха. Уколико не ступи у борбу с (палим) духовима и ако у њој не истраје како доликује, подвижник није у стању да у потпуности раскине општење са њима, због чега не може ни да се ослободи од робовања демонима у овом и будућем веку. Они који у таквом стању напусте ову земљу, не могу избећи демонска мучења на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: „Душе које нису искушаване патњама какве наносе зли духови, још се налазе у стању младенаштва и, да тако кажем, нису способне за Царство небеско.“   Зло је узрок свих патњи и искушења. Међутим, Божија премудрост и свемогућство јесу узрок што патње и искушења душеспасоносно делују на слуге Божије, дајући им могућност да извршавају најузвишеније јеванђелске заповести, да следе Христа и да, прихвативши свој крст, постану најближи ученици Господњи. Напротив, патње и искушења погибељно делују на синове погибељи! Зло их руши и они не знају да га победе. Своја претходна безакоња допуњују новим безакоњима. Тако је један од оних разбојника, који су били разапети поред Господа, на крсту допунио своја злодела и богохуљењем (в.Лк23,39). Свемогућство и премудрост Божија узрок су томе што зло, дејствујући једино са злом намером и циљем, испуњава планове Промисла Божијег а да ни само не зна за то. Покренуто завишћу и мржњом према Богочовеку, јеврејско свештенство прогонило Га је током читавог Његовог овоземаљског живота и приредило Му срамну смртну казну. То свештенство је, међутим, према безграничној премудрости Божијој и према Његовом свемогућству, било слепо оруђе Промисла Божијег, које се састојало у томе да свесвети Христос пострада за окривљено човечанство и да га Својим страдањима искупи, а затим да свима, који желе да се спасу, прокрчи спасоносни крсни пут што оне, који корачају по њему, узводи на небеса (в.Дап 3,18). Као исто такво оруђе Божије, зло служи и у односу на све служитеље Божије, не добијајући при том ништа за себе. Зло, које по заповести Божијој и не знајући садејствује у добру, не престаје да за себе и оне који га творе буде оно што и јесте, односно зло. Слуге Божије! Поуздано знајте да патње, које вам се дешавају, не долазе саме по себи него по допуштењу Божијем. На сваки начин се постарајте да их поднесете са стрпљењем и дуготрпљењем, узносећи за њих славословља и захвалност Богу! Знајте да онај који се противи патњама и тежи да се пут патњи удаљи од њега, дејствује против свог спасења и да у свом слепилу тежи да сруши поредак и начин спасења који је Бог утврдио за све Своје слуге.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста.     „Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим,  јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“.   Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“.   (Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169)     Извор: Епархија жичка
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...