Jump to content

Свети Арсеније – ктиторска слава Пећке патријаршије, богослужио Владика Кирило

Оцени ову тему


Препоручена порука

DSC_3728.JPG
 
Његово преосвешетнство Епископ буеносаиреско-јужноцентралноамерички г. Кирило, уз саслужење игумана манастира Високи Дечани архимандрита Саве (Јањића) и свештенства и молитвено учешће мати Харитине, игуманије Пећке Патријаршије са сестринством и вјерним народом, служио је у суботу 10. новембра Свету архијерејску литургију у манастиру Пећка Патријаршија поводом празника Светог Арсенијан другог Архиепископа српског- ктиторске славе ове светиње.

Прилог радија Светигоре

 
,,Најљепше говори о Косову онај који до краја преживљава косовску драму и голготу“, рекао је, између осталог, у литургијској бесједи преосвећени Владика Кирило.
 
Он се осврнуо на саопштење Светог архијерејског сабора у коме се каже да је Црква против било какве независности Косова и Метохије, а такође и подјеле. Владика се запитао какви су то двоструки аршини и лицемјерје западног свијета који примају милионе избјеглица разних религијских опредјељења са Блиског Истока и желе да их социјализују у својим демократским друштвима, док нас овдје тјерају да правимо етнички чисте границе.
 
,,Они морају да знају да етнички чисте границе у савременом свијету могу само да буду извор нових сукоба и да се тиме не рјешава никакво питање. Ми смо против тих подјела, јер би ван територије наших традиционално православних држава остале наше највеће светиње, међу којима и Пећка Патријаршија, историјска престоница наше Цркве, Дечани, Грачаница и друге велике светиње“, рекао је Владика Кирило.
 
У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља архимандрит Сава (Јањић) је рекао да се Господ прославио и прославља у свима онима који исповиједају Његову вјеру и Његову истину.
 
,,Тако је било и са нашим народом кроз вјекове. Док смо се год држали Господа Христа и онога што су нас научили Свети архиепископи и патријарси српски, почевши од Светог Саве па преко Светог Арсенија и осталих, наш народ је живио и пролазећи највећа страдања из њих излазио увијек оснажен и окријепљен. А када смо се одрицали Јеванђења, тражећи људску мудрост, логику и благостање овога свијета налазили смо само нове невоље и нова страдања. Једино са Господом можемо наћи истински пут, и ми и наш народ, јер је наш народ завјетни народ и само је оно што јесте док живи вјером лазаревском. Без тога смо само једно племе на размеђи цивилизација, које је дошло и које ће да нестане“, рекао је отац Сава (Јањић) јутрос у Пећкој Патријаршији.
 
Подводом ктиторске славе манастира благосиљан је и пререзан славски колач.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Најважније је да Хришћанин своју веру заживи. Вера је почетак нашег битија. У Посланици Јеврејима (3, 14), апостол Павле каже да смо постали заједничари Христови ако почетак нашега новога битија до краја одржимо. Вера је, у ствари, то ново хришћанско биће. Недавно је у Грчкој био један спор међу људима, а и они се споре, и хвала Богу, ако је то спорење искрено. И током тог дијалога, један теолог који зна Србе и српски језик, подсетио је да је отац Јустин стално говорио о вери. Он је теолог вере. То се поновило недавно у Калифорнији, у једном разговору, где смо опет рекли, код оца Јустина је много наглашена вера. Код њега је вера – Јеванђеље, вера – покајање, вера – спасење, вера – Христос, вера – Црква, вера – Литургија, вера – будући живот. Није тачно да ће вера престати у будућем животу, јер Апостол каже, сад остаје вера, нада и љубав, али је љубав највећа. Неће престати вера, неће престати чак ни страх Божији. То кажу велики светитељи. Нестаће овога страха кога љубав изгони напоље, страха као панике, страха кога смо сведоци око нас и међу нама. Остаће једно страхопоштовање, као кад видите дете, као кад мајка прилази детету, као кад прилазите ономе кога волите, као кад прилазите светињи, страхопоштовање које узбуђује. Иначе, свети Максим вели, ако би љубав била без тог страха, могла би постати дрскост, изгубила би ту со која и њу очувава да не постане дрскост. Не можете из љубави чинити све што хоћете. Постоји управо та со љубави.
       
      Христос – први Хришћанин
      Светитељи Христа називају вером. Он је први верник, први члан своје Цркве, првина своје Цркве, срце своје Цркве, глава своје Цркве. Али је врло важно, и први хришћанин. Несрећни Волтер је рекао да је први и последњи хришћанин умро на Голготи, мислећи да је једино Христос остварио то што је говорио. То није тачно. То би био случај једног интересантног човека, дубоког, искреног, једног усамљеника који се није остварио. У верницима, у онима који су се вером присајединили Христу, Христос је наставио да дејствује и сваки постаје непоновљиво поновљени Христос. То чини вера, вера поново рађа, препорађа. Зато је Господ говорио Никодиму о вери. Вера се, наравно, улива, прелива, резултира у крштење. Крштење је засемењавање нашега бића на тлу вере, да даље плодотвори. Није реч о магији, него даље да разрађујемо Духа, да дарове разрађујемо – и то је онда хришћански живот, хришћанско живљење. Тако је и са сваком другом чињеницом хришћанског живота, хришћанске вере, хришћанске Цркве.
      Апостол Јован, апостол љубави који није само апостол љубави, већ и апостол живота, каже: И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама (1. Јн, 1, 2). То је синоним за Сина. Господ је рекао – ја сам васкрсење и живот, ја сам пут и истина и живот. Овде код Јована је то посведочено. И мало даље каже: У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме (1. Јн 4, 9). Поводом овога, свети владика Николај негде је рекао, није Господ дошао само да поправи наш живот, да га улепша, да га прилагоди неким стандардима, него да буде наш живот. Зато је хришћански живот први дуг, први задатак Хришћанина. Све остало на том тлу може расти. Наравно, рекао сам, то остало мора да почива на вери у Христа, на вери у Живог Истинитог Бога. Покајте се и верујте у Јеванђеље. Све почиње тиме. Зато је најважније за нас Православне Хришћане данас, да почнемо да живимо хришћанским животом. Све остало ће доћи на своје место.
       
    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Исихије: „Преподобни Симеон Мироточиви се удостојио сведочанства Цркве о светости.”
       
       
      Престони празник храма Преподобног и богоносног оца нашег Симеона Мироточивог, у новосадском насељу Ветерник, прослављен је свечаним празничним богослужењима, а у радости 30-годишњице од освећења темеља ове светиње.

       

      У навечерје празника, свечано празнично бденије служио је протопрезвитер-ставрофор Славко Пајовић, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Стојана Билића, протопрезвитера Милана Узурова, протонамесника Бранислава Ђурагића, презвитерâ Станка Лакетића, Зорана Регодића и Огњена Верића. Богослужбеном торжеству допринело је саслуживање часних новосадских ђакона Владе Поповића и Бранка Бандобранског. У славу Тројединог Бога, а у част духовног покровитеља рода нашега – преподобнога Симеона Мироточивог, једним устима и једним срцем појали су појци ветерничког храма.  
       
       
      На сâм дан празника, светом архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, уз саслужење свештенства и ђаконства из свих крајева Богом чуване Епархије бачке.
       
       
      Свој допринос на литургијском сабрању пружили су појци при Спомен-храму Светога Саве на Врачару, који су својим милозвучним и умешним појањем на посебан начин пренели благослов београдске светиње, која је у наше време засијала у пуном сјају.
       
       
      После светописамских чтенија, надахнутим архипастирским словом сабране је поучио епископ Исихије, који је указао на благословени значај преподобнога Симеона Мироточивог, који је на савршен начин послужио светој Цркви, а нама оставио истински пример правоживља. Према речима владике, преподобни Симеон Мироточиви је својим животом посведочио и актуализовао Спаситељеве речи о одрицању од себе и узимања Крста Христовог као знамења победе и спасења. Нека би нас Господ све умудрио да, попут преподобног оца нашег Симеона, посветимо сва своја дела која не морају да буду тако грандиозна као његова, да их посветимо Господу и да их посветимо служењу своме ближњем, био он наш пријатељ или непријатељ. И нека бисмо његовим молитвама сви заједно се уподобили Господу и нашли се у вечној слави у присуству свих светих, и да заједно прослављамо Оца и Сина и Светога Духа, закључио је владика Исихије.
       
       
      После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које су принели овогодишњи кумови храмовне славе.
       
       
      У име свештенства и литургијске заједнице Светосимеоновског храма, речи благодарности произнео је протопрезвитер Предраг Билић, настојатељ храма. Прота Предраг је заблагодарио Троједином Богу, а потом и Преосвећеном епископу Исихију, као и свештенству и верном народу, који су пројавили своју хришћанску љубав учествујући у славском торжеству у ветерничком храму.
       
      Катихета Бранислав Илић
       
       
       
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Milan Nikolic,
      Владика Порфирије изабран за новог патријарха
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Митрополит загребачко-љубљански Порфирије нови је патријарх Српске...  
×
×
  • Креирај ново...