Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Убиство професора Кулијануа: Хроника предсказане смрти

Rate this topic

Recommended Posts

627x0.jpg?resize=627%2C487

Последњег јутра свога живота, Јоан Кулијану (Ioan Culianu), харизматични професор Теолошког факултета Универзитета у Чикагу, држао је предавање о гностицизму и тајним мистичним сектама. Његов постдипломац, Александар Аргелес, излагао је тога дана, први пут пред својим професорима, један рад. „Био сам нервозан, а он је рекао: ’Немаш чега да се бојиш, то је само обред прелаза’ – присећа се Аргелес. Потапшао ме је по леђима и насмешио се.“ И ту Аргелес застаје. „Никада нећу заборавити тај осмех.“

Два сата касније, Кулијану је погинуо од метка калибра 2, 5 mm, испаљеног у потиљак. Његово убиство, атентат који се догодио у универзитетском купатилу, пренеразило је све на факултету, застрашило студенте и збунило чикашку полицију и ФБИ. Данас, после шеснаест месеци, тај злочин све више личи на оно што су Кулијануови пријатељи мислили све време: први политички атентат на једног професора на америчком тлу.

Полиција је у почетку сматрала да је убиство дело незадовољног студента или колеге, можда чак и неког ко је практиковао окултне вештине које је Кулијану проучавао. Али истражитељи нису пронашли ниједан доказ који би поткрепио те претпоставке. Напротив, открили су да је Кулијану, као румунски емигрант, скоро две године нападао румунску владу у часописима, емисијама и интервјуима широм света. Њему, као и другим избеглим Румунима после његовог убиства, прећено је смрћу.

У својој 41. години професор Кулијану био је омиљен међу студентима и уважаван међу учењацима попут Умберта Ека или Харолда Блума. Кулијану, који је течно говорио осам језика, написао седамнаест књига и имао три доктората, био је „бриљантан и славан у Европи“, вели др Моше Идел, професор Хебрејског универзитета и стручњак за јеврејски мистицизам. Висок, загонетног осмеха и упалих очију које су гледале негде изнад саговорника, Јоан Кулијану је учио да паралелно постоји мноштво универзума, да ум креира стварност, те да магија може да надмаши модерну науку. Недељама пре убиства, 21. маја 1991, он је завршавао три књиге, планирао женидбу, припремао се за дуго ишчекивани повратак у Румунију и био домаћин конференције у Чикагу која је имала изазован назив – „Друга подручја: смрт, екстаза и путовања у друге светове у савременој науци“.

Па ипак, профетски карактер жртвиних политичких ставова, као и борхесовска имагинација, највише доприносе застрашујућој димензији ове узбудљиве приче. Стручњак за окултно, Кулијану је волео да предсказује будућност својим студентима, а његова предвиђања су често била невероватно прецизна. На једној прослави у Хајд парку, он је разоткрио скривену забринутост једне постдипломке за каријеру; другој је опет рекао да „понижава себе у љубавном троуглу“, а тачност онога што је говорио, како она вели, „скроз ју је одувала“. У фантастичним и детективским причама које је објављивао у авангардним књижевним часописима попут Exquisite Corpse, Кулијану је писао о политичким догађајима који су се збивали месецима или годинама касније – о тајним сектама и убиствима која су и те како подсећала на његово властито. То убиство била је својеврсна академска верзија загонетке ко је убица и тицало се мучних детаља румунске историје, мита и мистике, скривених веза између научникових политичких и интелектуалних склоности. Као фикција, оно представља невероватну трагедију. Као збиља је велика трагедија.

Као предавач, Јоан Кулијану је био отворен, духовит, незабораван, а као пријатељ – тајанствен и затворен. Родио се 5. јануара 1950. године у угледној породици у румунском граду Јаши надомак совјетске границе. Јаши има велелепне булеваре, цркве од камена, кривудаве поплочане улице, а за Кулијануа он чува и избледеле успомене на некадашњу славу његове властелинске породице. Кулијануов прадеда и деда били су ректори универзитета, најстаријег у Румунији. За време фашизма у Румунији, њеног припадништва силама Осовине, његов деда био је познат као заштитник Јевреја који је својим штапом с мермерном дршком претио њиховим угњетачима.

Дечак је одрастао под комунистима који су преузели власт после Другог светског рата. Партија је запленила кућу његове породице, а њих сместила у четири просторије које су „несносно заударале на труо намештај“, писао је касније Кулијану. Пошто му је било забрањено да се игра с другом децом, он се, у својој башти ограђеној зидовима, забављао како је сам знао и умео. После убиства, полиција је на његовом радном столу пронашла три кестена с дрвета из те баште.

„Живели смо у страху од Секуритате, тајне полиције“, присећа се Кулијануова сестра, Тереза Петреску (Therese Petrescu), удата за једног од водећих румунских дисидената. Његов отац, адвокат опозиције и математичар, није смео да објављује или нађе посао; умро је, скрхан, у 51. години.

На Универзитету у Букурешту, Јоан Кулијану и његови пријатељи забављали су се интелектуалним играма, изазивајући своје професоре измишљањем дугих библиографских цитата за научнике са страним именима. Када је освојио прво место на такмичењима из националне књижевности и језика, Секуритате је попут већине најбољих дипломаца покушала да га заврбује. Такозвани капетан Урехе (Ureche), „Капетан Уво“, повео га је „у шетњу кроз многе улице“, наводећи га да цинкари своје колеге, писао је Кулијану 1989. године у својој изјави за америчку Имиграциону и исељеничку службу. Када је Кулијану то одбио, схватио је, као и његов отац, да никада неће добити пристојан посао или издавача.

Међутим, за разлику од оца, Јоан Кулијану је побегао. Четвртог јула 1972. године он је пребегао за време једног стипендијског путовања у Италију. Румунски писци у иностранству су пребијани или убијани у догађајима који су обично наговештавали умешаност Секуритате, тако да су Кулијануове доцније активности у Италији, Француској и Холандији праћене страхом од освете. Избеглиштво му је, међутим, омогућило одличне контакте широм света, нарочито с још једним румунским апатридом, покојним Мирчом Елијадеом, славним религиологом с Универзитета у Чикагу. Елијаде је храбрио младог научника у његовим истраживањима мистицизма и астралне религије и помогао да Кулијану, као гостујући професор 1986. године дође у Чикаго. У часу када је умро, Кулијану је био професор историје хришћанства и историје религија; Универзитет у Чикагу обећао му је стално намештење чим се заврши процедура око његовог усељења.

У Хајд парку, Кулијану је проширио своје истраживање изван домена религијских студија, преиспитујући наше појмове магије, секса, смрти и сопства. Његова интересовања су се кретала од изучавања многоструких универзума до привида ума, од књижевне теорије до духовних техника екстазе. „Он је имао“, вели Мајкл Фишбејн (Michael Fishbane), колега с Теолошког факултета, „језичко умеће, оригиналност, отвореност и енергију довољну да створи велико животно дело“. Његове три постхумно објављене књиге указују на обим његових амбиција. Једна од њих бави се повешћу гностичких секти, друга испитује путовања с ону страну живота, а трећа представља обухватан речник светских религија.

Пошто је повезивао окултно, физику, магију, Ерос и историју, његова наука је погрешно означена као знаност Новог доба (New Age). Али она је била много више од тога. Кулијану је трагао за структурама које чине основу фанатизма и вере, како би разоткрио „системску предвидивост самог мишљења“, пише Лоренс Сајивен (Lawrence Suhivan), директор харвардског Центра за проучавање светских религија. „Два су његова главна доприноса науци“, каже Керол Залески (Carol Zaleski), професор религије на колеџу Смит. „Једно је била његова енормна ерудиција. Али његово главно интересовање лежало је у разумевању тога да ум измишља имагинарне светове и чини их толико стварним, да они, на крају, доиста и постају стварни.“

Још више него о његовој науци, студенти данас говоре о његовој личности. „Он нас је упознао и поздрављао поименично“, вели бивши постдипломац Мајкл Алока (Michael Allocca). „Цело лето сам жељно ишчекивао да га видим“, каже Грег Спинер (Spinner), други Кулијануов студент. „Никада више нећу упознати никога као што је он“. Спинер и Алока су га убедили да предаје курс о ономе што му је била специјалност – прорицање. На завршном испиту требало је предвидети будућност.

На једном универзитетском тргу, Кулијану је, 1986. године, упознао Хилари Виснер (Hillary Wiesner), постдипломку с Харварда, с којом је доцније заједно написао већину својих дела. Она је била његова вереница, али и предмет мистичног витештва. „Он је изумео неку врсту религије која је била усредсређена на мене“, каже Виснерова. „Моји пријатељи нису могли у то да поверују“. Када су Кулијану и Виснерова видели филм Сирано де Бержерак, она је бар нешто схватила. „Он је плакао гледајући тај филм“, рекла је. „У својој глави, био је Сирано, усамљен, у својој идеалној, али немогућој тежњи да освети свог оца и ране из прошлости“.

Као добровољни апатрид, Јоан Кулијану је с дистанце пратио румунску политику током седамнаест година. После румунске револуције у децембру 1989, он је започео своје агитовање. Током последњих петнаест месеци Кулијану је, у Lumea Libera (Слободни свет), њујоршким емигрантским новинама, и Corriere della Sera, италијанском дневном листу, написао више од тридесет чланака у којима је нападао румунске лидере. Критички се огласио и на радију Слободна Европа и BBC; на BBC-у су га чак упозорили да ублажи своје изјаве. Писао је и кратке, луцидне приче о земљи Јорманији, фиктивној верзији Румуније.

Уз помоћ историје може се објаснити његова „латентна експлозивност“, израз који је Норман Манеа сковао за задоцнели политички ангажман овог румунског ињелектуалца у егзилу. Притешњена старом руском, отоманском и аустроугарском царевином, Румунија је била сиромашна, брдовита, често освајана земља, у којој су доминирале криза идентитета и склоност ка корумпираним и садистичким владарима не само страним него и домаћим. (Најславнији Румун, Дракула, фиктивни је лик који води порекло од принца из XV века сугестивног имена – Продорни Влад). Демократске традиције ту никад нису имале корена; ксенофобија и антисемитизам су често цветали и, како истиче Манеа, држали многе младе интелектуалце што даље од националне политике.

Крајем тридесетих година, фашистичка парјија по имену Гвоздена гарда проширила је свој утицај. Подгревајући властиту верзију митологије крви и тла, Гвоздена гарда, према речима историчара Влада Георгескуа (Georgescu), „унела је култ смрти у румунску политику“ и, својим варварским погромима, потиснула чак и нацисте у други план. Свестан да је толико тога од те историје потиснуто у послератно доба, Кулијану се обраћао истраживачима, попут Елија Визела, да разоткрију истину о румунском холокаусту.

Године 1944. румунски млади краљ Михаило ражестио је Гвоздену гарду окрећући леђа Немцима и сврставајући земљу у антифашистичку коалицију. Или, како су то екстремни националисти тумачили, капитулирајући пред Русима. Када су комунисти преузели власт 1947, многи чланови Гвоздене гарде побегли су у Сједињене Америчке Државе. Стицајем околности, једна од највећих заједница тих емиграната налази се у Чикагу. „Ту имате једну стару, али активну фашистичку заједницу“, тврди један извор који није желео да буде именован. „Они још увек регрутују људе“, додаје други.

Револуција против Николе Чаушескуа (Nicolae Ceausescu) изгледала је испрва као срећан преокрет у румунској мрачној историји. Али један број новијих књига које се баве догађајима из децембра 1989. године – укључујући и извештаје Андреја Кодрескуа (Codrescu), новинара Едварда Бера (Edward Behr) и дописника радија Слободна Европа Нестора Ратеша (Ratesh) – потврђују оно што су Кулијану и други говорили о последњој и најкрвавијој побуни у источној Европи. Они тврде да су оно што је почело као аутентичан народни устанак у Темишвару убрзо преузели Секуритате, армија и партија који су дуго планирали да свргну Чаушескуов режим. Извештаји се разликују у томе колико је брзо и дефинитивно ова побуна злоупотребљена. Неки коментатори истичу да је револуција коју смо видели на телевизији била у великој мери исценирана и чак тврде да је КГБ имао удела у томе. Други кажу да је устанак био аутентично народни и спонтан, али да су завереници у пучу ускоро нашли изговор да се укључе у акцију. Сви су јединствени у мишљењу да су многи функционери у постреволуционарној влади ветерани Чаушескуовог режима који су, у великој мери, осећали презир према демократији. Као што Ратеш каже, децембарске борбе имале су, за исход, „велики парадокс суштински антикомунистичке револуције што је произвела режим у коме су доминирали бивши комунисти“. Румунска влада суочила се са заосталом економијом и честим протестима, али је опозиција уситњена и режим је опет могао да преузме власт на септембарским изборима. Антисемитска десница, којој су неки од Чаушескуових бивших сарадника тежили и коју је изгледа финансирала једна фракција у Секуритате, била је у успону.

За разлику од других у источној Европи, румунска влада задржала је већи део својих тајних полицијских снага (иако она сада има нов, безазленији назив – Румунска информативна служба). Чак и у иностранству, бивша Секуритате, или бар њени остаци, очигледно наставља да учествује у прљавим пословима. Један службеник Обавештајне секције ФБИ сведочио је прошлог новембра пред Конгресом да, иако су Чехословачка, Пољска и Мађарска знатно смањиле своје обавештајне операције у САД, „ми не можемо исто рећи за Румунију… Још увек смо веома забринути у вези с њиховим намерама“.

Јоан Кулијану је био међу првима и најгласнијима, који је румунску револуцију назвао пучем. Његова имагинација била је врло перцептивна: шест месеци пре него што је ико помишљао да би Чаушеску могао пасти, Кулијану је у Италији објавио кратку причу Интервенција у Јорманији, у којој је описао побуну сличну оној румунској. Друга прича, Слободна Јорманија, говори о пучу усред аутентичне револуције, у коме учествују делови тајне полиције, док вође пуча снимају ископане лешеве како би повећали број жртава и збунили гледаоце. Доцније је, у једној емисији програма Nightline на ABC, откривено да су вође румунске револуције прибегле баш таквој језивој стратегији – на видео тракама су снимљени низови лешева ископани из гробова сиромашних грађана за које се тврдило да представљају тела демонстраната које су побиле Чаушескуове снаге. У Румунији, као и у Кулијануовој уобразиљи, политичка реалност је постала игра ума.

Месец дана пре његове смрти, велики интервју с Кулијануом појавио се у румунском дисидентском часопису 22. „Он је врло негативно оценио ново јединство између крајње левице и крајње деснице у Румунији“, вели Владимир Тисманеану, професор политичких наука на Универзитету у Мериленду и аутор књиге Репродуковање политике: Источна Европа од Стаљина до Хавела. Испрва уздржан, Кулијану је у даљем разговору назвао Секуритате силом „епохалне глупости и неслућене комплексности“. Упитан о румунским слободним изборима и штампи, одговорио је да су од тога највише користи имали новоослобођени фашисти. Професор се супротставио не само крајњој левици и десници, већ и новинару који га је интервјуисао, називајући револуцију „трагичним губитком“ који је наметнуо КГБ. „То је била његова смртна пресуда“, каже Јон Пацепа, бивши шеф Румунске контраобавештајне службе који је пребегао 1978. године и сада се крије у Америци.

Није случајно што је Кулијану био забринут због могуће освете јер је осећао да докази за то већ постоје. Месец дана пре револуције, његов стан у Хајд парку је испретуран. Извештај чикашке полиције потврдио је да су телевизор, компјутер, флопи дискови и флаша вина украдени. Према речима његовог пријатеља Стелиана Плесоиуа, Кулијану, који је покушавао да сестру и зета изведе из Румуније, осећао је да га Секуритате упозорава.

Други нису делили његово мишљење. „Није то ништа политичко, само лоше суседство“, говорио је Грег Спинер који је свом професору помогао да се пресели у добро обезбеђени облакодер на Лејк Шор Драјву.

Кулијану није никад помињао пријатељима с универзитета или полицији претње смрћу које је добијао. „Он је био тип човека с подигнутом горњом усном“, тврди Скинер, коме се Кулијану једном поверио да својим политичким текстовима ступа на „опасну територију“.

О претњама је једино разговарао са својим пријатељем Дорином Тудораном, дисидентским издавачем и песником. „Оне су стизале у писмима или телефоном. Није знао ко их шаље“, присећа се Тудоран. „Говорили су да ће га убити ако настави да пише о Румунији. Најпре га је то забављало. А онда се и уплашио.“

И поред тога, он се још више ангажовао у емигрантској политици. Априла 1991, месец дана пре него што је убијен, Јоан Кулијану је на Универзитету у Чикагу посетио старог краља Михаила, јер је сматрао да је прогнани монарх једина нада за стабилност њихове земље. Три дана пре смрти, отказао је пут у Румунију, посету болесној мајци и учешће на конференцији Америчко-румунске академије, с групом научника познатих по антикомунистичкој делатности. Рекао је сестри да му стижу претње од екстремно десне групације Vatra Romaneasca (Румунски огањ), „у сваком случају“, према мишљењу једног пензионисаног капетана Секуритате, од „органа Румунске информативне службе“.

А онда је променио и браву на вратима своје канцеларије.

Купатило на трећем спрату, где је Јоан Кулијану убијен, није прометно место. На једном држачу тоалет-папира нађена је урезана свастика, што вероватно нема везе са злочином. Кулијану је умро сунчаног мајског поподнева, за време одмора око ручка, када стотине људи пролази Свифт холом током годишње распродаје књига на Теолошком факултету. Његов убица се највероватније попео на седиште тоалета у WC-у поред Кулијануовог и уперио пиштољ право у његову главу. Један једини метак разнео је његов мозак и изишао на другу страну, кроз нос. Нико није видео убицу у бекству. Пиштољ никада није пронађен. Кулијануови кључеви и новчаник нађени су у његовом џепу, а црни сат од опала на руци. Убиство је прецизно и вешто изведено па када је један студент ушао у купатило после неколико минута, скоро да није било крви – испод врата WC-а беживотно је висила помодрела професорова рука.

„Ти људи су знали шта раде“, приметио је Роберт Ј. Стајн (Stein), главни медицински вештак из области Кук. „Убити једним метком из пиштоља тако малог калибра као што је 2, 5 mm – није лако“. Бивши шеф обавештајне службе Јон Пацепа само је додао: „То је типично КГБ убиство, један метак у потиљак“.

Кулијануово убиство покренуло је читав низ загонетних догађаја, гласина и дезмформација. Дан после убиства, пакет с књигама, које је Кулијану поклонио и послао краљу Михаилу у Женеву, у Швајцарску, стигао је у коверти типа Jiffy Pak – отворен и празан. Дан уочи убиства, неко је телефонирао породици и многим пословним партнерима Андреја Кодрескуа да им јави како је Кодреску, румунски емигрант и Кулијануов пријатељ, извршио самоубиство. Кодреску је накнадно дознао да је позиве упућивала „једна особа из Калифорније“. Али је додао и да се боји да открије њен идентитет, рекавши само да је „ширење дезинформација типично за стратегију Секуритате“.

Наредних дана, удовица Мирче Елијадеа, жена коју је Кулијану познавао, суочила се у свом стану у Хајд парку са узнемирујућим позивима. Елијаде је пре смрти именовао Кулијануа за свог књижевног заступника. Занимљиво је да су последњих година старог научника, нападали као апологету Гвоздене гарде. Тим критикама придружио се и Кулијану. Узнемирена госпођа Елијаде променила је број телефона и одбила да о томе говори.

Неколико недеља потом, састанак Америчко-румунске академије у Букурешту је пропао јер је део научника са Запада отказао учешће. „Тај састанак је био пресудан за слободну опозицију у нашој земљи“, присећа се Мирча Сабау (Mircea Sabau), физичар у универзитетској болници у Чикагу и Кулијануов пријатељ. „После убиства, мали број људи се појавио“.

Румунски званични лист Libertatea (Слобода) објавио је тобожње саопштење полиције у Чикагу добијено од Кулијануове сестре, у коме се тврдило да ниједна страна служба није умешана у злочин. У чикашкој полицији пак кажу да такво саопштење никад нису издали. Седмог јуна 1991, председник Румуније Јон Илијеску (Ion Iliescu) на конференцији за штампу такође је прокоментарисао овај злочин, истичући да му је „високи амерички званичник“ рекао да то није политичко убиство. Међутим, стручњак Стејт Департмента за источноевропска питања негирао је да било шта зна о наводном коментару неког америчког званичника.

И другим румунским писцима у САД-у и иностранству почеле су да стижу претње смрћу. Екстремно десни лист Romania Mare (Велика Румунија), који издају бивше Чаушескуове присталице, напао је професора политичких наука Владимира Тисманеуа: „Чувајсе, пацове, истребљивачи су за тобом“. У Вашингтону је дисидент Дорин Тудоран свакодневно добијао претеће поруке у којима се помињао Кулијану. Примао сам позиве: „Послаћемо те за твојим пријатељем Кулијануом. Имамо метак с твојим именом на њему“, поручивали су незнанци. ФБИ је, најзад, успео да похапси Румуне који су претили и узнемиравали Тудорана, али ни он ни Биро нису открили имена тих људи.

У Атини, румунском писцу и блиском пријатељу професора Кулијануа прећено је двапут током недеље јер се појавио његов чланак о убиству. У Њујорку, један новинар је примио сличне претеће поруке. У Чикагу, румунски радио-спикер, који се залагао за краљеву посету Румунији, примио је неколико претећих телефонских позива и писмо у коме се помињао Кулијану.

Неке од тих претњи су, можда, проблематичне и воде до старих избеглица који носе успомене из прошлости. Али има ту и нечег чудног и, свакако, значајног у вези са начином на који су многе од поменутих порука састављене: оне позајмљују архаични језик мистичног национализма Гвоздене гарде. У Атини су та писма била обележена архаичним акцентима. Већина посматрача тврди да је то била стара тактика прерушавања практикована у Секуритате. У својој књизи Црвени хоризонти, Јон Пацепа указује на међународне тихе кампање у којима је Секуритате користила националистичку реторику како би застрашила дисиденте, понекад чак измишљајући и нове десничарске групе.

Фебруара 1992, један чланак из Romania Mare користио се сличним језиком да похвали Кулијануово убиство. У том чланку, испуњеном вулгарним референцама на место у коме је он убијен, истиче се како је Кулијану убијен на правом месту, „у смртоносном тоалету који је за њега припремила судбина“.

Место злочина је својеврстан текст, а једног мирног мајског поподнева професор Ентони Ју (Anthony Yu) анализирао је место у купатилу где је убијен његов пријатељ, недалеко од канцеларије испуњене књигама. „То има ритуални значај“, каже професор Ју. „Ту се испољава симболичко и физичко понижење, мрља, нечистоћа, најпрофаније место на коме се може окончати живот. У ствари, запитао сам се није ли овде реч о култном убиству.“

Полиција није искључила могућност да је то било култно убиство – или чин неког незадовољног колеге, студента или љубавника. „Он није имао никаквих непријатеља“, тврдио је Нетенијел Дојч (Nathaniel Deutsch), Кулијануов асистент, уз сагласност осталих.

Повремено је, међутим, Кулијануово истраживање у домену окултног доносило невоље. У Француској, на једном предавању о ренесансној магији, три жене су се представиле као вештице и негодовале против његовог уплитања у њихов свет. Кулијану, други предавач и неколико људи из публике озбиљно су се разболели. Тема предавања гласила је: „Подухват који ћу избегавати у будућности“, записао је он јетко у својој књизи Ерос и магија у ренесанси.

Многи Румуни били су скептични да је то било политичко убиство. Зашто би некој неконтролисаној групи у Секуритате сметао професор у Чикагу који није био никакав „играч“? То питање је културна енигма. Одговор на њега лежи, можда, мање у рационалном него у митском или култном фанатизму који је Кулијану проучавао и критиковао.

Прво, занемаримо идеју да су професорови списи могли да изазову толико гнева да га неко убије. Многи пореде Кулијануову смрт с убиством Николае Јорге (Nicholae Iorga) из 1940. године. Он је био славни румунски историчар који се супротставио Гвозденој гарди и за кога се верује да су га они и убили надомак Букурешта. „Знам људе који су убили Јоргу“, каже др Александар Ронет (Alexander Ronnett), старији стоматолог и лекар опште праксе, самозвани портпарол Гвоздене гарде у Чикагу. „Једина ствар у којој су погрешили јесте то што су били сувише благи“, вели он. „Требало је да га, јавно, живог одеру.“

За румунске нове десничаре, Кулијану је био посебна врста издајника – писац чији су напади били директнији и личнији него они упућени од Тисманеуа, Кодрескуа или Манее, који су сви били Јевреји и, према неофашистичком схвајању, искључени из круга румунских пајриота. Он је био Елијадеов интелектуални наследник, један од најславнијих румунских научника у иностранству. Али док је стара Гвоздена гарда поносно називала Елијадеа „једним од наших“, нови румунски десничари презирали су Кулијануа. Чланак у Romania Mare, који је потписао Леонард Гаврилиу, румунски преводилац Фројда, на својеврстан, застрашујући начин коментарише место убиства: ту се указује на „ферментирану визију Кулијануовог фекалног мозга“, називајући га „изметом преко кога није повучено довољно воде“. Вели се и то да Кулијану, „избеглица у гангстерској метрополи Чикагу“, није имао права да критикује румунски антисемитизам или захтева измирење с недавном прошлошћу земље.

Секуритате се, такође, посебно свети онима који критички пишу о Румунији. Године 1991, Димитру Мазилу, бивши високи функционер владајућег Фронта националног спаса, који је управо завршио рукопис у коме је критиковао нови режим, претучен је и исечен у свом стану у Женеви. Два маскирана човека, која су га напала оштрим сечивима, говорила су румунски и отишла с Мазилуовим рукописом. Други писци и издавачи били су претучени или убијени у Француској, Немачкоји Канади. Према мишљењу Јона Пацепиа, Секуритате из времена Чаушескуа користила је радијацију да би приведене писце кришом отровала.

Ипак, и они који верују да је Кулијануово убиство политички мотивисано, не могу да објасне зашто је баш он био на удару. Једно објашњење могло би се односити на страст којом је Кулијану нападао нову румунску владу. Кулијануов интервју за 22, који се појавио у априлу 1991, месец дана пре његове смрт и, био је једна од првих критика владајућег Фронта националног спаса и децембарске револуције који је објављен у самој Румунији. У њему је Кулијану „удружио песничке емоције с ерудицијом политичког аналитичара“, тврди Владимир Тисманеану. Окривио је не само Секуритате него и Гвоздену гарду, култни национализам, Православну цркву и румунску културу. Позивао је на истрагу румунског геноцида над стотинама хиљада Јевреја. Било шта од тога могло је подстаћи на освету у земљи која се никад није суочила са својом прошлошћу. „Његова критика била је комплексна, вишеслојна, суптилна. Морате све то повезати“, каже Мирча Сабау. „Тек тада она постаје беспоштедна“.

Интервју с 22 могао је тадашњи режим у Румунији „добро уздрмати“, каже Јон Пацепа. „Они би рекли: ’Овајчовек доноси невољу. И биће све гори и гори. Отарасимо га се’. То чак није морала бити ни одлука владе“.

Чињеница да Кулијану није био познат ван академског света могла га је учинити још рањивијим. „Они прогањају мање познате људе да би збунили полицију и застрашили остале“, наводи Сабау.

Када је реч о балканским сплеткама, чикашка полиција има уобичајену процедуру. „ФБИ се бави међународном димензијом“, истиче шеф чикашке полиције Фредрик Милер (Fredrick Miller), који је недавно наишао на нови траг у Кулијануовом случају.

Загонетно убиство заокупља све оне који су познавали Јоана Кулијануа. „Изгубити њега равно је спаљивању Александријске библиотеке. Има толико тога што је он знао, биће потребне године да се исцеди оно за шта су њему биле потребне секунде“, тврди Грег Спинер. „Не могу да престанем да мислим на њега“, каже Нетенијел Дојч. Осим бесмисленог губитка, веза између оног чиме се бавио и самог убиства је најузнемирујући елемент самог злочина. Јоан Кулијану је веровао у постојање мноштва светова – можда зато што је и сам живео у многим световима. Подучавао је студенте да превазиђу неверицу у то да могу да постану добри детективи окултног подручја. Веровао је да житељи источне Европе морају да учине исто како би разоткрили окултне политичке преокрете у дубоко завађеној области. Веровао је у моћ прошлости и моћ њеног поновног конструисања, пошто је ту моћ видео на делу у својој земљи. „Његова научна интересовања била су огледало оне организације која је наумила да га убије“, тврди његов пријатељ Владимир Тисманеану.

Кулијануова последња кратка прича, „Језик стварања“, појавила се у часопису Андреја Кодрескуа Exquisite Corps истог месеца када је убијен. У њој се говори о историчару „старом четрдесет година, који живи у добро обезбеђеној згради на језеру“. У то време предаје на „озбиљном и престижном универзитету у централном делу САД“. Једнога дана добио је тајанствену музичку кутију са шифрованим језиком којим говори сам Бог: Језик стварања. Три бивша власника кутије убијена су у прошлим столећима.

Садашњи власник кутије размишљао је да употреби кутију против „омраженог политичког режима“, али се плашио да ће проћи као и његови претходници. Колико год је покушавао да открије његову тајанствену шифру, то му није успевало. После много оклевања, он оставља музичку кутију на дворишној распродаји и бежи у слободу од оног што је постало интелектуални затвор наметнут њеном тајном.

Након двадесет година избеглиштва, са свим достигнућима иза себе, и толико тога пред собом, можемо се запитати зашто Јоан Кулијану није своју прошлост оставио у дворишту. Да ли је схватао прави смисао опасности у којој се нашао? Понекад се чини да јесте. Уколико се довољно усредсредимо на причу о његовом убиству, можемо само видети професора који се несвесно рве са својом фикцијом и научним делом, док се стварне силе удружују да га убију.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      У прву недељу Великог и Часног поста – у Недељу Православља, 8. марта 2020. године, почео је пролећни семестар Школе православне духовности у дворани Светосавског дома Црквене општине у Футогу. Прво предавање одржао је протонамесник Бранислав Ђурагић, парох ветернички, који је говорио на тему Живот после смрти.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Светописамска читања:     Еф. 229 (5:9-19)   Браћо, плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. 10. Истражујте што је угодно Господу. 11. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте. 12. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. 13. А све што се разоткрива свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено излази на свјетлост. 14. Зато вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. 15. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри, 16. Користећи вријеме, јер су дани зли. 17. Згог тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. 18. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, 19. Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме.  
      Лк. 66 (12:16-21)   Рече Господ причу ову: У једнога богатог човјека роди њива. 17. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? 18. И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; 19. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, 20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? 21. Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.     Беседа Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет шесту по Педесетници     Господ Исус Христос дошао је међу људе да излечи душу људску од крадљивости. Јер је крадљивост тешка болезања душе људске.     Краде ли син од оца? Не; него слуга краде од господара. Онога часа када се Адамов синовски дух превратио у слугарски дух, његова се рука пружила ка забрањеном плоду.   Зашто краде човек туђу својину - да ли зато што му то треба? Адам је имао свега и није оскудевао ниучем, па ипак је пошао у крађу.   Зашто краде човек од човека, слуга од слуге? Зато што се пре тога усудио красти од господара свога. Увек човек прво краде од Бога па онда од људи. Прво је праотац људски машио се крадљивом руком за оно што је Божје, па су онда, и због тога, његови потомци постали лопови један другог.   Човек краде и од Бога, и од луди, и од природе, и од себе самог. Човек краде не само свима чувстима, него и срцем, и душом, и помислима. Но нема ниједне крађе, у којој ђаво није савезник човеков. Он је дошаптач и наустник свих крађа; он человођ и началник свих крадљивих умишљаја. Нема лопова самца у целоме свету. Увек најмање двојица иду у крађу, а трећи их гледа. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог их гледа. Као што Ева није сама извршила крађу, него у друштву с ђаволом, тако никад нико није сам извршио крађу него вазда у друштву ђавола. Но ђаво није само вођ и саучесник у крађи него и проказивач крађе. Јер њему није стало до крађених ствари него до упропашћења душе човекове, до заваде и мржње међу људима, и до погубљења свега рода људског. Не ходи он у крађу због крађе него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (Петр. 5, 8). А да је Ђаво онај који побуђује душу на свако зло и сеје у души сваки кукољ, то је рекао и сам Господ Исус (Мат. 13, 39).   Сваком крађом коју човек учини краде ђаво један део душе његове. И душа навикнутог лопова све се више смањује и суши и пропада као плућа изједена сушицом.   Да би се човек спасао крадљивости, мора сматрати своју имовину Божјом а не својом. И кад употребљава своју имовину мора сматрати да употребљава оно што је Божје а не његово. Једући хлеб са своје трпезе мора благодарити Богу, јер хлеб није његов но Божји.   Да би се човек излечио од болезање крадљивости, мора сматрати и сву туђу имовину Божјом, и мора знати да кад краде од људи краде од Бога. А зар се може покрасти Онај чије се око никад не затвара?   А да би човек отерао од себе свога злог садруга у крађи и сејача свакога зла, мора бдити над душом својом, да ђаво не посеје крадљиве жеље и помисли у њу. И кад их нађе посејане, мора се старати брзо да их сагори огњем молитве.   Није ли луд онај човек који трчи за горим кад је познао боље? Није ли и луд и смешан онај лопов који ноћу обија туђи дућан да покраде крпе од памука, кад је у то исто време видео свога пријатеља где му је дотерао пред кућу пуна кола свиле и кадифе на дар?   Човекољубиви Господ Исус донео је Собом и отворио пред људима безбројна и несравњива блага небеска, и позвао их да узимају јавно и слободно, но само под једним условом: да прво одлепе своју душу од трулежних блага земаљских. Неки су Га људи послушали, пришли су Његовим даровима, и обогатили се; а неки Га нису послушали него су остали при свом трулежном и крађеном богатству. За опомену овим последњим Господ је испричао причу која се чита у данашњем јеванђељу:   Рече Господ причу ову: у једног богатог човека оброди се њива; па мишљаше у себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати летине своје. Буд је иначе био богат, буд му се још оброди летина толико да није знао где ће је сабрати? Гледајући своја поља покривена родном пшеницом; и своје воћњаке и винограде са отежалим и опуштеним гранама од рода; и своје градине препуне разноврсног поврћа; и кованлуке своје препуне меда - овај богаташ није погледао к небу и радосно узвикнуо: слава Ти и хвала, Свевишњи и Свемилостиви Боже? Како си Твојом силом и мудрошћу извукао из црне земље оволико обиље! Како си Твојим сунцем налио сласт у све плодове земне! Како си сваком плоду дао диван изглед и нарочити укус! Како си ми стоструко наградио мој малени труд око свега тога! Како си се смиловао на слугу свога, и са препуним рукама просуо толико благо у крило његово! О, пречудни Господе мој, научи и мене да овим Твојим благом и ја учиним радост браћи својој и суседима својим! Да би се и они заједно са мном радовали, и заједно са мном благодарно славили и хвалили свето име Твоје и неисказану доброту Твоју! - Не; него место да се сети Дародавца толиких дарова, он прво брине где ће те дарове згомилати и у чему ће их чувати. Као лопов кад нађе на друму кесу новаца што не мисли ни откуда је та кеса ту ни чија је, него прво брине како ће је сакрити! Уствари и овај богаташ је прави лопов. Он не би могао рећи, да је све то обиље плодова дошло од његовог личног труда. И лопов се труди око краће. Нити од његове вештине и памети. И лопов употребљава често много више вештине него ли орач и сејач. Богаташ нити се трудио нити се могао трудити око сунца, и кише, и ветрова, и земље. А то су четири главне стихије које по Божјој вољи омогућавају плод биља и дрвећа. Према томе, тај обилни плод није његов ни због његовог ништавног труда нити пак по праву својине, пошто он није господар ни сунца, ни кише, ни ветрова, ни земље. Тај обилни плод је дар Божји. Како ружан изгледа човек у очима свију људи кад прими неки поклон од некога, па нити каже: хвала, нити се обазре на дародавца, него жури само да склони тај поклон на сигурно место! Честит просјак добије кору црна хлеба, па захвали даваоцу. А овај богаташ није захвалио Богу ниједном помишљу и ниједном речју на толиком обиљу жетве, чак нити иједним осмехом радости на толиком чуду и толикој благодати Божјој. Него место молитве, и благодарности, и песме Богу, и радости срца, њега одмах почиње мучити брига, како ће све то благо сабрати и сместити тако, да ниједно зрно не остане птицама небеским и да ниједна јабука не падне у крило сиромашних суседа његових.   И рече: ово ћу учинити: порушићу житнице своје и подигнућу веће, и овде ћу сабрати сва жита своја и блага своја. Ето шта је главни труд неразумна човека! Место да се труди да поруши старога човека у себи и подигне новога, он улаже сав свој труд у рушење старих и подизање нових житница, нових амбара и салаша. Ако му опет и идућа година тако обилато роди, он ће се опет морати трудити и мучити око проширења старих или зидања нових житница. И тако ће житнице његове бивати из године у годину све шире и новије, а душа његова све ужа и старија. И његово старо жито ће плеснивити као и душа његова. Њега ће окружавати завист и на њега ће се сипати клетва. Јер ће сиромашни људи гледати са завишћу на његово богатство, а гладни ће га проклињати због тврдичлука и себичности. И тако, његово богатство доприносиће пропасти и његовој и његових суседа. Његова душа пропадаће због тврдичлука и себичности, а душе његових суседа пропадаће због зависти и проклињања. Видите, како безуман човек може да употреби Божји дар и на своју и на туђу пропаст! Бог му је дао богатство ради благослова и спасења како његовог тако и његових суседа, а он га употребљује на проклетство и своје и других. Свети Јован Златоуст саветује све који су савету доступни: "Јеси ли се ти наситио - сети се гладнога. Јеси ли утолио своју жеђ - сети се жеднога. Јеси ли се згрејао - сети се замрзлога. Живиш ли у дому високом и богато украшеном - уведи у њега и бескућника. Јеси ли се навеселио на пиру - развесели тужног и жалосног. Јесу ли теби одали част као богаташу - посети и ти убоге. Јеси ли изишао радосним од свога књаза - учини радосним и све слуге своје. Ако будеш милостив и снисходљив према њима, то ћеш и сам добити милост при изласку душе из тела". Прича се за два велика испосника у египатској пустињи, како су молили Бога да им открије, да ли има когод у свету ко Њему боље служи од њих. И њима се заиста то открије; и заповеди им се да иду у то и то место, таквом и таквом човеку и сазнаће оно што су желели знати. Они дођу, како им је указано, и нађу једнога простога човека, по имену Евхариста, који се искључиво бавио сточарством. Како испосници нису видели на овом човеку ништа необично, то га упитају, како се он стара да испуни вољу Божју? После дужег устезања Евхарист им каже, да све што добије од своје стоке он дели на три дела: један део даје ништим и убогим; други део употребљује на гостопримство странаца; а трећи део задржава за себе и своју целомудрену жену. Чувши ово испосници похвале његову добродетељ и врате се (Пролог, 17. Новембар). - Видите, да је милосрђе чак више и богоугодније и од најстрожијег поста. Но овај лакоми богаташ, о коме је реч у јеванђељу,није помишљао само како да прошири своје житнице и како да сабере све плодове са свога имања. Па шта ће да ради када то учини? Ево нека он сам каже: и казаћу души својој: душо, имаш много блага лежећег на много година: почивај, једи, пиј, весели се! Како може душа јести и пити? Тело једе и пије оно што је у пољу сабрано, а не душа. Па богаташ и мисли на тело, кад говори о души. Његова душа толико је урасла у његово тело, и толико се изједначила с телом, да он њу зна још само по имену. Погубни триумф тела над душом није се могао јасније изразити. Замислите једно јагње у псећој рупи, заврзено и заборављено у псећој рупи. Пас јури на све стране и довлачи у рупу храну за себе. И кад навуче пуну рупу меса, црева, костију од разних стрвина, он онда викне гладном јагњету: јагње моје, сад једи, пиј и весели се; ево, имаш хране за много дана! И после тих речи пас ће се наклопити сам да једе, а јагње ће продужити да гладује и од глади угинуће. Тако је исто поступио овај богаташ са својом душом као овај пас са гладним јагњетом. Душа се не храни храном која трули, а он јој нуди такву храну. Душа чезне за својом небеском домовином, где стоје њене житнице и њени источници, а он је прикива за земљу, и још јој обећава, да ће је држати тако приковану за много година. Душа се радује Богу, а он и не узима име Божје у уста. Душа се гоји правдом и милошћу, а он и не помишља да својим богатством учини правду и милост бедним, јадним и наказним људима око своје куће. Душа хоће чисту небесну љубав, а он сипа маст у огањ страсти, и смрдљивим димом од тога кади душу. Душа тражи свој накит; а њен је накит: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23); он ју пак кити пијанством, ждерањем блудом и сујетом. Како да не липше травоједно јагње поред месождерног пса? Како да не умре душа притиснута тешком лешином телесном?   Но није све безумље овога богаташа у томе што нуди месо јагњету, односно телесну храну души, него још и у томе што се он прави господаром времена и живота. Јер гле, он се спрема да једе и пије на много година. А чујте шта му Бог на то одговара: а Бог му рече: безумниче, ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити? Тако му рече Господар живота и света, и заповедник времена и смрти, којему је у руци душа свега живота и дух свакога тела човечјега (Јов. 12, 10). Безумниче, зашто не мислиш умом него трбухом? Као што није био у твојој власти дан твога рођења, тако није ни дан твоје смрти. Господ је упалио свеће земаљског живота кад је Он хтео, Господ ће их погасити кад Он хоће. Као што твоје богатство није могло ускорити час твога доласка у свет, тако оно не може одложити ни час твога одласка из света. Зависи ли од тебе свануће и смркнуће дана? Зависи ли од тебе кад ће ветар почети дувати и кад ће се утишати? Толико исто зависи од тебе и рок твој на земљи! И толико исто зависе од тебе твоје житнице и пивнице, и твоји торови и обори. Све је то Божја својина, исто онако као и твоја душа. Свакога дана и свакога часа Бог може узети Своје од тебе и дати другоме. Његово је све још за твога живота; Његово ће бити све и после твоје смрти. У Његовим је рукама и твој живот и твоја смрт. Зашто онда говориш о многим годинама унапред? На минуте је избројан твој живот, човече. И твој последњи минут може откуцати још данас. Зато се не брини о сутрашњем дану, шта ћеш јести, и шта ћеш пити, и у што ћеш се оденути; него брини више, много више брини, с каквом ћеш душом изаћи пред Бога, Створитеља и Господара свога. Брини се више о царству Божјем, јер то је храна твоје душе (Мат. 6, 31-33).   Ову причу завршава Господ речима: тако бива ономе ко себи сабира благо, а не богати се у Бога. Како му, дакле бива? Изненадно раставља се он од свога богатства и душа му од тела. Богатство се предаје другом, тело се предаје земљи, а душа иде у место црње од гроба, где је плач и шкргут зуба. Њега неће срести ниједно добро дело у царству небеском, да би душа његова ту имала места. Његово име неће се наћи записано у Књизи живих, те неће бити ни знано ни прозвано међу блаженима. Он је примио своју плату на земљи, и богатства Божја на небу неће се показивати души његовој.   О, како је страшна изненадна смрт! Кад човек мисли да сасвим чврсто стоји на земљи, земља се може наједанпут да отвори и прогута га, као што је прогутала Датана и Авирона (5. Мојс. 16, 32). Кад се богозаборавни весељак спрема да се још годинама и годинама весели, пада огањ и сагорева га као Содом и Гомор. Кад човек мисли да се добро осигурао и код Бога и код људи, наједанпут пада мртав као Ананија и Сапфира (Дела ап. 5, 1). Изненадном смрћу грешник наноси две штете, и себи и својој родбини; себи, јер непокајан умире; и родбини, јер је изненађује неочекиваним ударом и оставља послове своје неуређене. Благо оном ко се поболи пред смрт, и претрпи муке и страдања. Томе се даје прилика и могућност, да се још једном свесно обазре на цео свој живот; да прегледа и преброји грехе своје; да се покаје за све зло што је учинио као и да зарида пред Богом и очисти душу своју сузама, и умоли Бога за опроштај; и још да и сам опрости свима оним који су њега вређали и злобили за живота; да благослови све пријатеље и све непријатеље своје; да опомене децу да се боје Бога, да се сећају часа смртнога и да благовремено богате своју душу вером, молитвом и милостињом. Погледајте, како су умирали Божји угодници и праведници у Старом Завету: Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид. Сви они болују пред смрт, и у болести својој не испуштају имена Божјега из својих уста. И сви остављају добре аманете својим потомцима и благосиљају их. Таква је нормална смрт праведника. Но рећи ћете: а зар нису многи праведници изненадно погинули у ратовима? Не, нису. Праведници никад не умиру изненадно. Они се увек спремају за смрт, и свакога дана очекују растанак са овим животом. Срцем својим они се непрестано кају и исповедају пред Богом, и прослављају име Божје. То чине праведници и у миру и благостању; а још више чине они то у рату, у напасти и искушењу. Њихов цео живот јесте стално приготовљавање за смрт. Зато они никад и не умиру изненадно.   Приготовљавати се за смрт то и значи богатити се у Бога. Јер само они, који истински верују у Бога и у други живот прилагођавају се за смрт, односно за онај други живот. Неверни се никад не приготовљавају за смрт: они се приготовљавају за што дужи живот овде на земљи. Зато се они боје и да мисле о смрти, а још мање старају се. о богаћењу у Бога. Ко се пак приготовљава за смрт, тај се приготовљава и за вечни живот. А какво је то приготовљавање за вечни живот, познато је сваком хришћанину. Мудар човек сваки дан утврђује своју веру у Бога, и брани срце своје од неверовања, сумње и злобе, као што мудар домаћин брани свој виноград од злих мушица и скакаваца. Мудар човек брине се сваки дан да испуни заповести Божје делима праштања, милосрђа и љубави. Тако се он богати у Бога. Оно што му је најмилије и најдрагоценије не држи мудар човек у житницама и кошевима него полаже у руке Божје. То је душа његова. То је највеће благо његово; једино благо које не труне и не умире. Сваки дан мудар човек има готов обрачун са овим светом, и спреман је да легне и умре са постојаном вером, да ће оживети и пред лице Божје изаћи. ("Мисли сам у себи и говори: ја нећу остати у овоме свету дуже од данашњега дана - и никад нећеш сагрешити пред Богом" Св. Антоније Велики). Нема ништа лакомисленије него рећи: да ми је да изненадно умрем, и да своје смрти и не осетим! Тако говоре безумни и безбожни. Ко од апостола, светитеља и свих богоугодника умре у сну? Или кога од њих прогута земља? Или кога спали огањ? Ко од њих изврши самоубиство? Зато умни и побожни говоре: нека буде воља Божја! Боље да годинама болујемо и будемо у квргама и грчевима од болести него да изненадно непокајани умремо. Јер и муке овога света брзо пролазе као и радости. А у ономе свету нема ништа привремено и пролазно, него је све вечно, била мука или радост. Боље, дакле, да се мало помучимо и поболујемо овде него тамо. Јер је тамо несравњено дужа мера и бола и радости. Нека буде воља Божја! Молимо се, дакле, Свевишњем Богу, да нам не пошље изненадну смрт усред наших грехова и безакоња, но да нас поштеди као што поштеди цара Језекију (Ис. 38, 1), и да нам да дана за покајање. По милости Својој да нам да знак приближења смрти наше, да би могли брзо учинити још неко добро и спасти душу своју од огња вечнога. Да би се тако и наше име нашло у Књизи Живих, и да би се и наше лице видело мећу праведницима у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Овогодишње празновање заштитника и патрона крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог отпочело је 25. новембра 2019. године служењем вечерње службе у параклису школе.   Звучни запис обраћања Епископа Јована   Звучни запис беседе Митрополита Порфирија   Звучни запис духовне поуке Епископа Јована     Пре службе, професори, ученици и гости, окупили су се у холу Богословије и уз Ис полла ети деспота и тропар Светом Јовану Златоустом дочекали Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Вечерњу службу служио је Високопреосвећени Mитрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а у наставку, по први пут у историји те богословије, прослављању школске славе придодата је још једна свечаност – монашење. Чин монашења извршио је владика Јован, а монашки постриг примио је бивши ђак а садашњи професор крагујевачке богословије г. Јован Прокин.   У наставку вечери преломљен је славски колач црквеног радија “Златоусти”.   У уторак, 26. новембра 2019. године, на дан славе, у празничној атмосфери и пуном холу дочекани су архијереји шумадијски Јован и загребачко-љубљански Порфирије, који је и началствовао евхаристијским сабрањем.   После читања Јеванђеља, надахнуту и поучну беседу произнео је митрополит Порфирије: -Свака реч Јеванђеља јесте реч Божија, реч Христова, иако је у прошлости већ изречена, она не губи своју снагу и вечни смисао. Сада смо чули реч Христову, реч Њега самога, која нам открива да је Он дошао у свет, не да би основао неку нову заједницу, идеолошки другачију, не да би утемељио неки нови философски правац који би био само још један више у ондосу на претходне, већ је Господ дошао искључиво и само да спасе људски род.    Истовремено, основао је Цркву своју, да она буде радионица спасења, да она буде предукус Царства Божјег, да она буде Царство Божје међу нама управо кроз овај моменат, кроз свету Литургију. Тако и у причи коју је Господ изрекао, а записао је апостол Јован, Он позива све нас да се угледамо на Њега, да нам Он буде образац и узор. Ми данас славимо једног таквог пастира Христовог, кроз чије дело се пројавила служба Христова.    Тај пастир јесте Јован, прозван Златоустим. Тако је назван због златних и спасоносних својих речи, али те речи нису биле само дивно изречене, нису биле пука реторика, већ су биле испуњене Духом Светим и у себи носиле снагу која се није само дотицала срца свих људи који су га слушали, већ дотиче и наша срца, срца савремених хришћана. Та снага речи проповедника речи Божје није у стилу, није у начину на који је та реч изречена, него је у унутрашњем односу са Богом и Христом.    Ако та реч Јеванђеља није потврђена животом, односно ако не извире из живота по Христу, онда та реч, ма колико лепо била изречена, нема никакву снагу. Ма колико Свети Јован Златоусти имао спасоносу, златну и убедљиву реч, пре свега има спасоносни, врлински живот. Зато сада када славимо светог Јована Златоустог, морамо знати да наша реч има снагу само ако живимо светим животом каквим је он живео”.   Током празничне Литургије, као и сваке године, владика Јован је рукопроизвео матуранте из Епархије шумадијске у чин чтеца, док је професора монаха Јована Прокина рукоположио у чин јерођакона.   По завршетку свете службе уследила је свечана академија коју је отворио хор Богословије, а затим је реткор Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић свима пожелео добродошлицу и најавио даљи програм. Професор јереј Владан Костадиновић, потпомогнут рецитаторима Миланом Јеличићем, Марком Станишићем и Павлом Луковићем, одржао је предавање о историјским приликама у време добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. После предавања ученици Дејан Костић (на гитари) и Стефан Стојановић (на фрули) извели су песму Зајди, Зајди. За крај програма хор је уз инструменталну пратњу ученика отпевао песму Играли се врани коњи. Прослава је настављена уз свечани ручак у школској трпезарији, уз песму и пријатно расположење.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Логос
      Православни богословски факултет Вас позива на промоцију пет томова ПАТРОЛОГИЈЕ Епископа умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића, професора емеритуса.     Говоре:   Епископ др Атанасије др Александар Ђаковац др Здравко Јовановић др Микоња Кнежевић др Андреј Јефтић     У амфитеатру факултета, Мије Ковачевића 11Б, у понедељак, 18. новембра 2019. у 19.00 часова. Улаз слободан. Добро дошли!     Извор: Православни богословски Факултет у Београду

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...