Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Благовесник

    Благовесник

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Јеванђеље о исцелењу узетог (Протумачено и у шесту недељу по Духовима) Марко,2,1-12.Зач.7.
       
      Прошле недеље чули смо јеванђеље о чудотворном дејству великог и моћног присуства Христовог. Натанаил, који је посумњао у речи апостола Филипа, да се појавио у свету дугоочекивани Месија, и то у лицу Исуса из Назарета, – тај исти Натанаил чим је дошао у присуство самога Господа, одмах Га је признао и исповедио као Сина Божјег и цара Израиљева. Данашње пак јеванђеље говори о превеликом паштењу и труду истинских верујућих људи да дођу у присуство Христа Господа.
      Четворица људи носили су једнога раслабљенога рођака, или пријатеља свога, носили су га на постељи – тако је очајан и непомичан био раслабљени. Гурали су се узалуд кроз многи народ, да се приближе Господу, па кад нису у томе успели, а они се подигоше на кров од куће, открише кров, и кроз кров, с напором и муком, спустише постељу са болесником пред ноге чудотворног Исцелитеља. Тако је силна била вера њихова у Христа.
      А Исус видећи веру њихову, рече узетоме: синко, опраштају ти се греси твоји. Господ не чу исповест вере њихове, али виде веру њихову. Прозорљивост Његова ишла је до најтајнијих дубина срца људског, и разматрајући те дубине срца Господ виде велику веру њихову. Но и Својим телесним очима Он виде и позна веру њихову по паштењу и труду њихову да принесу болесника у присуство Његово. Њихова вера, дакле, била је очигледна и за духовни и за телесни вид Господа.
      Исто је тако очигледно за Господа било и неверовање књижевника који беху присутни овом догађају и помишљаху у срцима својим: што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Видевши њихове помисли у срцу духом својим Господ их почиње благо укоревати због тога: што тако помишљате у срцима својим? Прозорљиви Господ чита лако нечиста срца као и чиста. Као што је одмах видео чисто срца Натанаилово, у коме не беше лукавства, тако сада одмах јасно види и нечиста срца књижевничка, испуњена лукавством. Па да би им показао како Он има власт и над телима као и над душама људским, и грехе опраштати и раслабљена тела лечити, Господ рече раслабљеноме: теби говорим: устани и узми одар свој, и иди дома. На овакву моћну заповест болесник уста одмах, и узевши изиђе пред свима, тако да се сви дивљаху и хваљаху Бога говорећи: нигда тога видели нисмо!
      Погледајте, колико чудних моћи показује Господ у један мах:
      Он прозире у срца људи и открива веру код једних и лукавство код других;
      Он опрашта души грехе, и чини душу здравом и чистом од праузрока болести и немоћи;
      Он повраћа здравље раслабљеном, узетом телу помоћу Своје моћне речи.
      О, како је велико, и страшно, и чудно, и целително присуство Живога Господа!
      Но треба доћи и стати у присуство Живога Господа. То је најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство. Понекад сам Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти и Марији и Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби, или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи, који се дигоше на кров од куће, да би свога болесника спустили пред Господа. Ово су три начина како се људи могу осетити у присуству Господа. Наше је да се паштимо и трудимо доћи у присуство Господа, а Божје је да нас пусти у Своје присуство и озари нас њиме. Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе.
      Колики пак треба да буде наш труд за отварање присуства Божјега, најбоље нам показује пример ове четворице људи који не презају ни од пењања на кров куће, нити се устручавају ма каквим стидом или страхом, да свога болеснога друга спусте с висине у присуство Живога Господа. Ово је пример ревности – ако не већи а оно – сличан примеру оне удовице која је непрестано досађивала неправедном судији с молбом да је спасе од њеног супарника (Лк. 18, 1-5). Ово значи испунити заповест Господњу да се треба свагда молити Богу и не дати да дотужи. Ово је доказ истинитости и друге заповести Господње, куцајте и отвориће вам се (Мат. 7, 7). Ово је најзад и објашњење чудне изреке Христове: царство небеско на силу се узима, и усиљивачи добијају га (Мат. 11. 12). Господ, дакле, захтева од Својих верних, да учине сва могућа усиља, да уложе све трудове, да раде докле светлости имају, да се моле без престанка, да ишту, да траже, да куцају, да посте, да чине безбројна дела милосрћа – и све то у циљу да им се отвори царство небеско, тј. велико, страшно и животворно присуство Божје. Стражите зато непрестано и молите се Богу, заповеда Господ, да би се удостојили стати пред сином човечјим (Лк. 21, 36). Стражите будно над срцем својим, да се не прилепи к земљи; стражите над помислима својим, да вас не удаље од Бога, стражите над делима својим, да би удвостручили талант свој а не смањили га и упропастили; стражите над данима својим, да вас не би смрт изненадила и уграбила непокајане, усред греха вашег. Таква је наша вера православна: скроз делателна, скроз молитвена и будна, сузна и усилна. Ниједна друга вера не предлаже вернима толико усиља, да би се удостојили стати пред Сина Божјега. Сва та усиља предложио је целом свету, а вернима заповедио, сам Господ и Спаситељ наш, а Црква их непрестано освежава понављајући их из века у век, из поколења у поколење, и истичући вернима све већи и већи број оних духовних витезова, који закон Христов испунише и сподобише се славе и моћи неисказане н на небу и на земљи.
      Но с друге стране не треба се варати и мислити, да сви ови трудови и усиља једнога човека доносе спасење сама по себи. Не треба уображавати, да ће човек једино својим трудом и усиљем доћи у присуство Живога Господа. Ако Господ неће, нико никад од смртних не би могао стати пред лице Његово. Јер сам Господ, који је и наредио све ове трудове усиља, на другом месту каже: кад свршите све што вам је заповеђено реците: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо дужни били чинити (Лк. 17. 10). И опет на другом месту: нико не може доћи к мени ако га не привуче отац (Јов. 6, 44). И опет на једном другом месту: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). Апостол Павле пишући Ефесцима у том смислу вели: благодаћу сте спасени (Еф. 2, 5). Шта да кажемо после овога? Да ли да кажемо, да су сви наши трудови за спасење узалудни? Да ли да пустимо руке и чекамо док се Господ сам не јави и не стави нас Својом силом у Своје присуство? Не виче ли и сам пророк Исаија: сва је наша правда као нечиста хаљина (64, 6)? Да ли дакле, да се манемо свих трудова и свих усиља? Но зар онда не постајемо као онај слуга који је закопао у земљу свој талант и коме је господар због тога викнуо: зли и лењиви слуго! Морамо бити трезвени и трудити се да испунимо заповести Господње, које су јасне као сунце. Морамо уложити сав свој труд, а у Божјој је власти, да наш труд благослови и пусти нас у Своје присуство. Дивно је ово објаснио апостол Павле говорећи: ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади нити онај који залева, него Бог који даје те расте (1. Кор. 3,6-7). Од Бога, дакле, зависи све, – од Божје силе, мудрости и милости. Но наше је ипак да садимо и залевамо; и ми нашу дужност не смемо пропустити без опасности да вечно пропаднемо.
      Дужност је тежака да оре и залева, а од Божје силе, мудрости и милости зависи. да ли ће усев нићи, порасти и плод донети.
      Дужност је научника да испитује н тражи, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће му се знање открити. Дужност је родитеља да своју децу негују и васпитавају у страху Божјем, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће и докле деца живети.
      Дужност је свештеника да верне учи, обавештава, укорева и исправља, а од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ће труд свештеников уродити плодом.
      Дужност је свију нас да се паштимо и трудимо, да би се удостојили стати у присуство Сина Божјега, но од Божје силе, мудрости и милости зависи, да ли ћемо бити припуштени Господу.
      Али не треба да се трудимо без надања у милост Божју. Него сав наш труд нека буде озарен надањем, да је Господ близу нас, и да ће нас Он примити у присуство лица Свога. Нема дубљег и непресушнијег извора од извора милости Божје. Кад се блудни син покајао после свога жалоснога пада на ступањ свињскога живота, милосрдни отац изашао му је у сусрет, загрлио га и опростио му. Господ неуморно излази у сусрет Својој покајаној деци. Он пружа Своје руке свима који се окрену лицем к Њему. Ваздан пружах руке своје народу непокорну, говори Господ за Јевреје (Ис. 65, 2). Па кад Господ пружа Своје руке и к непокорнима, како ли је тек с покорнима? Покорни пророк Давид говори: свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 16, 8-9). Покорним трудбеницима на своме спасењу Господ, дакле, не отказује присуство Своје.
      Зато не сматрајмо свој труд узалудним, као што чине безбожници и очајници, него паштећи се и трудећи до највише мере надајмо се у милост Господа Бога. Усугубимо наше трудове нарочито у време Часнога Поста, како нам то и Света Црква налаже. Нека нам при томе светле својим примером она четворица који се дигоше на кров од куће, и прокопаше кров, и спустише петога пријатеља свога узета пред Господа. Ако је једна петина наше душе узета или трула од болести, пожуримо хитно са остале четири здраве петине пред Господа, и Господ ће учинити здравим оно што је болесно у нама. Ако нас је једно чувство саблазнило у овоме свету, и од саблазни оболело, пожуримо са остала четири чувства пред Господа, да би се Господ смиловао на наше оболело чувство и исцелио га. Кад један део тела оболи, лекари препоручују удвојену негу, чување и храњење осталога тела, да би оно што је здраво постало још здравије и снажније, и тако одолело болести онога што је болесно. Тако је и с нашом душом. Ако смо посумњали умом, брзо се потрудимо срцем и душом да појачамо веру своју и да оболели ум кроз Господа оздравимо и оснажимо. Ако смо се огрешили заборавом молитве, пожуримо да делима милосрђа повратимо изгубљену молитвеност, и обратно.
      И Господ ће погледати на веру нашу, и на наша паштења и трудове, и смиловаће се на нас. И по Својој бескрајној милости пустиће нас у присуство Своје, у присуство бесмртно и животворно, којим живе, крепе се и радују безбројне ангелске силе и светитељске војске. Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.
       
      Извор: Епархија врањска
    • Од Логос,
      На двадесету годишњицу НАТО агресије на наш народ и нашу земљу, 24. марта на Пачисту недјељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами, Његово Преосвештенство епископ диоклијски Г. Методије служио је у храму Светог Саве Српског у Паризу парастос нашем народу страдалом у овој злочиначкој агресији. “Само ће смирени човјек видјети лице Божије јер без смирења нема спасења“-поручио је у бесједи, којом се обратио сабранима на Светом богослужењу Владика Методије.
      Звучни запис беседе
       
      Извор: Радио Светигора
       
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је вечерас, 24. марта 2019. године, у Нишу на почетку државне церемоније обележавања двадесет година од почетка НАТО агресије на Србију.

      Уз звуке сирена за узбуну и гашење светла, у Нишу је одржано централно обележавање 20. годишњице од почетка бомбардовања. Сећањем на жртве одата је почаст страдалима, уз поруку: "Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде било". Централно обележавање почетка НАТО бомбардовања 1999. године почело је тачно у 19.45, када су НАТО авиони бацили прве бомбе.
      Окупљенима у Нишу обратио се Патријарх српски Иринеј, који је поручио да се данас сећамо најтрагичнијих дана у историји, истичући да тако нешто не треба да се понови никада и нигде у свету. Напоменуо је да су звуци сирена за узбуну и данас присутни у нашим животима.
      "Чујемо их у сновима, у својим сећањима, то су дани најтрагичнији у нашој историји, дани за које бисмо желели да се никада више не понове нашем народу, али не само нашем народу него нигде у овоме свету. То су звуци пакла, звуци мржње који излазе из дубине човекова бића, које разарају, које предају смрти и најтужнијим сећањима", рекао је патријарх Иринеј.
      Истакао је да 78 дана бомбардовања представљају дане страха.
      "Да су то су били дани радости и они би били веома дуги. Замислите да ти трагични звуци и страх, који смо сви доживљавали, трају 78 дана. Питамо се данас одакле тај извор мржње, да се уништи оно што је највредније на овом свету под сунцем, да се уништи људксо биће ни криво ни дужно – али са једним јасним планом и циљем да се остваре земаљски планови, а ја бих мирне душе, то назвао пакленим плановима", рекао је патријарх.
      Истиче да је још трагичније то што су нас бомбардовали "наши бивши савезници и пријатељи, који су своје савезништво претворили у непријатељство према нашем народу".
      "Планови које су хтели да остваре потичу од моћника овог света, са једним циљем да један народ и мирољубиву државу униште и раскомадају у најмање делове и парчади, да би остварили своје циљеве и намере. Зато су предузели кораке од којих ће се поколења сигурно стидети и рећи оно што заслужују...", навео је патријарх.
      Поручио је да је ударено на миран народ који је читаву своју историју провео у великом страдању и искушењу, народ који воли слободу за себе и жели је другима.
      "Да би остварили своје жеље осудили су нас да смо народ који чини зло, који смишља зло другима и то везали за један крај наше отаџбине, са народом са којим српски народ живи стотинама година како зна и уме, показујући своје право људско лице и хуманизам. Оклеветали су нас и са том клеветом и мржњом подигли су свет", рекао је патријарх.
      Моћне земље усмериле силу ка малом народу
      Поручио је да је 19 моћних држава усмерило силу према једном малом народу и учинило оно што добар човек никада не би урадио.
      "Нанели су нам велика зла, порушили су нам наше фабрике, индустрије, путеве, железнице, а чак нису ни болнице поштедели. Нису поштедели ни малену децу, која су са радошћу ушла, а са тугом и плачем напустила овај свет. То је нешто чему се само ђаво може радовати", истакао је патријарх.
      Додао је да нас је бомбардовање уназадило за више од 50 година – да су "напредну земљу претворили у прах и пепео".
      "Нека им Бог суди по правди својој, а познато је да зло добро неће донети", рекао је патријарх Иринеј .
      Додао је да је на нама да "пригрлимо отаџбину" и да будемо јединствени.
      "Оно што видимо данас на улицама није добро, то даје снагу нашим непријатељима. Зна се како се долази до положаја и до власти, на овај начин не могу доћи, нити наудити, али могу наудити своме народу и својој држави. А, верујем да то не желе. Можда су друге жеље јаче од њих, али морају да размисле шта чине и да се са мало више љубави обрну своме народу, својој отаџбини и својој будућности", рекао је патријарх.
      Истакао је да је данас најпотребније јединство, да би се одбранила светиња на Косову и Метохији.
      "Ту свету земљу не смемо никоме поклонити, морамо је бранити свим допуштеним средствима, а не дај боже да се користимо и неким другим. Ми то не желимо и молимо се Господу да не дођемо у такву прилику", каже патријарх.
      Напоменуо је да наш народ одлукује љубав према другим народима, те да нас и историја и вера уче да у сваком човеку видимо лик Божји и да се односимо према њему као према рођеном брату.
      Вучић: За опстанак важно да не заборављамо животе
      Председник Србије Александар Вучић поручио је да је за опстанак српског народа важан један услов - да не заборављамо никада никоме наше животе, посебно не дечије.
      "Све остало је нешто што се да поправити", додао је председник.
      Истакао је да су на месту рушевина изграђене нове болнице, школе, путеви, али да ништа не може да врати људске животе, међу којима су трудница Љиљана Спасић из Ниша, ученица Сања Миленковић из Варварина, породица Милић из Алексинца, двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара, брат и сестра Стефан и Дејана из Раље, мала Милица из Батајнице...
      "Нико није одговарао за ове злочине. Српски цивили, наша деца, били су дозвољена мета агресије НАТО-а и за њих је то била само грешка. За нас никада неће бити грешка и та деца и ти људи никада неће отићи у заборав", рекао је Вучић.
      Поносан је, каже, на слободарски дух нашег народа, који нас је натерао да не заборавимо да будућност можемо градити само на таквим основама - чувајући слободу, независност и самосталност као највише вредности.
      Навео је да се пет година на овакав начин обележава годишњица агресије НАТО-а на "малу, слободољубиву и никада покварену земљу".
      Цитирајући Мартина Лутера Кинга, Вучић је истакао да у то време нисмо имали пријатеље.
      "Хвала онима који нису били против нас, али нам помагао није нико. Били смо сами суочени са највећом војном силом на свету, са коалицијом богатих и моћних, са 22.000 тона бомби и ракета и њиховим јасним циљем - да нас понизе и део наше територије предају неком другом", рекао је Вучић.
      Нагласивши да данас поново имамо пријатеље, али и оне који нам више нису непријатељи, председник је нагласио да остаје јасна разлика у мишљењу о ономе што се догађало.
      "Смрт 2.500 цивила, смрт 79 деце, девастирање земље, штете које се мере дсетинама милијарди долара за нас ће увек бити злочи. За њих је, чак ако и толико хоће да признају, грешка уз коју, ту и тамо, додају израз 'трагична'. Њихове грешке за нас су значиле губитак најважнијих од свих живота, дечјих живота. Немамо право на то да погнемо главу", навео је председник.
      Додао је да Србија данас и сме, и може, и мора да каже да су грешка није српски народ који је страдао, већ они који су га бомбардовали.
      "Ма колико радили против Србије, Србија је данас јача и снажнија него што је икада била", каже Вучић и каже да је гледање у будућност најсветија обавеза коју имамо и према жртвама и према сећању.    
      Додик: Српски народ сврстан на страну лошег
      Председавајући Председништва БиХ Милорад Додик обратио се окупљенима и поручио да је НАТО бомбардујући Србију начинио велики злочин над српским народом, што је било у континуитету са бомбардовањем Републике Српске.
      "Стравчина страдања у Србији и Републици Српској било је дело западних држава које су Србију и српски народ сврстали на страну лошег и ономе коме треба начинити штету", рекао је Милорад Додик.
      Истакао је да је НАТО агресија давно припремана и да она и даље траје и додао да су му од оних који су командовали операцијом само гори они који агресију покушавају да оправадају и нађу разлоге, јер, како каже, њих никада неће бити.
      "Та штета је огромна, та штета је цивилизицијска, а они нису сматрали да терба да се извине. Њихови војници, генерали, нису они који су процесуирани за злочине, већ је то опет остављено за нас", истакао је Додик.
      Комеморативним манифестацијама широм земље обележене су две деценије од почетка НАТО агресије на СРЈ. 
      За 78 дана НАТО агресије погинуло је између 1.200 и 2.500 људи.
      Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
      Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД.
      Најпре су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.
      Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.
      У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У недељу Пачисту, дана 24. марта 2019. године, свету архијерејску Литургију у вуковарском Саборном храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.  Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. 

      У својој литургијској беседи Епископ се обратио сабраном народу:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије! На крају свете Службе рекли смо ”Благодат нека буде са вама… ”. У овој недељи прослављамо светог Григорија Паламу кроз чији нам је исихастички покрет и откривена Тајна данашњег празника. Благодат Божија, она таворска светлост коју су видели апостоли силази на сваког човека. Свети Григорије Палама нам открива тајну мистичког богословља – како се Бог даје овоме свету. Људски ум не може да разуме преображену светлост, али људска душа ако је преображена може кроз општење са самим Богом да осети Тајну Божанства. Кроз благодатне енергије које нам се дају кроз Тело и Крв Христову ми општимо са Живим Богом. 
      Прошле недеље прославили смо победу Православља над свим јересима, та победа је била утеха за нашу Цркву. Победа Православља била је пре свега везана за победу над иконоборством – јереси која је учила да се хришћани, клањајући се иконама, клањају материји од које су те иконе створене а не изображеном лику. Наша света Црква је богомудро указала да то није материја и да се, иако се прави од материјала, ми клањајући се икони поклањамо заправо светитељу који је на њој изображен. Иконе се сликају по Христовом праобрасцу, јер је Он Прволик свих изображених светитељских икона. 
      Кроз данашње свето Јеванђеље по Марку могли смо чути какву веру као хришћани требамо да имамо. Требамо да имамо веру која ће нас сјединити са Богом и са ближњим. Као народ Божји, у светој и великој Четрдесетници, требамо непрестано да потврђујемо своју веру, да живимо у Тајни Цркве – у Тајни Тела и Крви Христове. Ту је пуноћа нашег живота у Христу. Ту се преображавамо и тако преображена наша душа може гледати светлост Христову, сусрећемо се са Господом на најлепши и најприснији начин. 
      Црква нас позива на покајање. Често ћемо чути: ”Нисам ја грешан, нисам грешио, шта имам да се кајем?” . То је само људска себичност која мора да се превлада да би се човек могао преобразити. Христос се усељава у душу покајника. Све што у Цркви чинимо води нас ка покајању. У животу Цркве постоје различити методи који једног човека враћају на јеванђелски пут. Епитимије и забране постоје да би се човек кроз њих кајао. Црква није та која ислеђује, него нас на те начине упућује да следимо пут покајања, пут којим треба да ходимо. Прве речи новозаветног Откровења су ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Суштина нашег живота је управо у покајничком лику, а не у живљењу у себичности, у којој једни другима не можемо погледати у лице. Сви смо једни другима браћа, потребни смо једни другима како бисмо имали заједницу у Христу. Требамо тиме да изграђујемо божанску љубав, да милујемо једни друге као што све нас Бог милује. Без обзира колико грешимо и колико је тешко бреме које носимо. 
      Овај прелепи храм светог оца Николаја је заиста мученички храм, храм који заслуђује свако поштовање, који је симбол Васкрсења и симбол једног заједничког живота. Као православни требамо да сијамо том Тајном Васкрсења и Вечног Живота. Овај свети храм је пример тога - страдао је, био порушен и разорен, али је Бог дао да засија у пуноћи и свој својој светлости.
      Стога се радујемо и надамо се. Отац Саша покренуо је акцију да се овај храм употпуни и да буде на понос нашег народа, али и целокупне заједнице у Вуковару. 
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин.
      Отац Саша Кузмановић захвалио се свом Епископу на пастирској бризи и љубави, а радост заједничарења настављена је за трпезом у парохијском дому. 

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      У недељу Православља у метоху манастира Кикос у Никозији, митрополит Кикоса и Тилирије Никифор беседио је о улози Православне Цркве у савременом свету, наглашавајући „неопходност држања Цркве изнад етнофилетичких међусобица и супротстављања сваком фанатизму и шовинизму“. Тим поводом митрополит Никифор изразио је жаљење због „нарушеног јединство Православља на васељенском нивоу“.
       
      „Питање давања аутокефалности ПравославнојЦрквиу Украјини изазвало је тешке и озбиљне последице које су затровале међуправославне односе и већ су раниле Тело васељенског Православља. Та криза се убрзано погоршава, претећи да, уколико благовремено не буде спречена, створи раскол који ће суштински и заувек разбити јединство Православља и донети несагледиву штету.   
      У тој драматичној ситуацији ниједна од помесних Православних Цркава не сме ћутати и бити равнодушна, јер све оне заједно чине Тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Слушајући Апостола Павла који каже: „ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1.Кор. 12,26),све Православне Цркве морају да подигну свој глас, да се уздигну изнад колебања и личних интереса, како би се одговорно одредиле наспрам тог горућег питања пре него што буде касно.
      Православна Црквакроз је кроз своју историју прошла многе кризе. То не чуди, јер је Црква богочовечански организам, а видљиви, спољашњи део њене тајинствености чине људи са својим несавршеностима. Главни узрок свих црквених криза је дух самодивљења и егоизма, славољубља и фиксације премапрвим местим...“
       „По мом скромном мишљењу“, нагласио је Преосвећени, „решење поменутог проблема који данас потреса Православље само је једно – просто, али недостижно: крвљу обојени закон љубави и смирења. Без светог Христовог закона, објављује Достојевски, братска љубав никада се неће зацарити, а закон Христов јесте смирење и љубав.
      Дакле, дужни смо сви ми православни јерарси, а тим пре они међу нама који су на челу Православних Цркава – нарочито они који носе најтежу титулу Патријарха – да искуство љубави и смирења Христовог, које живимо у светом богослужењу, преточимо у свакодневни живот уколико желимо да избегнемо сукобе и поделе, а да би завладало јединство и једнодушност.   
      Потпуно васпостављање јединства Православне Цркве и избегавање једног болног раскола представља насушну потребу, не само Православља него и цивилизације и историје. Зато смо дужни сви ми православни јерарси да делујемо у духу љубави, негујући дијалог љубави, чији циљ би био укидање личних укочених ставова – по речи архиепископа атинског Јеронима – разјашњење евентуалних неспоразума и, пре свега, снажење јединства Православља“, додао је. 
      „Непоколебиво верујем да је једино решење насталог украјинског проблема, које ће за резултат имати учвршћење Православља, у најхитнијем могућем сазивању Свеправославног сабора или, уколико то није могуће, синаксиса (сабрања) Првојерарха Православних Цркава који би разговарали растерећени од политичких притисака, у духу разума, у циљу коначног разрешења украјинског црквеног проблема који угрожава јединство Православља, онако како је то забележено у Црквеном Предању и како налажу свештени канони“, изјавио је митрополит кикоски Никифор.
       
      Извор: Ромфеа (с грчког превела Валентина Аврамовић)
×
×
  • Create New...