Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Логос

Помен ослободиоцима Новог Сада

Оцени ову тему

Recommended Posts

IMG_8682.JPG
 
Стогодишњицу од тријумфалног уласка српске војске у Нови Сад, предвођене мајором Војиславом Бугарским, грађани Новог Сада су обележили у петак, 9. новембра 2018. године.
 
 
У оквиру прославе Дана ослобођења Новог Сада, у порти Успенске цркве је служен помен и положено цвеће на Спомен крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Богородичиног храма, заједно са свештенослужитељима при наведеној цркви. У подножје крста, венце су положили г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Новог Сада, бригадни генерал Жељко Петровић, командант Прве бригаде Копнене Војске Србије, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода.
 
 
Положивши венац на споменик код Успенске цркве подигнут у част борцима погинулим у Првом светском рату, градоначелник Милош Вучевић је рекао новинарима да Нови Сад следи слободарске традиције својих суграђана из претходних векова. Морамо да ценимо слободу и мир, и да створимо још боље услове за будуће генерације, нагласио је Вучевић.
 
По завршетку служења помена, отац Жељко је даривао иконе Пресвете Богородице присутним представницима Града Новог Сада и Војске Србије.
 
У Тителу је данас прослављена слава команде Прве бригаде Копнене Војске Србије ˗ Свети мученик Нестор, хришћански војник и духовни следбеник Светог великомученика Димитрија. 
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Више од 30 хиљада Никшићана сабрало се у четвртак 13. фебруара, да молитвено, мирно, достојанствено пошаљу поруку противљења неуставном Закону о слободи вјероисповјести, те да су, као и претходних дана и вечери, одлучни и истрајни у одбрани свете вјере православне и светиња.     Најприје је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, служен Молебан Пресветој Богородици уз молитвено учешће бројних вјерника.   Након Молебна, вјерни народ, предвођен свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске, у молитвеном ходу, са иконама и црквеним барјацима у рукама, духовним пјесмама и молитвама, прошао је улицама Никшића.   На Тргу слободе, Световасилијевско сабрање поздравио је, најприје, свештеник Остоја Кнежевић.   Слово бесједе произнио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, који је изразио дивљење пред „морем срца која су преплавила највећи трг у Црној Гори“.   „Шта рећи граду који је у порти острошке светиње? Како савјетовати оне који у свом животу и на својим домовима носе благослов Светог Оца Василија? Ви ове ноћи настављате ваше литије, наше литије које су васкрс овог града, а то васкрсење ви дарујете Црној Гори. Шаљете исцјељење вашом вјером и вашом љубављу свеколиком српству и цијелој Европи“, казао је он.   Литије су, додао је о. Мирчета, израз наше вјере за наше светиње.   „Оне су израз наше љубави и наше вјере, а гдје је вјера ту је и чудо. Наш Господ је рекао гдје се два или три саберу у Његово име да је и Он са нама, а гдје је Господ ту је и чудо. Зато се немојмо чудити што нас има оволико овдје и широм Црне Горе, јер је Господ са нама, а кад је Господ са нама ко ће против нас“, бесједио је свештеник Шљиванчанин, додајући да нам ови молитвени ходови, литије не могу досадити.   „Оне се не могу умањити зато што су израз наше љубави према светињама, а кад има љубави и кад се љубав даје, онда се љубав увећава. Зато овако вечерас свијетли овај трг од ваше вјере, а не само од ових свјетиљки.   Зато су ове наше литије и ови величанствени сабори наставак Новог завјета. Они су наставак и Косовског завјета, они су и наставак жртве наших предака, јунака црногорских и херцеговачких. Оне су и продужетак оног Тројчинданског пред Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици, кад смо сви саборно кроз уста владике и оца нашег Јоаникија рекли да ћемо бранити наше светиње и гробове“, поручио је о. Мирчета, чије обраћање је сабрани вјерни народ поздравио срдачним аплаузом и клицањем: Не дамо светиње!   „Ове наше литије су сабор свега доброг и великог што се збирало у овом граду и свим градовима широм Црне Горе. Оне су и Витово друмовање и освојени врхови никшићких високогораца. Оне су и жртва и зној и крв свих часних и честитих људи који су се кроз историју у овом граду трудили и живјели достојно човјека и достојно вјере православне. Ове наше литије су сабор свега доброг и честитог што је било у нашем народу. Оне су и наш живот и израз нашег људског достојанства и слободе, али, оне су и предокус Христове побједе“, поручио је отац Мирчета.   Онима који другачије мисле о литијама и молитвеним саборима о. Мирчета Шљиванчанин је упутио поуку кроз ријечи Светог апостола Филипа из Јеванђеља: Дођите и видите, и огријте се нашом вјером, нашом љубављу.   „Огријте се заједничким откуцајима наших срца која говоре: Не дамо светиње!  Светиње су наше мјесто живота, зато све позивамо да то заједнички говоримо, јер су те светиње наше заједничке, али ми, као они који су на трагу наших светих предака, осјећамо већу одговорност и обавезу да их морамо чувати, да их не смијемо заборавити, да их не смијемо оставити ни никоме предати.   Још једном и много пута, настављамо путем који нам је показао Господ, који су нам прокрчили наши светитељи и наши свети преци. Заједно на овом великом сабору говоримо: Како су, Господе, величанствена дјела Твоја. Све си премудро створио и све си нам даровао за живот и за спасење“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.   Литији је присуствовао Његово преосвештенство Епископ каракаски и јужноамерички г. Јован Руске заграничне цркве.   Најављено је да ће литију у недјељу 16. фебруара предводити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а најављено је да ће се тог дана у Никшић слити и неколико литија из околних мјеста.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Знаменита српска песникиња Десанка Максимовић у вечност се преселила 11. фебруара 1993. године. Сваке године тога дана, бранковински Храм Светог архангела Гаврила у чијој порти почива са супругом Сергејем Сластиковим, место је молитвеног сећања на најлепше перо српске лирике.      И лета Господњег 2020. помен Десанки Максимовић служили су Епископ ваљевски Г. Милутин и Епископ шабачко – ваљевски Г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства својих епархија. Владику Лаврентија са Десанком Максимовић везивало је дугогодишње пријатељство.    Један је од оних који су добро знали величину њеног лика и дела, о ком данас са дубоким поштовањем говори. „Поносимо се што смо је имали међу нама. Кад год вам затреба духовне снаге и окрепљења, свратите овде, целивајте јој крсно знамење, она ће вам помоћи.    Нека Господ благослови душу њену и све сроднике њене, а вама нека је здравља, дугог живота и сваке среће и радости“, рекао је Владика Лаврентије, благосиљајући чланове фамилије, представнике Задужбине „Десанка Максимовић“ из Београда, представнике локалне самоуправе и културних установа Ваљева и друге поштоваоце славне поетесе.      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.   Повезане вести:   Седма воштаница оцу Луки (Анићу)   Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност     Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине.   Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“.   Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа:   „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“,  говорио је отац Лука.   Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне!     Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски, служио је вечерње богослужење 31. јануара 2020. године, у храму Вазнесења Господњег у Ади. 
      По завршетку вечерњег богослужења отац Дејан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја о постављењу презвитера Ненада Вујасина за пароха при храму у Ади. Архијерејски намесник бечејски је пожелео добродошлицу новорукоположеном пароху и плодоносан рад на парохији.
      Отац Ненад је заблагодарио владици Иринеју на указаном поверењу, уз обећање да ће се трудити да то поверење оправда службом и преданим радом на Њиви Господњој.
      У име Црквене општине и верника овог места, оцу Ненаду пожелео је добродошлицу и презвитер Радован Маљковић, бивши парох у Ади.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини.   Звучни прилог радија Светигоре   Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску.   Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.   Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже:   „Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.”   У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други.     Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...