Jump to content

Старац Григорије и Дохијар

Оцени ову тему


Препоручена порука

4.jpg
 
Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика.
 
Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге.
 
У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом.
 
Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка.
 
Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича.
 
Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова.
 
Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије.
 
Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио.
 
Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен.
 
Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило.
 
Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника.
 
Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“
 
Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана.
 
Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“.
 
Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар:
 
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

       
      Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.
       
      Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту 
      (Господе, просвети таму моју)
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.     "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:   ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.   А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).   Митрополит Амфилохије,  Епископ Данило -  Нема лепше вере од хришћанске
    • Од Иван Ивковић,
      Μέγα δντως αγαθόν έκ πείρας παρειλήφαμεν, τό συνεχώς έπικαλεϊσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόνβονλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι.
      Ми смо из искуства примили велико благо – да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља, сви који желимо да очистимо своја срца.
      Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо:да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца (τό συνεχώς έπικαλεΐσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόν βουλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι). Ако почнемо да говоримо: треба да задобијем ово или да урадим оно да бих очистио срце, изгубићемо свој душевни мир и равнотежу. Због тога чинимо нешто друго: Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву.
      Και δρα, πώς σύμφωνος ό λόγος, ό έκ πείρας παρ’έμον βηθείς, ταϊς γραφικαϊς μαρτνρίαις.
      И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма.
      И ово што ти говорим, наставља Светитељ, није случајно. Говорим ти из искуства. То сам испробао, то сам доживео. То сам задобио и то ти потврђујем. Али, не тражим од тебе да поверујеш мом искуству, јер то исто говоре и Бог и Свето Писмо:
      Έτοιμάζον, φησίν, ‘Ισραήλ τον έπικαλεϊσθαι το όνομα Κυρίου τοϋ Θεού σον. (Амос 4,12.) ΚαΙ ό ‘Απόστολος1 Αδιαλείπτως προσεύχεσθε. Και ό Κύριος ημών φησίν ού δύνασθε ποιεϊνχωρίς έμον ουδέν. Ό μένων έν έμοί, κάγώ έν αύτφ, ούτως φέρει καρπόν πολύν.
      „Приправи се“, говори, „Израиљу да призиваш Господа Бога свога.“ И Апостол такође вели: „Молите се без престанка.“ (1Сол.5,17.) И Господ нам Говори: „Без Мене не можете чинити ништа… Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи род.“ (Јн.15,5.)
      Израиљу, говори Пророк Амос, приправи се да призиваш Име Господње. Као што се припремамо за путовање, тако се свакодневно припремамо да научимо да призивамо Име Господа Бога нашега. Ове речи је рекао Амос у име Бога, када је пророковао да ће Асирци потпуно уништити Израиљ. (Године 722. пре Христа владар Асираца Сарагон II је заузео престоницу Израиља Самарију и уништио Царство Израиља. Даље, превео је више слојеве Израиљаца у Месопотамију, док је истовремено населио ове области становништвом из Вавилоније и Елама.) Сагрешио је Израиљ и због његовог греха Бог му је претио да ће га уништити, као Содому и Гомору. Када користи овај одломак из Старог Завета, Свети Исихије нас не подстиче да се плашимо уништења, нити да себе припремамо за многе ствари, већ само за једну: да научимо да призивамо Име Господа Бога.
      Стога, не само врлина и љубав Божија, већ и наш грех и наш пад и наша неправда, чак и наша смрт, постају повод да себе припремамо сваког дана, да бисмо боље научили да призивамо Име Господа Бога нашега.
      Μέγα άγαθόν ευχή και άγαθών πάντων περιεκτικόν, ώς καρδίαν καθαϊρον, ένη ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοις.
      Молитва је велико благо, које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у којем верујући виде Бога.
      Mолитва je велико добро, jep садржи сва добра и даје ти их када куцне час. Молитва је уживање; није агонија, није проблем, није брига. Она је проналажење и уживање. И још нешто: очишћује срце, и тада можеш да видиш Бога. Верујућима се даје да виде Бога (ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοϊς). Вернима се Бог открива, дакле онима које у трезвењу прате и упражњавају све више умну молитву.
      Можете све да радите: да пролијете своју крв, да мисионарите, да се попнете на небо, да говорите језике (1Кор.13,1) анђела и арханђела, да раздате своју имовину; без молитве, ништа нисте учинили, јер све то пружа умна молитва.
      Пошто је, дакле, Бог богат и све ти дарује молитвом, када ти прети уништење, као Содоми и Гомори (1Mojc.19,24-25), и када грешиш, и када се радујеш, и када си тужан – замени тугу, потешкоћу, бол, тужбу, борбу, овосветскост, своју помисао, мироносном и богоносном молитвом. У противном, све до последњег тренутка свога живота, говорићемо о истим стварима.
      Годинама је некоме његов Старац говорио да изговара молитву, али је овај остарио без молитве. Старост је увек релативна ствар. Један остари у двадесетој, други у тридесетој, трећи у осамдесетој. Јер, као што старост долази услед недостатка телесне хране, једна друга старост која води до смрти долази услед недостатка духовне хране, молитве. Овај човек је у старости почео да изговара молитву по четири сата дневно. Покушао је са овом малом борбом али молитва није хтела у срце. Борио се, молио се сваког дана, али ништа није постизао. Његове године су прошле. Другом приликом, један богати отац је говорио свом детету: „Да те школујем, чедо моје“. „Не, не могу“, одговарало је оно. „Да те школујем, чедо моје“, молио је опет отац. „Не, студије су тешке, заморне. Не могу“, одговарао је поново син. Желео је да се забавља, да има друштво. Међутим, када је одрастао, схватио је да под сунцем нема места за њега – јер је био необразован. Одлази, дакле, код свог старог оца, већ остарели син. И говори му: „Оче, да можда студирам? Да ли још поседујеш онај новац који си говорио да имаш?“ „Сада, чедо моје, и када бих ти га дао, он ти не би користио“, одговара му отац, „јер те сада неће примити у школу. Али, да ти још нешто кажем: нико те више неће примити ни на посао, јер си стар, тако да сада више није потребно да студираш“.
      Започнимо дело, дакле, докле имамо времена. Ако наше време није сада, неће бити ни сутра. „Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо дела таме и обуцимо се у свеоружје Божије“ (Јевр.12,1; Рим.13,12; Еф.6,11.), то јест у молитву. Подражавајући облак Мученика, све Светитеље на небесима и на земљи, одбацимо све што смо досад градили, и задобијмо своје место међу њима. То значи да Света Четрдесетница коју смо прошли још није прошла, у смислу да нас Пасха води у даљи пост, као што говоре Свети Оци. Стога, сад кад је Пасха, убрзајмо и продужимо своје борбе, свој пост, своје трезвеноумље, своју молитву. И ово се дешава веома лако и веома једноставно, када знамо да је сваког дана Четрдесетница. Четрдесетница се никада не завршава, јер она значи бдење, молитву и стражу; значи везу са Богом, заједницу са Богом у Христу Исусу, заједницу богочовечанску. Само тако живимо истинито.
      Архимандрит Емилијан Симонопетритски
       
      Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (Тумачење Св. Исихија)"
    • Од Иван Ивковић,
      Ώς γαρ ό ύετός δσω πλεϊον έπΐ της γης καταφέρεται, τοσούτον καΐ την γήν απαλύνει ούτω και την γήν της καρδίας ημών χαροποιεί και ευφραίνει τό άγιον όνομα τοϋΧριστού, παρ’ήμών έπιβοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον.
      Што дуже киша пада на земљу, земља се размекшава; тако се и земља нашега срца орадошћује и весели Светим Христовим Именом које дозивамо и веома често призивамо.
      Што више кише пада на земљу, то је земља више упија, киша је омекшава и чини способном да прими семе (Пс.64,9-14; 146,8). Киша орадошћује шуме, ливаде, места на којима расте дрвеће. Читава вегетација је израз радости и осмеха земље. Земља и вода, које дају вегетацију, појмови су из Светог Писма и због тога их Светитељ и користи.
      За нас је киша (ύετός) Свето Име Христово. Не говори овде о Христу, већ о Његовом Светом Имену, јер се често питамо: да ли мене грешног воли Христос? Дакле, наводи Име Христа које може да призива и грешник и праведник.
      Које ми дозивамо и веома често призивамо (παρ’ ήμών έπι­βοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον). С једне стране, нас орадошћује Име Исуса када га наша срца узвикују, а с друге стра­не, када га призивамо уз духовну сладост, мирно, тихо и че­сто. Оно „Господе Исусе Христе… јесте наш вапај и призивање са наше стране, наша страст и наш израз, који чини да постанемо попут „масне“ и плодоносне земље.
      Међутим, ви који сте неискусни у борби, каже Свети Исихије, пазите на нешто о чему сам почео да вам претходно говорим, али желим да вам то прикажем и са друге стране:
      Καλόν δε καϊ τούτο τούς άπειρους εΐδέναι, δτι έχθρούς άσωμάτους και άοράτονς και κακοθελεϊς και φρονίμους εις το κακώσαι και έντρεχεϊς και κούφους καϊ έμπειροπολέμους, έτσι τοις ало τοϋ Αδάμ και μέχρι δεϋρο, ήμεϊς οι ηαχεϊς καϊ προς γήν βρύθοντες και τω σώματι καϊ τω φρονήματι εχομεν- έν ούδενϊ άλλω τρόπω δυνατόν αυτούς νικήσαι, άλλ ή δι’άενάνου νοός νήψεως και έπικλήσεως’Ιησοϋ Χριστού τοϋ Θεού και Ποιητοϋ ημών.
      Добро је да неискусни и ово знају: да непријатеље бестелесне и невидљиве, злонамерне и мудре на зло и брзе и лаке, искусне у борби од времена Адама до сада, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом, ни на један gpyгu начин не можемо победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога и Творца нашега.
      У овом делу, највећем у овој глави, Светитељ не користи интерпункцијски знак тачку – да се не би прекинуо ток мисли, да се не би изгубио смисао. Детаљно говори о једном питању, о непријатељима. Сви ми, чим чујемо да долази непријатељ, одмах усредсредимо на њега свој поглед. Ово осећање овде описује Светитељ.
      Да неискусни и ово знају (τους άπειρουςε’ιδέναι). Ко су неискусни? Ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς ol παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες καϊ τω σώματι και τω φρονήματι εχομεν). Придевом телесни, односно дебели παχεϊς, жели да покаже пре свега гојазног човека, кога не занима Бог већ јело, здрав- ље, старање око здравља. Гојазан човек је тешко покретан, несавитљив. Чим се мало умори, чим мало потрчи, одмах се предаје. Док помакне једну ногу, непријатељ га је већ заробио.
      Међутим, изразом ми телесни (ήμεϊς ol παχεϊς) углавном мисли на: одебљалост нашег срца, нашег ума, на шта нас подсећа одломак из Старог Завета: „удебљао се и засалио па остави Бога Господа“. (в. 5Мојс.32,15) Човек који има све што жели или, мно­го пре, који постиже све оно што жели, не може да воли Бо­га. Заиста су његове очи усмерене на самог себе, на сопствени труд или јело, и не може да види Бога.
      И који ка земљи тежимо (καΐ πρός γήν βρύθοντες). Глагол βρύθω значи: испуњен сам. Овде употребљен партицип βρύθων означава човека кога је неко натоварио теретом, који се повија и не може да погледа навише. Као кад твој стомак отежа и уместо да се молиш, идеш да се опружиш да ти се умири стомак, то исто и ми чинимо. Стално гледамо себе, дајемо одушка себи, повијамо се или опружамо на кревету.
      Дакле, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς οί παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες και τφ σώματι και τφ φρονήματι ίχομεν), натоварени смо свим овим теретима и због тога падамо и не можемо да подигнемо главу, савијени, несрећни и у телу и у уму и у духу, треба да знамо да имамо непријатеље бестелесне и невидљиве (έχθρονς άσωμάτονς και άοράτονς). Стога немојмо своју мисао успокојавати да ћемо их приметити када дођу. Наши непријатељи су бестелесни и невидљиви. Ни на који начин не можемо да уочимо њихово присуство.
      Они су такође и злонамерни (κακοθελεϊς). По својој природи су лукави, зли, завидни, желе нам зло. И мудре на зло (και φρονίμους είς το κακώσαι). У претходном поглављу нам је рекао да треба да будемо мудри како бисмо упознали вештину ратовања. Јер, не познајући ратну вештину, ми постајемо бескорисни. Но, и сатана има своју вештину: он је мудар на зло, најискуснији да учини зло другоме.
      И брзи (каί έντρεχείς). Како би демони дошли да ти причине зло, они су брзи, као катапулт, падају на тебе тамо где их не очекујеш. Придев брзи (έντρεχείς) означава особину демона пре његовог пада. Дакле, Лучоноша је био слуга брзи (έντρεχής)у како би брзо хитао да служи људима, а сада је спао на то да буде брз на зло (έντρεχής είς τό κακώσαι), дакле да чини зло.
      И лаки и искусни у борби (και κούφους καΐ έμπειροπολέμους). Демони нису „дебели“ као ми, већ лагани, најбржи и искусни у борби. Задобили су вештину у духовном рату не кроз читање и теорије, већ сопственим искуством. Од када? Од вре­мена од Адама до сада (ίτεσι τοις &πό τον Αδάμ και μέχρι δενρο). Од времена када је преварио Адама до данас, демон је стекао многа искуства и стално их задобија. Ми се крећемо са несигурношћу, док он све чини са умешношћу. Да ли можеш да изађеш са ньим на крај? Наравно да не. Седи, дакле, тамо у својој стражарници, у свом трезвењу и пусти Бога да ради свој посао.
      Ни на један gpyги начин нијемогуће победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога нашега и Творца (έν ούδενϊ άλΑω τρόπω δυνατόν αύτούς νικήσαι, άλλ’ ή δι’ άενάνου νοός νήψεως καϊ έπικλήσεως ‘Ιησού Χριστού τοϋ Θεού καϊ Ποιητοϋ ήμών). Немамо другог начина да их победимо, осим увек победоносног и увек навирућег – који непрестано извире попут неког новог извора у нама – трезвеноумља и призивања Имена Исусовог, путем којим молитва може да уђе у срце.
      Καϊ τοις μέν άπείροις Ίησοϋ Χριστού ενχή και προτροπή τοϋ δοκιμάσω και γνώναι τό καλόν, έστω ταύτα.
       
      За неискусне довољна је Исусова молитва и побуђивање на окушање и познање шта је добро.
      Међутим, пази. Будући да си неискусан, немој да тражиш да чиниш подвиге, да тражиш чуда, да тражиш велика дела. Немој да говориш: Боже мој, дај ми овај благодатни дар овог или овдг Светитеља. Само изговарај Исусову молитву (Ιησού Χριστού εύχή), да би себе побуђивао на окушање и познањеонога што је добро (τονδοκιμάσαι καϊ γνώναι τό καλόν), и το је довольно (έστω ταύτα). Када ово постигнеш, тада ће ти Бог отворити видике и биће ти водич, час са ове час са оне стране, а ти ћеш га питати: „Шта је ово, Боже мој? Шта је оно?“ – А Он ће ти одговарати: „То је за тебе, чедо моје, узми га“. Све се одвија природно. У противном, личили бисмо на земљоделца који, чим посеје, жели одмах да жање.
      На окушање и познање онога што је добро (τον δοκψάσαι και γνώναι τό καλόν). Светитељ каже да непрестано окушамо и задобијамо знање и искуство добра од трезвеноумља, које нам само по себи доноси резултате и тако постајемо „стручњаци“.
      Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπανσις τοϋ καλού, Άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος.
       
      Α искуснима, делање и испитивање и успокојење од доб­ра, најбољи је начин и учитељ.
      Бавећи се претходно неискуснима, Светитељ је говорио да је то довољно. Сада говори о искуснима дајући нам наду да ћемо и ми некада постати искусни, довољно је само да то желимо. Од часа када почнемо да то желимо, одмах крећу напредак и наше искуство.
      Најбољи је начин и учитељ (άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος). Првобитно значење речи τρόπος је окрет, правац, смер, стога пут. Дакле, искуство нам отвара пут ка небу. Међутим, када следимо овај пут, желимо да на њему имамо руководиоца. Делање и искуство делања и успокојења од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία καϊ ή άνάπανσις τοϋ καλόν) јесу пут којим ћемо корачати, то је наш пут, то је и наш учитељ. Видите ли? Ништа друго не говори него само ово: ти испитуј оно што је добро и изговарај молитву.
      А искуснима, делање (Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις). Испрва, буди пажљив у свом практичном животу. Шта је делање? То је наш свакодневни живот у духовној, друштвеној и телесној сфери: Исусова молитва, смирење, молитва, богослужење, послушање, послушност, кротост, мир, све оно што можемо да урадимо у свом свакодневном животу. Делање постаје као душек на коме се човек одмара; постаје начин, пут којим се успињеш, успињеш, све се више приближаваш Богу и стижеш до созерцања Бога.
      И испитивање (καϊ ή δοκιμασία). Када свакодневно изговарам Исусову молитву, стичем некакво искуство. То је једно испитивање. Међутим, када седам сати изговарам Исусову молитву, тада имам барем седмоструко веће искуство, можда и седам пута седамдесет веће искуство. Када се једном скрушим, имам радост која потиче од мог смирења, али то касније заборављам. Али, када сваког дана примам „смире­ња“, тада видим да задобијам мир, спокојство, бестрасност, живим у љубави Божијој, видим да ми све иде наруку и да ми се ништа страшно није догодило: нити сам доживео не­успех, нити је Бог одсутан из мог живота, све имам, ничега нисам лишен. „Да ли вам нешто недостаде?“ (в. Лк.22,35.) Мој живот се открива кроз испитивање.
      Дакле, испитивање је искуство које задобијамо делањем и оно чини наш живот веома лаким. Када те неко стави први пут да разбијаш стене или да градиш зграде или да обрађујеш земљу, то те замара. Међутим, када научиш посао, искуство ти показује да је посао лак, те га чиниш не размишљајући да ћеш у руке да узмеш оруђе. Посао ти је постао свакодневна ствар. Испитивање је стога једно напредовање у животу, једно припремање срца. Не значи то да се срце припрема, него да је оно већ спремно, као што каже Псалмопојац: „Готовоје срце моје, Боже“. (Пс.107,1)
      И успокојење од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Делање и испитивање подарују ти духовна искуства, радост, похвалу. Људи те хвале, а пре свега те похваљује твоја савест, Бог, и тада се радујеш, и твоје срце се успокојава. Немаш агоније, немаш проблема. Рекао си, на пример, грешком неком неку лаж и онда се стидиш да то кажеш Старцу. Чак осећаш и агонију: „Ако то сазна? Можда да одем и да му ја то први кажем? Зашто да то сазна од другога?“ Каква агонија! Но, ако осећаш такву агонију због једног човека, колико ћеш више осећати агонију пред Богом? И ако то на крају сазна и Старац и ништа ти не уради, тада осећаш олакшање и кажеш: „У реду, ствар се средила“.
      Међутим, ако и тај најмањи догађај доноси успокојење, схватате ли колико ће већеуспокојење бити од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Што више у први план будемо стављали перспективе, деловања, тежње, снове и дела свог духовног живота, тим ће преуспокојење постајати разлог који ће нас гурати ка оном вишем, ка Богу.
      Тако да, с једне стране, неискусан има за помоћника Исусову молитву и треба да испитује добро, да о њему просуђује и да о њему доноси одлуке, а за искусне је следећа лествица: прво делање, друто искуство које потиче од делања, и које чини лаким свако делање а превасходно трезвеноумље – трезвеноумље је делање, а не теорија, а кроз трезвеноумље долази теорија – созерцање – и у продужетку успокојење, сладост, мир, дарови које добијамо у овом процесу. Све ово предста­вља најбољи начин и најбољег учитеља – све нас ово уздиже ка небесима.
      Све је тако лако. Међутим, потребно је да сваког дана све то пратимо и примењујемо да бисмо постали стручњаци и да бисмо осећали успокојења – „и Ја ћу вас одморити“ (Мт 11,28)  – која нам дају наша савест, наш живот, наше искуство. Успокојења – то су духовни доживљаји, радост срца, унутрашње осећање и сведочанство да ме Бог воли, да имам Бога; то је задобијање искуства да Бог „шета“ по нашем срцу, довољно је да се не бавим својим стварима, јер тада Христос пролази а ја Га ни не примећујем. Кроз теорију имамо могућност да сазнамо како Христос „шета“ у нама. Чујем, рецимо, неку буку и успаничим се јер не знам шта је. Питам некога ко зна, и одмах ми одговара да је то та и та машина; има искуство. Исто се дешава и у духовним стварима. Добијамо духовно чуло и разликујемо звуке, исихастичке дамаре које у нама оставља „пролазак“ Бога. Бог не престаје да „хода“ – „и ходићу међу вама“ (4Мој 26,12) – у вашим срцима. Ми Га не чујемо, не осећамо Га јер слушамо своје жеље, своје помисли, и није могуће да све то чујемо.
      А можда се запитате: Зашто Свети Исихије не тражи и од неискусних праксу – делање? Наравно, зато што неискусан не може да примењује делање. Ако претпоставимо да ће радници украсти из магацина ствари нашег манастира, и Старац ће одговорност пренети на економа, он ће се жалити: „Ма, Старче, пошто сте ми ви рекли да оставим отворено да би радници узели шта год желе, зашто сам сада ја крив?“ И ако Старац буде упоран да је на економу одговорност, та­да ће онога обузети агонија и желеће да докаже да је у праву. Да ли може на тај начин и да дела? Делање претпоставља одрицање од себе, смирење, мир, прихватање свега.
      Дакле, веома природно, Светитељ каже почетнику: Ти треба да пазиш на две ствари: Исусову молитву и на испитивање и познање онога што је добро (τοϋ δοκψάσαι και γνώναι το καλόν); да испитујеш и познајеш добро које се догађа у твом животу. Када изговараш Исусову молитву тада се све уређује јер уносиш Христа у себе, повераваш себе Христу, призиваш Христа. Тако, нити ћеш претрпети зло, нити ће те било шта занимати, нити ћеш се ожалостити, нити ћеш осетити некакав неуспех ни жалост јер ће твој живот бити сам Христос. Светитељ жели да нам покаже да не треба да се упуштамо у практиковање свих врлина истовремено, већ да се ограничимо на оне које су за нас.
      Свакако ћете се сетити приче из Старечника када је један Старац рекао свом послушнику да пооре велику њиву. Старац је отишао, а послушник је, због велике врућине, али и велике површине њиве, почео да размишља: „Како ћу је обрадити? Уморићу се“. Следећег дана се врати Старац, а по­слушник му рече: „Старче, како да по врућини урадим то што си од мене тражио? За то су потребне године“. „Погрешио си, чедо моје“, рекао му је Старац. „Рекао сам ти да урадиш само ово парче њиве“. „У реду, урадићу ово парче“, одговорио је радосно послушник. Урадио је онај део, а затим рекао свом Старцу: „Само ово парче? Уопште се нисам умо- рио, дан је тек преда мном“. „Уради још онај део“, одговори му онда Старац. Када је и то урадио, поново је упитао: „Да урадим и онај део доле ниже?“ „Не, сутра“, рекао му је Ста­рац. „Сада иди да се молиш“. Сада иди да се молиш. Следећег дана је послушник урадио још један део а кроз четири дана завршио је велику њиву; није му била потребна година. (7δ Μέγα Γεροντικόν, т. В’, изд.Ί.’Ησυχαστηρίου «То Γενέσιον της Θεοτόκου», Πανόραμα Θεσσαλονίκης 1995.)
      Тако се опходи и Бог са нама. Каже нам да се пењемо степеницу по степеницу јер смо ми без дна, незајажљиви, непрестано тражимо оно што је узвишено, сами себи постављамо претеране захтеве. Отуда и наши неуспеси и наши егоизми.
      Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот.
      Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, Светитељ нас подстиче да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не говори о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од ньега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист, неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, не чини добро због Бога. Резултат је у нашем случају делање и окушање и успокојење од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπαυσις τοϋ καλόν), али је све ово за искусне.
      Наведимо један пример из живота земљорадника. Киша пада, земљорадник оре њиву, баца семе и одмах гледа да ли је заметнут плод. Да ли је то могуће? Ако Бог буде пустио кишу, ако Бог буде желео, у јуну ће видети плод. То се исто дешава и са нама: желимо одмах резултате: „с речи на дела“. Своје одлуке треба да испуњавамо „с речи на дела“, а не да стављамо Бога на сопствене путеве, јер тада откривамо свој егоизам и своју сујету.
      Архимандрит Емилијан Симонопетритски
       
      Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (тумачење св. Исихија)"
×
×
  • Креирај ново...