Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Логос

Старац Григорије и Дохијар

Оцени ову тему

Recommended Posts

МОДЕРАТОР
4.jpg
 
Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика.
 
Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге.
 
У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом.
 
Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка.
 
Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича.
 
Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова.
 
Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије.
 
Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио.
 
Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен.
 
Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило.
 
Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника.
 
Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“
 
Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана.
 
Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“.
 
Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар:
 
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.     "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:   ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.   А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).   Митрополит Амфилохије,  Епископ Данило -  Нема лепше вере од хришћанске
    • Од Логос,
      Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар)   У празничном прилогу прочитајте:     Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља

      Житије Света Три Јерарха
      Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха   Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015.   Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха

      Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха   Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду
        Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха

      Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима

      Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду

      Учитељи васељене   Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник    Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха:    

        Извор: Ризница литургијског богословља
    • Од Логос,
      Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство.
       
       
      Житије Светог Григорија Богослова   Свети Григорије Богослов: О достојанству човека   Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Нека  богословствују они који су се ослободили од свакодневних напорних послова. Што се неко више посвећује искључиво делу теологије у толико је успешнији као богослов.  За жаљење је када приметиш да неки за један дан постану  богослови...  сруше се увече да спавају као занатлије, а буде се као мудраци, саморукоположени теолози...     И да не бива богословље за било кога и у било које време. Никако након забаве и позоришта, преједања и опијања и хиподрома.  Да би слушао неко о истини потребна је духовна припрема, и то заиста велика...   Још, потребно је да обратимо пажњу на богословске теме и на њихове дубине. Нити треба о свему да богословствујемо, нити да пролазимо сву дубину без расуђивања. Само у складу са нашим духовним способностима и у сагласности са могућношћу рецепције слушалаца, са њиховом способношћу да нас разумеју...   Дакле, оче, да се не бавимо Богом?   Напротив, пријатељу мој, одговара му Григорије, треба да се бавиш и са пре реченим. Ако можеш, имај Бога у уму свом још чешће него што дишеш. Можеш? Али те не саветујем да богословствујеш без нужних предуслова... Чујте, браћо... Разумем. Многи имате велику амбицију да богословствујете, али немате предусловe који су потребни. Зато вам кажем и ово: Мoжете, уколико желите, да философирате и да богословствујете о много чему, као што је земља и природа, о души, о васкрсењу, о суду, о страдањима Христовим. О овоме ако и кажете нешто исправно биће корисно. Ако пак погрешите, неће бити опасно за спасење. Док, реч која се директно односи на Оца, Сина и Светога Духа и на божанствену икономију, је сушта теологија, и за њу су потребни тешки предуслови. И сада ћу то изрећи још јасније: потребно је да се поседује божанствено просветљење, ко га има нека настави...     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од александар живаљев,
      НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ
      Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици!
      30. децембра 2019.     Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације (о хришћанским вредностима да и не говоримо) нападне Патријарха српског и Синод СПЦ. Од одрицања Патријарха и Синода као њему туђих, преко клеветања и директног вређања појединих епископа и чланова Синода, у стилу задушне бабе трачаре, задрто  не одступа од јавног линча горе поменутих. Његово иступање у медијима не користи никоме, али штети свакоме — највише Српском народу и јединству Српске Цркве. За уношење раздора у Цркву, односно за нарушавање њеног јединства, црквени канони јасно прописују искључење из црквене заједнице до покајања, а за ђаконе, свештенике и епископе додатно предвиђају и рашчињење. Ово је владика Атанасије говорио у време када је био главни протагониста уклањања бившег владике Артемија са страдалне Епархије на Косову и Метохији. Данас поступа потпуно другачије и један је од главних разграђивача и непријатеља јединства СПЦ.
      Зашто ради то што ради?
      Један од одговора који би можда могао имати неког смисла у овом мору бесмисла, јесте да је у питању некакав комплекс (нај)више вредности, али и од младости стечена незајажљива потреба за повременим екскурсом   у политичке воде који је одавно прерастао у класично манично политиканство. Зато смо сведоци његових бурних наступа,  више политичких него пастирских, у којима најпре монашки и скромно одбија аплаузе слушалаца као нешто њему страно и непотребно, али одмах немонашки и нехришћански лепи етикету својим непријатељима тврдећи да је клицање масе њихова насушна потреба. Ако речено изгубимо из вида, нећемо бити кадри објаснити лудачки перформанс за упокојење Владе Србије у сред Београда и ону скарадну слику на којој заједно са митрополитом Амфилохијем и В. Џомићем седи на степеништу импровизоване бине и све друго што се тада и касније дешавало? Одакле та лицемерна потреба да себе прикаже као жртву, а заправо је насилник? Надам се да ће неко паметнији и стручнији ускоро наћи одговор.
        Владици  Атанасију је очигледно стало само до себе и свог мишљења, које је, са те тачке гледишта, увек исправно, тако да својим предубеђењем у личну правичност и непогрешивост не дозвољава ни себи ни другима да помисле супротно. Како време одмиче, ствари постају јасније, а стварни узроци његовог (не)контролисаног понашања се лагано разоткривају. До недавно је као професор емеритус на ПБФ долазио само да промовише своје пулене или књиге. Сада, како на први поглед видимо, долази и да чува леђа владици Максиму. Али стварни разлог његовог изненадног појављивања на седници Наставно-научног већа није одбрана епископа Максима него напад на Патријарха и Синод, за шта ће се нечасно послужити тајним снимањем седнице и експресним фрагментарним објављивањем снимка на друштвеним мрежама. Доказ лежи и у његовом дојучерашњем ћутању на дарвинистичка и друга сновиђења владике Максима који се, кад је враг однео шалу, привидно упреподобио пред Сабором да не би био осуђен. Маневар достојан најбољег ученика учитеља који је шампион лицемерја и сплеткарења! Зашто тада отац није устао у одбрану сина него је ћутао, чак и када се синчић превише заиграо и похулио на Светога Саву и аутокефалију Српске Цркве? И тада се врли син и ,,похвала Православља”, по добро наученој лекцији, лажно посуо пепелом, тврдећи да није добро схваћен и да је у питању неспоразум (sic).
      Елем, када је процењено да је право време за напад на Патријарха, владика Максим и факултетска дружина, на челу са дојучерашњим Преосвећеним Деканом, су насамарени и пуштени низ воду ─ не без сопствене кривице ─ зарад остварења тог пакленог наума, али тако да се стварни нападачи не открију (да се Власи не досете). Подмукло замењују тезе и као кукавичје јаје потурају причу о одбрани слободоумних и напредних епископа и професора од ретроградног и незнавеног Патријарха и Синода, којима из сенке управља мрачни ,,кардинал Ришеље”.

      Иако је ова ствар на ПБФ завршена на једини могући исправан начин, чиме су кратких рукава остали сви противници црквеног поретка и вере Отаца, задртост и трачарење са почетка овог текста није престала. То је само по себи још један показатељ дубине духовног пада и растројства коју изазива комплекс (нај)више вредности. У понижавању врха СПЦ се ишло тако далеко, односно ниско, да је у медије (Blic – актуелна мера истине владике Атанасија) пуштена информација из извора блиског Синоду да је одбијен предлог за одликовање орденом Светог Саве Давида Вујића, јединог живог члана ,,Српске Аполо седморке”, јер чланови Синода не верују да је човек слетео на Месец. Сваки даљи коментар је сувишан.
      Ако сам до сада негде пренаглио у анализи поменутих догађаја, следеће чињенице ће компензовати евентуални вишак моје забринутости и показати оправданост сумње у добре намере неумировљеног Инквизитора.
      Овога пута није реч о епископу Максиму и дружини него о истој матрици коју владика Атанасије користи као главни идеолог харанге против Патријарха и Синода. Истоветност обрасца напада, клеветања и јавног понижавања и вређања врха СПЦ је толико очигледна да, просто речено, боде очи.
      Реч је о никшићком сабору поводом протеста против предлога закона о верској слободи у Црној Гори и каснијих немилих догађаја насталих после усвајања овог Закона у Скупштини Црне Горе.
      Патријарха и чланове Синода нико није позвао на овај Сабор али је кроз медије, упоредо са изјавом владике Атанасија која је запалила друштвене мреже: “Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх” (Инквизитор ово до данас није демантовао), све гласније провлачена мантра да поглавар СПЦ, као и чланови Синода, нису били заинтересовани да присуствују овом сабору. Даље је развијана теорија да они нису ни желели да дођу у Никшић јер су не само равнодушни према неизвесној судбини митрополије и епархија у Црној Гори него и саучесници у издаји српства, оличеној у актуелном Председнику Србије. На самом сабору у Никшићу митрополит је у једној реченици пренео благослов и подршку Патријарха и добро се потрудио да свако може посумњати у истинитост те изјаве. Тако је митрополит, у свом стилу, обезбедио себи место свеца и мученика и бранитеља Патријарха, који то нипошто незаслужује. Исто је настављено и после изласка народа на улице широм Црне Горе. Иако је владика Јоаникије лично упознао Патријарха и Синод са свим дешавањима око спорног Закона и заједно са њима договорио да се због могуће злоупотребе од стране безбожног црногорског режима Свети Синод не оглашава саопштењем одмах и пре Сабора, већ после Сабора, опет је владика Атанасије у свом стилу истрчао пред руду и облатио Патријарха и Синод. Даље се све дешава по већ приказаној унапред програмираној медијској машинерији где се оглашавају разни портали који су плаћени и организовани из истих кругова да такве поруке пренесу што гласније и додатно појачају напад. И ову несрећу нашег народа и Цркве владика Атанасије користи за неке своје обрачуне са Патријархом и Синодом које је започео и очигледно нема намеру да их оконча јер шта год да уради Патријарх или Синод, он ће наћи речи осуде. Док ово пишем све више верујем да ни он сам није у стању да уочи шта ради. Надам се, ради њега, да је тако и да све ово што чини, ради са уверењем да Богу службу чини, јер би се у том случају нашао као роб прелести ─ што јесте страшно ─ али мање страшно од тога да поступа са пуном свешћу о последицама својих дела, јер би се у том случају показао као расколник.
      У првом случају изманипулисани су ограничени владика Максим и дружина, а у другом су злоупотребљени никшићки сабор, светиње, представници Демократског фронта у Црној Гори и верни народ.  Свети Синод је издао јасно саопштење и поновио став Сабора по питању покушаја легализовања отимања црквене имовине у Црној Гори. И Патријарх је више пута позвао црногорске власти да одустану од безакоња, али то ништа не значи владици Атанасију јер он ионако не признаје ни Патријарха  ни Синод него само себе и суд своје партије ─ што му дође на исто (против аутора ове реченице се својевремено борио свим силама).
      Да ли је и у којој мери Патријарху стало до Српског народа и светиња у Црној Гори, довољно говори чињеница да је практично из болесничке постеље дошао у Грбаљ. Тада је био уредно позван од надлежног епископа. Иако су му лекари саветовали да нипошто не иде на пут због телесне изнемоглости и оправдане бојазни за његово здравље, наш Патријарх је добро проценио да је веома важно да дође у Црну Гору, покаже љубав и оданост своме народу и да истовремено непријатељима јединства СПЦ запуши уста. Да ли је, на крају, потребно подсећати на његове претходне изјаве о тешком стању Српског народа у Црној Гори и поређењу са стањем у злочиначкој НДХ-а, због чега је претрпео јавни линч у црногорским, хрватским и неким домаћим медијима? Уосталом, његова борба и борба свих чланова Синода за одбрану наших светиња у Црној Гори је и данас видљива свакоме ко жели да је види и не затвара очи пред истином.
      Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици!
      На крају, ради духовне користи, неопходно је из свега наведеног извући неку поуку.
      За нас, обичне вернике, је довољно да се поучимо од народне мудрости која каже да није злато све што сија нит’ се једе све што лети, а горе поменутим рушитељима црквеног јединства и поретка би добро послужила мисао великог српског писца: Частан, а мудар човек, сиренским позивима политике мора одолети.
      Видели смо колико су часни, а тек ћемо видети да ли су иоле мудри, ако буде времена!
      Григорије Микић
      Извор:
      НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ - Видовдан Магазин
      VIDOVDAN.ORG Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације  
×
×
  • Креирај ново...