Sign in to follow this
Пратилаца
0
Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев): Расколници који се не покају за своје поступке остају расколници
Од
Логос,
,
50,
0
in Духовни живот наше Свете Цркве
Оцени ову тему
-
Чланови који сада читају 0 чланова
Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
-
Сличан садржај
-
Од Логос,
На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка -
Од Логос,
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму Сретења Господњег у Берима код Подгорице, метоху манастира Михољска Превлака. Пред почетак Литургије, Владика је освештао храмовни фрескопис. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Сретење Господње чудесни догађај, јер је то сретење Симеона Богопримца с Њим, са живим Господом од Дјеве рођеним. „Симеон Богопримац је тада изговорио оне ријечи које и ми непрекидно понављамо: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа, свјетлост на посвећење незнабожаца, на славу народа Твога Израиља“, рекао је он. Додао је да је Симеон Богопримац био први од људи који је доживио и осјетио тајну доласка Христа, Сина Божијега у овај свијет и сретење са Њим. „Овај догађај нам, уствари, открива велику и најсветију тајну сретења између Бога и човјека, Бога и човјечанства, Бога и овога свијета. Кроз Симеона Богопримца сва творевина Божја прима у своје наручје Христа Господа, поготово људски род га прима у своје наручје. Људски род постаје Богопримац“, објаснио је Владика Амфилохије. Нагласио је да је сваки храм мјесто гдје се догађа сретење са Господом. „И ми данас се овдје сретамо са Господом и примамо Господа у своје наручје, у своје срце, свој ум, у своју душу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика је на крају рекао да је данас и дан рођења предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. „Да се помолимо Богу да се, као што се срео рођењем са овом земљом и са својом мајком и оцем, и он срете као Симеон Богопримац са Господом да би могао на крају свога живота да и он изговори оне ријечи: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих људи, свјетлост на просвећење незнабошцима у славу народа Твога Израиља“, рекао је Владика. Рекао је да су сви људи призвани да се срету са Господом. „Без тога сусрета земаљски живот је нула и ништа не представља, без обзира какав положај човјек имао овдје на овој земљи. Дај Боже да Господ просвијетли и све наше људе у Црној Гори свјетлошћу истине своје и богопознања, да се сви који се у њој рађају, и шире од ње, срету са живим Господом, да се просвијетле свјетлошћу истине Божје, Бога љубави, да би онда Божанском љубављу вољели и овај свијет и све људе и да би завољели живога и вјечнога Бога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Од Логос,
“Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка
View full Странице
-
Од Логос,
“Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка -
Од Логос,
Ако ваљано разумем, спасење се највећма постиже кроз подвижништво, трезвоумље и молитву Исусову. Па ипак, дозволите ми једно питање. Ја га, наравно, не упућујем зато што се са њим слажем, већ као израз многих примедби које су уперене против Исусове молитве: Често чујемо опаску да је „Исусова молитва“, заједно са начином на који се упражњава, заправо врста „хришћанске јоге“, па се, надаље, повезује са обрасцима других источњачких религија. Шта нам можете рећи у вези са таквим ставом? – Чини ми се да они који овако говоре испољавају потпуно непознавање живота наше Цркве у благодати, јер ми божанску благодат захватамо кроз Исусову молитву. Они је нису искусили и зато не знају њену бит, те не би уопште требало да оптужују оне који чувају то искуство. Они чак богохуле против светих отаца. Наиме, многи од светих отаца су се борили за молитву Исусову, снажно истичући њену вредност. Шта дакле? Зар су пали у прелест? Да ли је свети Григорије Палама пао будући умрежен самообманом? Такви, штавише, не познају Свето Писмо. Слепац је завапио следећим речима: „Сине Давидов, помилуј ме“ – и тиме је повратио вид. И губавци су тако закукали, па су ослобођени од губе (Лк.4,27). Молитва „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, саткана је из два основна саставка: из догматског (у смислу исповедања божанскости Христа), и из молитвеног (у смислу молитвеног искања нашег спасења). То ће рећи, исповедање вере у Христа повезано је са нашом неспособношћу да се спасемо сопственим напорима. Тиме је срочено све. Свеукупно војевање хришћанина заснивају поменута два упоришта: вера у Христа и свест о властитом греху. Према томе, „молитва Исусова“ у неколико речи изражава свеукупни труд верујућих те сажима цело догматско учење наше Православне Цркве. Ову двоструку спознају добијамо кроз Исусову молитву. Свети Максим Исповедник наглашава да страст гордости извире из једног двоструког незнања: незнања о божанској моћи и незнања о људској немоћи. А ово двогубо незнање ствара „смућени ум“. Према томе, човек незнања живи као горд, док, супротно томе, човек двоструког знања живи као смирен. Он познаје своју сопствену немоћ и силу Христову. Стога кроз Исусову молитву признајемо и исповедамо силу Христову (Господе Исусе Христе, Сине Божији) као и нашу сопствену слабост (помилуј ме грешног). Тим путем досежемо блажено стање смирења. Где има смирења ту има и благодати Христове, а ова благодат јесте Царство Божије. Можеш ли сада да сагледаш вредност Исусове молитве? Можеш ли да увидиш да њеном силом долазимо до Царства Божијег? Ја знам, оче, да је један од услова ваљаног исповедања православног учења тај да никада не одвајамо Христа од осталих личности Пресвете Тројице. Из тог разлога ми често призивамо и величамо свецелу Свету Тројицу у молитвама које свештеник произноси наглас, као и у објашњавајућим завршецима молитава током божанствене литургије: „Јер, Теби припада свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова…“, или: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“ и друго. Питам се да ли „Исусова молитва“, која се односи само на другу Личност Пресвете Тројице, одступа од православног учења. Свакако да не одступа. Ево, појаснићу ту недоумицу. Иако ту молитву називамо „Исусовом молитвом“, ипак је сасвим заснована на тријадолошком темељу. Уосталом, Христос, као „један од Свете Тројице“, никад не постоји без Оца и Духа Светог, творећи, са осталим Личностима, „Тројицу једносуш(т)ну и нераздељиву“. Христологија је чврсто повезана са тријадологијом. Али, допусти да се вратим питању о „Исусовој молитви“. Наш небески Отац је посредством анђела наредио Јосифу да Христа назове Исусом: …и надени му име Исус… (Мт.1,21). Јосиф је, слушајући Оца, Сину Дјеве дао име Исус. Штавише, сагласно Духу Светом који је просветио апостола Павла: …нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (l.Kop.12,3). Према томе, изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, ми признајемо Оца, послушно Му одајући хвалу. Штавише, такође чувствујемо енергије заједничарења са Духом Светим. Оци који су просвећени Духом Светим увек су преносили увид да „Отац кроз Сина у Светом Духу твори све што јесте“. Свецела Тројица је створила свет и начинила човека и, опет, свецела Света Тројица обнавља човека и свет. „Беше Оцу веома угодно што Слово постаде тело“. А „постало је тело“ Духом Светим. То ће рећи, оваплоћење Христа је омогућено „благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог“. Из тих разлога велимо да је спасење човека и задобијање божанских дарова заједничко дело Свете Тројице. Споменућу два нарочито узорна учења светих отаца. Свети Симеон Нови Богослов бележи да је Син и Слово Божије двер спасења, сходно Његовој објави: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи (Јн.10,9). Ако је Христос двер, онда је Отац дом. У кући Оца мојега станови су многи (Јн.14,2). Стога Оцу прилазимо кроз Христа. Међутим, да бисмо отшкринули двери (Христа) потребан је кључ, а то је, заправо, Дух Свети. Отац је послао Свога Сина у свет, Син и Слово Божије открива Оца, а Дух Свети – који од Оца исходи и шаље се кроз Сина, обликује Христа у нашим срцима. Дакле, ми спознајемо Оца „кроз Сина у Духу Светом“. Свети Максим Исповедник у својим списима такође беседи о мистичким оваплоћењима Слова. Као што су речи Закона и пророка, пише он, биле предназначења присуства Слова у плоти, тако је Син и Слово Божије, поставши оваплоћен, постао предназначитељ „сопственог духовног присуства“ – „упућујући душе кроз Своје сопствене речи како би постале кадре да прихвате Његово божанско присуство“. Другим речима, Христос мора да се оваплоти у нашем унутарју јер, у противном, нећемо моћи да сагледавамо Његову славу на небесима. Оваплоћење Христа унутар нас, међутим, савршава се благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог. Можеш ли, сада, да схватиш како се пројављује заједничко дејство Свете Тројице, и како ми признајемо и исповедамо велику тајну коју је Господ открио кроз Своје оваплоћење? Зато онај који одбацује и не признаје Исусову молитву прави велику грешку. Он не слуша Оца и не прихвата просвећење Духа Светог. Дакле, он не учествује у истинској заједници са Христом. Он би, чак, требало да се упита да ли је прави хришћанин. – Оче љубљени, волео бих да наставите Ваше рашчлањавање оног питања које сам Вам малочас поставио, наиме, о разликама између Исусове молитве и јоге. Упутите ме у надмоћност те молитве над поступцима других источњачких религија. Уверен сам да Вам Ваш опит даје покрића за тако нешто. – Ствар је, оче, уистину крупна и тешка, много тога би се могло истаћи тим поводом. Нешто од тога је чак изашло на видело у ономе што смо малопре разматрали. Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога који је створио васељену и који њоме управља љубећи је. Он је добропажљиви Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже „у Богу“. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: „Помилуј ме“. Самоискупљење и самообожење једнако су страни атлетама умне молитве, јер то је грех Адамов, грех пада. Он је желео да постане Бог изван Божијег домостроја и промисла о њему. Спасење се не постиже „кроз нас саме и из нас самих“, како умишљају човекообразни философски системи, већ се, напротив, задобија „у Богу и кроз Бога“. Друго: Исусовом молитвом се не бије бој за сусрет са безличним богом. Ми не тежимо уздигнућу у „савршено ништа(вило)“. Наша молитва управља пажњу на личнос(т)ног Бога, Богочовека Исуса, те из тог разлога говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији“. Божанска и људска природа сједињују се и сусрећу у Христу, наиме, у свеукупном БогуСлову и свеукупном човеку: Јер у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). Према томе, у православном монаштву налазимо блиску повезаност антропологије и сотириологије са христологијом. Ми љубимо Христа и неодступно држимо Његове заповести. Велики значај придајемо том послању. Упорно истичемо да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: Ви сте пријатељи моји ако mвopume што вам ја заповедам (Јн.15,14). Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом. Треће: Непрестана Исусова молитва не одводи у стање гордости. Религијско-философска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: „Помилуј ме грешног“, сматрајући себе најубогијим и најгорим од свих. Ми не презиремо ни једног од наше браће. Атлети Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности. Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање него сједињење са Богом, Светом Тројицом у Личности Господа нашег Исуса Христа. Додуше, ваља подвући да ово сједињење не потире људски удео – ми не бивамо „прогутани“ будући да смо и сами личности. Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости постајемо способни да разлучујемо грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светла. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног. Шесто: Подвиг „Исусове молитве“ повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, далеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности. Ми не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображењу. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћепа и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нама подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању светог Максима Исповедника, „духовно спознање без подвижничког живота (прочишћења срца) јесте богословље демона“. Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у савршено ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божију у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо „одеће душе“, чему теже неки философски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми, дакле, не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо стању у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом. Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају да се упусте у тешкоће и тегобе људи како би се, тако сматрају, лакше задобио мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо молитељи у име целог света. Уосталом, спасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи није, заправо, истинска радост. Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методима и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина. Затим их, пак, сасвим напуштамо као непотребне. Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати. – Од свег срца хвала, оче свети, за ове светлозарне упуте. Они су још од већег значаја када знамо да их казујете Ви који сте их заслужили кроз искуство. Дозволите ми, сада, још један упит. Да ли се прочишћење и спасење, то ће рећи, обожење, задобија једино кроз „Исусову молитву“ – речима „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“? Да ли су и друге молитве учинковите? Да ли и оне помажу? – Свака молитва похрањује страховиту силу. Па то је вапај саме душе. Божанска помоћ низлази сходно вери и ревности. Ми најчешће прибегавамо богослужбеним и личним молитвама. Исусова молитва је од непроцењивог значаја пошто, како вели свети Исаак Сирин, представља онај мали кључ помоћу којег откључавамо велике тајне које „ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеково не дођоше“. Другим речима, Исусова молитва је кадра да ум дуже држи прибраним. Она му уједно омогућава да се моли без маштарења. Тада постаје „безбојан“, „безобличан“, „безизгледан“ те у кратком маху прима много благодати. Исусова молитва прискрбљује много благодати, чак више и од псалмопојања, зато што је присно скопчана са смирењем и нашом свешћу о греху. Тако проповедају оци. Свети Григорије Синаит, дакако, тврди да је псалмопојање достојно делатника (практичара), оних који почињу, док Исусову молитву заслужују они који су окусили божанску благодат, дакле, тиховатељи. „Ти, пак, немој много да певаш, јер и ту има узнемирења…Дуготрајно певање приличи делатним подвижницима који се се баве читањем и који се труде, а не безмолвницима који се у срцу једино моле Богу и избегавају помисли… Онај, пак, ко је окусио благодат треба, сагласно оцима, умерено да пева углавном се бавећи молитвом. Када га ухвати униније, нека пева или чита делатељне поуке отаца“. – Видиш, оче, – настави старац, приликом псалмопојања често долази до смућења, будући да у срце појца улазе себичност и гордост. То се дешава због надимајуће свести о сопственом милозвучном гласу, а њу подстиче дивљење оних који су очарани појањем. Међутим, тих спољашњих чинилаца нема када верујући у својој келији сриче: „Господе, помилуј ме“. Ту је такав подстицај гордељивости предупређен. То је још један од разлога зашто тиховатељи чешће прибегавају тој врсти молитве, коју су завештали свети оци. Они је не напуштају ни за време бденија или пак вечерњих служби, када је изговарају уз помоћ бројанице. – Али, упитах, Исусова молитва је прилично згуснута, веома кратка. Како се, онда, ум може привезати за њу? – Ум се, заправо, боље задржава на кратким фразама. Али, одмах ваља знати, Исусова молитва поседује огромну дубину која није лако уочљива ако прилазимо на спољашњи начин. Ум поседује својство да увећава љубав и жудњу према ониме на шта се усредсређује његова пажња. Свети Максим Исповедник каже: „Ум тежи да се прошири на ствари којима је привржен: он, затим, усмерава своју пажњу и жудњу на оне ствари на које се шири, било да су божанске, њему сродне и мислене, било да су телесне или страсне“. Уосталом, исто је и са (са)знањем. Нешто што је испрва изгледало просто, често може да израсте у предмет дуготрајног удубљивања и проучавања. Колико је то још више случај са Исусовом молитвом, са преслатким именом Исусовим! Можете га опитовати целог живота. – Пошто Исусова молитва баштини такву велику моћ, молим Вас, старче, да ме поучите како се она врши. Како је могу упражњавати? Знам да сам близу тога да изневерим Ваше стрпљење, будући да сам потпуно невешт у питањима о којима је реч. Па ипак, много ћете ми помоћи уколико се одважите на даљу поуку. – Исусова молитва је највећа наука, оче драги. Она се не може утанчано описати, нити се може одредити. Јер, у противном случају, постоји опасност да се погрешно разуме или никако не схвати од стране оних који немају макар мајушан опит у њој. Она је, надаље, сасвим стваран подухват. Чак се усуђујем да кажем да је она највиши вид кроз који задобијамо богословље или, пре ће бити, боговиђење. Богословље се порађа и происходи из чисте молитве, оно је њен окрепљујући и благословени плод. Услови у којима ова молитва најбоље успева и у којима може да се окуси њен плод јесу тишина слатке пустиње – која тиме није лишена динамичког садржаја – и ослобођење од страсти. – Старче, ја сам прочитао неке књиге и огледе који се дотичу овог делања преиспуњеног благодаћу: труда умног тиховања, односно, непрекидног призивања Исусовог имена. Желео бих да ми Ви, пошто сте истакли њену вредност, кажете нешто више о тој молитви из Вашег личног искуства ослоњеног на свете оце. Надам се да не питам из радозналости већ из ревносне наде да ћу и сам, колико је могуће, искусити то блажено стање. Молим Вас, немојте се оглушити о моју молбу. из књиге Митрополита Јеротеја Влахоса: "Вече у пустињи Свете Горе"
-