Jump to content

Награда за „наjбољег грађанина Европе 2018“ припала православном свештенику

Оцени ову тему


Препоручена порука

Награда за „најбољег грађанина Европе 2018“ добио је једногласном одлуком Европског Парламента отац Антоније Папаниколау из Атине.

У Брисел је стигао у пратњи дјеце из „Кивот Свијета“ (Κιβωτός του Κόσμου). Дубоко ганут овом одлуком Европског Парламента отац Антоније, који је својим дјелом  најбољи примјер друштвене солидарности, у изјави за новинаре у Бриселу рекао је: „Шта да вам кажем? Знате за једног православног свештеника награде нису потребне, већ вјерујем и осјећам, да је ово што чинимо наша дужност, обавеза и потреба за нашу дјецу и за њихове рањене душице. Тако да све ово помаже као још једна потвдра да наше дјело постане познато како би имали помоћ која нам је пријеко потребна“

„Када су ме обавијестили да сам добио награду, рекао сам им да је то нешто веома значајно и да је потребно да га доживе и наша дјеца која су већ одрасла. Конкретно, то су дјеца средње школе и разлог због којег бих желио да буду уз мене у овом тренутку јесте да би исти могли да отворе очи и виде нове хоризонте. Желио бих управо да та дјеца приме награду и да порука коју желим да дам њима јесте да пред собом постављају циљеве и да их достижу. Јер се ради о дјеци која су доживјела веома ружне ствари на почетку свога живота и та дјеца треба да успију да „нацртају“ свој живот“, нагласио је отац Антоније и додао:

„Нисам могао ни да замислим да ће имати овакав напредак овај јуначки подвиг „Кивота“, нити да ћемо доћи до толиког броја дјеце. Као што уобичавам да кажем, ово је једно чудо.

Награда најбољи грађанин Европе је установљена 2008 од Европског Парламента. Сваке године се предлажу личности од стране посланика Европског Парламента и од истих се вреднује њихово дјело и допринос европском друштву.

Кивот Свијета се бави заштитом незбринуте дјеце и назначајнија је организација за такав изазов у Грчкој. Покретач тог дјела је православни свештеник Антоније Папаниколау. Кивот Свијета збрињава и помаже у развоју сву дјецу независно од њихове народности и вјере.

Приредио: протојереј Никола Гачевић

Извор: Greek Priest wins Best European Citizen Award for 2018

извор


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ви сматрате, часни оче, ситницом – одевање свештеника, браду и косу, па се чудите, што се виша црквена власт брине о томе. Међутим, Ви даље говорите о важности реформе спољашњег изгледа и држања свештеника. Како се то слаже: и ситница и важна реформа?

       
      Но сваки пријатељ Цркве мора да се запита: зашто се официри цара земаљскога не буне против своје униформе, ни царинари, ни порезници, ни шумари, ни железничари? Него носе оно што им други пропишу као униформу без роптања, и држе се онако како им се пропише. Како да официри Цара Небескога једини устају против своје униформе и прописа о свом држању? Ако народ жели да види свога свештеника у мантији и са брадом и косом, онда сва друга резоновања престају. Ако народ мрзи да види свештеника у оделу трговца, без браде и без косе, онда ту „реформу“ треба по сваку цену одстранити као увредљиву за верску свест побожног народа. У овој ствари, дакле, мерило је народно осећање и суђење а никако приватан укус појединих свештеника. Уосталом, кад дуга брада и коса није тешка песницима, уметницима, па чак и социјалистичким вођама, како да она буде тешка свештеницима Христовим, духовницима и пастирима народним?
      Блажени Јероним иронично пише о гиздавим свештеницима свога времена: „стидим се да кажем, али има људи, који примају свештенички или ђаконски чин с тим циљем, да би се слободније дружили са женама. Они се брину искључиво о свом оделу, догоне косе, носе драгоцено алмазово прстење; чувајући се од прашине они једва додирују земљу својим ногама. Мораш да помислиш, да су то новобрачни младенци а не свештеници!“
      У античко време брада је била одлика философа. Догодило се једном у Риму, да због многих философа шарлатана кесар изда наредбу, да сви философи обрију браде. На то одговори Епиктет, највећи философ тога времена: кесар ми може узети главу а не браду! – Толико је он ценио ту спољашњу одлику свога звања.
      – То је све ситница! рећи ћете. Јесте ситница, ван сумње. Према души и карактеру једног хришћанина – одело и брада и власи сасвим су ситна ствар. Но живот се састоји из крупница и ситница. А вера је наша тако отмена и утанчана ствар, да јој и ситнице могу користити или штетити. Кад словесно стадо хоће, да његови пастири буду различити од њега и спољашњошћу, и да имају опредељене, уобичајене, знаке распознавања – на што се противити томе? Католички мисионари у Китају водећи рачуна о психологији средине у којој проповедају, не стиде се да носе плетене перчине и дуге кафтане и чите. На што би се христољубиви свештеници противили народу и ситницама доводили у питање крупнице верског живота и напретка?
      Мир Вам од Господа.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ноћи између 6. и 7. августа 2020. године, непознати починиоци су покушали да изврше провалу у храм Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору. Разбојништво је откривено 7. августа, у јутарњим часовима, о чему је одмах обавештена сомборска полиција.   
      Увиђај су извршили инспектори Полицијске управе у Сомбору. Приликом овог разбојничког чина начињена је мања материјална штета. Управа храма Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору апелује на актуелне градске власти и надлежне органе унутрашњих послова да се у што краћем року открију починиоци овог дела и да се спречи даље пљачкање и скрнављење ове светиње и свих светиња у Сомбору.   Српска Православна Црквена општина Сомбор   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Ćiriličar,
      Свети Сава СРПСКИ
      Свети Николај СРПСКИ
      Ћавоимани Миливоје ЦРНОГОРСКИ

       
      Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска
      17. јуна 2020.       Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за нашу Цркву, или слично. Саму изјаву нисам чуо, а немам посебну жељу ни да је чујем. Само ћу тренутну актуелност теме искористити за неколико цртица. Прво, назив “српска” је географска али и историјска и идентитетска одредница већинске пастве наше Цркве, и одраз њеног помесног карактера. Као што је то случај са свим другим Црквама, ништа мање и ништа више. Ми када кажемо грчка Црква или руска Црква, или грузијска, бугарска, румунска, итд., никада то не доживљавамо нити као нешто несрећно нити као етнофилетско, нити као искључиво. То је ваљда свакоме макар мало упућеном у богословље позната чињеница? Придев “српска” није одредница идентитета саме Цркве као заједнице верних у Христу (нити је то њен есхатолошки карактер). Јер та заједница превазилази сваку поделу, у томе смислу и националну, па чак и биолошку (на мушко и женско) по речима св. Максима исповедника који се ослања на речи Апостола.
      Црква је најпре Христова, а тек потом је и Црква свих нас са нашим особеностима које треба да се у њој преобразе и ухристоподобе. А преображавају се најпре љубављу према Богу и ближњем. Не престајући да будемо мушко и женско, Србин и …………(допиши по нахођењу), ми смо позвани да превазилазимо све поделе и датости овога живота (то је уједно и нека шира дефиниција онога што називамо подвиг).
        Срби су као народ већински историјски носиоци црквености на нашим просторима. На просторима на којима су вековима живели, а и данас живе, иако притешњено и у мањем броју. Исто тако носиоци су црквености и у дијаспори где су са собом понели светлост јеванђеља и животом постали сведоци благе вести Христове свима народима и тиме учинили присуство наше Цркве у дијаспори историјским фактом.
      Међутим, када неко, био тај у Цркви или ван Цркве (причам уопштено, немајући конкретну особу на уму), почне да тврди како ова историјска, географска, помесна и идентитетска одредница већинске пастве СПЦ, смета, било за мисију Цркве, или за њено уклапање у новонастале околности, или за правно регулисање њеног статуса, такав само сведочи о сопственој искључивости и искривљеном схватању онога што Црква заправо јесте, или у најмању руку управо пројављује националну нетрпељивост (и дискриминацију) против које наводно иступа. Најјасним јеванђељским речником таквоме смета трун у оку брата његовог, а брвно у своме оку не види. У неким случајевима је више него јасно да овакав дискурс јесте израз искључивости која је потпуно несвојствена Црквеном етосу. Да не говоримо о потпуној логичкој неодрживости тврдње да је придев српски небитан, и да га треба избацити, јер само смета. Ако је небитан зашто било коме смета? А ако је битан, зашто га избацити?
      Много је примера кроз историју када су бивали покушаји да се наш народ идентитетски преобрази у нешто што он није. И Срби су, поучени болним лекцијама прошлости, веома осетљиви на то да им било ко са стране одређује ко су, шта су, како смеју, а како не смеју да се зову, понашају, говоре, пишу, кога да воле или мрзе. Да им други “кроји капу”. Ваљда је и та тешка историја додатно у нама изоштрила осећај за правду, али и посебан унутрашњи радар који на даљину детектује неправду, одузимање слободе, покушај тлачења, потчињења и понижења. Било да се оно чини нама или другима.
      Треба озбиљно да се запитамо, да ли ће сутра некоме да засмета и то што се св. Сава зове св. Сава српски? Или што Руси зову Св Николаја жичког, св. Николај српски? Неко недавно рече Св Сава је свебалкански. Није него је Христов, ако ћемо мак на конац. Па је затим свеправославни. Али је свеједно српски. И коме то смета? И зашто? То је као када би неко рекао мени смета што се ти презиваш Марковић или Јанковић. Или, мени смета што си Србин, Јапанац, Американац, Арапин, Индијанац…мушко, женско. Каквој особи то смета? То је кључно питање. И да ли су “аргументи” које нуде људи оваквог светоназора за било какво озбиљно разматрање?
       
         
       
       
    • Од александар живаљев,
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду
      29. маја 2020.     21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан.
      Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ.
      На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио  декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана.
        Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2:


      Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани.
      Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником.
      Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили.
       
      Свештеник Зоран Ђуровић
      ИЗВОР:
      Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес
      VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...  
    • Од Ćiriličar,
      Познато је да је овај борац за демо(но)кратију пружио своје пипке свуда куда је могао по свету. Да преко својих (НВ)организација мења политичке и економске  системе, често их и руши; да се радо меша у образовне системе држава и сл.
      Знамо данас да је финасирао 5-октобарску револуцију код нас. Уместо Лењина нама су подбацили више партија; а уместо централизације све су распродали, али добили смо "демократију" и плату 250 евра (=цена око 6 радних сати у развијеним земљам). Лова за то је стизала из Будимпеште, у џаковима и актовкама. Ма какав он био, наш Председник државе, зајдено са целокупним државним врхом, укључујући комлетан комадни кадар војске Србије, изручен Хагу и послат по белосветским казаматима да робује "по командној одговорности". Војска је уништена; Црна Гора отцепљена као увертира да се КосовА отцепи - рачју - Србија је разорена у њеним темељима: политички, војно, економски. У свему томе Сорош је одиграо једну од кључних улога преко својих инсајдера којима је био "донатор".
      Данас је Виктор Орбан избацио Сорошеве организације из Мађарске. Влада Мађарске је водила отворену медијску кампању, тако јаку да се поред ауто-путева могло видети Сорошева слика на рекламним паноима и порука да купи прње. Затворили су му универзотет, тако да не може да школије младе комесаре за разарање и тровање других народа и држава, па и мађарског народа.
      Код нас? Код нас је то све другачује. Ми смо овисници од ММФ-а, Сорошеве НВО су кљчни фактори у креирању политичко-економског система.
      Све наведено су чињенице, па ако је тако, не треба бити никакав пророк или социолошки Ајнштајн да би се могло закључити следеће - Сорош има велик утицај у српском друштву. Но оно што је најчвршћа барикада за очување традиционалног и верског (а против чега се Сорош ори) јесте Српска Православна Црква. Било би наивно, лудачки наивно, веровати да он преко својих организација не жели или не покушава да утиче на СПЦ. Пошто је преко епископата то скоро па немогуће у неком ширем смислу, онда је то најлакше - по опробаном методу свуда и на свим пољима - преко црквеног образовног система.
      Сведоци смо проблема на ПБФ-у, а и тога да путем разних текстова, наступа у медијима и сл неки теолози полако проповедају неку врсту "либерализације духовности". Пошто се ради о јако сложеним темама, за обичан свет, па и за многе теологе, јако је лако вршити релативизацију неких предањских учења, посебно оних уско везаних за социолошке процесе у друштву. Мада, сва црквена учења, поред онтололошке, и те како имају и овоземаљску раван.
      Може се, дакле, закључити следеће: скоро је нееоспорно да Сорош жели утицај на српски образовни систем; зна се, јавна је тајна, да га већ има по неким факултетима, а можда и у САНУ-у - да ли је Православни богословски факултет имун на тровачки утицај овог човека и његових организација?
      Мислим да се треба покренути озбиљна расправа о овоме, али не само то, него изнети све чињенице ако постоје. Јер ако чемо имати "свете краве" које држе катедре или обнашају Чин додељене им од Цркве, и да не смемо ни да мислимо, камоли дапричамо о њима - леле нама. О овој теми треба, сматрам, баш на Сорошев начин транпарентно да се прича и износе аргументи, како би се спречило тровање наше деце која ће сутра бити духовне вође и учитељи нашег народа. Ако њих затрују лажним учењима, лажним етикама и лаћним друштвеним нормама - леле нама. Јер Цартво Божије се задобија на земљи.
      На крају: лично сам да се поодузинају СВЕ Службе СВИМ људима из Цркве који су/ако су имали било каквог свесног деловања на овом анти-црквеном, анти-српском, анти-народном пољу - за ради ових или оних интереса, идеолошких (јер то везе нема са теологијом) или личних.
×
×
  • Креирај ново...