Jump to content

Како да се припремим за причешће?


Препоручена порука

hqdefault.jpg

 

Услови за причешће су да је човек члан цркве, дакле да је крштен и да има покајање.

Крштење + покајање.

Верујем да већина зна шта је крштење.

Што се тиче покајања, човек треба да пребива у смирењу, и да буде свестан да је само човек, да је несавршен и да није Бог. Да му треба Божија помоћ.

Ако човек испуњава ова два услова и жели да се причести, не постоји више никакав разлог да се условљава за причешће.

Пустите људе Христу. Прво их пустите Христу, а када приђу, после им дајте нека правила, форме и остале непотребне ствари које муче вашу савест, а не њихову.

Ако баш не можете без условљавања људи, дајте им то накнадно, немојте их одмах условљавати да бисте утешили своју савест.

Зашто терате људе од Христа, и зашто их терате од цркве?

Свако ко дође у цркву, Бог га је призвао. Било је чак и оних који су са злом намером долазили  у цркву па би постајали верници.

А кад неко дође са жељом да се сједини са Богом, ко смо ми да га условљавамо неким излишним формама?

Пустите људе у Царство небеско, јер ако их због свог незнања или предрасуда или глупости условљавате и кочите, те они због тога одустану од Цркве, Бог ће од вас на Страшном суду тражити одговор за њихове душе.

Имате ли снаге да одговарате Богу за туђе душе?

Наравно да немате.

Неки ће рећи али ако их пустимо неприпремљене и онда ћемо одговарати.

А ко је припремљен?

Да ли сте ви довољно припремљени за Христа?

Да ли је ико довољно припремљен за Христа?

Кажем, довољно је да је човек крштен и да је у покајању. Немојте постављати безбројне услове.

Јер којом мером мерите, том ће вам се одмерити!

 

poyyy

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 65
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

пре 21 минута, Жељко рече

hqdefault.jpg

 

Услови за причешће су да је човек члан цркве, дакле да је крштен и да има покајање.

Крштење + покајање.

Верујем да већина зна шта је крштење.

Што се тиче покајања, човек треба да пребива у смирењу, и да буде свестан да је само човек, да је несавршен и да није Бог. Да му треба Божија помоћ.

Ако човек испуњава ова два услова и жели да се причести, не постоји више никакав разлог да се условљава за причешће.

Пустите људе Христу. Прво их пустите Христу, а када приђу, после им дајте нека правила, форме и остале непотребне ствари које муче вашу савест, а не њихову.

Ако баш не можете без условљавања људи, дајте им то накнадно, немојте их одмах условљавати да бисте утешили своју савест.

Зашто терате људе од Христа, и зашто их терате од цркве?

Свако ко дође у цркву, Бог га је призвао. Било је чак и оних који су са злом намером долазили  у цркву па би постајали верници.

А кад неко дође са жељом да се сједини са Богом, ко смо ми да га условљавамо неким излишним формама?

Пустите људе у Царство небеско, јер ако их због свог незнања или предрасуда или глупости условљавате и кочите, те они због тога одустану од Цркве, Бог ће од вас на Страшном суду тражити одговор за њихове душе.

Имате ли снаге да одговарате Богу за туђе душе?

Наравно да немате.

Неки ће рећи али ако их пустимо неприпремљене и онда ћемо одговарати.

А ко је припремљен?

Да ли сте ви довољно припремљени за Христа?

Да ли је ико довољно припремљен за Христа?

Кажем, довољно је да је човек крштен и да је у покајању. Немојте постављати безбројне услове.

Јер којом мером мерите, том ће вам се одмерити!

 

poyyy

 

Osim ako je u teškom grijehu onda mora na ispovijed a što ako ga zbog nekih okolnosi svećenik ne stigne ispovjediti a čovjek je imao nakanu, dali da pristupi pa se poslije ispovjedi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Још само да се усагласимо шта је покајање ? (Има ли уопште покајника, ако је покајање покушај промене себе, да не идем превише строго па да кажем промена себе  ) И ја се питам ?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево, не знам богуми, каква припрема ми треба сад у овом моменту.:0205_whistling:

Шалим се, него је то питање за наше свештенике који треба да се усагласе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ima nekih sveštenika koji pre pričešća navedu celi niz uslova,osim posta,ispovesti,i sl.pominje i da smo izmireni sa svima? Ne znam šta tačno podrazumeva pod tim? 

Nekako mi se u vezi sa temom pričešća otvara tema o zajednici,i samo u kontekstu zajednice neke stvari dobijaju svoj smisao. U ranoj Crkvi pominje se da je bila javna ispovest,gde je sveštenik svedok nečijeg pokajanja i izmirenja sa zajednicom. Danas se ispovest često svodi na neki psihološki razgovor sa sveštenikom,i kao da ta ispovest  nema relaciju sa zajednicom.Stiče se utisak da ponegde neka opšta mesta više idu uz monaški stil života,nego parohijski.

U okviru zajednice i svesti o zajednici,kao i da je pričešće izraz zajednice i potvrda zajenice,mnoge stvari dobijaju smisao,.

Realno,koliko se nečiji život tiče konkretne zajednice,i da li ta zajednica nečiji problem prepoznaje kao svoj,ili je sve individualna stvar ?

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Жика рече

Браво Жељко! А шта ако неко неће да се каје?

Неће да се каје, не мора. Али онда нема у рај.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, kopitar рече

Osim ako je u teškom grijehu onda mora na ispovijed a što ako ga zbog nekih okolnosi svećenik ne stigne ispovjediti a čovjek je imao nakanu, dali da pristupi pa se poslije ispovjedi.

Шта каже Христос оном убици, лопову и разбојнику?

"Заиста ти велим, идеш гари данас са мном у Царство небеско"

А овај је рекао само једну реченицу: "Сети ме се када дођеш тамо"

Значи, ако се каје а тешки је грешник, ко смо ми или попови да му бранимо у Царство?

Уосталом како човек да смогне снаге ако му Бог не помогне. Па и за исповест треба снага. Није то лако. Ако му у старту ставимо тако тежак захтев за Царство, који је за већину данашњег света непремостив, ми смо га заправо због форме одбацили.

 

Морамо разликовати данашњи век од претходних векова.

Нема више традиционалног сељачког хришћанства, кућног одгоја, светоназора, воспитанија. Ово је данас тотално расуло. А ако ми на то расуло још поставимо тешко бреме сваком хришћанину, па ми смо гори од Фарисеја онда. Јер они макар нису били хришћани.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Рапсоди рече

Још само да се усагласимо шта је покајање ? (Има ли уопште покајника, ако је покајање покушај промене себе, да не идем превише строго па да кажем промена себе  ) И ја се питам ?

Једном ја у неком намастиру почео да пљујем неког политичара.

Вели ми један калуђер: Немој брате, не знаш.

 - Шта бре не знам?

 - Покајник је он.

 - Ма реко, како да јок, ево и ја сам Краљевићу Марко.

 - Не, заиста грешиш, човек је покајник.

Ето, дакле ако постоји политичар покајник, шта онда ми да бринемо!

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Драгана Милошевић рече

Ево, не знам богуми, каква припрема ми треба сад у овом моменту.:0205_whistling:

Шалим се, него је то питање за наше свештенике који треба да се усагласе.

Спори су, а време пролази

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 33 минута, Нифада рече

Ima nekih sveštenika koji pre pričešća navedu celi niz uslova,osim posta,ispovesti,i sl.pominje i da smo izmireni sa svima? Ne znam šta tačno podrazumeva pod tim? 

Nekako mi se u vezi sa temom pričešća otvara tema o zajednici,i samo u kontekstu zajednice neke stvari dobijaju svoj smisao. U ranoj Crkvi pominje se da je bila javna ispovest,gde je sveštenik svedok nečijeg pokajanja i izmirenja sa zajednicom. Danas se ispovest često svodi na neki psihološki razgovor sa sveštenikom,i kao da ta ispovest  nema relaciju sa zajednicom.Stiče se utisak da ponegde neka opšta mesta više idu uz monaški stil života,nego parohijski.

U okviru zajednice i svesti o zajednici,kao i da je pričešće izraz zajednice i potvrda zajenice,mnoge stvari dobijaju smisao,.

Realno,koliko se nečiji život tiče konkretne zajednice,i da li ta zajednica nečiji problem prepoznaje kao svoj,ili je sve individualna stvar ?

 

А добро, ја сад могу рећи да сам космополита и да у свакој заједници видим своју заједницу. Да у свакој парохији видим своју парохију. Уосталом, нису ли Апостоли лутали по Римском царству и служили где год се нађу, није било шансе да познају сав народ где се затекну. Да ли наши епископи познају целу своју епархију и све људе у њој?

Не треба заједницу сводити тако уско само на једну парохију. Мислим да то никад није тако функционисало. Тај Зизиулас је направио неку чудну философију.

И то је опет проблем преласка са руралног на урбан начин живота. Па кад је већ тако и кад се већ фолирамо да се угледамо на прве хришћане, хајде да се заиста угледамо. Љубав коју су они имали према Христу и целој цркви, то је била основа те заједнице. Али стално прогоњени, сељакани, убијани, нису реално ни имали времена да се негде ушанче и праве некакву чврсту и стабилну заједницу.

Данас су опет таква времена, већином се живи урбаним стилом живота. Путује се, мењају се места пребивалишта у зависности од послова и којечега. Али где год човек дође, ако има љубави према Богу и цркви, он је у својој заједници.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Жељко рече

А добро, ја сад могу рећи да сам космополита и да у свакој заједници видим своју заједницу. Да у свакој парохији видим своју парохију. Уосталом, нису ли Апостоли лутали по Римском царству и служили где год се нађу, није било шансе да познају сав народ где се затекну. Да ли наши епископи познају целу своју епархију и све људе у њој?

Не треба заједницу сводити тако уско само на једну парохију. Мислим да то никад није тако функционисало. Тај Зизиулас је направио неку чудну философију.

И то је опет проблем преласка са руралног на урбан начин живота. Па кад је већ тако и кад се већ фолирамо да се угледамо на прве хришћане, хајде да се заиста угледамо. Љубав коју су они имали према Христу и целој цркви, то је била основа те заједнице. Али стално прогоњени, сељакани, убијани, нису реално ни имали времена да се негде ушанче и праве некакву чврсту и стабилну заједницу.

Данас су опет таква времена, већином се живи урбаним стилом живота. Путује се, мењају се места пребивалишта у зависности од послова и којечега. Али где год човек дође, ако има љубави према Богу и цркви, он је у својој заједници.

 

На теоријском плану,све је некако лако.

Не деле данас сви хришћани исти начин живота.Из перспективе комформизма и конформизма  много је лакше писати лепе приче о заједници . Гледала сам неке хришћане како се грчевито боре за свој статус,посао...док су други страдали. Широка је то тема,слажем се.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Нифада рече

Широка је то тема

tacno...mogu se ovde iznositi najrazlicitija iskustva...bitno je da znamo sta je sustina...i koliko god da je praksa teza od teorije, da stalno tezimo ka njoj...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Pričešćivanje tela i krvi Hristove nije OBIČAJ! Ni onda ni sada, niti u buduće.
...
Sveštenik nije vlasnik pretvorenih sv. darova u telo i krv,....

Pričešće je stalno overavanje našeg normalnog i prirodnog statusa u Crkvi

...
Nešto što je ovde najtragičnije, a nažalost malo ko to primećuje, jeste da sveštenici koji na nepostojećim osnovama traže strogi post od sedam dana do pričešća, i to nekim «uobičajenim liturgičkim» iskustvom samo za vreme postova, prosto na prosto razučavaju pastvu da poste. Ruše njihovo saznanje o kanonskom postu a da ne pominjemo sam njegov teološki pojam! Da, ovo je žalosno iskustvo tipa: dragi brate, nisi postio četiri nedelje posta, e sada lepo odgladuj ovih sedam dana. I normalno je da će da odgladuju, da skinu tu obavezu sa vrata, i da posle toga razvijaju jedno bolesno razumevanje posta, da se on sada posle pričešća završava. To što je sveštenik tražio fino je odrađeno i onda se produži po starom. Zar mi ovde ne vidimo da upravo sveštenik legalizuje ovakvo ponašanje. Za svakog normalnog pastira važno je da kaže da je neopravdano kršenje posta velika smetnja za pričešće. Dok ovako oni prosto uče narod da se ne posti, i on se sve više i više na to navikava.
Kada sveštenik iznese svetu čašu i vama kaže: «So strahom Božijim i vjeruju pristupite», ako kod vas ne postoji nikakva smetnja on ne može da od vas traži, da se sa tim istim strahom od nje udaljite ne-pričešćeni. 

Ispovest je odvojena tajna i mnogi je uslovljavaju za sveto pričešće što je potpuno ne znanje u odsutvu svakog smirenja. 

...

Mi verujemo vama da ste se pripremali (molitveno pravilo i sl.) za pričešće ali ne znamo. I zato se čita molitva da vam «ne bude na sud ili osudu», i ona je poslednje proveravanje vaše savesti. Dakle, ipak je vaša poslednja odluka da li ćete prići čaši ili ne, a ne sveštenoslužitelja. 

...
Ako 228 pravilo Nomokanona kaže: «Oni koji pravilno žive i poste sredom i petkom preko godine (i sve druge postove) , treba da se pričeste svetim tajnama», onda sveštenik nema pravo da vam predlaže post u vreme kada mu nije, i kada ga Crkva ne traži. To je samo samovolja zasnovana na tradicionalizmu koji nema ničeg zajedničkog sa liturgičkim bogoslovljem.''

https://svetosavlje.org/cesto-pricescivanje/?pismo=lat

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nisam naravno neki duhovnik, licno mislim da je velika greska sto svestenici ne Pricescuju vise narod. Jer covek samo Hristom moze da se istinski preobrazi. Sve drugo je samo samoprimoravanje i mucenje koje moze lako da padne u vodu i da se odbaci ako covek shvati da time ne dobija mir.

I sto toliko otezavaju cak i onim redovnim u crkvi? Pustite ljude da se Pricescuju. Znam po sebi koliko sam ranije imao problema da se Pricestim. Oni (popovi) kao da se plase Boga, sto nema bas smisla, jer ajde da zabranimo, maksimalno otezamo, za svaki slucaj, sto bih ja preuzimao odgovornost za nekog tamo, ispunimo formu, pa smo kao bezbedni od ,,osude", da moze na kraju mirne duse reci ,,evo tebi tvoj talant".

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Одломак из књиге „Основе породичног живота. Размишљања и савети архимандрита Јована (Крестјанкина)“ издавачке куће „Вољни страник“   
      Ви сте породични људи и отац Ф. је у праву кад Вас усмерава на главно – на бригу о породици. А како и чиме то је унутрашња ствар, својим трудом, по својим могућностима. Сви треба да живимо хришћански: и монаси, и мирјани, али су путеви различити и одговараћемо за различите ствари. Стваралачки изграђујте своју породицу. И не могу сви сликари да сликају иконе, не треба толико икона колико има људи који би желели да их сликају. И свет не може без лекара, без учитеља и без уметника, јер ће осиромашити и разболеће се. Јер свако обавља свој посао и треба да га обавља као Божје послушање – с радошћу и љубављу.
      ***
      И немојте заборавити: за самовољне подвиге, за постове ван захтева Цркве нећете одговарати пред Богом, а за породицу, за кћерку и за супруга ћете одговарати само ви. Ви сте се до те мере усредсредили на себе да сте престали да видите потребе ближњег. Зар је Бог могао тако нешто да Вам сугерише? Непријатељ иде поред и довија се како да Вас скрене с Божјег пута.
      ***
      Ваши доживљаји су изузетно деликатно и стваралачко дело – дело љубави. И не успевате увек да ускладите тон и да складно запевате. Али то је живот. Живот је подвиг, живот је наука, она васпитава у нама и стрпљење, и смирење, и љубав.
      Ј. И., размислите, до нас који наизглед живимо далеко од узбурканог света, допире његова грозница, а шта да кажемо за оне чијих душа, ума и срца се директно дотиче? Нека би им Бог дао снаге да опстану и да се не поводе за тренутним каприцима живота (јер живот се још увек гради без Бога, а то значи да живот још увек није како треба).
      Дакле, драга Ј. И., знајте да нам је дата врло важна улога – да схватимо и да се молимо, и да на време дамо, и да с утехом примимо, олакшавајући на тај начин супругу тешко бреме спољашњих догађаја.
      Ви треба да будете помоћница, а за то није обавезно да знате, али је обавезно да осећате. И завршићу речима апостола, оне нам долазе у прави час и у одговарајућој прилици: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1 Кор. 8, 1). Знам да имате велике тешкоће, желите ослонац, а свима око себе Ви морате бити ослонац. Ево, ја имам већ 90 година, а сви од мене још увек немилосрдно захтевају да будем ослонац. Али ја знам да је наш ослонац Један и да је наша снага у Једном, и да је спасење у Једином – све је у Христу, Господу нашем Спаситељу. И уз Божју помоћ све ћемо издржати и преживећемо чувајући веру и верност. За нас је главно да увек и у свему будемо с Богом.
      Нека је на вашој породици Божји благослов.
      ***   
      А за породицу се треба борити, то нису просто ваши односи са супругом. То је од ране младости несређен живот ваше деце. Прво што треба да чините стално јесте да се молите за супруга и да се молите светом Гурију, Самону и Авиву за очување породице. Друго и подједнако важно јесте да завирите у своје срце, да пажљивије погледате себе – да ли има Ваше кривице у томе што муж избегава кућу.
      ***
      Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело.
      Добро је то што се молите за њега. То обавезно треба да чините како га не бисте изазвали да хули на Бога. Доћи ће време и тајно ћете моћи да чините јавно.
      ***
      А породицу треба да чувате мудрим и стрпљивим односом према супругу. Само је лако рећи: „Развешћу се!“ Лако је рећи кад мислиш и знаш само себе, а ако размишљаш још и о супругу, па и о деци, уложићеш све напоре да деца знају оца, а муж – своју породицу.
      ***
      Вера у то да ти је Господ ближе од било кога од блиских, да не чује шапат твојих усана, већ чује молитвене дамаре твог срца и чиме је оно испуњено у тренутку кад се обраћаш Богу. А ти си породичан човек и за сваког члана породице одговараш пред Богом, значи, срце треба да те боли за свакога. Нека би ти Бог дао мудрости! И почни, С., од испуњавања поуке преподобног Серафима Саровског: „С., радости моја, стеци дух миран и неће се спасити само твоја породица, већ ће се хиљаде спасити око тебе.“ И то је све. Гледај како нас живот учи да живимо. Ако хоћеш да будеш задовољан и срећан – живи у Богу, а ако нећеш – ту нема среће.
      https://srpska.pravoslavie.ru/140466.html
       

      View full Странице
    • Од JESSY,
      Одломак из књиге „Основе породичног живота. Размишљања и савети архимандрита Јована (Крестјанкина)“ издавачке куће „Вољни страник“   
      Ви сте породични људи и отац Ф. је у праву кад Вас усмерава на главно – на бригу о породици. А како и чиме то је унутрашња ствар, својим трудом, по својим могућностима. Сви треба да живимо хришћански: и монаси, и мирјани, али су путеви различити и одговараћемо за различите ствари. Стваралачки изграђујте своју породицу. И не могу сви сликари да сликају иконе, не треба толико икона колико има људи који би желели да их сликају. И свет не може без лекара, без учитеља и без уметника, јер ће осиромашити и разболеће се. Јер свако обавља свој посао и треба да га обавља као Божје послушање – с радошћу и љубављу.
      ***
      И немојте заборавити: за самовољне подвиге, за постове ван захтева Цркве нећете одговарати пред Богом, а за породицу, за кћерку и за супруга ћете одговарати само ви. Ви сте се до те мере усредсредили на себе да сте престали да видите потребе ближњег. Зар је Бог могао тако нешто да Вам сугерише? Непријатељ иде поред и довија се како да Вас скрене с Божјег пута.
      ***
      Ваши доживљаји су изузетно деликатно и стваралачко дело – дело љубави. И не успевате увек да ускладите тон и да складно запевате. Али то је живот. Живот је подвиг, живот је наука, она васпитава у нама и стрпљење, и смирење, и љубав.
      Ј. И., размислите, до нас који наизглед живимо далеко од узбурканог света, допире његова грозница, а шта да кажемо за оне чијих душа, ума и срца се директно дотиче? Нека би им Бог дао снаге да опстану и да се не поводе за тренутним каприцима живота (јер живот се још увек гради без Бога, а то значи да живот још увек није како треба).
      Дакле, драга Ј. И., знајте да нам је дата врло важна улога – да схватимо и да се молимо, и да на време дамо, и да с утехом примимо, олакшавајући на тај начин супругу тешко бреме спољашњих догађаја.
      Ви треба да будете помоћница, а за то није обавезно да знате, али је обавезно да осећате. И завршићу речима апостола, оне нам долазе у прави час и у одговарајућој прилици: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1 Кор. 8, 1). Знам да имате велике тешкоће, желите ослонац, а свима око себе Ви морате бити ослонац. Ево, ја имам већ 90 година, а сви од мене још увек немилосрдно захтевају да будем ослонац. Али ја знам да је наш ослонац Један и да је наша снага у Једном, и да је спасење у Једином – све је у Христу, Господу нашем Спаситељу. И уз Божју помоћ све ћемо издржати и преживећемо чувајући веру и верност. За нас је главно да увек и у свему будемо с Богом.
      Нека је на вашој породици Божји благослов.
      ***   
      А за породицу се треба борити, то нису просто ваши односи са супругом. То је од ране младости несређен живот ваше деце. Прво што треба да чините стално јесте да се молите за супруга и да се молите светом Гурију, Самону и Авиву за очување породице. Друго и подједнако важно јесте да завирите у своје срце, да пажљивије погледате себе – да ли има Ваше кривице у томе што муж избегава кућу.
      ***
      Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело.
      Добро је то што се молите за њега. То обавезно треба да чините како га не бисте изазвали да хули на Бога. Доћи ће време и тајно ћете моћи да чините јавно.
      ***
      А породицу треба да чувате мудрим и стрпљивим односом према супругу. Само је лако рећи: „Развешћу се!“ Лако је рећи кад мислиш и знаш само себе, а ако размишљаш још и о супругу, па и о деци, уложићеш све напоре да деца знају оца, а муж – своју породицу.
      ***
      Вера у то да ти је Господ ближе од било кога од блиских, да не чује шапат твојих усана, већ чује молитвене дамаре твог срца и чиме је оно испуњено у тренутку кад се обраћаш Богу. А ти си породичан човек и за сваког члана породице одговараш пред Богом, значи, срце треба да те боли за свакога. Нека би ти Бог дао мудрости! И почни, С., од испуњавања поуке преподобног Серафима Саровског: „С., радости моја, стеци дух миран и неће се спасити само твоја породица, већ ће се хиљаде спасити око тебе.“ И то је све. Гледај како нас живот учи да живимо. Ако хоћеш да будеш задовољан и срећан – живи у Богу, а ако нећеш – ту нема среће.
      https://srpska.pravoslavie.ru/140466.html
       
    • Од Дејан,
      На Светој Гори, у Хиландару, пре 17 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава. Сава Хиландарски.
       
      На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки.
       
      А још као студент, пре готово четрдесет година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице... Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана.
       
      - За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа - започиње своју причу овај професор историје уметности. - Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела.
       
      Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.
       
      Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.
       
      - Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности - без дилеме процењује овај стручњак.
       
      Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.
       
      Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију "Хиландар" Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.
       
      А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.
       
      - У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије - примећује проф. Сузуки. - Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.
       
      Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један - на универзитету предаје српски језик.
       
      - Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим - самокритичан је. - Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно.
       
      А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд.
       
      Крштење на Хиландару
       
      - На Хиландар нисам отишао са планом да се крстим. Али док сам тамо боравио, пожелео сам да то урадим - присећа се Мићитака Сузуки. - Мислио сам да нисам спреман, јер нисам знао молитве, ни да се правилно прекрстим. Ђакон ми је рекао: "Вера у Бога је довољна. Све остало ћеш научити".
       
      И. Мићевић; Вечерње новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, на Духовски понедељак, Свету архијерејску Литургију у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, а по традицији својих претходника на трону Светога Саве да богослужи у овој светињи поводом храмовне славе.

       
      Звучни запис беседе
       
      Током Свете Литургије Патријарх је најпре чином протосинђела, а затим чином архимандрита одликовао сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу јеромонаха Јеротеја (Петровића), иначе изабраног викарног Епископа топличког.
      Протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се у име целе пуноће Руске Православне Цркве Патријарху Порфирију што је по угледу на наше претходне Патријархе служио Свету Литургију за Храмовну славу: „и том приликом принели бескрвну жртву за здравље и спасење Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, за све нас овде присутне под вашим светим омофором и такође за наш многострадали народ на Косову и Метохији и у свим Српским Светосавским историјским земљама. Такође смо се помолили да Господ Бог подари свој мир земљи Украјинској на којој су нажалост сада братоубилачке међусобице и зато је потребно увек да се молимо једни за друге, јер само на тај начин можемо призвати Господа да буде са нама. И онда када је Он са нама онда заиста све оно што нам се чини немогуће постаје могуће и остварују се“. На крају, прота Виталиј је, испред Руске Православне Цркве, поклонио панагију (епископски медаљон) са ликом Свете Тројце. 
      У својој беседи о догађају Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле Патријарх Порфирије је између осталог рекао, да су некада људи хтели да досегну до неба зидајући Вавилонску кулу, али та мисао, сама по себи није промашај, ако се „досеже до неба да би сусрели Бога, то је благословено и за то смо творени“. Али доћи до места где Он обитава није могуће доћи без Његове љубави и Његове благодати. Да људи не би реализовали своје тежње у мисли да могу бити равни Богу и да не би реализовали крајње зло као последицу гордости Бог је пумутио људима језике да се не разумеју, рекао је између осталог Патријарх Порфирије напомињући да: „ О неразумевању, о употреби језика који нас дели, о употреби језика који рањава другога и ми имамо своје искуство. Али на Духове Господ је показао којим језиком треба да говоримо да бисмо били близу другима“.
      „Апостоли су били испуњени Духом Светим, али нису хтели да ту благодат чувају за себе. Него су и сами благодаћу Божијом постали извор благодати. И отуда, коју год да су реч рекли, јер је то била реч благодаћу Божијом испуњена, покренута и испуњена љубављу, а онда самим тим блиска сваком људском створењу“ рекао је Патријарх Порфирије додајући да су отуда сви разумели апостоле шта су говорили.
      „Жалимо се ми понекад да гоне Цркву. Жалимо се ми понекад да нас не разумеју. Па како ће нас разумети, на данашњи дан ми то треба да разумемо. Ако ми оно што нам је Бог дао не делимо међусобно. Ако ми између себе спречавамо једини друге да будемо браћа, ако ми између себе искључујемо једни друге из својих живота. Ако ми, једном речју, заједно нисмо Црква. А Црква је заједница људи међусобно и заједница са Богом. Али конституисана, покренута и реализована Духом Светим, истакао је, између осталог,  Патријарх Порфирије у својој беседи.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
×
×
  • Креирај ново...