Jump to content
Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Роберт Тафт: Мој живот са литургијом [I]

Rate this topic

Recommended Posts

Славни литургичар, који је свој радни век посветио истраживању источног обреда, свештеник Роберт Ф. Тафт, преминуо је 2. новембра ове године. Тим поводом читаоцима и-магазина Теологија.нет доносимо његов аутобиографски говор који је одржао још давне 1985. године, приликом доделе Берака награде, признања Северно-америчке академије за литургију.

Хвала вам, моја браћо и сестре, за ову награду. Бити награђен од својих вршњака је засигурно највећа могућа награда. Она крунише задовољство које осећам сваког дана мога живота, јер не могу да замислим ништа друго толико испуњавајуће од проучавања  како су људи богослужили Богу кроз векове. 

Морам признати да сам се доста премишљао о томе коју  од традиционалних позиција  да заузмем када будем говорио о части коју ми чините. Међу различитим расположења које сам препознао код својих славних претходника, Überlieferung и Aufgabe, односно анамнетичка и паренетичка су, чини се, превлађивале, а не видим ниједан разлог да напустим традицију.

Анамнеза (грч. сећање) је међутим представљала проблем. Чепркајући на тавану своје прошлости, изналазио сам мало разлога да помешам своју биографију са историјом спасења, или чак литургијском историјом. Никада нисам чуо реч ,,Литургија“ док нисам приступио језуитима августа 1949. Наравно, ишао сам у цркву, али као Молијеров Господин Журден, који није знао да је говорио прозу, тако ни ја нисам знао да је то што се служило у цркви, била Литургија. 

Било је то тако да сам у језуитском искушеништву први пут научио о двема стварима које ће обележити будући ток мога живота:  литургијском покрету и Missio Orientalis Дружбе Исусове. О литургијском покрету сам чуо од колеге искушеника који је потпао под утицај Вилијама Леонарда са Бостонског колеџа, а реч ,,Литургија“ је ушла у мој речник по први пут. Прибавио сам дневни мисал, а касније и Малу службу Благословене Дјеве, на латинском наравно, која ће бити моја дневна молитва годинама. 

Али сам и даље био далеко од било каквог професионалног интересовања за Литургију. То ми чак није био ни хоби. Само сам покушавао да учествујем у богослужењу на начин за који су боље упућени људи сматрали да је правилан. Моје горуће интересовање је лежало другде. Мој ум је одувек био ,,туриста“. Као детету омиљена књига ми је била од Књига чуда (Book of Marvels) Ричарда Халибортона, која је набрајала светска чуда од пирамида до Кремља, и од Свете Софије до Симонопетре, манастира на стрмим литицама на Светој Гори. Други народи и други путеви су ме привлачили, У искушеништву са мном био је искушеник из баснословне Месопотамије, наш први призвани из Мисије провинције Нове Енглеске у Багдаду, на обалама Тигра. Он је био (римо)католик сиро-антиохиојског типа. Нисам знао да је постојала таква ствар. Како сам могао да будем служитељ своје Цркве ако сам толико мало знао о томе? (Тек касније сам сазнао да такво незнање није никаква задршка).

Прочитао сам књигу есеја насловљену Источне гране Католичке цркве, затим Источна католичка црква Доналда Атвотера, а Хришћанство без по  муке из 1949. постало је моја прва љубав и врата кроз која ми се отворио свет хришћанске Литургије, којом ћу се касније бавити у мом животу. Моје интересовање, које је започело као интелектуална радозналост, ускоро је било подстакнуто бесом и постиђеношћу. Био сам постиђен својом кратковидом визуром хришћанства коју сам имао, и још више својим наивним и ,,секташким“ погледом на историју и врлине своје Цркве. Био сам огорчен како су источни хришћани у општењу са Римокатоличком црквом били третирани. Био сам узбуђен њиховом дугом борбом за ослобођење која је кулминирала  Међународним евхаристијским конгресом у Јерусалиму, из 1893, чији је први конкретан резултат енциклика Orientalium dignitas  папе Лава XIII, од следеће године, која се с правом сматра  за Magna Carta источних (римо)католичких цркава. Још један резултат овог покрета 1917. године је било оснивање Понтификалног оријенталног института у Риму, који ће имати значај за мој живот, ког тада, наравно, тада нисам био свестан. 

У међувремену сам открио Русију – што је откриће које ће усмерити моја растућа интелектуална и екуменска интересовања на одређену културу хришћанског Истока. Године 1924, након Споразума у Риги, који је одредио источну границу скоро васпостављене Пољске након Првог светског рата, хиљаде византијских хришћана се обрело унутар пољских граница, са потребом за свештенством. Папа Пије IX je затражио помоћ од језуита , и тако је рођен Missio Оrientalis Дружбе Исусове, којој сам се касније и сâм придружио. Изгнани због  Другог светског рата и његових  последица, неколико језуита из ове групе је, дошавши на Фордамски  универзитет 1949. године, наишло на Руски центар у периоду када су руске студије постајале популарне на америчким универзитетима. Тако сам први пут чуо за ову апостолску службу скројену за моја интересовања. 

Mоје адолесцентско занесењаштво изродило језапањујући идеал: да отворим нечији ум и срце ка овом великом и многострадалном народу са његовом богатом хришћанском културом, да радим на помирењу Истока и Запада. Одмах сам контактирао језуите руског обреда и почео да гњавим своје  надређене да ме приброје овој мисији. 

Током следеће деценије, мање-више, док сам споро напредовао кроз дуге године језуитског образовања, ,,прождирао“ сам руску књижевност, философију и историју. Достојевски и Соловјев су били далеко од мог почетног сусрета са искушеником из Багдада, али 1956. године моја интересовања су довршила кружни пут када сам придружен мисији у Багдаду. Свет хришћанског Истока, досада знан само кроз књиге, понеку повремену посету православној цркви и пребирању по уметничким радњама у бостонском Бек Беју у потрази за иконама – постао је мој свакодневни живот наредне три године. 

После деветанестодневног путовања од Хобокена до Бејрута, возили смо  кроз планине и преко сада чувене долине Бека до Дамаска, где су каравани Наирн Десерт Транспорт Компаније кренуле једног свежег поподнева на пут преко Велике сиријске пустиње до Месопотамије. Ово путничко предузеће, које су за превоз преко пустиње основала два брата из Аустралије после Првог светског рата, значајно је смањило ризике дугог преласка преко пустиње до Багдада. Огромне, посебно направљене приколице за пустињу које су вукле два дизел трактора, нису били ,,боинзи“, али су биле искорак у односу на камиле. Млазњаци су, претпостављам, одавно заменили Наирн, али прелазак преко пустиње неће бити исти без њих. Око тридесет миља (око 48 км) источно од Дамаска пут се завршавао и одатле се прешло на навигацију према звездама док се караван вијугао 250 миља кроз пустињу, да би се опет вратио на пут код Рутбе, прве пустињске предстраже у Ираку, на пола пута до Багдада. 

Сам Багдад, баснословна престоница Харуна Ал Рашида, град хиљаду и једне ноћи је сигуран лек за занесењаштво. Настава је почела на Багдадском Колеџу у септембру, да би изненада дошло до прекида пошто су нереди због Багдадског  споразума након Суецке кризе довели до тога да се све школе затворе. Искоришћавао сам наметнуту беспосленост да започнем са упознавањем егзотичних литургија ,,мањих Источних цркава“, како их је је Фортеско насловио. Празник или сахрана, венчање или крштење су ме позивали. Са свеском у руци, намерио бих кроз узане, увоњале уличице хришћанског кварта у старом делу граду, до једне од неколико катедрала разбацаних у том лавиринту гета. Тамо бих посматрао, покушавајући да  пронађем у мом преводу о чему  је тачно трупа ђакона на беми (простор за клир) ,,завијала“, и брижљиво забележим бизарне занимљивости које су ми привукле пажњу – шта год би се чинило да одступа од онога што је требало да раде према мојој, мање-више поузданој, верзији на енглеском. Осећао сам се веома налик професору Евелина Вога на крунисању Хајла Селасија  1930. године, као што је описано у његовој веома забавној књизи Отуђени људи:

„Служба је била веома дуга, чак и према оригиналном распореду, а свештенство је успело да је продужи најмање још сат и по преко додељеног времена. Наредних шест дана прославе, требало је да буду поглавито војничке, али сâм церемонијал крунисања био је у рукама Цркве, а они су хтели да га искористе што је више могуће. Псалми, химне и молитве су се низале једна за другом, дуги одељци из Светог Писма су били читани; све то на изумрлом црквеном језику – гизијском. Свеће су паљене једна за другом; завети на крунисању су читани и прихватани под заклетвом; стране дипломате су се мрдале у њиховим неудобним свечаним столицама, бучна свађа је избила око улаза између царске гарде и пратилаца локалног поглавице. Професор В. који је био стручњак надалеко чувен преко Атлантика по познавању коптског обреда, с времена на време би прокоментарисао: ‘..Сада започињу мису’. ‘То је било предложење’. ‘Не, погрешио сам, то је било освећене’. ‘Не, погрешио сам, мислим да је то тајно Јеванђеље’; ‘Не, мора бити Апостол’.’Како занимљиво; не верујем да је миса уопште у питању’. ‘Сада започињу мису’, и тако даље. Сада су епископи почели трапаво да се крећу између постављених инсигнија и увођење је почело. Цару су показивани плашт, орб, мамуза, копље, и на крају, круна. Почасна паљба је испаљена, и маса испред која је заузимала огроман простор је почела да ликује; краљеви коњи су постројени … Унутар павиљона се осетио општи утисак олакшања; све је било веома фино и импресивно… Сада је очигледно  дошло време да се крунише краљица и наследник. Уследила је још једна паљба, током које је један абисинијски коњушар поломио два ребра, покушавајући да тимари коња. Али коптски хор је још увек певао; епископи су тада кренули да враћају регалије са одговарајућим молитвама, читањима и химнама.
‘Приметио сам неке веома занимљиве варијације у Канону мисе’, прокоментарисао је професор, ‘посебно у вези са целивом мира’.
‘Онда је Миса почела’.“

Провео сам три године попут тог збуњеног професора, али сам успео да извучем из тога, моју прву, елаборирану публикацију – веома кратак чланак у Jesuit Missions Magazine, насловљен ,,Од Детроита до Зака“, описујући рукоположење за епископа Квас Тума Рајсa, бившег пастора у Детроиту, за халедео-католичког епископа Зака, на курдским висоранима северно од Мосула, на реци Кабур, која раздваја Ирак и Турску. 

Испрва су ови покушаји били више резлтат моје знатижеље везано за источне обичаје, него ли интересовања за литургичку науку. Оно што ме је на концу усмерило на литургичке студије био је случајан, али судбоносан сусрет у лето 1957. Врућина је дошла, школа се завршила, и још једаред су нас браћа Наирн пребацивали преко пустиње до маронитске семинарије у Газиру, планинском селу које се уздиже изнад залива, северно од Бејрута. Тамо сам по први пут упознао Хуана Матеоса. Невероватна је привилегија имати велике учитеље. Хуан Матеос је један од великих учитеља Литургије нашег доба. Тих дана је још увек био докторанд који је радио истраживање за своју пионирску дисертацију о вечерњим и јутрењима у халдејској традицији. Он је формулисао оно што сам већ почео да опажам из сопственог искуства: да је Литургија душа хришћанског Истока. За некога ко је био тако пасионирано заинтересован за хришћански Исток, као што сам то био ја, тврдио је Матеос, може ли постојати боља врата за улазак у овај свет?

Током тог дугог и успореног лета, хладнија јутра сам проводио прождирући француске књиге, укључујући моју прву књигу од Јунгмана. Тих дана језуитске куће француске традиције нису биле чувене по својим водоинсталацијама, али су имале веома богате библиотеке – омаж несамеривој интелектуалној традицији каква је Француска. Недељом бих ишао на маронитску литургију у сеоску цркву, тапкао стопалом у ритму симбола и ритмичног арапског напева, и посматрао. 

Следеће јесени Матеос је био у Ираку спроводећи истраживање у хришћанским селима и манастирима где се говорио сиријски у околини Мосула, а ја сам ишао возом дуж Тигра да бих се сусрео са њим на Божић. Изишли смо до села и манастира да видимо рукописе које је проучавао; неки од њих су били тикиритски од једне, до тада непознате, месопотамске традиције коју је он открио током свога истраживања. Овде је било истраживање историчара из прве руке; било је као да сам посматрао грнчара за његовим точком, и по први пут сам увидео креативност истраживачког рада. Свет историчара не постоји тако да га свако види. Неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости. 

Матеосов отрежњујући савет, када сам га питао шта би требало да урадим да бих се припремио за проучавање Литургије, био је да научим језике, а онда више језика и коначно, још више језика. Никада нисам добио бољи савет. Ослонити се на превод је осуђивање себе на посматрање стварности из друге руке, преломљену кроз призму туђег ума. 

45233708_10106336446442612_3149605157172

Најважнији језик који сам научио тих година, био је, међутим, језик екуменизма. Екуменизам није само покрет. То је начин на који се бива хришћанином. То је нови пут бивствовања научника. Екуменско истраживање је много више од истраживачке објективности, иде много даље од искрености и правичности. Оно настоји да буде безинтересно у раду, служећи ниједној сврси осим истини за којом се трага, ма каква она била. Оно настоји да посматра ствари са туђе тачке гледишта, да озбиљно узме у обзир критику коју други упућују нашој заједници, као и њене историјске грешке и промашаје. Попут преамбуле Духовних вежбиСв. Игњатија, оно тражи да дâ најбољу интерпретацију онога што други ради и каже, да баци светло критике равномерно на промашаје сопствене Цркве, као и на промашаје других. Укратко, оно тражи да хришћанску љубав пренесе на поље истраживања, и то је  неумољив непријатељ свих облика верског фанатизма, нетрпељивости, тенденциозног извештавања, и неискрених поређења која супротстављају неостварене идеале једне Цркве са далеко од идеалном ситуацијама нечије друге Цркве.

Екуменизму сам се учио читајући часописе Eastern Churches, Irenikon иIstina, број за бројем. Ови католички часописи су православни Исток третирали са правичношћу и љубављу. Научном екуменизму сам се учио читајући Франсиса Дворника, католичког свештеника чији су беспрекорни истраживачки рад и смирена објективност рехабилитовали патријарха Фотија и отворено изложили удео Рима у отуђивању Истока и Запада, које је кулминирало у догађајима из 1054. године.

Маја 1959. године сам се вратио са Блиског Истока после застрашујуће године метежа и грађанских сукоба после револуције од 14. маја 1959, и неупарени делови моје слагалице су почели да се склапају. Стекао сам титулу мастера из руског на Фордаму, а онда сам започео студије теологије на Вестон Колеџу 1960. Године 1962. сам био пребачен из мисије у Ираку у руске мисије, примио потребне документе за промену обреда из Рима, и био рукоположен за ђакона према словено-византијском обреду исте године, а за презвитера 1963. Коцка је била бачена, пут изабран, настројење успостављено. Остало је било питање учења заната, које сам савладао у Риму, живећи као алумни Руског колеџа и учећи под менторством Хуана Матеоса на Оријенталном институту. Након што сам стека титулу доктора крајем 1970, отишао сам у Белгију на постдокторске студије оријенталних језика на Универзитету у Лувену. Већ је била 1973, а ја сам имао преко четрдесет година, осећајући се касно призваним у овај посао са литургијом. 

* Други део текста биће објављен 15.11.2018.

http://teologija.net/moj-zivot-sa-liturgijom-i/


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању, на празник Преображења Господњег 2019. Лета Господњег.     Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе коју је тада изговорио новопрестављени Епископ ваљевски Милутин.      Звучни запис: Радио Источник
    • By Логос
      Кнез Махмут Бушатлија потомак владара Зете Ивана Црнојевића интервју нам је дао у манастиру Острог. Титулу предака вратио му је лично митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након што је после пет векова исламске вероисповести своју породицу вратио у православље.     Његов предак био је и Махмуд паша Бушатлија. Њему је лично Петар II Петровић Његош у бици на Крусима одсекао главу која се и данас чува у Цетињском манастиру. Три века након тог догађаја, његов потомак крштен је управо на Цетињу, а добио је име свог претка Станка Црнојевића.    Махмуд Бушатлија, један од најпознатијих стручњака за улагање и стране инвестиције у манастиру Острог проводи неколико месеци годишње од како се вратио у православље. Каже да дан у манастиру почиње око седам ујутру, после литургије је неизоставан разговор са монасима и свештеницима у заједничкој трпезарији, а онда свако оде својим послом.   Бушатлија мало „злоупотребљава” титулу кнеза   Бушатлија прича да је неко ко не бежи да стекне ново искуство па то користи и овде.   „Врло радо долазим у амбијент који је под покровитељством једног Свеца чије се присуство осећа и дан данас и то ми даје снагу да радим. Последњих година доста проводим овде, додуше, мало злоупотребљавам своју кнежевску титулу па остајем и дуже него што је то у манастиру нормално”, прича нам Махмуд Бушатлија.     Сматра да је Острог центар који зрачи енергију која обухвата све људе и доводи их у цркву. Ово светилише је универзално, додаје он, јер га посећују припадници свих вероисповести.   „Мислим да то јединство игра веома важну улогу што се видело и у чињеницама ко је све излазио на литије. Оне су превазишле верни свет, окупљао се народ не водећи рачуна о нацији и вери. Одавде зрачи та енергија која дозвољава да људи превазиђу 30 година константног притиска на растављање овог народа на националне Србе или Црногорце. Показало се да је то све ништавно и да су сви они заједно”, рекао је наш саговорник.     На помињање литија, које су  због ванредног стања одложене, Бушатлија каже да су оне биле начин да грађани покажу незадовољство политиком али и економијом у Црној Гори. Наш саговорник сматра међутим да би до пада интересовања за литије у будућности могло да дође само ако би држава у наредних месец дана ванредног стања успела да поправи све оно што је уништавала последње три деценије али не верује да је то могуће учинити. Због тога, каже, не очекује да ће се осећај грађана те земље према литијама променити.   Црна Гора најбољи ђак Европске уније, а чека је банкрот   Црна Гора је од 2017. чланица НАТО али у односу на Србију предњачи и у чланству за Европску унију. Међутим, наш саговорник је категоричан - ова Европска унија није мерило неког квалитета и њихова похвала не би смеле много да значи у реалним основама. Наравно, додаје он, дневна политика ће се увек ослонити на такву похвалу не водећи рачуна да више хвали себе.   „Политичари пренаглашавају своје учешће у економском животу и нормално да је све приказују као успех. Црна Гора има доста спецификума који не дају шансу за велике успехе — има 600 хиљада становника, деиндустријализовану економију и највећу стопу незапослености на Балкану која износи 15 одсто. Оно што највише брине јесте незапосленост младих у категорији од 16 до 35 година који овде не виде шансу и одлазе још за време школовања“, оценио је Бушатлија.   Читав систем транзиције, односно тајкунизације, сматра он, довео је до тога да је у земљи изражена поларизација и да је сада пола становништва на граници сиромаштва, док се овдашњи политичари хвале са БДП-ом и упоређују га са другима.     „До пре две године јесте био највећи на Балкану али је то било захваљујући великом дугу. Ово је земља која једва 15 посто свога увоза може да плати својим извозом (док је то у Србији 70 одсто). Јавни дуг је прешао скоро 70 посто и на њему се не може живети дуго. Сматрам да је Црна Гора веома близу тога да дође у ситуацију да можемо да очекујемо и банкрот, јер ће јој све теже бити да се задужује”, рекао је Бушатлија.   Он не види неку основу за оптимизам, осим ако то није оптимизам структуре на власти који гледа да прода свој имиџ што боље за следеће изборе.   Арапи лажни, Кинези фер инвеститори у Црној Гори   Од доношења Закона о слободи вероисповести многи су као један од разлога за његово усвајање наводили присвајање црквеног земљишта на Буљаричком пољу. Бушатлија са сигурношћу каже да зна да је једна црногорска адвокатска канцеларија доводила одређене Арапе у Митрополију црногорско-приморску.   „Они су били заинтересовани за куповину црквеног земљишта на Буљарицама али сам по тим људима закључио да иза свега стоји црногорски новац који је раније изнесен из земље па се сада део тих пара враћа кроз пројекте који се приказују као арапски. Тиват је место где су они највише уложили и које се представља као једно од најразвијенијих општина. На жалост, то не осликава стварно стање на терену“, додаје он.     Са друге стране, оно што је очигледно, каже Бушатлија, то су послови Црне Горе са кинеским компанијама. За критику је чињеница да земље Балкана саме одлучују о пројектима и доносе погрешне одлуке – раде оне који су неисплативи. Тој категорији припада и аутопут у Црној Гори који наводно треба да се настави и са српске стране.   „Са економске стране, то је неприхватљив пројекат, јер повезивање Београда и луке Бар аутопутем апсолутно није исплативо. Много бољи пројекат била је обнова железничког саобраћаја, јер је то једини вид транспорта који би могао да допринесе подизању промета са два на пет милиона тона годишње, а и десет пута је јефтинији од друмског“, оцењује он. Аутопут у Црној Гори је, каже наш саговорник, доказ да Кина не врши политичке притиске кроз свој економски развој. Они не инсистирају на спровођењу уговора који им даје за право да далеко брже раде, већ остављају држави да она реши питање експропријације иако би по основном уговору могли да врше велики притисак.   „Кинези процењују да Црна Гора не може да врати две милијарде евра, па је боље да стану у тренутку када је дуг 358 хиљада и зато цео пројекат касни“, објашњава овај стручњак за инвестиције.   Корона и кинеска економија   Шта ће се након вируса корона десити са кинеском привредом за Бушатлију није непознаница. Он тврди да је Кина млада, високо индустријализована земља и највећи је произвођач на свету.   „То је постала захваљујући жилавом темпераменту и миленијумским стицањем искустава, јер код њих време не игра неку велику улогу, али посвећеност је јако важна. Читава њихова историја довела је до тога да се веома брзо адаптирају. То преносе и на индустрију што је у кризним ситуацијама веома важно да би земља што пре стала на ноге,” сматра наш саговорник.      Као доказ за то је и чињеница да су за мање од три месеца, не само локализовали вирус него успели и да обнове индустрију у најугроженијим деловима. Са друге стране, веома су спремни да помогну осталима у невољи што смо могли да видимо на примеру Италије, рекао је Бушатлија.     Извор: Спутник
    • By Логос
      Колективни рад који промовише социјални етос у Православној Цркви објављен је данас, у петак, 27. марта 2020. године, на вебсајту Свештене америчке архиепископије.     Васељенски патријарх Вартоломеј именовао је посебну богословску комисију која је припремила документ о социјалном учењу Православне цркве, у духу и у осврту на релевантне одлуке Светог и Великог сабора на Криту (јун 2016). Документ је објављен почетком 2017. године и садржи прилоге више епархија Васељенске патријаршије широм света, и поднесен је Светом и Свештеном Синоду, који је крајем 2019. године честитао комисији на успешном раду и препоручио објављивање овог текста.    За живот света: ка социјалном етосу Православне Цркве сада је на друштвеној мрежи на дванаест језика. Документ не садржи јасне  и кратке одговоре на социјалне изазове, већ предлаже опште смернице за тешка питања. Сврха је покренути размишљање и разговор о томе шта „Дух говори Црквама“ (Откривење 2,7). По речима архиепископа Елпидофора, „овај текст отвара нам импликације шта значи бити Богом вољен и одговорити на ту љубав љубећи једни друге“.   Мада је документ довршен пре избијања кризе ковид-19 2020.године, он ипак истиче значај друштвене одговорности, гласа вере у свету науке, медицине и технологије, и садржи одговоре Цркве на питања везана за здравствену заштиту, социјалну правду и јавно добро. С тим у вези, документ пружа оквир за суочавање са тренутним изазовима, као и изазовима које још нисмо предвидели.    Наиме, За живот света представља начин да се, без обзира на то што смо одвојени једни од других услед вириса корона, досегну верници - јер су наши верници или самоизоловани или су у карантину (термин који се дословно односи на четрдесет дана Великог поста) - да би се позабавили улогом Цркве у време духовне кризе, изазова и забринутости. Стога се документ објављује током Великог поста као периода самодисциплине и размишљања о нашој међузависности и позивању да се старамо једни о другима.   Овај богословски рад нуди се са смиреношћи и љубављу за размишљање и проучаавње у време када сви остајемо код куће.   Богословска акдемија Часног Крста у Бруклину објавиће га у штампаном виду сада само на енглеском у априлу ове године.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“.     Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе.   Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи.   Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут:   Шта је смрт? Како схватамо смрт? Шта мислимо да се ту догађа? Како треба да се односимо према томе? Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма   Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке.   Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо? Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога.   Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи.   Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута.   У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора.   Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети.   У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео.   Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети.   Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот.   По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности?   Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана.   Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“   Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот   Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена.   У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту.  То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство  Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом.   Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља.   Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца.   Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога.   Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет.   Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима   Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена.     Извор: Теологија.нет
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...